понедељак, 27. фебруар 2012.

Mia








Srela sam je jednog davnog prohladnog oktobarskog jutra u Beču. Šetala je alejom  izmedju dve zgrade u četrnaestom bečkom becirku. Tog puta, pogledala me ovlaš, onako usput, s visine i okrenula glavu dajući mi do znanja da nisam dostojna njene pažnje. Šetala je njišući zavodljivo bokovima i gledajući ispod oka sve oko sebe povremeno dižući glavu, ponosno i samouvereno.  
  Gledala sam za njom diveći se njenoj gracioznosti i lelujavom hodu.

Nije bila neko za kim cete se okrenuti zadivljeni njenom pojavom, ali je imala ono nešto što vam skrene pažnju i zadrži je na sebi. Na prvi pogled, podsetila me na  Džesiku Rabit, animiranu sliku holivudske glumice Lorin Bekol iz filma „Ko je smestio zeki Rodžeru“ sa onim njenim dugim, valovitim pramenom kose preko desnog oka, a onaj lelujavi hod ličio je na hod Vojvotkinje, one prelepe bele mace iz crtanog filma „Mačke iz visokog drustva“.

Kada smo se sledeći put susrele ona je zastala kraj ivice staze, da me propusti da prodjem, a ja sam opet zastala da je dobro osmotrim. Odmeravala me dubokim ispitujućim pogledom.
 Nija mi bila lepa sa onim neobično tamno osenčenim desnim okom koje je bilo u izrazitom kontrastu sa levim, ali njeno držanje prepuno dostojanstva nije dozvoljavalo da se pomisli da je ona neko ko je stanovnik ulice, a takva misao  mi se, moram priznati, rodila u glavi u jednom trenutku. Mimoišle smo se odlazeći svaka svojim putem. Ovog puta se nisam osvrnula za njom, bojeći se da ona to ne primeti.

 Vidjala sam je svakodnevno, na istom mestu na stazi svaki put kad god sam odlazila u šetnju za vreme mojih  boravaka u Beču. Nezainteresovana za svet oko sebe, išla bi stazom  zastavši ponekad da me okrzne pogledom svojih tamnosmedjih očiju.  Osećala sam da me je prećutno prihvatila, kao nekog čiji se putevi ukrštaju sa njenim. Imala sam utisak da je držala odstojanje, tačnije, nije mi pružala priliku da se upoznamo bliže.

 Od svoje sestre sam saznala da  se zove Mia i da živi u zgradi preko puta njene, u prizemlju, kao i da svakodnevno šeta parkom i alejom izmedju zgrada. Nije bila preterano bliska ni sa kim. Meni je delovala kao neko željan ljubavi i topline.

Prolazilo je vreme. Bilo mi je veoma čudno da se uvek, kada bih dolazila u posetu svojoj sestri, još dok bih s koferima u ruci prilazila njenoj zgradi odnekud nečujno na istoj stazi pojavljivala  ona, Mia. Više me nije izbegavala, naprotiv. Trudila se da skrene moju pažnju na sebe.

Danas smo Mia i ja, moglo bi se reći stare poznanice. Ona se stvori ispred mene na stazi kojom šetam izmedju zgrada u četrnaestom bečkom becirku, kao da je neko necujnom, nevidljivom rukom spusti baš tu, kao slučajno, a opet namerno. I kao da zna da ne mogu da odolim, a da ne pomazim njena kao baršun meka ledja i lepu okruglu glavu na kojoj iskre dva  oka srnećeg pogleda, jedno okruženo crnom dlakom, kao povez jednookog gusara, a drugo, snežno belom.

 Mia je jedna, neko bi rekao,  sasvim obična domaća mačka.   
Meni, ona nikada nije bila obična. Naprotiv. Bila je neko ko ima ono nešto što skreće pažnju, saznala sam, skoro svih stanara ili prolaznika u tom kraju i koji su je  svi voleli na svoj način. Imala je svoj dom, a opet, volela je i da šeta slobodno, bez cilja. Volela je da se mazi, ali tek kad vas dobro upozna, kao mene. Naravno, posle vremena ispitivanja čiju je dužinu  ona odredjivala.

 Mia i  dalje hoda elegantno, lelujavo, mekano, pomalo drsko držeći svoj rep izrazito uspravno, kao da daje na znanje da je ona pre svega svoja. I da, i dalje me podseća na zavodljivu  Džesiku Rabit  ili maznu Vojvotkinju.
 Još uvek ne mogu da se sasvim odlučim izmedju njih dve.

*OljaKa


   

недеља, 26. фебруар 2012.

Gde je nestala škola?





