петак, 23. март 2012.

Abonenti



 Taj beli papir na kojem je pisalo; Abonentima se ručak služi od 13h- 15h, stajao je zalepljen sa unutrašnje strane izloga kafane na uglu Zmaj Jovine i Vasine ulice. Odvlačio mi je pažnju i uvek bih ga, htela ne htela, pročitala pri povratku iz šetnje Kalemegdanom, gde sam svake nedelje odlazila vodeći svoju mladju sestru od ujaka koja je obožavala zoološki vrt, a još više onaj mali zabavni park sa vrtuljkom, ljuljaškama i ostalim pratećim objektima za zabavu dece. 
U to vreme, a bile su to rane šesdesete prošlog veka,  nisam znala značenje reči abonent. Kasnije sam saznala da je to neko ko je pretplaćen na nešto.
.....

Spuštalo se veče. Sedeći ispred kuće udobno zavaljena u baštensku stolicu žena je posmatrala baštu i čudnu igru svetlosti i senki u njoj.
Mačak Miško se lenjo protegnuo, obliznuo jednu kap mleka sa brkova, zatim se,  njišući se u hodu i tromo koračajući, uputio u pravcu dunje da se kao i uvek ispruži ispod nje.  
  • Hajde, proviri, vidi da li je otišao -  reče predvodniku drugi u koloni. Mrak samo što nije pao i u ovo doba on već završava sa večerom.
Prozvani oprezno promoli glavu, malo se uzdignu i pogleda, prvo levo, zatim
 desno,  ispraćajući zadovoljnim pogledom sivobelog mačora koji se laganim,
sitnim koracima udaljavao od svoje porcije sa hranom.
  • Otišao je - smireno reče predvodnik svojim drugovima, ali situacija nije baš sjajna. Ona sedi ispred kuće  i ne mrda, čak je i noge ispružila preko staze kojom treba da prodjemo.
  • Ma hajde da krenemo - ona je bezopasna. Nikad nas ne dira, samo ćuti i posmatra, reče jedan iz kolone.
Lagano, sa strepnjom, predvodnik je izašao. Za njim su u pravilnom nizu izlazili i
 ostali  plašljivo  se osvrćući. Kolona je sporo napredovala ostavljajući iza sebe
 srebrnast, sluzav trag. 
  • Hej Milane, dodji, evo ih, opet dolaze - viknula je žena!
Iz kuće je izašao visok, prosed muškarac i upitno pogledao u pravcu ženinog
kažiprsta  spuštajući se u praznu stolicu do nje. 
  •  Svako veče isto. Čim Miško završi sa večerom, oni kao da imaju ugradjen satni mehanizam koga pokreće miris, svetlost ili mrak, možda čak ovaj letnji lahor, stižuu  pravilnoj koloni do Miškove porcije i isprazne sve što je ostalo u njoj, kao abonenti u  nekoj od kafanskih kuhinja, završi žena  monolog gledajući u kolonu puževa golaća koji  su se sporo primicali svom cilju, činiji sa ostacima hrane i pomerajući noge ustranu da  im oslobodi prolaz.

 Mačak Miško odavno nije sa nama. Preselio se na rajska ostrva. No sve se nastavilo i dalje iako njega nema jer, tu je pas Srećko.
Prepoznajete i sami nastavak, zar ne?
 Sve se ponavlja.

2 коментара:

  1. Od Vas bukvalno može da se uči pisanje. Maestralno u malo reči sa velikim nastavkom u glavi čitaoca

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala Vam od srca na ovako lepom komentaru. Veoma mi znači :)

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)