понедељак, 26. март 2012.

Ciganima u čast

   Kako se uskoro bliži 8. april, Svetski dan Roma i kako verujem da je svako od nas imao po nekog druga, prijatelja možda, koji je bio Rom, ovaj post posvećujem upravo njima.
 U moje vreme smo ih zvali Ciganima. Tek kasnije se odomaćilo ime u celom svetu za njih, Rom, što znači čovek, mada su oni za mene uvek bili ljudi. Ja imam divne uspomene na moje drugare Rome, Cigane,  iz ulice gde sam odrastala, iz škole u koju smo zajedno išli. Za mene oni su bili i ostali ljudi velikog srca prepuni emocija i neprevazidjenog dara za muziku i umetnost življenja. Mnogih od njih više nema medju nama, ali  sećanja još uvek žive. I ova priča je jedno sećanje na jednu plemenitu i nesebičnu Ciganku iz moje ulice.


                Ciganka Coja

   Spuštalo se veče. Iz okolnih dvorišta majke su dozivale svoju decu prekidajući njihovu neumornu igru. Crnokosi dečak vranih očiju i nežnih crta lica, opuštenih,  drhtavih usnica,  stajao je na kapiji svog dvorišta i upitno izgledavao na ulicu, čas levo,  čas desno. Ulica je bila pusta. Za koji trenutak upaliće se i ulične svetiljke, a nje još nema.  Šta je toliko zadržalo? Ona nikada ne kasni, a evo, već mnogo dana njega u postelju sprema tetka Rada, a ne njegova nana Coja.  Nije da ga tetka Rada ne mazi, ali ona ne zna da mu onako nežno pomiluje glavu i kaže za laku noć: Spavaj jare moje!
Kroz prozor, na drugoj strani ulice, provirila je ženska prilika srednjih godina.
- Dodji Milane, obrati se muškarcu iza sebe, pogledaj i danas je čeka kao i svako veče.  Jadničak i ne sluti da se nikada neće vratiti . Nedostaje i meni. Mogla sam po njoj sat da navijem.
    Zora još nije zarudela nebo na istoku, a jedna ženska prilika,  nešto zgurenih ramena, žurno je grabila niz ulicu. Okolo nje,  šuštale su duge šarene suknje nalik  na livade u cvetu. Preko ledja   joj se spuštala velika marama sa dugim resama, nekada svetlije, nekada tamnije, ali uvek plave boje.. U svakoj ruci nosila je po  dve užetom povezane poveće pocinkovane kofe. Ispod dugih sukanja virile su joj bose noge ispucalih svetlih tabana.
 Zvala se Coja, bar su je pod tim imenom poznavali svi oni u ulici koji su želeli da je znaju. Imala je oko pedeset godina i živela je sa svojim unukom, dečakom od pet godina, sinom njene ćerke koja je umrla na porodjaju i ostavila joj ga u amanet. Radila je mukotrpno da dečaku omogući pristojan život, radeći svaki posao koji su joj ponudili: unosila je tudj ugalj za nadnicu od tri kofe uglja, prala je tudj veš za šerpu jela i pola vekne hleba, ribala je tudje podove sve dok  ne požute ko limun, dok bi se njene ruke zacrvenele nagrižene i ispucale od sode i sapuna, a kolena klecala od umora, cepala metre i metre drva za nadnicu od dinar dva i naramak drva pod čijim se teretom povijena pred veče vukla u pravcu svoje kuće,  ciganskog dvorišta na sredini male ulice u predgradju.
Coja je bila ciganka, vredna kao mrav i izuzetno plemenite duše. U leto, sredinoma avgusta, prestajala bi da radi po tudjim kućama.  Radila je samo jedan posao, brala je kupine, velike kao petodinarac i toliko slatke  da su se usne lepile od slasti. Gde je nalazila te kupine nije nikada htela da kaže, ali su njene izgrebane ruke i ne tako retko i oparane suknje govorile umesto nje. Kupine nije prodavala, već ih je trampila za stare stvari i krpe, koje je kasnije seckala u dugačke trake od kojih je uveče, kada njen unuk zaspi, u svojoj maloj memljivoj sobi tkala šarene  krpare do duboko u noć. Zvuk njenog razboja nekada je bio jedini zvuk koji se čuo u letnjim,  sparnim noćima u maloj ulici u predgradju. Kući se sa posla vraćala uvek u isto vreme, čim počne zalazak sunca. Zamućenog i izgladnelog pogleda, usmerenog u pravcu kapije njenog dvorišta, nosila je bošče sa starim stvarima na ledjima pridržavajući ih od rada onemoćalim rukama  teško vukući umorne noge. Skoro u isto vreme, kada bi se njena prilika pojavila na ćošku ulice,  na kapiju je izlazio bosonogi mali dečak sa očima boje kupina koje je brala Coja ciganka i izgledavao na ulicu, čas levo, čas desno. Kada bi ugledao njenu priliku, osmeh bi se razlio preko njegovog lica otkrivajući niske sitnih belih zuba, a dve jamice bi se ukazale na obrazima. Sretno bi poskakivao u mestu mašući rukom i vičući: Nano, nano!Coja bi zastala za tren, a onda, kao da joj je neko udahnuo snagu u umorno telo, požurila u pravcu dečaka sa krnjavim osmehom na svom licu,  od čega bi joj se bore oko očiju zgusnule dajući  mu neku mekoću i blagost i odgovarajući dečaku: Evo me,  jare moje. Došavši do dečaka, zbacila bi bošče na zemlju, raširila ruke i čučnuvši čekala. Dečak bi podvrisnuo radosno i bacio joj se u zagrljaj gnjurajući svoju glavu u njena suvonjava ramena, a ona ga je ljubila neprestano ga mazeći svojom izgrebanom, žuljevitom rukom, mrseći mu vrane kovrdže. Iz dvorišta bi uvek istrčala Cojina mlada,  lepa sestričina Rada i uzimala bošče sa zemlje, unoseći ih u trošnu kućicu sa leve strane od ulazne kapije,  pri  čemu bi se zadovoljno osmehivala. Ne dugo posle dirljivog susreta, Coja bi izašla iz svoje kućice vodeći za ruku goliždravog dečaka,  prilazila bi česmi na sredini dvorišta,  pustila vodu da teče i nežnim pokretima počela da kupa mališana držeći u jednoj ruci krpu, a u drugoj sapun. Ovaj je srećno skakutao oko nje, kao jare, smejao se i mlatarao rukama dok su mehurići od sapunice leteli na sve strane kvaseći i Cojine dugačke suknje. Ona se grleno smejala sa dečakom, a doskora njene od umora zamućene oči,  caklile su od ljubavi i zadovoljstva.
Dan bi se završio uspavankom koju bi ona svako veče pevala svome unuku na jeziku svojih predaka, a čija bi se melodija čula i u okolnim dvorištima, iako je bila tiha. Činilo se da su svi željno isčekivali Cojinu pesmu, jer bi neki iskonski mir zavladao u maloj ulici u predgradju dok je glas ciganke Coje i melodija uspavanke, titrao u ranoj noći.
Već nekoliko dana nisu se videle šarene Cojine suknje na ćošku ulice u praskozorje. To je bilo neobično. Ni pred veče nije bilo vesele cike njenog unuka, a i pesma je utihnula. Oni, koji su poznavali Coju , znali su da nešto nije kako valja. Oni, koji je nisu znali, mislili su, da su jesenji vetar i sumorni dani okupani kišom krivi za to.Vrlo brzo, kroz ulicu se pročula vest. 
Umrla je Coja ciganka. Ugasila se jedne noći, nečujno, kao sveća, iznenada. Kasnije, mnogo kasnije, ko je želeo da sazna, saznao je da je bila težak srčani bolesnik . Ko bi to rekao, govorili su ljudi. Bila je puna života i puna ljubavi, radna, vredna i plemenita. Kažu, o mrtvima sve najbolje. O Coji, nisu ni mogli govoriti drugačije.
-Hajde Milanka, dodji već jednom, gosti te čekaju, iznesi slatko i vodu, reče čovek ženi koja se nevoljno odmaknu od prozora.  
 -Kako ti je lepo ovo slatko od kupina kumo. Gde si kupila ovako krupne kupine?
 -Kupila sam ih od naše komšinice Coje,  Coje ciganke. Ona je prodavala najlepše i najsladje kupine, čuo se odgovor.
        