Ulica Stanka Vraza nalazi se u delu Beograda koji se još zove i Bulbulder, naziv koji nam je ostao još iz vremena Turaka, a koji znači Slavujeva dolina. Sama ulica je podeljena na dva dela, veći, koji se završavao u ulici Braće Ribnikar i kraći deo, koji je od dužeg bio odvojen celim kvartom kuća.
 E baš  u toj ulici, tačnije u njenom kraćem delu koji je imao samo par kuća, nalazila se i moja osnovna škola, "Moša Pijade". 
Škola je započela   sa radom 1958. godine i dobila je ime poznatog revolucionara, novinara, slikara jevrejskog porekla rodjenog u Beogradu, Moše Pijade, Čiča Janka. Nju je pohadjalo oko hiljadu djaka.
Evo, bliži se 15. mart, dan kada je davne 1957-me godine na jednoj klupi, u parku, u Parizu, umro Moša Pijade. Umrla je i škola sa njegovim imenom. Tačnije, zgrada još uvek postoji, ali je dobila drugu namenu. Sada je to  srednja škola za zubne tehničare.
Sećam se da smo 1988.godine proslavljali tridesetogodišnjicu škole u Domu pionira u Beogradu.
Moguće je da je potreba za ovom osnovnom školom nestala kao posledica bele kuge, tim pre što se možda pretpostavljalo da djaci sa Bulbuldera sasvim lako mogu da pohadjaju obližnje škole "Ivan Goran Kovačić" i "Dragica Pravica", a opet, da srednjoškolci zubnotehničke škole konačno dobiju pravu školu umesto skučenog prostora zgrade u Fabrisovoj ulici. Kako bilo, ja više ne mogu da kažem da sam bila djak osnovne škole "Moša Pijade" jer ona više ne postoji.
I mene, kao i svakog od nas, vezuju veoma lepe uspomene za moju osnovnu školu, ali, ipak mi je žao da moje škole više nema.
Zna li neko kuda je nestala škola? Ili se i ona nikada neće vratiti kao ni vreme koje smo ja i ostali njeni djaci proveli u njoj. Ipak ima i malo utehe za sve nas koji smo učili i koji smo se družili u školi "Moša Pijade", a to je da sećanja žive dok ima i nas, a i posle nas, ako smo ih preneli onima koji iza nas ostaju. Kao po onoj Njegoševoj: "Blago onom ko dovijek živi imao se rašta i rodit".
U tom slučaju, škola je ostala, jer,  niko nam ne može uzeti uspomene.



*OljaKa

Stiže li lagano ili se varam?



Jel se i vama čini da se proleće lagano prikrada iza, još uvek ogolelih grana drveća,
 iz trave koja viri izmedju krpica snega, izmedju santi leda medju  talasima reke i onog najvažnijeg, u sjajnijim pogledima uličnih prolaznika? Ja imam utisak da se šunja, oprezno, ali sigurno, kao lavica koja pomno iz gustiša trave u savani prati svoj plen i čeka da mu opreznost popusti. Tako i ono, proleće, sitnim, prepoznatljivim znacima nagoveštava da je već negde tu, iza ugla neke  ulice, iza obronka  snegom pokrivene planine, iza trske u ravnici koja leluja na vetru.
Ovih dana čak i vazduh miriše na njega iako se zima još uvek na mnogim mestima ne predaje, ne popušta. Ipak, nije baš suviše rano da oni koji imaju bašte počnu lagano da se pripremaju da iste ožive novim sadnicama, da poneguju stare biljke, iseku osušene, orežu ruže, da dodaju nešto novo čega nije bilo kao što su npr. biljke koje vole leptiri, bumbari, pčele drvenarice i ostala korisna leteća flota insekata. U to ime evo nekoliko predloga koje su to biljke koje baš vole ti korisni leteći insekti, oni koji vredno oprašuju sve cvetnice, voće i povrće i koji nam svojim prisustvom ulepšavaju vrtove, balkone  i bašte.
Leptiri obožavaju letnji jorgovan, žbun koji cveta veoma dugo od ranog leta, ponekad sve do kraja oktobra. Uživaju da se kao rascvetala krila okupe na cvetovima zvezdana ili raskošnim laticama ehinacee, žalfije, petunije, kadife, koketnog Dragoljuba, mirisne lavande, hajdučke trave ili pupavice. Rado će svratiti i na balkone gde se u saksijama skrivaju koprivice ili ukrasni suncokreti.
Pčele drvenarice se "lepe" na zevalice, ulaze kao u svoj dom u cvetove noćne frajle, u grozdove cvetova viscerije ili u mirisne, slične rajskoj ptici, cvetove lozice orlovi nokti. One ne mogu da odole ni jednom cvetu oblika trube.
Treba li reći da izgledaju prelepo onako velike, pomalo nezgrapne, čupave, a opet na neki svoj način privlačne dok vredno skupljaju nektar iz cvetova radeći u korist i sebi i nama.
Jeste li znali da holandski baštovani imaju u svojim baštama i rasadnicima kućice za bumbare? Naročito oni koji se bave organskim uzgojem voća i povrća.
Ovi , pomalo bučni letači, ne mogu da odole cvetovima paradajza, paprike, tikvice, jednom rečenicom rečeno, nekako su skloniji cvetovima povrća, ali ne odolevaju ni cvetovima voća, naravno i ostalim ukrasnim baštenskim cvetnicama.
Ako volite da vaš vrt ili terasa budu deo prirode na najprirodniji način, toplo vam preporučujem da imate bar po neku od ovih biljaka. Doneće vam mnogo radosnih čak edukativnih momenata.


