петак, 30. март 2012.

Simbolika i uticaj boja na zdravlje ljudi


 



Za  razliku od pasa, koji žive život u crnobelom svetu, mi imamo privilegiju da živimo u šarenilu boja. Mnogi od nas imaju svoju omiljenu boju i samim tim je sigurno često koriste. Evo kratkih sentenci o simbolici boja i uticaju istih na naše zdravlje.

Crvena boja, mnogi je još  nazivaju i  bojom radosti, simbolizuje uzbudjenje, energiju, strast, ljubav, želju, brzinu, snagu, ali i agresiju i nasilje.
Na naše mentalno, kao i na fizičko stanje crvena boja utiče tako što nam povećava entuzijazam, stimuliše energiju, postiče našu  akciju i  samouverenost i daje nam osećaj  zaštite od strahova i bojazni.

Oranž boja, bliski srodnik crvene boje, simbolizuje energiju, entuzijazam, toplinu, ravotežu i zahtevnost. Na stanje našeg fizičkog i mentalnog zdravlja deluje tako što nas, kao i crvena boja,  podstiče na akciju, hrabri nas u druželjubivosti i stimuliše nam apetit.
Žuta boja simbolizuje sreću i radost, optimizam, vernost, nadu, poverenje, maštu, ali takodje je simbol ljubomore, bolesti, prevare, lakomosti, nečastivosti i kukavičluka.
Žuta boja podstiče našu komunikaciju, aktivira  našu memoriju, stimuliše nervni sistem i mentalne sposobnosti.

Zelena boja je simbol za harmoniju, prirodu i okruženje, zdravlje, dobru sreću, mladost, darežljivost, plodnost, jednostavnost, obnovu i neiskustvo. Zelena boja je takodje simbol zlobe, nesreće, ali i snage.
Ona takodje ima uticaja na naše  fizičko i mentalno zdravlje. Zelena boja nas umiruje, relaksira, umiruje naše strahove, ublažava stanje depresije. Budi u nama osećaj za novim početkom, samokontrolom i harmonijom.

Plava boja simbolizuje mir, smirenost, stabilnost, jedinstvenost, poverenje, istinu, sigurnost, red, odanost, ali i  depresivnost.
 Plava boja smanjuje apetit, deluje smirujuće, hladno i poboljšava našu intuiciju.

Ljubičasta boja simbolizuje kraljevstvo, duhovnost, ceremonijalnost, mudrost, plemstvo, prosvećenje, plakanje, ali i aroganciju i surovost. Ljubičasta boja nas podiže, podstiče kreativnost, smiruje um i nerve i budi osećaj duhovnosti. Veoma je popularna kod adolescenata.



Braon boja je boja zemlje koju i simbolizuje, a takodje simbolizuje stabilnost, srce, dom, konfor, jednostavnost, izdržljivost i pouzdanost.
Braon boja na nas utiče tako što nam daje osećaj korisnosti i reda, daje nam stabilnost i povezuje nas sa zemljom. 




Siva boja simbolizuje sigurnost, kao i braon boja, ali takodje simbolizuje inteligenciju, zrelost, praktičnost, tugu, dosadu, mir i staro vreme.

Bela boja simbolizuje čistotu, rodjenje, jednostavnost, mir, preciznost, nevinost, mladost, sterilnost, zimu, sneg, dobrotu i poštovanje. U zapadnoj kulturi simbolizuje brak dok u istočnoj kulturi simbolizuje smrt.
Na naš organizam deluje tako što nam daje mentalnu jasnoću, omogućava nam nove početke, podstiče nas da uklonimo nered i prepreke, podstiče razmišljanje i delanje.


Crna boja simbolizuje moć i autoritet.
Daje nam osećaj neupadljivosti i praznine, ali  i skrivenu snagu za ostvarenje potencijalnih mogućnosti.



 Tirkizna boja simbolizuje mirnoću, sofisticiranost, ali i žalost. Na nas deluje uznemirujuće i budi u nama očekivanja.

Roze, pink boja, simbolizuje ljubav, romasnu i uzbudjenje.




Bež boja, boja slonovače, simbolizuje mir, zadovoljstvo, jednostavnost i smirenost.


Boja lavande simbolizuje ženstvenost, eleganciju i samilost. 


Boje nam daju mogućnosti da svoje okruženje i svoj život obojimo shodno našim željama i raspoloženju, a ovi redovi su i napisani sa namerom  da nam pomognu u tome.
Neka nam život bude radostan kao crvena, stabilan kao braon boja, siguran kao siva, uravnotežen kao narandžasta boja, jednostavan kao zelena i bela, romantičan kao roze boja, smiren kao bež, maštovit kao žuta, mudar kao ljubičasta, elegantan kao boja lavande i harmoničan kao plava boja neba.

*OljaKa


понедељак, 26. март 2012.

Ciganima u čast

   Kako se uskoro bliži 8. april, Svetski dan Roma i kako verujem da je svako od nas imao po nekog druga, prijatelja možda, koji je bio Rom, ovaj post posvećujem upravo njima.
 U moje vreme smo ih zvali Ciganima. Tek kasnije se odomaćilo ime u celom svetu za njih, Rom, što znači čovek, mada su oni za mene uvek bili ljudi. Ja imam divne uspomene na moje drugare Rome, Cigane,  iz ulice gde sam odrastala, iz škole u koju smo zajedno išli. Za mene oni su bili i ostali ljudi velikog srca prepuni emocija i neprevazidjenog dara za muziku i umetnost življenja. Mnogih od njih više nema medju nama, ali  sećanja još uvek žive. I ova priča je jedno sećanje na jednu plemenitu i nesebičnu Ciganku iz moje ulice.


