уторак, 02. октобар 2012.

Besa



Devojčica sa dečačkom frizurom stajala je na otvoru dvorišne kapije i izgledavala u pravcu ćoška ulice. Nestrpljenje se ogledalo u pokretima njenog malog i krhkog tela, a neka tuga isijavala je iz njenih kestenjastih očiju uokvirenih gustim, lepezastim trepavicama. Bila je obučena u tanku, prozračnu, šarenu, cicanu haljinicu koja se oko struka vezivala kajšem od istog materijala, sa  mašnom pozadi, na leđima. Na nogama je imala bele, već iznošene mokasine. Videlo se da nekog očekuje sa nestrpljenjem.
Povremeno bi otrčala do ulaza u jedan stan u dnu dvorišta. Na pragu tog stana, sedela je sedokosa starica, suvih, koščatih ruku i prebirala prstima neke nevidljive niti.

- Malena, ajde odšetaj do „Strumice“, vidi da nisu možda tamo svratile-
 rekla je starica tihim glasom devojčici.

Ova je hitro otrčala do kapije zaokrenuvši na levu stranu ka ćošku ulice, a njena haljinica je lelujala za njom, dok su noge skakutale kao da i ne dodiruju pločnik trotoara.
Došavši do ulaza kafane „Strumica“, koja se nalazila na samom ćošku ulice, oprezno je provirila kroz vrata bacivši spretno i hitro pogled u svim pravcima njene unutrašnjosti.
Tuga je preletela preko malog, suvonjavog lica istaknutih jagodica, male devojčice.
Nekako zgureno, skupljenih ramena, vraćala se sporo vukući noge nazad ka ulazu u svoje dvorište.

- Baka Jano, nisu u „Strumici“- izgovorila je slomljenim glasom devojčica, stojeći mirno, spuštene glave ispred starice koja je i dalje sedela na pragu i nervoznim pokretima i dalje prebirala nevidljive niti u svojim rukama.
Ova je pogledala devojčicu svojim nebo plavim očima u kojima se ogledala briga, ustala i pomilovala je po glavi i kratko ošišanoj crnoj kosi.

- Hajde dušo, idi gore do „Kolonije“, sigurno su tamo. Reci mojoj Poli, da dođe kući odmah, treba ručak da skuva.

Mala devojčica je ponovo krenula ka dvorišnoj kapiji, ali ovog puta vukući svoje tanušne noge. Uputila se na suprotnu stranu od prethodne, zaokrenuvši potom u susednu ulicu, uzbrdo, do kafane koja se nalazila nedaleko od poslednje trolejbuske stanice.
Prozori od kafane su bili visoki za malu devojčicu, tako da nije mogla da proviri kroz njih da bi videla jesu li njena mama i kuma Pola unutra, u kafani. Na ulazu u kafanu bila su dva visoka  stepenika, ali se ona hrabro popela na njih i ušla u kafanu.
Bila je to ne baš velika prostorija u kojoj je bilo nekoliko stolova sa po četiri stolice, šank na sredini i jedna vrata sakrivena zavesom.
U levom uglu, dijagonalno od vrata, za jednim stolom, sedele su njena majka i kuma Pola, a na stolu, ispred njih stajale su poveće čaše ispunjene žućkastom tečnošću.
 Rakija, pomislila je mala devojčica. One, zanesene pričom, pušile su cigarete izbacujući oblake
 dima i potezale žedno iz čaša, na eks.

- Konobar, još jednom isto, duplu ljutu za obe - začula je glas svoje majke.

Istog trenutka  nju, malenu, suvonjavu devojčicu ugledala je njena majka, a pogled njenih smaragdnozelenih očiju  se ukočio, smrznuo od nekog  pritajenog  straha i stida.
Devojčica je odvažnim korakom krenula u pravcu stola za kojim su sedele dve poprilično pripite  žene od kojih je jedna bila njena majka.

