субота, 14. јул 2012.

14. juli, poslednji Arsin dan


U svetu je 14. juli poznat kao dan kada je pao zloglasni francuski zatvor, Bastilja, u toku  francuske revolucije. Za mene je taj dan ostao urezan u sećanje jer se naše ondašnje domaćinstvo, 14. jula 2010. smanjilo za jednog člana, papagaja nimfu, po imenu Arsa.

Arsa je u naš život ušao, moglo bi se reći, onako, na povuci-potegni način,  prvog septembra 1992. godine.
Naime, plavi papagaj tigrica, kojeg su moja deca dobili na poklon,  je izleteo kroz otvoren  prozor iz sobe mog sina posle jedne oluje.
Kako smo i moj suprug i ja zaboravili da je mali Raša uglavnom slobodnjak, nismo obratili pažnju da li je u kavezu i otvorili smo širom sve prozore u svim sobama, da posle jedne lepe oluje u stan uđe svež vazduh.
 Ni na pamet nam nije palo da smo tako omogućili da mali papagaj odleti u slobodu.

Da nema papagaja, primetila je prvo naša kći, koja se nedugo posle oluje vratila kući iz škole. Stres koji smo svi doživeli po saznanju da je nestao, bio je neopisiv.
 Uzalud smo ga nas dve tražila po svim travnjacima  i drveću svih parkova okolo zgrada u našem bloku, a i šire. Potraga je bila bezuspešna, a tuga neizmerna.
Kada se moj sin vratio iz škole, moglo bi se reći da je doživeo emotivni šok, kada je saznao da Raše više nema.

Pamtiću te trenutke kao momente koje bih volela da zaboravim, jer smo se suočili sa provalom neutešne tuge i mnogo suza naše dece, pre svega našeg sina koji je tad tek bio pošao u prvi razred srednje škole, a to se desilo baš prvog dana po polasku u istu.
Da bih koliko toliko utešila svoju decu, rekla sam im da idemo odmah da kupimo novog papagaja, u obližnjoj prodavnici kućnih ljubimaca.
Moj sin se u početku bunio, nije hteo novog papagaja, želeo je svog malog tigricu natrag, a moj suprug me gledao kao da sam pala sa Marsa. Pozvao me u stranu i pitao odakle mi novac da kupim novog papagaja?
Bilo je to ono čuveno vreme inflacije i tek uvedenih sankcija.
Verujem da bismo svi mi koji smo živeli u to vreme na ovim prostorima, to vreme voleli da zakopamo negde i da ga zaboravimo kao vreme, dogodilo se, ne povratilo se.
Rekla sam da imam 600 000. din. pa će nam valjda to biti dovoljno. On me je i dalje gledao kao da sam sišla s' uma. Nije mogao da shvati da sam spremna da potrošim poslednji novac da bih kupila papagaja.
Ja sam samo želela da naša deca prebole gubitak na najbezbolniji način, po svaku cenu.
Tako smo otišli i kupili, ali papagaja nimfu, jer sam  mislila da je to bolji izbor i da će manje podsećati moju decu na gubitak malog papagaja tigrice.
 Doduše, morali smo da se vratimo po još para kući, pa je i moj suprug istresao sve što je imao.
Nimfu smo platili celih 800 000dinara.  Za ono vreme, pravo bogatstvo.
Prodavačica nam je rekla da je nimfa mužjak i da je star 4 meseca.
Ništa nismo znali o papagajima te vrste, ali su moja deca uskoro saznali kusur podataka preko svih mogućih webova i  internet pretraživača.