                Ciganka Coja

   Spuštalo se veče. Iz okolnih dvorišta majke su dozivale svoju decu prekidajući njihovu neumornu igru. Crnokosi dečak vranih očiju i nežnih crta lica, opuštenih,  drhtavih usnica,  stajao je na kapiji svog dvorišta i upitno izgledavao na ulicu, čas levo,  čas desno. Ulica je bila pusta. Za koji trenutak upaliće se i ulične svetiljke, a nje još nema.  Šta je toliko zadržalo? Ona nikada ne kasni, a evo, već mnogo dana njega u postelju sprema tetka Rada, a ne njegova nana Coja.  Nije da ga tetka Rada ne mazi, ali ona ne zna da mu onako nežno pomiluje glavu i kaže za laku noć: Spavaj jare moje!
Kroz prozor, na drugoj strani ulice, provirila je ženska prilika srednjih godina.
- Dodji Milane, obrati se muškarcu iza sebe, pogledaj i danas je čeka kao i svako veče.  Jadničak i ne sluti da se nikada neće vratiti . Nedostaje i meni. Mogla sam po njoj sat da navijem.
    Zora još nije zarudela nebo na istoku, a jedna ženska prilika,  nešto zgurenih ramena, žurno je grabila niz ulicu. Okolo nje,  šuštale su duge šarene suknje nalik  na livade u cvetu. Preko ledja   joj se spuštala velika marama sa dugim resama, nekada svetlije, nekada tamnije, ali uvek plave boje.. U svakoj ruci nosila je po  dve užetom povezane poveće pocinkovane kofe. Ispod dugih sukanja virile su joj bose noge ispucalih svetlih tabana.
 Zvala se Coja, bar su je pod tim imenom poznavali svi oni u ulici koji su želeli da je znaju. Imala je oko pedeset godina i živela je sa svojim unukom, dečakom od pet godina, sinom njene ćerke koja je umrla na porodjaju i ostavila joj ga u amanet. Radila je mukotrpno da dečaku omogući pristojan život, radeći svaki posao koji su joj ponudili: unosila je tudj ugalj za nadnicu od tri kofe uglja, prala je tudj veš za šerpu jela i pola vekne hleba, ribala je tudje podove sve dok  ne požute ko limun, dok bi se njene ruke zacrvenele nagrižene i ispucale od sode i sapuna, a kolena klecala od umora, cepala metre i metre drva za nadnicu od dinar dva i naramak drva pod čijim se teretom povijena pred veče vukla u pravcu svoje kuće,  ciganskog dvorišta na sredini male ulice u predgradju.
Coja je bila ciganka, vredna kao mrav i izuzetno plemenite duše. U leto, sredinoma avgusta, prestajala bi da radi po tudjim kućama.  Radila je samo jedan posao, brala je kupine, velike kao petodinarac i toliko slatke  da su se usne lepile od slasti. Gde je nalazila te kupine nije nikada htela da kaže, ali su njene izgrebane ruke i ne tako retko i oparane suknje govorile umesto nje. Kupine nije prodavala, već ih je trampila za stare stvari i krpe, koje je kasnije seckala u dugačke trake od kojih je uveče, kada njen unuk zaspi, u svojoj maloj memljivoj sobi tkala šarene  krpare do duboko u noć. Zvuk njenog razboja nekada je bio jedini zvuk koji se čuo u letnjim,  sparnim noćima u maloj ulici u predgradju. Kući se sa posla vraćala uvek u isto vreme, čim počne zalazak sunca. Zamućenog i izgladnelog pogleda, usmerenog u pravcu kapije njenog dvorišta, nosila je bošče sa starim stvarima na ledjima pridržavajući ih od rada onemoćalim rukama  teško vukući umorne noge. Skoro u isto vreme, kada bi se njena prilika pojavila na ćošku ulice,  na kapiju je izlazio bosonogi mali dečak sa očima boje kupina koje je brala Coja ciganka i izgledavao na ulicu, čas levo, čas desno. Kada bi ugledao njenu priliku, osmeh bi se razlio preko njegovog lica otkrivajući niske sitnih belih zuba, a dve jamice bi se ukazale na obrazima. Sretno bi poskakivao u mestu mašući rukom i vičući: Nano, nano!Coja bi zastala za tren, a onda, kao da joj je neko udahnuo snagu u umorno telo, požurila u pravcu dečaka sa krnjavim osmehom na svom licu,  od čega bi joj se bore oko očiju zgusnule dajući  mu neku mekoću i blagost i odgovarajući dečaku: Evo me,  jare moje. Došavši do dečaka, zbacila bi bošče na zemlju, raširila ruke i čučnuvši čekala. Dečak bi podvrisnuo radosno i bacio joj se u zagrljaj gnjurajući svoju glavu u njena suvonjava ramena, a ona ga je ljubila neprestano ga mazeći svojom izgrebanom, žuljevitom rukom, mrseći mu vrane kovrdže. Iz dvorišta bi uvek istrčala Cojina mlada,  lepa sestričina Rada i uzimala bošče sa zemlje, unoseći ih u trošnu kućicu sa leve strane od ulazne kapije,  pri  čemu bi se zadovoljno osmehivala. Ne dugo posle dirljivog susreta, Coja bi izašla iz svoje kućice vodeći za ruku goliždravog dečaka,  prilazila bi česmi na sredini dvorišta,  pustila vodu da teče i nežnim pokretima počela da kupa mališana držeći u jednoj ruci krpu, a u drugoj sapun. Ovaj je srećno skakutao oko nje, kao jare, smejao se i mlatarao rukama dok su mehurići od sapunice leteli na sve strane kvaseći i Cojine dugačke suknje. Ona se grleno smejala sa dečakom, a doskora njene od umora zamućene oči,  caklile su od ljubavi i zadovoljstva.
Dan bi se završio uspavankom koju bi ona svako veče pevala svome unuku na jeziku svojih predaka, a čija bi se melodija čula i u okolnim dvorištima, iako je bila tiha. Činilo se da su svi željno isčekivali Cojinu pesmu, jer bi neki iskonski mir zavladao u maloj ulici u predgradju dok je glas ciganke Coje i melodija uspavanke, titrao u ranoj noći.
Već nekoliko dana nisu se videle šarene Cojine suknje na ćošku ulice u praskozorje. To je bilo neobično. Ni pred veče nije bilo vesele cike njenog unuka, a i pesma je utihnula. Oni, koji su poznavali Coju , znali su da nešto nije kako valja. Oni, koji je nisu znali, mislili su, da su jesenji vetar i sumorni dani okupani kišom krivi za to.Vrlo brzo, kroz ulicu se pročula vest. 
Umrla je Coja ciganka. Ugasila se jedne noći, nečujno, kao sveća, iznenada. Kasnije, mnogo kasnije, ko je želeo da sazna, saznao je da je bila težak srčani bolesnik . Ko bi to rekao, govorili su ljudi. Bila je puna života i puna ljubavi, radna, vredna i plemenita. Kažu, o mrtvima sve najbolje. O Coji, nisu ni mogli govoriti drugačije.
-Hajde Milanka, dodji već jednom, gosti te čekaju, iznesi slatko i vodu, reče čovek ženi koja se nevoljno odmaknu od prozora.  
 -Kako ti je lepo ovo slatko od kupina kumo. Gde si kupila ovako krupne kupine?
 -Kupila sam ih od naše komšinice Coje,  Coje ciganke. Ona je prodavala najlepše i najsladje kupine, čuo se odgovor.
        
