четвртак, 10. мај 2012.

12. maj - Svetski dan medicinskih sestara



U svim zemljama  sveta, pripadnici profesije medicinskih sestara - tehničara, 12. maj, dan rodjenja Florens Najtingejl, prve medicinske sestre, proslavljaju kao svoj dan. Profesija kojoj sam i sama pripadala u celom svetu zauzima visoko mesto u društvu što kod nas, na žalost,  nije  baš sasvim tako. Razlozi za to su višestruki, ali o njima, nekom drugom prilikom.
 Ovu priliku koristim da svim sestrama u mojoj zemlji, a i svuda u svetu, čestitam njihov dan sa željom da im budućnost donese boljitak u svakom pogledu; mogućnost konstantne edukacije, mogućnost da od svoje plate žive dostojnim životom u odnosu na svoj  rad i uloženi trud, mogućnost da nivo ove značajne profesije podignu na još veći stepen, mogućnost da zavrede još veće poštovanje u društvu od dosadašnjeg.
Priča koja sledi  posvećena je  svim medicinskim sestrama širom sveta. Ideja o istoj rodila se u autobusu na povratku kući posle jednog savetovanja  o zdravstvenoj nezi.

Najlepša noćna muzika 

Tišinu noći prekinuo je huk sove koji se čuo  kroz otvoren prozor sobe. Srećko je ležao budan u krevetu kao i mnogih noći pre ove. Pekari ne spavaju noću. Oni tad rade, mese hleb, spretno tegle i slažu kore pretvarajući ih u ukusne bureke sa ili bez nadeva.
Ledja ga bole od ležanja, a i koža na grudima ga svrbi ispod debelih belih zavoja.
Sigurno mi zaceljuju rane, mislio je. Pa i sestra Dušica mi to stalno govori.
Zašto je nema? Uvek dodje da ga obidje u svojoj smeni oko ponoći. Mora da ima mnogo posla. Stigli su novi povredjeni iz rudnika. Čuo je na radiju da ih sve transportuju u ovu bolnicu. To je dobro za njih, na pravom su mestu i u sigurnim rukama. Lekari su veoma sposobni, a sestre nežne, ljubazne, vredne i vrlo stručne, ali Dušica, ona je van konkurencije.
Ličila je pomalo na njegovu mladju sestru Nevenu sa onim smedjim čuperkom na čelu koji je provirivao ispod bele kape. Tiha, skladnih smirenih pokreta, krhka, ali i snažna kad zatreba.
Imala je oči u kojima uvek sija život i radost i čarobne ruke, ruke koje pobedjuju bol i donose olakšanje.
Kako je samo spretno obradila njegove rane kada je došao i kako je samo tačno znala šta da mu kaže i kada, dok  se grčio od bola. Znala je kada mu treba predah i zastala bi na tren da kao doda nešto, budno prateći izraze na njegovom licu. Govorila je istinu, ovo boli, ovo ne. Znao je u svakom trenutku šta da očekuje. Sokolila ga je sve vreme dok je brzim pokretima stavljala gazu sa melemom na  žive rane, prisećao se Srećko.
-Hajde Srećko, možeš ti to. Zajedno ćemo brže. Videćeš, sve će biti u redu, a njemu se činilo da odlazi u nebo. Bol ga satirao dok ga  je njen glas vraćao natrag, tih, nežan ali odlučan.
-Još malo Srećko, evo gotovi smo. Svaka ti čast, junački si ovo izdržao, govorila je sestra Dušica, kada je kao hitan slučaj doveden na odeljenje one noći posle nesreće.
Umoran od iščekivanja Srećko je ugasio radio iz kojeg je tiho dopirao prozukli Oliverov glas. Negde u blizini zaškripala su vrata. Hodnikom su se približavali sitni, tihi koraci.
Evo je, pomisli Srećko željno gledajući u otvorena vrata svoje bolesničke sobe.
Ovo je za mene najlepša noćna muzika.
Koraci medicinske sestre koji dolaze i donose spokoj i nadu,  razmišljao je Srećko, dok se u otvoru vrata pojavio lik sestre Dušice, noćne sestre na odeljenju za poluintenzivnu negu.


Нема коментара:

Постави коментар

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)