уторак, 19. јун 2012.

Veran kao pas


Ovih dana je na mnogo blogova bilo pisano o pravopisu i gramatici našeg jezika, kao i odluci, zaboravih čijoj,  da se pravopisne greške tolerišu djacima na prijemnom ispitu, tj. kako sam ja to shvatila, da im se to ne boduje negativno. Posle jednog veoma dobrog teksta na preporučenom blogu:  http://dopisiizdiznilenda.blogspot.com, posramih se i reših da lepo sve svoje postove pročešljam i ispravim na svim mestima slovo dj u đ, kako je lepo čovek rekao, a i neke, sigurno postojeće pravopisne, a ako hoću pošteno (mora da postoje) i gramatičke greške premda se veoma trudim da sve bude napisano korektno i iako pregledam svaki post više puta pre no što ga objavim, ali ipak, zlu ne trebalo. No, na kraju rekoh to što si napisala, napisala si, odgovornost je tvoja, ali od sad ipak pazi OljaKa.  Jeste mi stalo da ono što napišem bude i napisano ispravno, ali se, umesto da se i ja pridružim pisanju tekstova na tu temu, odlučih  da ovog puta napišem nešto mnogo drugačije, da napišem par redova na temu ljubav i vernost. Mislićete na ljubav izmedju dvoje ljudi možda? Ne. Pisaću o vernosti i ljubavi, ali psećoj, kerećoj, kučećoj, već kako ko to zove.

Ne verujem da skoro svi nisu čuli izreku: „veran kao pas“. No, sigurna sam da je mnogi povezuju isključivo za vernost psa prema čoveku. E ovi redovi neće govoriti o toj vernosti, već o vernosti mog psa, Srećka, prema svojoj „lepšoj“ polovini, mada je ona meni ružna do bola, oprostite mi ljubitelji pasa,  iako  sam i ja jedna od njih, al' tako je.

Kao što bi svi oni koji imaju svog psa rekli da je njihov pas najlepši pas na svetu, neću ni ja da se pravim da mislim drugačije, jer i moj Srećko je za mene najlepši i najbolji pas na svetu. Ako bih htela da budem i sasvim realno iskrena, on je, što bi mnogi rekli Dodž, ili ti domaća obična džukela. Ipak,  zahvaljujući mom nekadašnjem komšiji, koji je imao jednog prelepog, sa ko zna koliko CAC i CACIB nagrada, rotvajlera i sa kojim se  ravnopravno igrao samo moj Srećko, jer ostali psi nisu smeli ni da pridju njegovom rotu, svog Srećka sam i ja počela da gledam na drugačiji način. Naime, komšija je smatrao da je i moj pas, iako mešanac terijera i ko zna čega sve ne, radni pas, pas jamar, te je otuda i otada moj pas za mene postao i ostao mnogo vredniji od dodža.

 Neki, dobronamerni ili oni drugi, često umeju da kažu da moj pas Srećko  liči na mene?? Ja opet, mislim da je on mnogo lep, pa eto ispada da sam i ja onda lepa. Jes' da imam kusur godina, ali ni on, Srećko, nije više mladunac. No, to mu ne smeta da evo, već dugi niz godina, verno i odano voli samo jednu kerušu, komšijsku kerušu koja ima jedno uobičajeno ime za banatsku keru, Ribica. U Vojvodini, čini mi se, svaka druga kera ima to ime. Nikad nisam dokučila šta je to tako lepo u tom kerećem imenu.

Inače, dotična,  Ribica, po meni, nema ni L od lepote u sebi, a ni na sebi. Ima lepu boju dlake, dlaka joj je  boje čokolade.  Za nijansu je viša od mog Srećka koji je mali, kratkogonog, zaobljen, kao mortadela, sa lepim braon paležima iznad očiju, pitomih, braon očiju, dok je ona koštunjava, brkata, sa smešno oborenim ušima, šiljastim, bičastim repom  i nekom čudnom žutom bojom očiju, a ja nikako ne volim takvu boju očiju kod životinja. Mogu ja da je ne volim odavde do večnosti, ali moj pas nju voli evo već popriličan broj godina i da ne grešim dušu, voli i ona njega.

Mogao bi Srećko, jer je pas jamar, da kad već uredno iskopa nebrojen broj rupa u ogradi, koja deli naše dvorište od komšijinog, ruku na srce, da isto tako ode i kod neke druge, kad oseti feromone koje u odredjeno vreme šire keruše, ali ne. On ide samo kod Ribice i voli samo nju,  a i ona, voli samo njega. Pitate se kako? Pa lepo. Ona ima psa na izvolte u svom dvorištu, lepog, jedrog, mladjeg od nje, a i od mog Srećka, ridjodlakog Medu, al', njemu ne da ni da joj se primakne.

Meni je dosadila već ta kereća ljubav naročito jer moram da sve te rupe zatvaram, a to se  već  odavno pretvorilo u Sizifov posao. Preostaje mi samo da podignem neki zid, tipa berlinskog izmedju komšije i nas, možda će to uspeti da razdvoji ljubavnike, ali sumnjam. Iskopali bi oboje i tunel samo da se nadju. Kad on ne ode kod nje, evo nje kod njega. Najzad, izgleda da su pobedili jer sad, samo skinem uredno ogrlicu svom Srećku da se, ne daj Bože, ne obesi o neku pritku u ogradi dok bunari kroz nju da ode do svoje voljene.

E ovo ja zovem vernost i zato mislim da ona, napred pomenuta izreka postoji jer pas ako zavoli, voli samo jednu. Bar moj pas Srećko  već dugi niz godina voli samo jednu kerušu i za njega je ona jedina i  najlepša.
 A nije da ih nije bilo još u njegovom životu, al' ova je najverovatnija njegova druga polovina jabuke.
Treba učiti od životinja, neko je jednom rekao, nikako da se setim ko, no nije ni važno, važno je da ljubav slavi.
Moj pas Srećko u redovnom obilasku bašte

4 коментара:


  1. Srećko,nek ti je sa srećom kopanje rupa.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ooh, pa on uživa i dalje u tome ali sam mu ipak doskočila :)

      Избриши
  2. Одговори
    1. Nisam, majke mi branila da se vole :) Samo sam zapušavala rupe :) :)

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)