Papagaj je dobio ime Arsenio, po  tada veoma poznatom šoumenu Arseniju Holu, čija se emisija prikazivala na nekom od naših TV programa u to vreme, a kojeg je moj sin veoma voleo.
 Međutim, nadimak mu je bio naški i kratak,  Arsa.
Uskoro je naš Arsa dobio i svoj veliki lep kavez i da ne dužim, postao je ljubimac, kako svih nas u kući, tako i svih naših rođaka i prijatelja, jer..... Arsa je progovorio sa devet meseci svoje starosti. Ako  postoji specijalno brojanje za starost ptica i koliko je to u ptičjim godinama, ne bih znala da kažem.  Uglavnom, kažu oni koji se razumeju u uzgoj papagaja da nimfe baš i nisu neki govornici, da teže uče da govore od tigrica npr. , ali, naš Arsa ih je sve demantovao.
 On, ne samo da je znao oko dvadesetak reči koje je slagao čak u rečenice, već je znao sasvim lepo da odsvira ariju čuvene pesme Đorđa Marjanovića „Ko nekad u 8“, kao i da odsvira solo partiju kola „Moravac“.
Bio je kućna atrakcija. Ne treba da kažem da je i on bio slobodnjak, ali smo uvek pazili da bar zavese budu na prozorima.

Veoma interesantno je reći  da naš Arsa nikad nije grizao nameštaj, što je kažu mnogi, svojstveno papagajima. On čak nikad nije nikog ugrizao  i mnogo je voleo da ga ljubimo u glavu, posle čega bi on nama davao neprekidno poljupce narednih pola sata.
Znate ono, kad coknete usnama i pošaljete nekom poljubac iz daljine. To je uvek radio kad mu kažemo: Arso, daj poljubac! On bi uredno uvek ponovio tu rečenicu posle koje bi krenula kanonada njegovih poljubaca.
Kako je voleo da se mazi, čim bi video nekog od nas u sobi, prilazio bi ivici kaveza i nameštao svoju glavu između dve žice, sagnuvši je malo i čekao da ga taj neko, prisutan, češka po glavi. U tome je znao,  da uživa u beskraj.

Za vreme bombardovanja NATO snaga, svako jutro započinjali smo rečnicom: „Šta je bilo“?, pa je tako i naš Arsa zapamtio tu rečenicu i koristio je vrlo često. Po nekad bismo pomislili čak suvuslo, jer je znao da je izgovori u pravom trenutku.
Inače, kako smo mi njega sve vreme zvali po imenu, tako je i svako od nas za njega bio, Arsa.

Arsa  je bio papagaj nimfa za sva vremena. Uveseljavao nam je život i svojom svirkom i svojim poljupcima i svojim rečima: Arso, daj poljubac! 
Arso, 'oću vode! 
Šta je bilo? 
Dođi lepi dečko! 
Lepi moj dečko.  
Ućuti!  
Odi! 
Dođi, dođi! 
Ajde igraj!
Posle ove poslednje rečenice bi uvek odsvirao obe melodije koje je znao.
Arsu su ukratko rečeno,  voleli svi koji bi ga upoznali. Bio je fascinantan i interesantan.

Ornitolozi kažu da nimfe papagaji žive oko 12- 13 godina.
Naš Arsenio, zvani Arsa,  živeo je mnogo duže od tog. Možda zato što smo ga voleli neizmerno ili zato što je i on voleo nas. Ko zna? 
I kako sam


Četrnaestog jula. 2010. godine, zauvek je "odleteo" na Rajska ostrva naš ljubimac među svim pticama na svetu, papagaj nimfa, po imenu Arsa.
Tako smo mi objasnili mome unuku gde je nestao Arsa. 
Otada, za sve one drage osobe koje nas napuste i odu iz ovozemljaskog života, kažem da su otišli na Rajska ostrva.
Zato je za mene 14. juli datum koji pamtim jer me za njega ne vezuje samo znanje iz istorije, već ponovo saznanje da jedna draga, voljena živuljka, jedan član naše porodice, nije više sa nama.
No, kao što vidite, uspomena na njega i dalje živi.


Više nemamo papagaja. Nismo želeli drugog, jer niko ne može da popuni Arsino mesto u našim srcima, nikad.

понедељак, 09. јул 2012.

