субота, 06. октобар 2012.

Veverica i borsalino koji je pobedio čokoladu



Davne šesdeset i neke, prošlog stoleća, on je  bio jedan običan muškarac sa nekom smešnom poluloknom od kose na čelu, koji je ušao u njihov život, niotkuda.
 Ona i  njena majka su živele same, a on je počeo skoro svakodnevno, u popodnevnim časovima da obilazi njenu majku, a njoj da donosi čokoladu. Ne običnu čokoladu, već onu veliku, „Zvečevo“, od pola kilograma, ali joj se baš zbog te čokolada nije dopao, ni malo, jer, ona nije volela čokoladu. Svaki put,  čim bi uzela čokoladu iz njegovih ruku i zahvalila mu se na njoj, izlazila bi na ulicu i istu podelila svojim drugarima iz ulice. Oni, kao da su znali da im sleduje čokolada, već posle nekoliko dana čekali bi je kod kapije, čim bi videli da on dolazi kod njene mame. A on je dolazio uporno.
Imala je tad osam godina i bio je letnji rasput.

Ona i njena mama su živele u jednom malom, uzanom dvorištu na Bulbulderu, starom delu Beograda, ispod Novog Groblja. U istom dvorištu  su živeli ljudi raznoraznih nacija.
U prvom stanu živela je sedmočlana  Ciganska porodica, u drugom jedan bračni par, on Turčin, ona Vojvođanka koja je uzela islam i dobila novo muslimansko ime, Sultana.
 U trećem stanu živeli su Makedonci poreklom iz Kičeva, u četvrtom Šiptar, oženjen Dalmatinkom iz Knina sa dvoje divne dece i u poslednjem njena mama i ona, Beograđanke.
Volela je svoje komšije. Uvek je govorila da su svi oni Jugoslavija u malom. I oni su voleli nju.
 Zvali su je Veverica, jer je znala da se hitro popne na krov kuće, gde je ostajala da se u letnjim mesecima sunča u prepodnevnim satima, onako, sama, na miru.
Komšije su joj govorile da će joj on, čovek sa loknom na čelu,  sigurno biti novi tata.
Ona se bunila kad bi joj to rekli, jer je  imala svog pravog oca, mada ga je, istini za volju, viđala  retko i on joj nikad nije doneo ni jednu čokoladu.

Jednom su ona, njena mama i on išli zajedno da posete njenog ujaka u bolnici.
 Bio je sunčan dan i on je na glavi imao lep šešir. Veverica je gledala u njegov šešir zadivljeno, a on, čim je to primetio, skinuo ga je sa glave i stavio njoj na glavu. Nasmejao se grleno, rekavši joj da njoj mnogo lepše stoji borsalino nego njemu.
 Tako je naučila kako se zove taj šešir koji joj se dopao, ali je i zavolela čika Mileta.

Nedugo posle tog on se doselio kod njih, a nešto kasnije, doveo je i svog malog, petogodišnjeg sina, Mikicu.
Veverica je zavolela tog malog dečaka jer je imao kosu boje šargarepe i bezbroj pegica na licu. Bio je neumoran, nemiran, uvek spreman za igru. Čika Mile je zaista postao njen tata, a kako ga je i Mikica zvao tata, počela ga je i ona zvati tako.
Živeli su skromno, mirno, u veselju, posebno kada bi on uključio muziku da svira sa malog magnetofona „Geloso“, koji je kupio, jer je znao da ona i njena mama vole da pevaju.
Svi su pevali zajedno.
Onda je jednog dana muzika prestala. Tačnije, nije više bilo magnetofona u kući. Dugo nije znala šta se desilo sa njim, no ipak je saznala  da su ga prodali.

Posle su počeli da svakog četvrtka idu u Dispanzer za mentalno zdravlje, na neka zajednička okupljanja, gde je bilo i muzike u živo. Neki čika Boško je svirao gitaru i pevao prelepe italijanske kancone.
Rekli su joj da je  to rad u grupi, mada nije znala o kakvoj se to grupi radi.