Eh da, umalo da zaboravim da upitam one koji gaje amarilise. Jeste li počeli da ih zalivate?
Počnite odmah ako želite da vam procvetaju krajem aprila ili početkom maja.
Amarilisi vole da "ćute" cele zime u svojim saksijama na nekom mirnom prozračnom mestu sa veoma malo ili nimalo vode, ali već krajem februara treba početi sa zalivanjem istih da bi nas posle bez malo tri meseca obradovali svojim raskošnim, kraljevskim cvetovima.
Ovo, u vezi amarilisa,  sam naučila od moje dobre drugarice, doktorke Vere Korać, koja se, na žalost, preselila u "Rajska ostrva".
 "Rajska ostrva" su objašnjenje za mog unuka Maksima, gde su ljudi ili dragi kućni ljubimci,  koji su umrli, kojih više nema medju nama.
I da, ja sam počela da zalivam svoj amarilis i jedva čekam da procveta jer je prelep. Ima krupne cinober crvene cvetove i zovem ga Vera, u čast moje drugarice zahvaljujući kojoj sam naučila mnogo toga, izmedju ostalog i negu amarilisa.
Uživajte u ovim danima koji mirišu na proleće koje se bliži i ako vam ovi redovi iole malo ulepšaju život onda smo zajedno učinili mnogo da svoj život oplemenimo i živimo bolje.
*OljaKa

Za početak, da se zasladimo



Ima li nekog da ne voli slatkiše? Ima, ali je takvih malo. Svi vole po nešto slatko. Neko čokoladu, neko domaće kolače, neko sladoled...
Ja spadam u one koji vole od sveg slatkog  po nešto, manje ili više, a najviše volim da spremam pre svega one kolače koji nisu komplikovani , a pri tome su i kremasti, sočni.
Recepte za kolače dobijamo od mnogih: od prijateljica, komšinica, rodjaka, koleginica sa posla. Mnoge od njih smo dobili od svoje mame, bake ili od drugih članova familije.
Recept za ovaj kolač sam dobila od svoje komšinice Rade koja je izuzetna domaćica i po meni, vrsan majstor za pravljenje raznih kolača.
 Kolač se veoma brzo priprema.  Izuzetan je po tome što se sprema sa vodom, što opet samo po sebi navodi da zaključimo da je manje kaloričan u odnosu na mnoge slične.
Dobar je i zbog toga što spada u jeftine slatkiše pa ga toplo preporučujem svima sa plićim džepom.

                                                                                        
        "Step kolač"

Materijal:

*  voda

* 300g šećera

* 1 kesica Step light ("sok" za rastvaranje u vodi) ukusa maline

* 200g griza

*2 pudinga ukusa vanile

* 125g putera

U jednu litru vode dodati 200g šećera i 1 kesicu Step Light-a,  pa u svemu   tome skuvati 200g griza, da se zgusne!
 Masu razliti u uljem podmazan pleh srednje veličine!

U 6 dl vode skuvati sa 100g šećera 2 pudinga od vanile ( prašak  za  puding dobro razmutiti prethodno u 1dl vode)!
 U prohladjen puding dodati 1/2 neslanog maslaca i mlako odmah sipati preko griza!
 Ohladiti u frižideru!
Preko svega stavici kesicu umućenog šlaga ( sa vodom)!
Kolač se,  pretpostavljate, može spremiti i u posnoj varijanti :)
Prijatno!
PS: Fotografija je Shutterstock, preuzeta sa Google

субота, 25. фебруар 2012.

Šta nudi blog "Od svega po nešto"?


Na ovom blogu pisaću o zdravlju pojedinca, dece i porodice i mnogim načinima za očuvanje istog.

 Pisaću o ishrani i podariću vam recepte raznoraznih jela i poslastica, kako naših tradicionalnih tako i onih iz raznih zemalja sveta, a  naročito onih koji ne iziskuju mnogo vremena za pripremu i naravno novca i svakako one koji su pre svega zdravi i izbalansirani za svakog od nas.

 Podeliću sa vama  iskustva u gajenju cveća, vrta ili bašte.

 Podsetiću mnoge koji vole, na neke lepe , nove, ali i  stare mustre, a pomoći onima koji žele da štrikaju ili heklaju, da nauče to da rade, ukoliko ne znaju.

 Pričaću i o svojim kućnim ljubimcima i nezi istih, ali i životinjama sa kojima delimo ovaj svet.

Podeliću sa vama  svima  svoja iskustva iz mnogih oblasti.

Potrudiću  se da ne budem dosadna već aktuelna.

Možete komentarisati sve, ali molim da budete fini ;)

 I da, na ovom blogu izbegavaću da  pričam ili pišem  o politici.

Neko bi možda rekao da je ovaj blog  jedna svestrana papazjanija?

Ako i jeste tako, ipak je, tvrdim, veoma zanimljiv i zbog toga slobodno pažljivo prelistajte postove, jer, sigurno ćete naći nešto novo i interesantno i za vas.

Uživajte ;)