Mesečina i još po nešto



 U svom godinama bogatom životu, živog ježa sam videla samo jednom  i to u našem “talijanskom “ dvorištu na staroj Karaburmi gde smo stanovali dugi niz godina.
 Bila je topla,  letnja, mlada noć i tek sam privolela  decu da odu da spavaju. Stajala sam oslonjena na prozor naše verande i gledala odsutno u pravcu zarasle bašte. Dvorište je bilo u mraku. Odjednom mi je pažnju   privuklo kretanje  dole, po  betonu dvorišta. Storenje koje se kretalo ispuštalo je neke čudne, hukteće zvuke.   Isprva sam pomislila da je pacov, kojih je bilo u popriličnom broju po podrumima naših šupa, a onda sam u pomoć pozvala muža. On je sišao dole u dvorište da bi izbliza pogledao stvorenje i brzo me pozvao da mu se pridružim. Bio je to jež, pravi, pravcati živi jež, osrednje veličine.
Kako naša deca još nisu zaspala, otišli smo i doveli i njih da bi i oni videli ježa. Nije se znalo ko je više oduševljen, deca ili mi. Ja  sam se čak osmelila i nekako ga uzela u ruke, između dve podeblje novinske hartije, što mi je čak pošlo za rukom. Držala sam malu, bodljikavu lopticu  i svi smo, moglo bi se reći,  u jednom trenutku bili razdragana, gradska deca koja imaju bliski susret sa stvorenjem iz šume, prirode, na gradskom asfaltu. Niko od nas nije video do tad živog ježa, osim na slikama u slikovnicama.
Danima smo, posle toga, ostavljali ježu na jednom mestu u bašti sve ono što smo saznali da on jede: jabuke, komadiće viršli, razno voće.
Moja deca su svakodnevno, ujutro, proveravali da li je on to odneo i bili bi presrećni kada bi videli da toga nema, naročito ako nema jabuke.
Još uvek pamtim to iako je bilo vrlo davno.
Selidbom u drugi deo grada, nikada više nismo videli ježa. Ali….

Ja se iz sve snage trudim da ovde, u selu Perlezu gde prebivam poslednjih pet  godina, oplemenim svoju baštu ne bi li ona dobila svoj izgled lepe, raznolike, šarene seoske bašte u kojoj svoje  mesto imaju kako biljke tako i raznorazne, korisne   živuljke, kako ja zovem živi svet iz prirode, kao što su raznorazne ptice, letpiri, bumbari, vilin konjici, pčele drvenarice, gliste i rovci. Svi oni ne samo da svojim prisustvom čine da moja bašta izgleda što prirodnije, samoniklo, kako ja i želim da ona izgleda, već su i vredni pomagači  da sve u njoj i  živi zdravije i da opstane.
Moji kućni ljubimci, pas Srećko i mačka Melanija, zvana Meli, takođe imaju svoj deo posla u očuvanju i unapređivanju bašte.
Srećko, kao pas jamar,  čuva baštu od uljeza i kopača kao što su pacovi, tako da njih nema ni na puškomet razdaljine, dok Melanija održva brojno stanje miševa i  guštera na zadovoljavajućem nivou.
Čini mi se da sam negde napomenula da skoro sve moje biljke, drveće, grmlje ima ime, jer ja volim da im dajem obična, svakodnevna imena umesto onih stručnih, latinskih, koje samo zapišem u svoj dnevnik cveća i biljaka.
Tako se  kod nas do skora, nekih dugih pet godina i krtica po imenu Homer  baškarila  po travnjaku, a i šire. Kako su krtice poluslepe životinjice, tako je i naša vredna krtica dobila ime u čast slepog pesnika Homera.
Nismo se baš previše uzbuđivali dok je krtica Homer kopala po lejama gde je cveće, ali kad se preselila na travnjak, e onda smo preduzeli sve ekološke mere ne bi li je malo obuzdali.
Biljka koju krtice ne vole
 Najzad, posle duge potrage i upotrebe raznih „veoma efikasnih“ sredstava, jedva se ponovo dokopasmo biljke, kojoj ne znam ime, koja je Homera oterala sa travnjaka konačno samo u leje sa cvećem, gde mi ruku na srce, ne smeta uopšte. Naprotiv. Odradi veliki deo posla u istim umesto mene, usitni zemlju ko drobilica, a i bukvalno počisti nepoželjne crve mada pojede on, ja stalno mislim da je on, i dosta korisnih stvorenja kao štu su npr. gliste ili cvrčci.