           


           

субота, 24. март 2012.

Kako sam sebi ukinula jedno nazovi zadovoljstvo


       Pročitah danas na jednom blogu interesantan tekst o pušenju, o uživanju u pušenju i teškoći, ali i postojanju skrivene želje, da se ostavi. To me podsetilo i na moju nekadašnju veeeeeeliku ljubav prema cigareti, a počelo je baš onako, bez veze ili ti neke želje.

Naime, još u  srednjoj školi, skoro sve moje drugarice  su pušile. Bilo je par časnih izuzetaka medju kojima sam bila i ja. No, kako smo se pre škole sastajale najčešće kod mene i kako su one tad nesmetano pušile, najdeblji kraj te njihove slabosti, ljubavi, kako god, sam izvlačila ja. Sedela sam u prvoj klupi i onako duge, vrane  kose nisam ni bila svesna koliko se nadaleko i naširoko osećam na duvan. Šta osećam, bazdim na duvan, zbog čega su me nastavnici kritikovali redovno, verbalno “pljuvali”.
 Kao, kako kao budući zdravstveni radnik sebi dozvoljavam tako nešto i sve tako slično tome. Džaba sam se ja pravdala da ne pušim, moje drugarice se u moje ime zaklinjale da govorim istinu, ipak bih završila napolju, u hodniku,  izbačena sa časa jer, lažem.

 Dugo sam se opirala da budem u sistemu s kim si onakav si.  Dok su me one, moje dobre drugarice,  pritiskale da zapalim, profesori  kritikovali zato što pušim, a nisam, ja konačno i počeh da pušim iz revolta prema svima. Bar sam tako onda mislila.  Bila sam onda već treći razred srednje škole.

 Naravno, kao i svi srednjoškolci sa malo para pušili smo ondašnju filter “Makedonku”. Posle, kako je rastao standard tako su se i cigarete menjale.
 Doduše, uvek bi se našle pare za kutiju “Česterfilda” bez filtera, posebno ako su u Domu omladine svirali braća Jelić tj. YU grupa, jer, Bože moj, trebalo je izgledati onako, starije i zamamnije sa stranom cigaretom u ustima.

Izpočetka, bilo je to pušenje tek da bih bila kao i svi drugi, no kasnije se to pretvorilo baš u zadovoljstvo, naročito kada se tome pridružila kafa, a posebno ona prva, jutarnja.
 E zbog te jutarnje šoljice  kafe, u ono vreme slatke, znala sam da popušim po dve cigarete samo uz tu manju šoljicu, ali, ne lezi vraže. Brže bih popila kafu tako da bi mi ostalo još uvek pola cigarete.

 Onda se dosetih pa povećah dozu kafe, znači, povećah šoljicu. Sad je to bila uvek šolja za čaj iz koje sam ujutro pila kafu. Posle se ta jutarnja kafa tako lepo odomaćila u mom dnevnom ritualu da su i ostale u toku dana, a nije da ih nije bilo u povećem broju,  bile iste veličine kao i prva jutarnja, znači, poveće.

Zapalim cigaretu, pa ispustim dim, a on ode odmah direktno u nos… da se ne baci slučajno, ma jesam uživala, priznajem.

Menjale su se cigarette, a  ukoliko mi se pružila prilika da probam neke nove, strane, kojih je bilo veoma teško kupiti u ono vreme, čak pronaći,  ja bih iste  probala. 
Tako sam imala “čast” da probam i ruski “Podrug” koja je ljuta, govorili su, kao otrov, i nisu grešili, pa francuski “Gitanes”, ali vrlo je interesantno da kažem da nikada nisam volela “Malboro” i filter “57”.
Pušenje “Kent” cigareta, nisam nikada uzimala u obzir. Za moj ukus “Kent  je bio sladak, a najviše mi kod njega nije odgovarao beli filter, tačnije, nisam volela uopšte cigarete sa belim filterom.
 Zato je i moja prva cigareta filter “Makedonka” otpala čim sam pronašla “Moravu”.

 Veoma mi se dopadao ukus stare cigarette bez filtera “Hercegovina” , koja je čak i u ono vreme imala vrlo interesantnu kutiju.

Tako su se u mom pušačkom stažu izredjali razni ”Rojali”, “Drine”, “Rivali”, “Milde Sorte” “Smart”, “Golden Smart”, raznorazne “Morave”, pa filter “LD” od kojeg sam posle dugo godina pušenja počela da kašljem kao da imam bar četiri kaverne, pa sam sa njega prešla na “Bond” pa na “Best”, “Ambasador”, pa “druženje” sa Milord muštiklom i sličnim pomagačima za “smanjenje” količine nikotina u cigaretama  i završih konačno sva moja iskustva sa cigaretama jedne, sad već davne 1991. godine, nedeljno veče, 24. maj u 18h i 55 minuta.

 U to vreme pušila sam plavi “Holidej”. Ugasih cigaretu i rekoh u sebi: E više te neću upaliti. U kutiji su ostale još dve cigarete.

