недеља, 28. октобар 2012.

Lepe uspomene znaju da bole


               Kad život prolazi često umemo da kažemo, ma nije važno, imam uspomene. Svi mi imamo uspomene. Lepe i one manje lepe. Ove manje lepe, kako ih ja eufemistički nazivam, često znaju da bole, onako, do dna duše, ali su sve jedno naše i nikad ih se ne odričemo. Ova je jedna od tih, bolnih, moja, ali nekako više njena, jedne male, sada već velike Anje, koja nije prestala da sanja, a kada sanja, sanja uvek isti san.
Grad okružen slavonskim  šumama, reku Ilovu koja protiče pored sela gde se rodio njen deda, hrastove, kitnjake i lužnjake, srne i jelene koji jure preko uzoranih njiva bežeći ispred lovaca, vinograd ispod kuće, jednog psa ,  mađarsku vižlju po imenu Tref,  kratkodlakog, boje šargarepe koji je bio komšijin, ali i njen, igranje u šumi preko puta kuće, kupanje u toplim vodama bazena u parku banje...

Jednog kasnog leta boravili smo nešto duže u gostima kod Anje. Imala je onda, blizu osam godina. No, niko joj ne bi dao toliko godina jer je bila krhka, omanjeg rasta, plavokosa, živahna  devojčica sa krupnim, plavim, radoznalim očima.  Sećam se da me jednog dana povela u šumu, preko puta kuće, da bi mi pokazala nešto interesantno, nešto što niko nije znao osim nje. Razumela sam da je to njena tajna.
Šuma je bila lepa, bogata, belogorična,  ne baš previše gusta, ali su stabla bila izuzetno visoka. Tu i tamo rastao je i po neki bor, ali i visoke, smaragdno zelene jele. Krošnje stabala su se sastavljale u visini skrivajući nebo iznad i ostavljajući tek po neki prorez kroz koji se probijalo sunce osvetljavajući tlo na kojem je bilo žbunolikog rastinja, mahovine i dosta opalih borovih iglica i sasušenog lišća. Na jednom omanjem proplanku, na samoj sredini, rasla je  velika bukva, a na njenom stablu, visoko,  bila je jedna omanja rupa na koju mi je Anja skrenula pažnju.

-         Gledaj strina, sad će da izađe. Ja sam mislila da će iz te šupljine iz stabla izaći veverica. Znala sam da one vole da prave svoja staništa u šupljinama stabla. No, umesto veverice, izašla je jedna omanja životinjica koja je podsećala na nju, ali nije bila veverica. Onako začuđeno, upitala sam malu Anju o kojoj je životinjici reč.

     -        To je puh. On voli da jede isto što i veverica i strašno voli da krade orahe,   lešnike iz kućnih trapova, objasnila mi je kao velika, mala Anja.


Gledala sam u majušno stvorenje zadivljeno, ali i iznenađeno, jer, nikada u svom životu do tog dana nisam videla puha, a bližila sam se četvrtoj deceniji. A onda sam shvatila. Mala životinjica je ličila na junake iz Diznijevih crtanih filmova, Čipa i Dejla, one male smešne veverice, bar  sam ja uvek mislila da su veverice.

-         Nemoj nikome da kažeš da su ovde u poverenju mi je rekla mala Anja.

Nikome nisam otkrila tajnu gde su živeli mali puhovi, ali već godinama svima pričam, kada se ukaže prilika,  gde sam ih prvi put videla. Uspomena na taj događaj je lepa, ali i za mene bolna jer  Anja, više ne živi u lepom slavonskom gradiću okruženom šumama.


Nedugo posle toga, postala je apatrid, kao i mnogi sa tih prostora. Danas živi daleko, preko debelog mora, što bi rekli moreplovci. Ima malenog sina, koji nosi ime jednog od junaka iz Andersenovih bajki i koji šeta nekim drugim šumama kroz jesenje lišće koje šušti, raste uz neke druge male puhove i juri neke druge leptire, dok Anja i dalje sanja.

Uvek isti, nedosanjani  san, šumu preko puta kuće u kojoj su živeli mali puhovi, vinograde sa čokotima grožđa koje je gajio njen đed, slavonske hrastove šume kroz koje jure srne i jeleni, Ilovu, reku čije obale krase vrbe žalosnih grana, plavo nebo iznad obronaka Papuka, ulice malenog grada sa baroknim fasadama, sanja uspomene koje se nikada neće vratiti, koje su sve lepe, ali uspomene koje bole, do dna duše, za uvek.