Od prošle godine, tačnije od maja meseca 2011. imamo novog stanovnika naše bašte po imenu Selena.
Ime je dobila po grčkoj boginji svetlosti  Seleni, ćerki titana Hiperiona i Teje.
Selena je mali  jež, tačnije ježica koja je dolazila svako veče u isto vreme, sa pojavom mesečine u našoj bašti. Zato sam joj i dala ime Selena.
 Kako znam da je ježica?
Kada sam prošle godina ugledala prvi put Selenu u svojoj bašti, bilo je kasno veče, početak noći već. Dolazila je iz pravca  dela bašte gde je povrtnjak. Osećaj iznenađenja zamenilo je ushićenje što posle niza godina ponovo imam bliski susret, u prirodi, uživo, sa ovom prelepom životinicom i to u mojoj bašti. Radost zbog toga podelila sam sa svojim mužem, koji je, kao i svako veče, zalivao cveće.
 Naša deca su već bila veliki, odrasli ljudi i već su imali svoju decu i žive samostalno, tako da nismo mogli sa njima da podelimo taj trenutak kao onaj odavno iz njihovog ranog detinjstva.
Sutradan sam pročitala sve o ježevima i brže bolje sam u jednom delu bašte „napravila“ ježevu kućicu. Da izgleda što prirodnije, koristila sam granje, grančice i travu, dok sam na tlo, pod,  stavila parčence  stare jagnjeće kožice.
Svako veče, ježica Selena bi šetala  sasvim slobodno po lejama sa cvećem, brundala istim tonom kao lokomotiva , ali mnogo tiše i usput čestarila i čistila, jela ukusne zalogaje koje je lovila, a videla sam je kako slasno jede jednu neopreznu žabu i ljutito šištala ako bi je voda iz creva za zalivanje bašte poprskala.
Ježevi ne vole kišu, to sam naučila, ali to je bila moja igra koju sam ja po nekad igrala sa njom želeći da čujem njen glas koji bi ispuštala kada je ljuta.
Vodu je  pila iz pojilice za ptice i ostale živuljke koju sam ja napravila baš za njih u jednom delu bašte.
Često bi jela i ostatke hrane iz Srećkove porcije, naročito hleb.
Nećete verovati, ali Selena se uselila u  kućicu koju sam joj ja napravila. Znači, bilo je tačno da ježevi vole senovite delove bašte, ušuškane i zaštićene od pogleda. Posle nekog vremena shvatila sam da se ona odomaćila u našoj bašti i radoznala, kakvu me Bog dao, htela sam da vidim kako joj izgleda kućica iznutra. Razgrnula sam malo odozgore sve te travke i grančice i ne malo se iznenadila kada sam otkrila da se Selena okotila. U njenom gnjezdu, kućici, vrteli su se kao male, bockave loptice dva mala ježića. Tako sam saznala definitivno da je jež, koji je došao u moju baštu i zaista ježica i da joj  ime pristaje.

Selena dolazi od nekud,  sa desne strane

Nisam je više uznemiravala i ne znam sudbinu malih ježeva.
Ono što znam, a saznao je   i moj najstariji  unuk, je da ježica Selena živi i danas u našoj bašti. Nadam se da će i moje male unučice imati priliku kad malo porastu da se upoznaju sa Selenom,  našom malom  ježicom iz bašte.
Mnogi će se od vas možda zapitati čemu ovi redovi posvećeni jednom najobičnijem ježu?

Onima koji vole prirodu biće sve jasno i interesantno, možda.
 Onim drugima sam htela da približim lepotu ovih malih stvorenja sa kojima delimo ovaj svet i koji žive tu negde, pored nas, a da  ih nikad i ne upoznamo.

A ovuda se provlači, šeta i lovi
Ja imam čast i sreću da  životni prostor u svojoj bašti delim  sa mnogo njih, što me čini veoma srećnom i bogatom ako hoćete, a posebno mi je drago  što deo tog prostora delim i sa malom ježicom Selenom.
I da, planiram uskoro da joj „napravim“ novu kućicu. Stara se urušila i Selena spava ko zna gde, ali ipak svako veče čestari kroz baštu, čujno, da bismo znali da je došla i uvek dolazi kad se na nebu pojavi mesec, ponekad samo njegov tračak, ali  nepogrešivo u isto vreme.




