четвртак, 18. октобар 2012.

Oktobarska tuga



Bilo je to jednog  utorka u oktobru mesecu. Milica se probudila  iz sna, iznenada i drhteći kao prut. Uplašenog pogleda je pokušavala da razgrne tamu sobe.
Kakav užasan san, pomislila je. Baba Stana je uvek govorila da ne valja sanjati kad ti vade zube. To je bilo loše znamenje, a najčešće je značilo da će  neko umreti. Još ako te boli, e to je siguran znak da će umreti neko ko ti je blizak i drag. A nju je užasno zabolelo.  Sanjala je da su joj izvadili trojku dole desno, tačnije rečeno, desni očnjak u donjoj vilici. Protrljala je desni obraz kao da je želela da rastera osećaj bola i sasvim se rasanila.
Ovo ne sluti na dobro,  razmišljala je.

Toga dana, odmah po završetku radnog vremena otišla je na VMA da poseti svog starijeg ujaka, Milomira, koji je tamo ležao već dugih dvadesetak dana u stanju sopora, ne budeći se. Njen ujak je bio dugogodišnji, nelečeni alkoholičar i u bolnicu je dospeo posle jednog teškog opijanja nakon kojeg je usledilo nezaustavljivo povraćanje prilikom kojeg je on aspirirao sadržaj, a od čega je dobio , bar tako su rekli lekari, bronhopneumoniju, pa edem mozga, pa sopor.
Sada je stanje normalizovano. Edem mozga se povukao, bronhopneumonija je izlečena, svi nalazi su u bili redu, ali se on nije budio.

I toga dana je bio kao i prethodnih. Ležao je u krevetu potpuno nesvesan sebe i sveta oko sebe. Sestre su ga upravo presvlačile, kao lutku. On nije reagovao ni na šta. Kada su završile, ona, Milica, je sela na stolicu pored njegovog kreveta i uhvatila ga za ruku. Nije reagovao. Ona ga je posmatrala onako skupljenog ispod krevetskih čaršava dok su joj misli nestajale u nekom davno proživljenom vremenu.

 Sećala se Milica  kako je njen ujak Milomir divno svirao tamburu i gitaru i pevao divne romanse i kako je nju učio da peva i kako ona i dan danas te iste pesme pamti i peva.
Pamtila je i  kako je vozio na svom motoru „Mick“, po ulicama Pašinog brda kad je bila mala, ali i kako je onako pijan, nju, onako malu, staru samo pet godina,  zaključavao u šupu, svaki put kad se naljuti jer je njena prva ujna, Ljiljana vodila sa sobom kad god je šetala nekud, bez njega, sa nekim čudnim, nepoznatim čikama.

Sećala se Milica i kako je jednom nož zabadao u kuhinjski sto, pijan, vičući na svoju majku, njenu baba Stanu, zašto nije sprečila ujnu Ljiljanu da ne ode natrag u Jagodinu. Ona, mala Milica stajala je  pored svoje babe u tom trenutku i držala je za suknju  drhteći kao prut.

Sećala se dana svoje svadbe, dok je stajala u sobi i čekala da se skupe svatovi i dolaska svog ujaka Milomira. Došao je već dobro zagrejan i kada je video, onako obučenu u belo, lepu, rasplakao se kao malo dete sve vreme je grleći i ponavljajući sve vreme: „Žabo moja“.
Sećala se kako su se svatovi sa mladoženjine strane zgledavali u čudu videći kako on nakon svake popijene čaše belog vina sa  iste te  čaše odgriza komad stakla i žvaće ga kao da žvaće najukusniji komad mesa. Dugo je posle objašnjavala rođacima svog muža da je to za njenog ujaka bilo normalno pokazivanje emocija izazvanih većom količinom popijenog alkohola.

Sećala se Milica kako je njen ujka Milomir dolazio često da je obiđe, nju, Milicu i njenu porodicu, kako im je uvek pomagao kad god su se radile neke popravke u stanu ili krečenja.
Sa nezaobilaznim komsomolskim kačketom na glavi, cigaretom koja je visila u uglu usana i osmehom od zuba do zuba kada bi ih video.
Sećala se kako su ga  njena deca zvali deda majstor, jer ona je imala još jednog ujaka, a i dosta bliskih rođaka pa su oni, onako mali, svakome davali neki svoj nadimak kako bi ih razlikovali.
 Tako je njen ujak Milomir bio deda majstor, Mile struja, jer je bio električar po struci i to ne bilo kakav električar.

Svi su znali da je voleo da malo više pogleda čaši u dno, čak i generalni direktor poznate fabrike u kojoj je radio. No to  mu nikada nije  smetalo da po Mileta struju pošalje svoj službeni automobil da ga doveze na posao, posle njegovih burnih vikenda jer, fabrika je morala da radi, a osim njega, niko nije znao da stvari dovede u pravi red, ako se desio neki problem u bilo kom pogonu.
Bio je cenjen i poštovan majstor ne samo što je bio majstor svog zanata, vredan i radan, već i stoga što nikada nije pio na svom poslu.
Sećala se koliko se radovao, ali i teško napio kada mu se rodila ćerka, jedinica, kojoj je dao ime boginje proleća.

Ceo jedan život je prošao kroz Milicinu glavu dok je sedeći na stolici pored bolesničkog kreveta svog ujaka i držeći ga za sparušenu ruku, gledala u konturu jednog, nekad stamenog čoveka kojeg je sudbina, život, tuga zbog izigrane ljubavi, detinjstvo bez oca, odrastanje u mnogobrojnoj više gladnoj nego sitoj porodici, muka zbog nedaća koje život donosi, odvelo u zagrljaj prvo čaše, a zatim i flaše, prvo vina sa lepim imenom „Plemenka“, a ništa plemenitog mu nije dalo, zatim vinjaka, po nekad i iznimno, piva, ali bez kraja i bez dna.
Kraj i dno ocrtavali su se u toj skvrčenoj figuri čoveka, biljke, u bolesničkom krevetu u bolnici VMA.

U jednom trenutku Milica ga je pozvala , rekla mu da se probudi, da krene dalje, da im je još svima potreban. On, kao da je čuo, razumeo, okrenuo je svoju glavu na zvuk njenog glasa ka njoj i pogledao je svojim plavim očima, nekim tužnim i ugaslim pogledom i uzdahnuo.

Milica se obradovala, ponadala. Uzalud. Posle tri dana, jednog četvrka u mesecu oktobru, ugasio se život njenog ujke Milomira. Zdrav, a bolestan, je otišao iz ovog sveta, a  da čak nije bio ni mnogo star. Tek je trošio drugu polovinu šeste decenije života. Da li je flaša odnela pobedu ili se on predao sam, bez borbe, odgovora nema do danas.
Ostala je samo tuga i sećanje na njega svakog oktobra meseca u godini.
Ovaj tekst ulazi u izbor za najbolji blog tekst na konkursu RTB-a "Flaša nema dno"

4 коментара:

  1. Divno ispričana priča koju bih volela da nisam pročitala. Posle svake od njih, u duši mi ostaje gorko, a suza samo sto ne kane...Tuga.

    ОдговориИзбриши
  2. Negoslava, ja bih volela da se nikada nije ni dogodila, ali na žalost, jeste.

    ОдговориИзбриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)