           


           

8 коментара:

  1. Predivna priča!
    Opisuješ savršeno, sve tačno može da se zamisli!

    ОдговориИзбриши
  2. Hvala ti draga. U ovu priču uneto je mnogo lepih sećanja na Coju i nekih davnih nezaboravnih trenutaka iz mog detinjstva koji mi izmame suze svaki put kad je se setim. Imala sam potrebu da je ovekovečim na neki način, a kroz nju i mnoge moje prijatelje Rome, kojih više nema.

    ОдговориИзбриши
  3. Одговори
    1. Veoma mi je drago Sneška da uz moje priče uživaš.

      Избриши
  4. D.
    Odrastao sam na Dorćolu. Naši cigani su bili naši dugari i potpuno ravnopravni. Voleli smo ih. Bili su svi pošteni radnici i verni drugari.Mnoge smo okumili, venčali i krstili im decu. Dorčol je imao svoje cigane mnogo dostojniije građane ovog grada nego što ih ima na isoj lokaciji danas. Mi dorćolci vvolimo svoje drugove cigane ali ih nažalos ima sve manje. Smrt je nezaobilazni deo života i neka im je većna slava i hvala.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Dragi moj Dejo, sve si rekao poslednjom rečenicom. Potpuno isto mislimo kad su Cigani u pitanju. Hvala ti što si pročitao ovu moju priču koju sam iz duše iznedrila i koja me uvek rasplače, ali je mnogo volim, jer sam volela Coju.

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)