среда, 04. јул 2012.

Dugo toplo leto ( The Long Hot Summer)



Naslov ovog posta je pozajmljen. Ovako se zvala čuvena američka serija za kojom su davnih šesdesetih godina prošlog veka, ( kako to daleko zvuči), „ludovale“ sve žene ondašnje, sada se već slobodno može reći, stare Jugoslavije, a Boga mi i sve žene sveta gde se ova serija prikazivala . Tačnije, ludovale su za glavnim protagonistom, mladim, zgodnim, prirodno mišićavim, plavokosim  Benom Kvikom, likom, kojeg je tumačio Roj Tinis, onda mladi američki glumac, a koji je, na žalost, ostao i upamćen samo po toj kultnoj seriji.  E sad, kakve veze ima ovaj post sa serijom? Ama baš nikakve, osim naslova koji je, kako već rekoh pozajmljen i koji oslikava sva moja leta do sad, posebno poslednjih godina od kad se „kuvamo“, „pržimo“, „pečemo“, kako kad, od vrućine. Bar ja, za ostale samo pravim neku logičnu pretpostavku.
Zašto se mi pregrejavamo dugi niz godina tokom leta, to već i vrapci znaju.
Mislim da ću se opet ponoviti, a to ne volim, jer onda sama sebi ličim na nadžak babu, ali ipak, ni leto više nije kao što je bilo nekad. Sad, mnogi će reći, pamćenje nam je selektivno, pamtimo samo lepe stvari, što stoji, a opet i nije, kad je istina da su nekada leta bila drugačija.

Prvo, godišnja doba nisu počinjala, nisu se računala, od  onda kada bi nam to govorili metereolozi, u dan, sat, minut i sekundu. Znalo se da je proleće mart, april i maj, leto, juni, juli i avgust, jesen septembar, oktobar i novembar, a da zima caruje u mesecu decembru, januaru i februaru sa ponekad i produžetkom , tačnije pojavom snegova u martu, kada se govorilo da nam Baba Marta kvari proleće. Ovo je važilo uglavnom za naš, umerenokontinentalan klimatski pojas koji vlada na našim prostorima i svakako da su postojala odstupanja. U Beogradu, gde sam ja živela od rođenja i najveći broj svojih godina, uglavnom je bilo tako.

Da se vratim na leto. Znači, počinjalo je u junu, sa temperaturama koje danas imamo u aprilu, ali naravno ne sa kišama koje su bile zaštitni znak aprila ili oktobra. Kako je vreme odmicalo,  kako smo ulazili u sredinu leta, juli mesec, temperature su bivale sve veće, no retko preko 35-og podeljka, što se smatralo za tropsku vrelinu.
 E sad, neko će se zapitati pa u čemu je onda razlika izmedju nekad i sad, kad su i danas prosečne letnje temperature upravo takve? U mnogo čemu.

Kao prvo, jesu bile i takve temperature, ali su noći uvek bile hladnije, nekad i za 10 stepeni razlike. Mogao si da spavaš kao čovek celu noć, a da se ne znojiš ko amalin.

Ko ne zna, to je turska reč, naša tuđica, a znači nosač, kojih je u ono vreme u Beogradu bilo mnogo. Osim toga, dešavalo se, i to vrlo često, da pljusne kiša iz vedra neba, rashladi sve, ulice, bašte, parkove, donese miris ozona  i čist vazduh, posle čega opet sine toplo  sunce, ali ne peče kao danas.

Uveče smo često oblačili tanke džempere jer bi bivalo prohladno od vetra koji bi rashladjivao grad sa Zvezdare, Topčidera, Košutnjaka, Dunava.

Bioskopi ispod vedra neba, igranke na otvorenom, bile su sasvim normalna pojava u vreme letnjih meseci.

 Gore zvezde, na platnu dobar film, kesa kokica ili semenki u ruci, ili tango, stiskavac od kojeg se partneri nisu lepili jedno za drugo zbog znoja, već zbog želje jednog za drugim.