Ja po nekad sanjam Anju i ono vreme koje je nestalo u nepovrat, lepo, na svoj način, a opet vreme , za koje kažu svi, dogodilo se, ne povratilo se.
Jedino što bih volela to je da se oni koji su nekad živeli tu, ili tamo, vrate, ali, davno sam  prestala  da verujem u bajke.







петак, 26. октобар 2012.

Džepovi puni osmeha



          U ne tako davno vreme, deca su najviše volela tvrde, crvene bombone oblika i ukusa maline, ratluk od ruže i kabezu, narandžasti napitak koji se prodavao u malim bocama sa porcelanskim zatvaračem i od koga su nozdrve čudno bridele, ako se pila naglo, bez daha. Odrasli su slušali laganu muziku sa radia tipa “Kosmaj”, koju su pevali Fets Domino, Pet Bun ili Lola, dame su oblačile široke suknje ispod kojih su virile čipke žipona, a momci, oni sa više para, utezali su se u odela od gabardena i nosili na glavi šešir borsalino, ispod kojeg je virila obavezna lokna na čelu, sjajna od čičkovog ili orahovog ulja.

    Baš u to vreme, svakoga dana, od početka proleća pa do kasne jeseni i prvih kiša, ispred kapije sa brojem dvanaest, mogla se uvek po podne videti starica kako sedi na staroj hoklici zelene boje. Nevelika stasa, obučena u crnu bluzu sa sitnim belim tufnama i crnu suknju preko koje je nosila pregaču sa dva velika, duboka  džepa, izgledala je još sitnije, krhko, kao starinska figura od porcelana. Imala je kosu boje punog meseca i tople, žive, tamno plave oči pronicljivog pogleda. Ni sa kim nije razgovarala, ne zato što nije htela, već što nije mogla. Jedan davno preživljeni moždani udar, oduzeo joj je sposobnost govora. Kada bi joj se komšije javile za dobar dan, ili pak nešto drugo, njene ruke i oči su govorile umesto usana, premda se i sa njih ponekad otkidala neka čudna reč i svi su znali da je to značilo: 
“Dobro sam”.




          Zvala se Jana. Bila je poreklom iz Prizrena iz jedne stare srpske porodice. U Beograd je došla  još pre drugog rata, sa ćerkom, koja se udala za poznatog lekara sa dobro razradjenom privatnom praksom.  Onaj, ko je imao privilegiju da je bliže upozna i bude ugošćen u njenoj kućici u dnu dvorišta broja dvanaest, divio bi se šarenim jastučićima izvezenim kosovskim vezom, koji su krasili krevete od teškog, sjajnog orahovog drveta sa inkrustacijama od sedefa, pokrivene rukom radjenim ćilimima toplih boja. Ispred kućice bi svakog proleća, u maloj bašti, sadila noćnu frajlu, turski karanfil, petuniju i žuti Dragoljub, koji  bi u letnje večeri opojno mirisali.

          Zimi bi svoje goste služila šerbetom koji je kuvala na starinskom, crnom šporetu na drva, sipajući ga iz mesinganog ibrika u male, bele fildžane. Govorilo se da niko bolje od nje ne ume da iscepka drva za potpalu, a cepkala ih je, malom, oštrom sekiricom na starom bukovom panju sedeći na istrošenom tronošcu. Sve dok je govor nije izdao, deci iz komšiluka je pričala priče iz svetog pisma, pokazujući im slike u boji iz male biblije koju je ljubomorno čuvala od tudjih dodira. Dok su je ruke služile, nijedno dete nije imalo neporezane nokte, koje bi im sekla zakrivljenim, manikirskim makazicama, kad god bi ih videla, sa dugačkim i ne daj Bože, prljavim noktima.