Kako učinih, tako i odradih. Evo me, bez malo će maj ovog leta gospodnjeg 2012. Ja i dalje ne pušim i ne pada mi na pamet.

A nije bilo pomoći tad u vidu flastera, žvaka i sličnih pomagala. O savetovalištima za odvikavanje od pušenja da i ne govorim. 

E sad, neko bi se lepo zapitao i šta je pisac hteo da kaže?
Hoću da kažem da je najlakše na svetu ostaviti cigaretu, ali je najteže ne zapaliti je.
Naravno da sam krizirala, ali svaki put kada bi moja ruka kretala za one dve poslednje cigarete u kutiji, ja sam opet u sebi govorila: Ja sam jača od tebe.

Na kraju, ja sam ipak sama izabrala da pušim pa eto tako sama biram i da ne pušim.
 Ustvari, onaj slogan pušenje ili zdravlje je dobar. Ja ipak biram zdravlje.

 A tek što volim što sam pobedila sebe, e to je tek zadovoljstvo. Bude mi malo smešno kad čujem pojedince kad kažu: To mi je sve zadovoljstvo koje imam od života.
E izem ti takvo zadovoljstvo.
Ja nekako ipak više volim ružičastu boju mojih pluća i uopšte volim ružičastu boju.
 Crna, priznaćete i nije boja.

 Pijenje kafe svela sam na pristojne dve dnevne od kojih je ona prva, jutarnja i dalje udarna, velika. Ali, možda i njoj svane neki dan u maju pa je smanjim na pristojniju količinu, ali, ima da je pijem i dalje jer mi je gušt, ali nije sve što imam od života.

Moram  da kažem da uživam u nekim drugim stvarima u životu. U prijateljima koje imam, mojim unucima dok rastu, prirodi, pisanju nekih meni dragih pisanija u koje spada čak i ovo  i da ne redjam, uživam u samom životu i trudim se iz sve snage da ga udišem punim, čistim plućima.

Mada, ponekad mi zamiriši iznebuha “Gnjilanska Drava”, cigareta koju je pušio moj otac i Dr. Djera,  jedan divan čovek, lekar sa kojim sam imala čast i zadovoljstvo da radim i od kojeg sam naučila mnogo o struci i o mnogo čemu.

 I zašto baš njen miris kad tu cigaretu nikada nisam pušila?
 Tuga, sećanje, šta li je?

Ah da, one dve poslednje cigarette “Holidej” popušili su jednom moja sestra i zet, dok smo igrali remi, a oni oboje, ispušili za jedno veče po dve pakle, pa im zafalile cigare.
A čuvala sam ih skoro cele dve godine.

петак, 23. март 2012.

Abonenti




Taj beli papir na kojem je pisalo: Abonentima se ručak služi od 13h- 15h, stajao je zalepljen sa unutrašnje strane izloga kafane na uglu Zmaj Jovine i Vasine ulice. Odvlačio mi je pažnju i uvek bih ga, htela ne htela, pročitala pri povratku iz šetnje Kalemegdanom, gde sam svake nedelje odlazila vodeći svoju mladju sestru od ujaka koja je obožavala zoološki vrt, a još više onaj mali zabavni park sa vrtuljkom, ljuljaškama i ostalim pratećim objektima za zabavu dece. 
U to vreme, a bile su to rane šesdesete prošlog veka,  nisam znala značenje reči abonent. Kasnije sam saznala da je to neko ko je pretplaćen na nešto.
 E  baš ta reč mi je dala inspiraciju da zapišem jednog, sada već davnog leta, jednu impresiju iz moje bašte koju sada delim sa vama.

                                          Spuštalo se veče. Sedeći ispred kuće udobno zavaljena u baštensku stolicu žena je posmatrala baštu i čudnu igru svetlosti i senki u njoj.
Mačak Miško se lenjo protegnuo, obliznuo jednu kap mleka sa brkova, zatim se,  njišući se u hodu i tromo koračajući, uputio u pravcu dunje da se kao i uvek ispruži ispod nje.

-Hajde, proviri, vidi da li je otišao, reče predvodniku drugi u koloni!
 Mrak samo što nije pao i u ovo doba on već završava sa večerom. 

Prozvani oprezno promoli glavu, malo se uzdignu i pogleda, prvo levo, zatim
 desno,  ispraćajući zadovoljnim pogledom sivobelog mačora koji se laganim,
sitnim koracima udaljavao od svoje porcije sa hranom.

- Otišao je, smireno reče predvodnik svojim drugovima, ali situacija nije
 baš sjajna. Ona sedi ispred kuće  i ne mrda, čak je i noge ispružila preko staze
 kojom treba da prodjemo.

- Ma hajde da krenemo, ona je bezopasna, nikad nas ne dira, samo ćuti i posmatra,
 reče jedan iz kolone.

Lagano, sa strepnjom predvodnik je izašao. Za njim su u pravilnom nizu izlazili i
 ostali  plašljivo  se osvrćući. Kolona je sporo napredovala ostavljajući iza sebe
 srebrnast, sluzav trag. 

- Hej Milane, dodji, evo ih, opet dolaze, viknula je žena!

Iz kuće je izašao visok, prosed muškarac i upitno pogledao u pravcu ženinog
kažiprsta  spuštajući se u praznu stolicu do nje. 
 
- Svako veče isto. Čim Miško završi sa večerom, oni kao da imaju ugradjen satni
mehanizam koga pokreće miris, svetlost ili mrak, možda čak ovaj letnji lahor, stižu
 u  pravilnoj koloni do Miškove porcije i isprazne sve što je ostalo u njoj, kao abonenti
 u  nekoj od kafanskih kuhinja, završi žena  monolog gledajući u kolonu puževa golaća
 koji  su se sporo primicali svom cilju, činiji sa ostacima hrane i pomerajući noge u
 stranu da  im oslobodi prolaz.