Mnogi bi na ovo rekli, pa onda je i Beograd bio manji. Tačno. Bio je manji, sa manjim brojem svih mogućih prevoznih sredstava, sa čini mi se, više tramvaja i trolejbusa, sa manje stanovnika.
 Ima toga još, al' ne bih da davim previše i kao što rekoh, da ličim na one koji stalno govore:
 „ E tako nije bilo u moje vreme“.
No to ne menja konstataciju da su sada leta drugačija i da mene dovode, najblaže  je rečeno do iscrpljenosti više mentalne nego fizičke, slobodno možete čitati do ludila, jer, ništa ne mogu da pretpostavim normalno, da isplaniram k'o čovek, bar ja, kad me ubi vrućina, sparina, težak vazduh pun smoga i kojekavih raznoraznih „miomirisnih“ isparenja.
Živim k'o sova, u zamračenoj kući, stanu, pirkam se, čitaj rashlađujem, u sve kraćim vremenskim  intervalima, a sa klimaksom sam se obračunala odavno,  nosim flaše od 1,5 L  ako nekud krenem, jer i inače pijem vodu k'o kamila, pa mi to tašnu, zobnicu, čini još težom, obuvam najstarije, najšire sportske, nazovi sportske,  cipele, espadrile, šta god, ne bi li mi noga izgledala bar pristojne debljine, štikle samo sanjam, krijem se, kao beduin u galabiji oblačeći košulje dugih rukava, tamnijih nijansi, jer, dokazano je, crno bolje odbija UV zrake od belog  i idem samo tamo gde moram. Leti se, kažu, nose pastelne, šarene boje, a ja sebi ličim na čavku dok traje ovo i ovakva leta.
Neko bi rekao, blago njoj,  bar ne radi i ne ide na posao po ovoj pripeci.
Sa te strane , moram da priznam, blago meni, mada još uvek pamtim kad su mi štikle uranjale u asfalt koji se topio, a kosa, frizura, koju bi mi frizer pravio na drugi dan, baš zbog te lepote leta ovih poslednjih godina, nije ličila ni na šta po stizanju na isti taj posao do kojeg bih stizala lepeći se uz znojava telesa u „sardinama“ javnog prevoza.
Ma nisam zaboravila ništa i dođe mi žao svih koji se sad zlopate po ovom vremenu.
I još kažu, leto je da se uživa u suncu, toplini...

Ne znam koja je lepota današnjih leta i svih leta već dugi niz godina u nazad, ali ono što sigurno znam je da menjam dva leta za jednu zimu!
E zbog ove moje, sada već poznate rečenice mnogima koji me znaju, mnogi me više ne vole, ne simpatišu, ne „mirišu“, jer... vole leto.
Ne mogu kožu da svučem sa sebe kad dođe ovakvo leto i slična leta do sad, a zimi, zimi mogu da se lepo natrontam ako treba, da izadjem i idem gde hoću, šetam, da se vozim i stiskam sa saputnicima u prevozu da bi nam bilo toplije, mogu i da se kupam u zatvorenim bazenima, ako hoću baš, ma mogu mnogo tog što sad leti ne mogu ni da sanjam.

Kazaće neko, omatorela si pa džvanjkaš, žao ti što nisi mlađa  pa da ti leto ne smeta.
Kome normalnom ne bi smetalo ovakvo leto i ko normalan ne bi sanjao ona duga topla, ali lepa leta kakva su bila nekad i ko normalan ne bi, e sad bih da opsujem, al' sam lepo vaspitana pa neću, one koji su doveli do tog da više nemamo sve ono lepo što smo imali i što smo mogli i dan danas da imamo da su oni bili bar malo manje gladni para i da su bar malo, malčice, voleli i druge osim sebe.
Sad ću da prestanem, jer ako nastavim, nema kraja ili će mi trebati bar još ovoliko, a ne bih da vas oplavim oko vrata.
 Dovoljno vam je što se „cvrčite“, „kuvate“, „pečete“, „zagorevate“ na suncu ovog leta, a i ja sa vama.
Odoh.


уторак, 03. јул 2012.