          Sedeći tako na svojoj hoklici, gledala je po ulici, čas levo, čas desno, kao da je nešto ili nekog očekivala. Nedugo iza njenog izlaska ispred kapije, kao da je zazvonilo neko nevidljivo, sabirno zvono. Iz dvorišta su počela da izlaze deca. Neko bi koračao stidljivo, neko kao nehajno, ali svi bi se uputili u istom pravcu, u pravcu sedokose starice koja je mirno sedela u iščekujućoj pozi. Nastao bi čudan prizor. Deca su dolazila iz svih pravaca male ulice i mirno obrazovala kolonu koja se laganim korakom približavala baba Jani.
Prvi je uvek prilazio visok, suvonjav, smedjokos  dečak iz broja deset, verovatno zato što je najbliže stanovao i obratio  bi se starici rečima: ”Dobar dan baba Jano”!    
 Starica bi se sretno nasmešila, pokazujući bezube vilice i ruka bi joj se hitro izgubila u jednom od džepova pregače, odakle bi izvadila nešto i stavila dečaku u ruku. Osmeh bi se razlio i njegovim licem, a ruka bi stisnula tajanstveni predmet, kao da hoće da ga sakrije.

      Scena bi se ponavljala sa dolaskom novog dečaka ili devojčice. Sreća se ogledala na licima dece i izboranom licu starice. Svako je stisnuo svoju šaku i hitro, trčeći, vraćao se svojoj kući, svome dvorištu.
     Džepovi na baba Janinoj pregači bili su puni osmeha, sreće i zadovoljstva koje je ona svakoga dana delila deci iz ulice sedeći ispred svoga dvorišta sa brojem dvanaest.

     Znate li šta je činilo srećnim staru, krhku priliku i komšijsku decu iz ulice? Šećer. 
Šećer u kockama, sakriven u fišecima od bele hartije koji su stajali u dubokim džepovima baba Janine pregače.

     Bombone oblika maline i danas se mogu kupiti u privatnoj bonbondžijskoj radnji i istog su ukusa kao i one nekada.
 Može se kupiti i šećer u kockama, ili šećer u  obliku srca, deteline, kugle, ali ni jedan nema ukus i nijedan ne donosi radost, kao šećer u kockama iz belih fišeka u džepovima baba Janine pregače.

среда, 24. октобар 2012.

Novi život




Bilo je kasno posle podne, petak, poslednji radni dan u toj nedelji, na odeljenju oralne hirurgije. Napolju je duvao vetar severac, a sneg je padao celi dan.
Začulo se kucanje na ulaznim vratima, posle kojeg je odmah u ambulantu ušao čovek u beloj uniformi gurajući invalidska kolica u kojima je sedeo muškarac mršavog lica sivkaste boje držeći se za jednu dršku kolica čvrsto, da su mu zglobovi na toj ruci pobeleli, dok mu je druga klonulo ležala u krilu. 

  • Koleginice, mi smo iz hitne pomoći.  Doveli smo gospodina jer ga boli zub -  obratio se sestri koja se okrenula i gledala u njih.
Sestra Biljana je bez reči prišla, preuzela kolica sa pacijentom i smestila ga u ambulantu, ostavivši ga u kolicima u kojima je sedeo. Zatim je lagano   pripremila sve za pregled.
  •      Od čega se lečite, pijete li nešto od lekova i jeste li danas popili svoju terapiju - strpljivo ga je upitala?
  •     Da, pijem lekove i sve što je trebalo da popijem  do sad, popio sam. Inače, imao sam moždani udar. Nisam znao da imam povišen krvni pritisak, odgovorio je pacijent.
Doktor je pregledao pacijenta i obratio se medicinskom tehničaru koji je dovezao pacijenta.
  •      Gospodin ima više zuba za vađenje, od kojih ćemo danas obaviti ektrakciju ovog hitnog, koji ga boli. Mora više puta doći da bismo obavili  ekstrakcije i ostalih zuba koji su za vađenje. 
  •      S' obzirom da je sad  urgentan slučaj, mi smo ga doveli, a za ostale redovne,  će morati da dolazak organizuje sam - odgovorio je tehničar hitne pomoći.
    Posle obavljene ekstrakcije zuba i datog saveta za postupak šta i kako da radi posle ekstrakcije istog, a i kako da se pripremi za vađenje sledećeg zuba, sestra Biljana je ispratila pacijenta u invalidskim kolicima.