 Mačak Miško odavno nije sa nama. Preselio se na rajska ostrva. No sve se nastavilo i dalje iako njega nema jer, tu je pas Srećko.
Prepoznajete i sami nastavak, zar ne?
 Sve se ponavlja.

четвртак, 22. март 2012.

Zeleno, volim te zeleno - Peršun




Proleće je konačno stiglo i na naš, severni deo, zemljinog šara donoseći nam pregršt svežih zelenih namirnica koje se koriste  i u našoj kuhinji.  Lišće i koren  koje svi mi, više ili manje koristimo je i lišće peršuna.
Posle ovako duge zime, kakva je bila upravo prošla, peršun je nezamenljiv deo zdrave ishrane.

U sebi sadrži bogatu količinu vitamina C, B i A. U100g peršuna ima čak
1000 mg kalijuma, što već samo po sebi govori da je od izuzetne važnosti za povećano znojenje i mokrenje, što opet potpomaže čišćenje celokupnog organizma od nagomilanih štetnih nus produkata metabolizma.

Peršun je hranljiva i lekovita biljka. Pomaže kod anemija, gihta, reume, žutice, ekcema, celulita, snižava povišenu temperaturu,  čisti jetru, jača apetit, daje snagu i polet, bistri um..  
Ukrakto, peršun je čistač celog tela. Samim ovim svojstvima bi trebalo da zauzme zavidno mesto u našoj ishrani što on to često nije.

Koristi se i kao prirodno sredstvo za spravljanje tinkture  za čišćenje lica od akni i mitesera.

Vino od peršuna se koristi kao prirodni eliksir za jačanje imuniteta.

Hajde onda  da ojačamo svoj zimom oslabeli organizam i da svome licu damo svež blistav  i zdrav izgled.  Jedimo peršun!

Tinktura od peršuna 

100g peršuna sitno iseckanog, preliti sa 100g čiste komove rakije ili razblaženog apotekarskog alkohola. Ostaviti da stoji 7 dana u mračnom prostoru. Procediti i tinkturom svakodnevno čistiti akne i mitisere. 





Vino od peršuna

10-12 korena peršuna srednje veličine i dve kašike vinskog sirćeta kuvati 10 minuta u
 1L crnog ili belog  vina. Dodati 250g meda i pustiti da vri još 5 minuta. Procediti pa sipati u bocu.
Piti ujutro i u podne jednu rakijsku čašicu napitka.


четвртак, 15. март 2012.

Dečji memorandum


Ne kvari me!
Znam da ne treba da imam sve što tražim, samo te proveravam. 




Ne boj se da budeš odlučan sa mnom!
Ja to više volim, tad znam gde sam. 






 
Ne koristi silu protiv mene!
  To me uči da je sila jedino rešenje.




Ne obećavaj!
Možda baš to nećeš moći da ispuniš, a to će narušiti poverenje koje imam u tebe. 


Ne brini zbog toga što malo vremena provodimo zajedno!
Važno je kako se ono provede. 



Pokaži primerom kako se treba ponašati! 









Zapamti!
Više učim od primera nego od kritika. 









Ja te mnogo volim, molim te vrati mi ljubavlju.








*OljaKa

PS: Tekst je prepisan sa plakata na zidu u hodniku Specijalne bolnice za cerebralnu paralizu i razvojnu neurologiju.

уторак, 13. март 2012.

Casual ili šljampavo






Danas sam bila u sudu, u svojstvu svedoka, drugi put u svom životu, ali ovog puta u Zrenjaninu. Zgrada suda je jedno lepo, prilično oronulo staro zdanje, rekla bih još iz doba Marije Terezije, ali ne smem da tvrdim, neposredno pored slepog rukavca reke Begej i meni se veoma dopada, kao i sam grad Zrenjanin uostalom. Uopšte uzev, volim Vojvodinu, njena mesta i sela, ma volim sve vojvodjansko, a nisam Vojvodjanka. No, ne bih o tome.
Dok sam od ulaza, koji se isto tako dobro čuva, valjda kao i sve državne zgrade od važnosti, a valjda sudovi to jesu, stigla do odredjene sobe, morala sam da ispešačim dosta dugih hodnika. Unutrašnjost same zgrade samo zahvaljujući svojoj starosti deluje impozantno, no što se tiče očuvanosti, ne zaostaje iza već pomenute fasade. Uz put, a i dok sam čekala na prozivku,  sam srela podosta osoba ženskog pola i ono što mi je na kraju zaparalo oči je da sam videla samo par njih odevenih u suknje. Sve ostale su bile odevene u farmerke. Obične, svakodnevne, radne, opuštajuće, vikend, izletničke, za putovanje i rekreaciju farmerke. Naravno u kombinaciji, već kako ko želi, sa bluzom, džemperom, retko  blejzerom, upotpunjene čizmicama, tek poneka u cipelama. Nisu to bile žene klijenti, kao ja, u prolazu što bi se reklo, već naprotiv, one koje rade u sudu. I zasmetao mi je taj, ja ga zovem, apa drapa stil odevanja.
 Nije da ne volim farmerke. Naprotiv. Iako me ima, rekla bih čak i previše i ja ih nosim, ali nikad ih nisam nosila  do posla. Kažem do posla, jer ja sam na svom poslu nosila radnu uniformu.
I zasmetale su  mi nekako te farmerke. Možda zato što mesto kao što je sud smatram ustanovom a priori za respekt, ustanovom od primera.
 Ne bi mi uopšte zasmetalo da su te dame bile obučene u pantalone, jer i one daju takodje isti, ako ne čak i veći komotitet kao i farmerke, ali daleko više, po meni, pružaju samopouzdanja. Da ne govorim o samom opštem izgledu.
E sad, da ne biste mislili, gledaj ovu našla da popuje, pa i farmerke su vrsta pantalona, o ukusima ne treba raspravljati, svako ima pravo da se oblači kako hoće, ovo je slobodna zemlja, sloboda izbora je zagarantovana, može se biti elegantan i u farmerkama, stvar je shvatanja i razmišljanja,  itd. its., molim vas, šta mislite, jesu li baš farmerke odgorajuća garderoba nama ženama za svako radno mesto i svaku priliku?
                                  PS:   A možda su te zaposlene žene koje sam danas videla u sudu hrabre, žene koje žele da se i u tome izjednače sa muškarcima, jer oni već odavno nose farmerke svuda i na svakom mestu pa im još kažu kako je to baš IN odeća.
Onda mora da sam ja skroz na skroz OUT.
*OljaKa

субота, 10. март 2012.