Svakodnevni okidači za stres




Stres, svakodnevna, česta pojava kod mnogih od nas, iako je često i ne primećujemo dok nas ne „napuni do daske“ tugom, besom, ravnodušnošću, ma jednostavno promenom emotivnog, kasnije i fizičkog stanja našeg zdravlja.
Naizgled male nezgode, kao što je npr. gubitak veze ključeva, mogu da dovedu do stresa i da izazovu negativne reakcije na naše emotivno i fizičko zdravlje, čak i na poremećaj rada ćelija u našem organizmu. 

Stres izaziva prekomerno stvaranje kortizola,  hormona stresa. U svakodnevnom, sada već veoma ubrazanom načinu življenja,  često „normalne“ situacije, koje se sinhrono ponavljaju  dovode do stresa.  
U ovom tekstu ću vam navesti nekoliko primera upravo tih svakodnevnih čestih „okidača“ za pojavu stresa, kao i način da takve situacije prevaziđete na što jednostavniji način.

Stres veoma često biva izazvan nedovoljnom komunikacijom ili gubitkom iste između partnera, supružnika. Ukoliko takva situacija potraje posledice su dalekosežnije.
Rešenje za prevazilaženje te situacije leži u stvaranju novih navika, rituala, izmedju partnera. Mozak voli navike!
Naučimo da slušamo pažljivo i budimo aktivni slušaoci. To znači, sedite sa svojim partnerom u određeno vreme i pričajte o svemu da biste tako otklonili eventualne postojeće nesporazume ili ostvarili veću bliskost.

Postalo je sasvim uobičajeno, naročito kod mlađih generacija, da neguju svoje telo vežbajući u teretanama ili kod kuće.
 Sve češće se dešava da se odričemo tog vremena koje je veoma važno za naše zdravlje pre svega, a  onda, vremenom to izaziva pojavu frustracija i stresa.

Da bi se  izbegle takve situacije treba napraviti plan za svaku sedmicu sa postavljanjem prvo manjih, pa većih ciljeva, možda skraćenjem vremena rekreacije, ali sa osmišljenijim načinom iste.



Vozeći se kolima susrećemo se sa svakodnevnom gužvom u saobraćaju i ne retko se iznerviramo, a ukoliko  se to dešava  učestalo, padamo pod dejstvo stresa.
Ukoliko ste vozač, pa vas „uhvati“ crveni talas, umesto da psujete, što je kod nas najčešći način pražnjenja, ali potpuno nedelotvoran, vi probajte da pevate. Nije važno ako niste muzikalni, nemate sluha,  pevajte.
 Pevanje je mnogo lekovitije od vikanja i podiže naš imuni sistem, a smanjuje i krvni pritisak.


U našoj sredini, gde se ljudi bore ne retko za golu egzistenciju, čak i oni koji imaju posao ponekad se veoma teško usredsređuju na isti. Pad koncentracije je evidentan kod mnogih, a time i produktivnost. Još ako se radi u privatnoj kompaniji, eto situacije gde stres brzo zakuca na vrata.
Mnoga istraživanja su došla do zaključka da je lek, rešenje za takve situacije, „oživljavanje“ radnog prostora stavljanjem svežeg buketa cveća na radni sto ili još delotvornije, ukrasne biljke u  saksijama kao deo oživljavanja istog svežom energijom koju same biljke šire. Smatra se da rad u takvim prostorijama povećava radni učinak i da ljudi okruženi biljkama postaju kreativniji kao i da  svim situacionim problemima pristupaju staloženije.


Rad sa dosadnim, „teškim“, kolegama, zahtevnim ili pasivnim šefom takođe može dovesti do pojave stresa.
Međutim, niko ne može da promeni druge. Možemo menjati samo sebe, te stoga, ako nam je stalo do tog posla, ne želimo da ga promenimo, jer radimo ono što volimo npr. e onda bismo trebali da se potrudimo da nađemo način da prevaziđemo ovakvu situaciju.
Jedan od predloga je relaksacija, bar 2x dnevno. Neki to zovu i meditacija.
Osamite se negde, sedite mirno, slušajte neku laganu, tihu, relaksirajuću muziku koju voite i usredsredite se na svoje disanje. Disanje je zdravlje.
Najvažnije na svetu je disanje, ono daje nov kiseonik, život celokupnom našem organizmu.


