петак, 26. октобар 2012.

Džepovi puni osmeha



          U neko, sad već davno vreme, deca su najviše volela tvrde, crvene bombone oblika i ukusa maline, ratluk od ruže i kabezu, narandžasti napitak koji se prodavao u malim bocama sa porcelanskim zatvaračem i od koga su nozdrve čudno bridele, ako se pila naglo, bez daha. 
Odrasli su slušali laganu muziku sa radia tipa “Kosmaj” koju su pevali Fets Domino, Pet Bun ili Lola, dame su oblačile široke suknje ispod kojih su virile čipke žipona, a momci, oni sa više para, utezali su se u odela od gabardena i nosili na glavi šešir borsalino, ispod kojeg je virila obavezna lokna na čelu, sjajna od čičkovog ili orahovog ulja.

    Baš u to vreme, svakoga dana, od početka proleća pa do kasne jeseni i prvih kiša, ispred kapije sa brojem dvanaest, mogla se uvek po podne videti starica kako sedi na staroj hoklici zelene boje. Nevelika stasa, obučena u crnu bluzu sa sitnim belim tufnama i crnu suknju preko koje je nosila pregaču sa dva velika, duboka  džepa izgledala je još sitnije, krhko, kao starinska figura od porcelana. Imala je kosu boje punog meseca i tople, žive, tamno plave oči pronicljivog pogleda. Ni sa kim nije razgovarala, ne zato što nije htela, već što nije mogla. Jedan davno preživljeni moždani udar, oduzeo joj je sposobnost govora. 
Kada bi joj se komšije javile za dobar dan, ili pak nešto drugo, njene ruke i oči su govorile umesto usana, premda se i sa njih ponekad otkidala neka čudna reč i svi su znali da je to značilo: 
“Dobro sam”.





          Zvala se Jana. Bila je poreklom iz Prizrena iz jedne stare srpske porodice. U Beograd je došla  još pre drugog rata, sa ćerkom, koja se udala za poznatog lekara sa dobro razradjenom privatnom praksom.  Onaj, ko je imao privilegiju da je bliže upozna i bude ugošćen u njenoj kućici u dnu dvorišta broja dvanaest, divio bi se šarenim jastučićima izvezenim kosovskim vezom koji su krasili krevete od teškog, sjajnog orahovog drveta sa inkrustacijama od sedefa, pokrivene rukom radjenim ćilimima toplih boja. 
Ispred kućice bi svakog proleća, u maloj bašti sadila noćnu frajlu, turski karanfil, petuniju i žuti Dragoljub, koji  bi u letnje večeri opojno mirisali.

          Zimi bi svoje goste služila šerbetom koji je kuvala na starinskom, crnom šporetu na drva, sipajući ga iz mesinganog ibrika u male, bele fildžane. Govorilo se da niko bolje od nje ne ume da iscepka drva za potpalu, a cepkala ih je, malom, oštrom sekiricom na starom bukovom panju sedeći na istrošenom tronošcu. 
Sve dok je govor nije izdao, deci iz komšiluka je pričala priče iz svetog pisma, pokazujući im slike u boji iz male biblije koju je ljubomorno čuvala od tudjih dodira. Dok su je ruke služile, nijedno dete nije imalo neporezane nokte, koje bi im sekla zakrivljenim, manikirskim makazicama, kad god bi ih videla, sa dugačkim i ne daj Bože, prljavim noktima.

          Sedeći tako na svojoj hoklici, gledala je po ulici, čas levo, čas desno, kao da je nešto ili nekog očekivala. Nedugo iza njenog izlaska ispred kapije, kao da je zazvonilo neko nevidljivo, sabirno zvono. Iz dvorišta su počela da izlaze deca. Neko bi koračao stidljivo, neko kao nehajno, ali svi bi se uputili u istom pravcu, u pravcu sedokose starice koja je mirno sedela u iščekujućoj pozi. 
Nastao bi čudan prizor. Deca su dolazila iz svih pravaca male ulice i mirno obrazovala kolonu koja se laganim korakom približavala baba Jani.

Prvi je uvek prilazio visok, suvonjav, smedjokos  dečak iz broja deset, verovatno zato što je najbliže stanovao i obratio  bi se starici rečima: ”Dobar dan baba Jano”!    
 Starica bi se sretno nasmešila, pokazujući bezube vilice i ruka bi joj se hitro izgubila u jednom od džepova pregače, odakle bi izvadila nešto i stavila dečaku u ruku. Osmeh bi se razlio i njegovim licem, a ruka bi stisnula tajanstveni predmet, kao da hoće da ga sakrije.

      Scena bi se ponavljala sa dolaskom novog dečaka ili devojčice. Sreća se ogledala na licima dece i izboranom licu starice. Svako je stisnuo svoju šaku i hitro, trčeći, vraćao se svojoj kući, svome dvorištu.
     Džepovi na baba Janinoj pregači bili su puni osmeha, sreće i zadovoljstva koje je ona svakoga dana delila deci iz ulice sedeći ispred svoga dvorišta sa brojem dvanaest.

     Znate li šta je činilo srećnim staru, krhku priliku i komšijsku decu iz ulice? 
Šećer. 
Šećer u kockama, sakriven u fišecima od bele hartije koji su stajali u dubokim džepovima baba Janine pregače.

     Bombone oblika maline i danas se mogu kupiti u privatnoj bonbondžijskoj radnji i istog su ukusa kao i one nekada.
 Može se kupiti i šećer u kockama, ili šećer u  obliku srca, deteline, kugle, ali ni jedan nema ukus i nijedan ne donosi radost, kao šećer u kockama iz belih fišeka u džepovima baba Janine pregače.

11 коментара:

  1. Lepa priča o baka Jani i uživanju u malim stvarima, nekad kada smo skromni bili..

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Prepoznala si ime moje, čak iako si generacijski mnogo mlađa :) Drago mi je da ti se dopalo.

      Избриши
  2. Kako lepo, slatko, toplo...milina :) Kao bombone od maline :) Sećam ih se...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Drago mi je da ima još onih koji se sećaju tih dana, ali mi je drago da ti se dopala i pričica :)

      Избриши
  3. Odlično. Baš je dobar tekst. Danas postoji radnja koja proizvodi domači klaker i kabezu. Tačnije ova radnja postoji od 1937. godine i traje do dana današnjeg. Nalazi se u Trsteniku i skoro sam bio u toj radnji, razgovarao sa vlasnicima i kupio domaći klaker i kabezu čiji ukusi se znatno razlikuju od ovih iz prodavnica. :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Obradovali ste me svojim komentarem Miloše. Hvala. Volela bih da mi pošaljete adresu te radnje iz Trstenika :)

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)