Poklon iz prirode - Maslačak


Maslačak se ubraja u naše najrasprostranjenije korovske i livadske biljke. Raste u velikim skupinama na livadama, travnjacima, parkovima, vrtovima, uz puteve i živice. Uspeva i u planinskim predelima, ali mu je tamo rozeta nešto manjeg obima.  
Od davnina je poznat i kao lekovita biljka, naročito u narodnoj medicini, ali se kao takav zadržao i do današnjih dana. Koristi se cela biljka, koren, list cvet i pupoljci.

 Poznato je da čaj od maslačka  dobro deluje na bolesti jetre i žuči, te kao sredstvo za otklanjanje potištenosti, umora, bolova kod gihta i reume.
Tinktura od maslačka pomaže kod mladalačkih akni i bubuljica.
 Čaj od korena maslačka je dobro sredstvo za poboljšanje viskoziteta krvi.
 Maslačak takodje pospešuje izlučivanje mokraće, te se kao takav preporučuje onima koji pate od edema kao i sa problemima urinarnog trakta.
Šest do deset komada svežih stabljika maslačka, pojedenih svakodnevno, donose olakšanje onima koji pate od hroničnih oboljenja jetre i želuca.
Mleko iz stabljika maslačka je poznato sredstvo za otklanjanje bradavica sa kože.

Kao povrće su prvi počeli da ga koriste Italijani još u XVII veku te danas maslačak spada u prve, rane prolećne salate.
Interesantno je reći da u maslačku ima čak više gvoždja nego u spanaću. On takodje sadrži i zavidne količine karotena i vitamina C. Zbog svog gorčastog ukusa preporučuje se i onima koji nemaju dobar apetit. 
Mladi, cvetni pupoljci ukiseljeni u sirćetu se koriste kao zamena za kapre. 
Nemci i  Englezi koriste cvetene pupoljke, uz pomoć kvasca,  za pravljenje posebnog maslačkovog vina.
Cvetovi maslačka se koriste za spravljanje izvanredno ukusnog i zdravog meda (sirupa) od maslačka koji, ako se zna sve napred izneto, deluje višestruko, a veoma je dobar za one koji imaju problema sa urinarnim traktom.


Kod nas se, nažalost, nezasluženo, maslačak i danas više smatra samo korovskom biljkom te se iskreno nadam da će ovi redovi to malo promeniti naročito ako se zna da je proleće blizu i da se prve rozete maslačka već pomaljaju iz zemlje.

 Nemojte brati ni jednu biljku iz prirode, koju ćete koristiti u ishrani, pokraj samog puta, naročito pored prometnih auto puteva.
 Preporučuje se da je razdaljina od puta  najmanje 200m.

Sa berbom maslačka najbolje je početi već krajem marta i početkom aprila, jer su te biljke manje gorkog ukusa, mada se maslačak bere tokom cele godine.
 Gorčina se otklanja tako što se ubrane rozete ostave u hladnoj vodi do jutra, a posle toga se koriste za spremanje  čorbe ili ukusne salate.

Evo recepata za salatu od maslačka i med od maslačka. 

Salata od maslačka

Listove maslačka dobro oprati po mogućstvu u tekućoj vodi. Iskidati ih rukom na željenu veličinu, ako je potrebno, posoliti „lakom soli“ po ukusu, začiniti maslinovim uljem, balzamiko sirćetom ili sokom od limuna po ukusu.
 Oni koji podnose sirće mogu koristiti i obično, ali se ipak najviše preporučuje vinsko, jer joj daje izuzetan ukus.
Ja volim da u ovu salatu dodam obavezno najmanje 2 čena sitno seckanog belog luka, ako ima mladog luka, još bolje.
Salatu od maslačka možete „posoliti“ lepom količinom rendanog feta sira, dodati joj barena jaja, na rezance iseckanu pileću ili ćureću šunku.
 Takodje je možete napraviti sa kuvanim mladim krompirom (ni stari nije loš) i preliti je „light“ majonezom.
Maslačak možete kombinovati i sa običnom zelenom salatom. 

„Med“ ( sirup) od maslačka 

180 komada krupnih cvetova maslačka kuvati  15 minuta  u 1L  vode.
Procediti pa dodati 2 kg šećera i kuvati još 30 minuta.
U skuvanu masu dodati 1 limuntus.
Dok je još toplo sipati u tegle ili u boce sa širim grlićem.
Čuvati na hladnom mestu!
Koristi se po jedna kafena kašičica 1x do 3x na dan.


     Kako vidite, maslačak je višestruko korisna  biljka nepravedno zapostavljena u našoj ishrani.
 Samo branje je jedna vrsta rekreacije i relaksacije.
Verujem da ćete od danas koristiti maslačak češće u svojoj ishrani tim pre što ga, uz sve ovo što znamo, dobijamo  kao poklon iz prirode.


Malo mudrosti ne škodi, a može i da prija



* Postoji razlika izmedju osudjivanja i svog mišljenja.

* Svaki put kada učinimo da se neko oseća krivim, krademo od tog nekog samopoštovanje!

* Sve što dajemo, dobijamo natrag. Ako uzmemo, gubimo!

* Kada ne dobijemo ono što želimo, znači da ne dozvoljavamo sebi da primimo.

* Poštenje je čin ljubavi prema sebi.

* Sve svetske teorije su bezkorisne ukoliko ne postoji akcija, pozitivna promena i konačno isceljenje!

* Isceljenje je učiniti sebe celim. 

* Ljubav je najbolja guma za brisanje. 

* Ako želimo da preživimo bolne okolnosti i da ne postanemo ogorčeni, treba te iste okolnosti da posmatramo kao lekciju, a ne kao osvetu. 