    Jedno jutro, posle nekoliko dana, kada je izašla u čekaonicu da prozove sledećeg pacijenta, videla je da je pacijent u invalidskim kolicima upravo stigao. Pored njega je stajao jedan mladić malo duže kose.     Izvolite gospodine Milićeviću, uđite - obratila se sestra Biljana pacijentu u kolicima. Prišla mu je i laganim pokretima poterala kolica u ambulantu.  Moraćete samo malo da sačekate. Doktor je trenutno kod direktora, na jednom kratkom razgovoru. Nadam se da ste popili svoje lekove i da ste doručkovali, tačnije, da ste se pripremili za ovo vađenje zuba kako smo se dogovorili?
  •      Jesam, sve sam uradio onako kako ste mi objasnili prošlog puta.
  •      Ovog puta ste, vidim, došli sa rođakom, pitala je sestra Biljana?
  •      Ne, ovo je moj komšija. Ja živim sam. Nemam nikog od rođaka, na žalost.
  •      Kako, pa ko vam pomaže, ko vas vodi na rehabilitaciju, kupuje? Koliko vidim vi imate levu hemiplegiju, na svu sreću, ali i za to treba vreme za oporavak, ali i podrška nekog pored vas.
  •      Ja sam bio ostavljeno dete. Odrastao sam u domu. Tu sam završio osnovnu školu, kao  i srednjoškolsko obrazovanje dok sam fakultet završio sam,  uz rad. Oženio sam se, ali dece nismo imali. Moja supruga je umrla, prošle godine, iznenada, u snu. Sada sam potpuno sam.
  •      Koliko vam je godina, gospodine Milićeviću, upitala ga je sestra Biljana?
  •      Imam 56 godina, odgovorio je.
  •      Uzmite psa gospodine Milićeviću. Nemojte da živite sami. Pas će vam pomoći da lakše prebrodite sve što vas je snašlo. Pomoći će vam da se rehabilitujete jer ćete o njemu morati vi da brinete, da ga šetate, što će i vama koristiti da se potpuno oporavite, u dahu je izgovorila sestra Biljana.
 Prošlo je nekoliko meseci od tad. Bilo je prohladno, rano,  martovsko veče. Sestra Biljana je lagano raspremala instrumente, dok je doktor sedeo na svom uobičajenom mestu lagano ispijajući svoj čaj, kao i uvek, pri kraju smene.
Još jedan radni dan se bližio kraju. Kucanje na vratima ordinacije, svratilo je oboma pozornost.
  •     Uđite, rekla je sestra Biljana i okrenula se ka vratima kroz koja je ubrzo ušao visok, vitak, prosed čovek.
  •      Dobro veče, došao sam samo  da vas pozdravim i da vam se zahvalim, obratio se sestri Biljani, pružajući joj buket cveća i lepo umotanu kutiju. Ona ga je zbunjeno i upitno gledala.
  •    Zar me se ne sećate sestro Biljana, ja sam gospodin Milićević, vaš i doktorov bivši pacijent. Onaj, kome ste posavetovali da uzme psa, onaj koji je ovamo dolazio da izvadi zube, hemiplegičar u invalidskim kolicima.
  •      Vi hodate, nasmejano je rekla sestra Biljana. Svaka čast gospodine Milićeviću.
  •     Poslušao sam vas.  Uzeo sam psa, tačnije, on je našao mene. Mešanac, rundave dlake, spavao je ispred mojih vrata grejući se i krijući se od hladnoće i mraza. Komšije su ga terale, ali se on uporno vraćao. Na kraju, pustio sam ga da uđe u stan i u moj život i desilo se baš to što ste mi i rekli da će biti. Oporavio sam se brinući o svom Gari i šetajući sa njim.  Sad imam druga, za uvek, dok trajemo, on i ja. Imam potpuno novi život. Eto, zato sam došao danas da vam se zahvalim na savetu i vašoj pomoći sestra Biljana, rekao je gospodin Milićević u dahu, kao da se plašio da će ga neko prekinuti u njegovom monologu.  Do viđenja i svako dobro. Žurim, Gara me čeka ispred doma zdravlja, izgovorio je gospodin Milićević i hitro nestao  u otvoru vrata ordinacije.
Biljana i doktor su ostali u tišini da nekako zbunjeno gledaju za njim svako sa svojim mislima.

четвртак, 18. октобар 2012.

Oktobarska tuga



Bilo je to jednog  utorka u oktobru mesecu. Milica se probudila  iz sna, iznenada i drhteći kao prut. Uplašenog pogleda je pokušavala da razgrne tamu sobe.
Kakav užasan san, pomislila je. Baba Stana je uvek govorila da ne valja sanjati kad ti vade zube. To je bilo loše znamenje, a najčešće je značilo da će  neko umreti. Još ako te boli, e to je siguran znak da će umreti neko ko ti je blizak i drag. A nju je užasno zabolelo.  Sanjala je da su joj izvadili trojku dole desno, tačnije rečeno, desni očnjak u donjoj vilici. Protrljala je desni obraz kao da je želela da rastera osećaj bola i sasvim se rasanila.
Ovo ne sluti na dobro,  razmišljala je.

