петак, 23. март 2012.

Abonenti




Taj beli papir na kojem je pisalo: Abonentima se ručak služi od 13h- 15h, stajao je zalepljen sa unutrašnje strane izloga kafane na uglu Zmaj Jovine i Vasine ulice. Odvlačio mi je pažnju i uvek bih ga, htela ne htela, pročitala pri povratku iz šetnje Kalemegdanom, gde sam svake nedelje odlazila vodeći svoju mladju sestru od ujaka koja je obožavala zoološki vrt, a još više onaj mali zabavni park sa vrtuljkom, ljuljaškama i ostalim pratećim objektima za zabavu dece. 
U to vreme, a bile su to rane šesdesete prošlog veka,  nisam znala značenje reči abonent. Kasnije sam saznala da je to neko ko je pretplaćen na nešto.
 E  baš ta reč mi je dala inspiraciju da zapišem jednog, sada već davnog leta, jednu impresiju iz moje bašte koju sada delim sa vama.

                                          Spuštalo se veče. Sedeći ispred kuće udobno zavaljena u baštensku stolicu žena je posmatrala baštu i čudnu igru svetlosti i senki u njoj.
Mačak Miško se lenjo protegnuo, obliznuo jednu kap mleka sa brkova, zatim se,  njišući se u hodu i tromo koračajući, uputio u pravcu dunje da se kao i uvek ispruži ispod nje.

-Hajde, proviri, vidi da li je otišao, reče predvodniku drugi u koloni!
 Mrak samo što nije pao i u ovo doba on već završava sa večerom. 

Prozvani oprezno promoli glavu, malo se uzdignu i pogleda, prvo levo, zatim
 desno,  ispraćajući zadovoljnim pogledom sivobelog mačora koji se laganim,
sitnim koracima udaljavao od svoje porcije sa hranom.

- Otišao je, smireno reče predvodnik svojim drugovima, ali situacija nije
 baš sjajna. Ona sedi ispred kuće  i ne mrda, čak je i noge ispružila preko staze
 kojom treba da prodjemo.

- Ma hajde da krenemo, ona je bezopasna, nikad nas ne dira, samo ćuti i posmatra,
 reče jedan iz kolone.

Lagano, sa strepnjom predvodnik je izašao. Za njim su u pravilnom nizu izlazili i
 ostali  plašljivo  se osvrćući. Kolona je sporo napredovala ostavljajući iza sebe
 srebrnast, sluzav trag. 

- Hej Milane, dodji, evo ih, opet dolaze, viknula je žena!

Iz kuće je izašao visok, prosed muškarac i upitno pogledao u pravcu ženinog
kažiprsta  spuštajući se u praznu stolicu do nje. 
 
- Svako veče isto. Čim Miško završi sa večerom, oni kao da imaju ugradjen satni
mehanizam koga pokreće miris, svetlost ili mrak, možda čak ovaj letnji lahor, stižu
 u  pravilnoj koloni do Miškove porcije i isprazne sve što je ostalo u njoj, kao abonenti
 u  nekoj od kafanskih kuhinja, završi žena  monolog gledajući u kolonu puževa golaća
 koji  su se sporo primicali svom cilju, činiji sa ostacima hrane i pomerajući noge u
 stranu da  im oslobodi prolaz.

 Mačak Miško odavno nije sa nama. Preselio se na rajska ostrva. No sve se nastavilo i dalje iako njega nema jer, tu je pas Srećko.
Prepoznajete i sami nastavak, zar ne?
 Sve se ponavlja.

Нема коментара:

Постави коментар

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)