No vrlo brzo je saznala, jer su se te porodične grupne seanse održavale i u Gornjačkoj ulici, a ona je na ulazu pročitala da piše: Dispanzer za lečenje alkoholizma.
Tu je njen očuh, čika Mile, tata, kako ga je zvala, odlazio na terapiju sa svojom porodicom jer se lečio od alkoholizma.
Saznala je takođe da je magnetofon „Geloso“  prodao on,  da bi mogao da kupuje vinjak, onaj litarski, „Rubinov“, tajno, da ne zna niko.
Saznala je i da je obmanuo  njenu majku, sakrivši od nje da je alkoholičar.

Njena majka mu je verovala i nesebično pomagala da se otrgne iz kandži poroka i bolesti, prateći ga na lečenje, kada bi ga započeo, ali i radeći   umesto njega u privatnoj radnji njegovog oca, pazeći i  čuvaljući   sama Mikicu i nju. Obavljala je sve kućne poslove sama. Radila je i  kod jednog bogatog pekara dodatno, da bi povećala kućni budžet, a on, on je za to vreme spavao ili ga nije bilo kod kuće danima, nekad i po mesec, dva.
Dolazio je uglavnom kad nikoga nije bilo kod kuće, odnosio vredne stvari, između ostalih i zlatni sat njene majke. Svi su znali da sve to prodaje da bi imao novac za vinjak.

Vreme je prolazilo, pa je i mali Mikica počeo da beži iz škole i od kuće jer oca nije bilo, a njena majka je radila po celi dan.
Često bi ga milicija vraćala sa tih njegovih putovanja.

Za to vreme, ona je vredno učila, pomagala majci u kući, razumela je kad nečeg nema  i ređala petice iz svih predmeta u školi. Bila je član svih školskih sekcija koje su postojale i završavala je već sedmi razred.
Trudila se da što manje opterećuje svoju majku jer je shvatila da joj je život u haosu i da živi izuzetno teško trudeći se da je poštedi svih nedaća.

Kada se jednog dana  vratila iz škole i zatekla svog očuha kako upravo iz stana iznosi novi elektirčni šporet koji je njena majka kupila na kredit suprotstavila mu se i... on joj je udario dva teška šamara.
Sve komšije su to gledale, videle i ćutale.
Onako povređena, dok su joj obrazi brideli, pozvala je miliciju iz govornice i on, njen očuh, čika Mile, tata, kako ga je zvala,  je završio u zatvoru Padinska Skela, petnaest dana.
Nisu znali ni kad je izašao, ni gde je otišao.

 Mali Mikica je opet pobegao i konačno ga je služba za socijalni rad smestila u hraniteljsku porodicu u selo Miloševac.
Njena majka se nedugo zatim najzad razvela od čika Mileta i započela život iz početka, lagano i mukotrpno.
On je, pričalo se, završio u zagrljaju neke žene iz Slovenije,  desetak godina starije od njega, alkoholičarke, kao i on.
Ne zna se kako su živeli i od čega.
Njegova sestra, koja je živela u istoj ulici, je pričala da su  su mu odsekli desnu nogu, jer je dobio šećer i gangrenu.
Kasnije ga je i Slovenka napustila i on je ostao potpuno sam. Smestili su ga u dom za stara lica u Obrenovcu gde je i umro, sasvim sam u svojoj pedeset petoj godini života.

Niko ne zna šta je bilo sa  Mikicom i kakav je bio njegov život bez oca i bez majke.

Devojčica koju su komšije zvale Veverica, završila je škole koje je želela, osnovala svoju porodicu i oni koji je poznaju kažu da u njenoj kući nikada niko nije dobio vinjak da popije, a ni čokoladu da se zasladi.
Ovaj tekst ulazi u izbor za najbolji blog tekst na konkursu RTB-a "Flaša nema dno".

2 коментара:

  1. Uh..... teška priča, iako napisana lagano. Taman sam htela da preložim da je pošalješ na taj konkurs, kad ono...već jesi. Srećno.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. To je jedna skraćena verzija dugogodišnje životne drame i opisani su samo pojedini detalji. Hvala.

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)