* Svi naši, takozvani problemi su naše mogućnosti da odrastemo i da se promenimo, koje mi odbijamo jer stvaramo otpor promenama, a promene su neminovne. 

* Da bi problemi nestali iz našeg života potrebno je da promenimo način razmišljanja, da uklonimo nezadovoljstvo i da budemo voljni da zaboravimo tj. da oprostimo! 

* I izbor i moć je uvek u nama. 

* Rodjeni smo da bismo učili i proverili gde je istina i šta mi ne činimo dobro, a cilj nam je da se vratimo sebi, svojoj duši, mudriji no što smo bili. 

* Iako se osećamo oštećeni, niko ne može da nam oduzme ono što je po pravdi naše. Ono će nam se u pravo vreme vratiti, ako pripada nama. 

* Da bismo se oslobodili mržnje potrebno je da izadjemo iz svog samopravednog nezadovoljstva i svog samosažaljenja. 

* Praštanje dolazi sa razumevanjem, a ljubav dolazi sa praštanjem. 

* Opraštanje je odricanje od stvari koje bole i puštanje da cela stvar prodje.

* Kada ne želimo da oprostimo, vezujemo se za prošlost i ne možemo da živimo u sadašnjosti, a ako ne živimo u sadašnjosti, kako da stvaramo budućnost? 

* Nepraštanje ne smeta tome kome treba oprostiti, dok u nama stvara haos. Ono nije problem te osobe, već naš. 

* Ko misli da stoji, nek se čuva da ne padne! 

* Suze čiste mrak uma. 

*  Zameni očaj verom, kletvu nadom i gorčinu ljubavlju! 

* Šta god da tražite, budite to prvo sami! 

* Početak je najvažniji deo rada. 

* Jedna kap ljubavi je više od celog okeana razuma. 

* Ako ne želite da vas  varaju ne (za) varajte sebe sami! 

* Ako vi ne odlučujete, onda odlučuju o vama!


недеља, 04. март 2012.