Neko je rekao: „Nije srećan onaj koji puno ima, već je srećan onaj kome malo treba“.
Mnogi će se sa tim saglasiti, mnogi ne.
Ali, kada nam stignu računi, negde polovinom svakog meseca, ne retko svi doživimo stres jer... odakle para da se podmiri sve od malih ili nedovoljnih primanja. Boljka mal' ne svih nas u poslednje vreme. Strah od nedostatka novca bezmalo muči mnoge, a strah, kao učestala pojava takođe dovodi do stresa.
Ukoliko sednemo i svakog meseca lamentiramo nad situacijom nedostatka para, samo podgrevamo i pogoršavamo stanje.
Rešenje je, mada će nekome zazvučati nebulozno, da ni na trenutak ne zaboravimo da taj isti novac zarađujemo mi, tačnije, da smo ga zaradili jer smo sposobni, radni, vredni i jer smo ga zaslužili.
E ako smo sve to, a jesmo, onda ćemo sesti, napraviti plan za utrošak onoga što imamo i trošiti po prioritetu, znači, shodno potrebama i svakako situaciji.
Računi su nešto što smo takođe sposobni da platimo, pre ili kasnije, baš kako kažu naši stari: Bogu božije, a caru carevo.


Nekome će možda izgledati trivijalno, ali ne mali broj ljudi doživljava stres svakodnevno jer kod kuće zaboravi sijaset ili po neku stvar da ponese sa sobom kad odlazi od kuće.
Svakodnevna žurba na posao i želja da stignemo  na vreme tamo kuda smo naumili, može da dovede do ove pojave. Ukoliko se to ponavlja onda se već treba pozabaviti rešavanjem takvih situacija.
 Izlaz iz tog nije težak i ne zahteva previše angažovanja samo malo više uvođenja sistematičnosti i opet, stvaranje novih navika, ili pravila. Ko kako voli nek to tako i nazove, ali pomaže svakako.
To znači, sedite, sastavite spisak stvari koje će vam trebati sutra ujutro npr. pre no što krenete od kuće i svaku stvar čekirajte pre polaska sledećeg jutra.
Ukoliko kasnite, lek je, da navijete sat bar onoliko minuta da radi unapred, koliko vi kasnite.
Usvajanjem ovih navika, oslobodićete se stresa zbog kašnjenja ili zaboravnosti.


Kod nas ovde, u ovoj našoj zemlji Srbiji, kažu, kuhinja je ženino cartvo.
Još kad bi ti isti što to kažu i kuvali...
Svakodnevno pitanje šta skuvati za danas, tj. za sutra, ako radite, je pitanje koje sve više izaziva pojavu stresa kod ženske populacije širom sveta.
Nije teško da se skuva, zdravo, brzo i ukusno jelo, međutim, ako to radite svakodnevno npr. pedeset i kusur godina, kao ja, e onda bih baš volela da vidim onog koji ne bi upao u stres zbog tog naoko, glupog pitanja, kako bi sa tim izašao na kraj.
Da ne govorim o problemima, koje stručnjaci sve više vole da nazivaju situacijama, kao što su cene namirnica, radno vreme zaposlenih žena, nedovoljna angažovanost partnera u deobi kućnih poslova i ostalih zajedničkih obaveza koje ne bih sad da nabrajam, svi ih znaju,  ako hoćete i nedostatak ideja, pa udovoljavanje ukusima i htenjima itd. itd.
No, postoji rešenje i za ovaj veliki problem, a to je planska kupovina hrane i to prevashodno zdrave i sveže hrane, pravljenje jelovnika samostalno ili u dogovoru sa ukućanima kao i kuvanje za 2 dana s' tim da se isto jelo jede na drugi dan, a ne sutra dan.

Sad, sve to zvuči jednostavno, što, ako hoćemo, ruku na srce i jeste, samo treba biti dosledan u sprovođenju novostečenih pravila ili ti navika.
 Sve ono što je novo, ako vam je bilo šta od ovog novo, donosi pomak na bolje.
 Ko voli, nek izvoli, a da pomaže, pomaže sigurno, a  ne boli ni malo.
Naravno, priroda nam uvek i mnogo može pomoći u prevazilaženju stresnih situacija, a kako i na koji način, to možete pogledati ovde :)