Toga dana, odmah po završetku radnog vremena otišla je na VMA da poseti svog starijeg ujaka, Milomira, koji je tamo ležao već dugih dvadesetak dana u stanju sopora, ne budeći se. Njen ujak je bio dugogodišnji, nelečeni alkoholičar i u bolnicu je dospeo posle jednog teškog opijanja nakon kojeg je usledilo nezaustavljivo povraćanje prilikom kojeg je on aspirirao sadržaj, a od čega je dobio , bar tako su rekli lekari, bronhopneumoniju, pa edem mozga, pa sopor.
Sada je stanje normalizovano. Edem mozga se povukao, bronhopneumonija je izlečena, svi nalazi su u bili redu, ali se on nije budio.

I toga dana je bio kao i prethodnih. Ležao je u krevetu potpuno nesvesan sebe i sveta oko sebe. Sestre su ga upravo presvlačile, kao lutku. On nije reagovao ni na šta. Kada su završile, ona, Milica, je sela na stolicu pored njegovog kreveta i uhvatila ga za ruku. Nije reagovao. Ona ga je posmatrala onako skupljenog ispod krevetskih čaršava dok su joj misli nestajale u nekom davno proživljenom vremenu.

 Sećala se Milica  kako je njen ujak Milomir divno svirao tamburu i gitaru i pevao divne romanse i kako je nju učio da peva i kako ona i dan danas te iste pesme pamti i peva.
Pamtila je i  kako je vozio na svom motoru „Mick“, po ulicama Pašinog brda kad je bila mala, ali i kako je onako pijan, nju, onako malu, staru samo pet godina,  zaključavao u šupu, svaki put kad se naljuti jer je njena prva ujna, Ljiljana vodila sa sobom kad god je šetala nekud, bez njega, sa nekim čudnim, nepoznatim čikama.

Sećala se Milica i kako je jednom nož zabadao u kuhinjski sto, pijan, vičući na svoju majku, njenu baba Stanu, zašto nije sprečila ujnu Ljiljanu da ne ode natrag u Jagodinu. Ona, mala Milica stajala je  pored svoje babe u tom trenutku i držala je za suknju  drhteći kao prut.

Sećala se dana svoje svadbe, dok je stajala u sobi i čekala da se skupe svatovi i dolaska svog ujaka Milomira. Došao je već dobro zagrejan i kada je video, onako obučenu u belo, lepu, rasplakao se kao malo dete sve vreme je grleći i ponavljajući sve vreme: „Žabo moja“.
Sećala se kako su se svatovi sa mladoženjine strane zgledavali u čudu videći kako on nakon svake popijene čaše belog vina sa  iste te  čaše odgriza komad stakla i žvaće ga kao da žvaće najukusniji komad mesa. Dugo je posle objašnjavala rođacima svog muža da je to za njenog ujaka bilo normalno pokazivanje emocija izazvanih većom količinom popijenog alkohola.

Sećala se Milica kako je njen ujka Milomir dolazio često da je obiđe, nju, Milicu i njenu porodicu, kako im je uvek pomagao kad god su se radile neke popravke u stanu ili krečenja.
Sa nezaobilaznim komsomolskim kačketom na glavi, cigaretom koja je visila u uglu usana i osmehom od zuba do zuba kada bi ih video.
Sećala se kako su ga  njena deca zvali deda majstor, jer ona je imala još jednog ujaka, a i dosta bliskih rođaka pa su oni, onako mali, svakome davali neki svoj nadimak kako bi ih razlikovali.
 Tako je njen ujak Milomir bio deda majstor, Mile struja, jer je bio električar po struci i to ne bilo kakav električar.

Svi su znali da je voleo da malo više pogleda čaši u dno, čak i generalni direktor poznate fabrike u kojoj je radio. No to  mu nikada nije  smetalo da po Mileta struju pošalje svoj službeni automobil da ga doveze na posao, posle njegovih burnih vikenda jer, fabrika je morala da radi, a osim njega, niko nije znao da stvari dovede u pravi red, ako se desio neki problem u bilo kom pogonu.
Bio je cenjen i poštovan majstor ne samo što je bio majstor svog zanata, vredan i radan, već i stoga što nikada nije pio na svom poslu.
Sećala se koliko se radovao, ali i teško napio kada mu se rodila ćerka, jedinica, kojoj je dao ime boginje proleća.