"Eureka" ili kako smo razrešili jednu zabludu






Prošle godine, negde sredinom jula meseca moj suprug je, pri povratku iz naše seoske prodavnice,  na  trotoaru spazio dva goluba, mladunca. Izgledalo je da su ispali  iz gnezda jer, jedno je bilo mrtvo, dok je drugo bilo neozledjeno.
Neozledjeno mladunče moj suprug je doneo kući i dao ga meni. Mislila sam se šta da radim sa njim, ako se ima u vidu da u dvorištu imamo psa, što ćemo još nekako i rešiti, ali, tu je bila i mačka, pri tom mlada, radoznala, a instinkti su instikti.
Onako, na vrat na nos, odlučih da ga stavim pod jednu plastičnu  rupičastu gajbicu pa da se kasnije pozabavim njim, jer dolazili su  nam gosti. Stavila sam samo jednu posudicu sa vodom, za svaki slučaj, ako golupče ožedni.
Nešto kasnije, u sumrak, kada sam odlučila i da novog stanara našeg dvorišta nahranim, iskrsnuo je novi problem. Golupče nije znalo da jede zrnevlje, ni sitno proso ni krupniju pšenicu, a ni da pije vodu. Već je delovalo iscrpljeno, najverovatnije od julske vrućine i sparine koja je zasigurno bila još veća ispod plastične gajbice iako sam je stavila ispod vinjage gde je bilo hlada. No vrelinu leta nisam mogla da smanjim.
 Premda  smo neposredno pre dolaska golupčeta u našu porodicu živuljki već imali papagaja, nimfu, što će reći, imala sam nekog pojma kako se gaje ptice, papagaji mislim,  što se golubova tiče, nisam imala pojma šta da radim, a naročito kad je u pitanju mladunče istog. Golubovi, stekla sam utisak pitajući svoje susede šta i kako dalje, baš i nisu na listi omiljenih, jer, prave nered po tavanima, na kojima  se najradje gnezde u seoskim uslovima. Mislim da je baš iz tog razloga i malo golupče izgubilo svoj dom, nije ispalo, kako sam ja isprva mislila,   izbačeno je iz gnezda,  jer je neko od komšija sredjivao svoj tavan. Još više, oni uopšte nisu zainteresovani za nove pretplatnike na hranu u svojim dvorištima pa bilo oni i golubovi. 
 Tako se, nekako dosetih da golupče nahranim kao gusku, tj. da ga kljukam i to sam radila stavljajući mu hranu direktno u kljun. Kuvala sam mu od krupno mlevenog kukuruza kačamak i  proso i ono je počelo da napreduje.
 Znala sam da su  golubovi ptice koje gutaju vodu sve vreme dok piju, dok druge ptice uzmu vodu u kljun, zatim podignu glavu pa progutaju taj jedan gutljaj.
Tako sam ja pojila svoje golupče uranjajući mu kljun u vodu i ono je istu pilo neprekidno dok se ne bi pobunilo što je, shvatila sam značilo, dosta mi je.
 Dadosmo smo se na smišljanje imena za novog, kućnog ljubimca.
Kum je bio moj unuk. Dilemu hoće li se zvati Petar, Pera ili Petrija, Petrica, rešili smo odredjivanjem pola goluba. 
 Kako sam od jednog rodjaka, koji se svojevremeno bavio uzgojem papagaja, naučila kako se odredjuje pol kod papagaja nimfi, doduše nesigurno, reših da to svoje “znanje” primenim i ovde, misleći da to važi i za golubove. Pa i oni su ptice, zar ne.
“Pravilo” kaže; Uzmeš ptiče u ruke, uhvatiš ga  sa dva prsta za kljun i držiš.
Ako se otima, onda je mužjak, ako se ne otima, mirno je, onda je sigurno ženka.
Kako se golupče nije otimalo, svečano smo objavili, tj. ja, da je ženka, znači, zvaće se Petrija, skraćeno Petrica.
 Moji ostali kućni ljubimci, pas Srećko i mačka Melanija, zvana Meli, obigravali su povremeno oko gajbice gde je sad odomaćeno, privremeno živelo malo golupče. Naročito je u obilascima novog stanara dvorišta bila revnosna Meli.
 Dalo se i pretpostaviti da će tako i biti.
Petrica je rasla brzo i uskoro je počela da kljuca normalnu, zrnastu  hranu kao i da pije vodu sama. Ubrzo se čuo lepet krila ispod gajbice što je ukazivalo na to da se mali poletarac sprema da poleti.
Nekako, sa njegovim rastom, rasla je i moja privrženost prema malom golubu tj. golubici, kako smo mislili da jeste.
Iako mi je bilo neobično teško da otvorim gajbicu i da je pustim napolje, naterala sam sebe da to uradim jer je to ipak bilo najbolje za nju.
Tako sam jednog dana suspregla svoj strah od svega nepoznatog što bi moglo zadesiti moju golubicu i pustila sam je iz gajbice.
 Bio je lep dan, kraj avgusta. Ona je prhnula u vazduh i odletela na granu naše breze, Larise. Činilo se da se polako oprašta od nas, od dvorišta. Nedugo zatim, vinula se u nebo i nestala iz vidokruga.
Gledala sam dugo  u vis tražeći je pogledom, ali, nje nije bilo.
Istog dana, pred sumrak, ona je sletela na česmu i odozgore gledala na Srećka i Melaniju koji su upravo jeli svoj obrok. Kada sam je spazila brzo sam joj odnela posudu sa njenom hranom i stavila je pred nju. Halapljivo je pojela sve iz svoje porcije, a zatim je sasvim mirno, nonšalantno sletela na travnjak i lagano  produžila hodajući gegavim hodom ka svojoj gajbici. Svi smo bili bezmalo zabezeknuti. Meli je krenula ka njoj, ali je moj kažiprst upozorio da joj se ne približava previše, što je ona, verovali ili ne, odmah poslušala. Srećku je bilo sasvim dovoljno da vidi da je novi stanar dobio svoju porciju i da shvati da će svoj životni prostor i dvorište morati da deli sa njim, ne uznemiravajući ga pri tom.
Ja sam se brzo snašla, podigla sam gajbicu ukoso, Petrica je ušla ispod nje i mirno se spustila na travu. Ona se vratila kući. Njoj je, po svemu sudeći, bilo sasvim normalno da odleti, proleti nebom iznad sela upoznavajući se sa svim i da se vrati tamo gde joj je dom na spavanje.
Ubrzo potom napravili smo joj kućicu ispod strehe krova gde je doletala i odletala po sopstvenoj želji. Prvo bi sletala na stablo ruja ispod kuhinjskog prozora, kao da je htela da nam se javi i  kaže: Evo me, stigla sam. Ta pojava je postala sasvim uobičajena i svakodnevna.
Postalo je normalno i da se slobodno šetka po dvorištu i travnjaku kljucajući ono što je našla da joj odgovara. Za mog psa Srećka i mačku Meli, ona je bila neko ko je deo naše zajednice. Oni su je sasvim prihvatili, ali, Petrica je od njih dvoje, više volela Meli.
 Obožavala je da doleti na krov  male kotarke, gde bi Meli često, onako rastegljeno ležala sunčajući se na pitomom ranojesenjem suncu, šetkala se oko nje kljucajući nešto što osim nje niko nije video šta je i onda bi kao slučajno kljucnula Meli za rep. Meli bi poskočila često probudjena iz dremeža, a onda bi skočila na travnjak. Ali scena bi se ponovila i na travnjaku.  Videlo se da se Petrica u stvari, igra sa Meli, čika je, a ova je vešto izbegavala začikavanje.
Negde  početkom novembra Petrica je nestala. Nije se vraćala kući i svi smo pomislili da se udala, da je našla sebi goluba, sudruga za celi život, jer, zna se, golubovi se vezuju za ceo život.
 Niko nije razmišljao o mogućnosti da joj se nešto ružno desilo. Svi smo se radovali da je se udomila ili da je našla sebi jato.
Ali, nije bilo tako jer, u jedno lepo februarsko predvečerje začuo se poznati protest iz Petricine kućice.
Naime, uvek kada bismo bili bučniji radeći nešto u delu  dvorišta gde je bila njena kućica pod strehom, ona bi se bučno bunila. Protest bi značio; Prestanite sa bukom, hoću da spavam.
Nepotrebno je reći da smo se obradovali njenom povratku, ali nam je bilo i žao jer smo pomislili da je izgubila goluba tj. da  mu se nešto desilo, što opet znači da su je isterali iz jata itd. its.
Svakakve misli su nam se radjale u glavi ali je jedna na svu sreću preovladala, a to je da je ona dobro.
Petrica se ponašala kao da je koliko juče odletela od kuće i da se nešto duže zadržala no obično. Nastavila je da živi sasvim normalno nastavljajući da i dalje “čika” Meli, ako je vidi na krovu, da šeta po dvorištu kao u svojoj prirodnoj životnoj sredini, ali, jedan novi momenat skrenuo nam je pažnju i već ustaljeno i prihvaćeno ubedjenje da je Petrica golubica, raspršio za tren.
 Petrica je naime pravi pravcati golub mužjak jer se ovih lepih sunčanih dana  vrlo zdušno udvara, na očigled nas svih, svakoj golubici ili gugutki koja sleti da pije vodu sa pojilice u bašti.
 Jeste li nekad videli goluba kako se udvara i šta radi kada se u njegovoj blizini pojavi ženka?
On se sav nekako napumpa uzdignuvši svoje perje, postane bar za pola svoje veličine još veći, krupniji, naduje voljku, guguče naprosto kao da pevuši neku melodiju i pri tom se sve vreme vrti u mestu i u krugu od desetak santimetara udaljen od svojeg centra pažnje, ženke.
 E to je definitivno dokazalo da je naša Petrija iz milošte nazvana i Petrica, ustvari Petronije.
 Nadimak Petrica smo mu ostavili. Ide i uz ime Petronije.

*OljaKa