- Kuma Polo, rekla ti je baka Jana da brzo dođeš kući, treba da skuvaš ručak - obratila se starijoj.
Zatim se okrenula svojoj majci, pogledala je dugim pogledom i ne osećajući da joj suze klize niz lice obratila joj se:

- Mama, rekla si da ćeš doći još jutros, ali opet nisi.  
Jutros sam te kao i svake nedelje čekala da dođeš, da me vodiš kod tebe. Bila sam dobra cele nedelje, slušala sam babu i ujake i tetke, kupovala sam hleb svakog dana, nisam bila neposlušna i Bati sam pomagala da napiše domaći, a dobila sam i dve petice u školi, iz matematike i srpskog jezika.
 Mama, obećala si da više nećeš da piješ, a opet to radiš.
Mama, zar me i ti ne voliš?

Suze su se slivale niz lice male devojčice, a mlada žena, njena majka, nemo je gledala u oči svoje ćerke pune bole, u oči u  u kojima se ogledao očaj i strah i neizmerna tuga i beznađe. U tom  momentu dok je omamljena od alkohola nemoćno gledala  u  krupne, uplakane oči svoje ćerke, u njoj se probudila majka i osećaj neizmernog stida jer je toj krhkoj, maloj, sedmogodišnjoj devojčici zbog svoje ljubavi prema čaši, prema duploj ljutoj, prema rakiji, oduzela svoju ljubav, ukrala joj je vreme koje je trebalo biti njeno vreme, vreme koje je   poklonila  svome poroku, flaši sa sadržajem zlatne boje, flaši lažnog sjaja,  flaši, zbog koje je oduzela  deo detinjstva svome detetu koje je stajalo tu pred njom u svom sopstvenom bolu koji joj je ona, njena majka, zadala.
Tog trenutka potpuno se otreznila. Ustala je, prišla svojoj uplakanoj devojčici, čučnula ispred nje, kao da kleči pred njom, zagrila je, poljubila i rekla glasom u kojem se očitavala sigurnost.

 - Malena, dajem ti reč da više nikad, do kraja svog  života neću staviti kap alkohola u svoja usta, i veruj,  moja reč je, turska besa.

Tako je i bilo.  Održala je svoju reč.

Sada je starica od osamdeset i četili leta, bistra, uvek optimistična, srećna iako je teško bolesna. Sa rakijom, alkoholom uopšte,  se oprostila u svojoj dvadesetdevetoj godini.

I ona i njena ćerka se retko sete te davne 1958. godine, a i kad je se sete, obe je pomenu kao godinu svoje pobede. Majka jer je pobedila sebe, a ćerka jer joj je pomogla u toj pobedi.




16 коментара:

  1. jako lepa priča. za moj ukus suviše sentimentalna, iako sam zasuzila. (ali ja plačem lako). ako je istinita, tim pre.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala na komentaru Aleksandra Nikolic Matić :) Suze su OK ;)

      Избриши
  2. Анониман04. јул 2015. 12:08

    Лепа, Лепа... А опет, помало сетна... Опис девојчице ме подсећа на моју покојну Жену...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Drago mi je da vam se dopala priča Anoniman. Hvala na komentaru.

      Избриши
  3. Priča sa ovom temom ima u životu puno ali su retke sa ovako srećnim krajem.Divna priča.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala na komentaru Milice. Ako čovek ima želju, i jaku volju, a i motiv, onda je i srećan kraj bliži.

      Избриши
  4. Olja šta reći, što već nije rečeno .. život, muka, suza .. ali bitniji je motiv, i pobeda života .. predivna priča .. :-)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala Vera na komentaru. Drago mi je da ti se priča dopala :)

      Избриши
  5. Jedna od onih koje nisam pročitala, jer nisam imala vremena da se vraćam na stare postove od kad te poznajem.
    Priča je super, srećan kraj, kao u bajci.
    Postoje srećni krajevi, ali su retki. Možemo li nešto učiniti da ih bude više?

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Neno, uvek kad želimo srećan kraj prvo je da ne odustanemo ;) Priča je istinita, znači, ostvarljiva :)

      Избриши
  6. Bilo bi divno kad bi bilo mnogo više priča sa ovakvim krajem. Hvala ti na ovoj predivnoj besjedi.

    ОдговориИзбриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)