Ceo jedan život je prošao kroz Milicinu glavu dok je sedeći na stolici pored bolesničkog kreveta svog ujaka i držeći ga za sparušenu ruku, gledala u konturu jednog, nekad stamenog čoveka kojeg je sudbina, život, tuga zbog izigrane ljubavi, detinjstvo bez oca, odrastanje u mnogobrojnoj više gladnoj nego sitoj porodici, muka zbog nedaća koje život donosi, odvelo u zagrljaj prvo čaše, a zatim i flaše, prvo vina sa lepim imenom „Plemenka“, a ništa plemenitog mu nije dalo, zatim vinjaka, po nekad i iznimno, piva, ali bez kraja i bez dna.
Kraj i dno ocrtavali su se u toj skvrčenoj figuri čoveka, biljke, u bolesničkom krevetu u bolnici VMA.

U jednom trenutku Milica ga je pozvala , rekla mu da se probudi, da krene dalje, da im je još svima potreban. On, kao da je čuo, razumeo, okrenuo je svoju glavu na zvuk njenog glasa ka njoj i pogledao je svojim plavim očima, nekim tužnim i ugaslim pogledom i uzdahnuo.

Milica se obradovala, ponadala. Uzalud. Posle tri dana, jednog četvrka u mesecu oktobru, ugasio se život njenog ujke Milomira. Zdrav, a bolestan, je otišao iz ovog sveta, a  da čak nije bio ni mnogo star. Tek je trošio drugu polovinu šeste decenije života. Da li je flaša odnela pobedu ili se on predao sam, bez borbe, odgovora nema do danas.
Ostala je samo tuga i sećanje na njega svakog oktobra meseca u godini.
Ovaj tekst ulazi u izbor za najbolji blog tekst na konkursu RTB-a "Flaša nema dno"

уторак, 16. октобар 2012.

Miroljub





  •          Izvoli Miroljube, jedan pravi zalogajčić za tebe, reče mladić i baci uhvaćenu muvu u gornji ćošak pored vrata.

  •          Da li se to on meni obraća? Zar ne vidi dobro? Čovek je kažu, najinteligentnije živo biće na planeti. Ovaj primerak ljudskog roda očigledno ne razlikuje polove. Pa vidi se da ja nemam „bokserice“, a i to smešno ime, Miroljub, to je muško ime. Nemoguće da ne vidi da imam vitke, duge noge i da imam privilegiju da na zadnjim nogama nosim kokon.

  •          Evo ga, opet me gađa mrtvom muvom. Šta će meni mrtva muva? Ja obožavam da ih čekam i vrebam iz mog lepog ćoška, a kad ih se dočepam, onda je to početak mog uživanja, a njihov kraj. Zbog toga i raširim veliku, tanku, skoro nevidljivu mrežu baš u ovom ćošku. Ovaj ćošak, ona žena sa metlom, skoro uvek zaboravi kad pravi raciju kidanja mreža. Sve se nešto mislim, ne radi li ona to namerno? Možda moju mrežu ostavlja na miru jer joj lovim muve koje joj se motaju po kuhinji, razmišljala je pauk ženskog roda u ćošku jedne seoske kuhinje u svojoj paučinastoj mreži.

  •          Mama, nahranio sam Miroljuba, doviknuo je mladić ženi sa metlom.

  •         Zašto pauka zoveš Miroljub, upita ga majka?

  •          Zato što kao i svaki kućni ljubimac treba da ima ime, a ovaj je očigledno privilegovan, jer njegovu mrežu ne skidaš nikad kad paješ paučinu, znači da je zaštićen, a meni deluje miroljubivo, eto zašto, odgovori mladić.


  •          Šta ako je ženskog roda, nastavila je žena sa metlom sa pitanjima?

  •          Eto šta ti je ženska pamet, odmah je pogodila, pomisli pauk ženskog roda u ćošku jedne seoske kuhinje mrko gledajući u mladića.


субота, 13. октобар 2012.

Sudbina jedne gliste







Letnja kiša je krupnim kapima kvasila žednu zemlju. Ispružena svom svojom dužinom, negde oko dvadesetak santimetara, ležala je na dvorišnoj stazi, tik uz leju humusa.
-   Oh, kako mi prija da ispravim prstenove,
   milina jedna, pomisli lenjo i otpuza u
     rastresit humus.       Kako je ovde velika gužva,
   nas je mnogo, a hrane malo. Zašto nas ne raseli?
  Bar ove žgoljave, male da premesti. Sve mi je
 teže da se otimam za hranu sa njima.
U trenu, dok je o tome razmišljala, izgubila je ravnotežu.
   - Šta je sad ovo? Zamalo nezgodno da skliznem.  Šta se dešava? Zašto je odjednom ovako tesno, a i vazduha nema dovoljno?   Kuda ćemo, baš  mi, sve stare, spore i debele, gde nas to vodi?
     - Uh, zavrtelo mi se u glavi, dokle će da me zamotava?

- Joooj, pa on me probada...
    -  Brrr, ala je hladno. Gde sam ja? Kakva je ovo čudna trava što me golica? Šta me to vuče ko teg dole?
- Ko je ovo? Zašto juri ka meni? Moram da se sklupčam. Uh, u zadnji čas.
Otišla je. O neee. Evo je druga.
- Hej, pa to je riba! Šta ću ja u vodi? Oooo, pa ona hoće da me ugrize!
Šta sam joj ja zgrešila?
      U poooomoć!
Zveckanje zatvorenih čeljusti prigušilo je krik. Riba je poletela u vis.
- Oho, kakav lep komad, porcijaš. Ala su danas alave, grizu k'o lude. Možda im prijaju ove debele gliste koje sam kupio za mamce, pomisli ribolovac vešto skidajući ulovljenu ribu sa udice.


четвртак, 11. октобар 2012.

Kolač sa više identiteta



Ja uopšte nisam znala da mesim ili da pravim kolače sve do moje udaje, što je bilo mnoooogo davno, ali to za ovaj post i nije tako bitno. No, istini za volju, moram da priznam da sam znala da pravim keks tortu, koju je moj brat obožavao, rolat  sa kokosom od čajnih kolutića, ako se to uopšte računa za kolač, jer ja ga danas računam kao slatkiš. Ipak sam znala da napravim super šne nokle, no i  to je bilo zato što sam ih pravila po receptu iz starog narodnog kuvara, ( godina štampanja 1957.), a kojih je, kada sam ih prvi put napravila, ispalo  oko 2,5 kg, od čega je, opet moj brat, 'ladno slistio polovinu još pre serviranja, uz obrazloženje da ih je probao.
Mramorni kolač

Moram da naglasim, da sam tada, ali i danas, od svih slatkiša najviše volela meso, u svim oblicima. Eh da i tad, ali i sad, volim sladoled, ali onaj pravi, poslastičarski, no to se ne računa u kolače.
Torte nisam volela ni da probam, jer mi nikako nije išlo u glavu gde se dene silan puter u filu, kad ja puter više volim namazan na hlebu.
 Istine radi, moram reći i to da nikada nisam mogla da odolim vanilicama koje je spremala moja baka, kao i lenjoj piti, a boga mi ni štrudli sa orasima, ali, ako je u njoj razmera oraha u odnosu na testo bila 2:1, u korist oraha, naravno.
E sad, sve to džaba kad ja to nisam znala da umesim, što znači da sam kolače konzumirala vrlo retko.

Ali, uvek dođe neko ali, kad sam se udala, a tad je ipak bilo poželjno da mlada zna bar nešto da kuva ili umesi, naročito da bi  nedeljom, posle ručka,  imalo nešto slatko da se prezalogaji.
Sledi zaključak da je meni, kao nekom ko nije bio ni S od  sladokusac, bilo skroz nenormalno da sad ja za nas dvoje, kao, pravim torte, ili pleh kolača koji će da se vuče danima.

Ipak, jednog dana, moja svekrva, a ko će drugi nego ona, dala mi je jedan recept za jedan veoma brz i jeftin kolač. U ono vreme bilo je vrlo moderno da se spremi em brz, em jeftin kolač.
Pod tim brz, podrazumevalo se da se ne bakćeš sa istim duže od jednog sata, a jeftinim kolačem se smatrao svaki kolač u koji nije išlo više od 5jaja.
Taj kolač je imao sasvim obično  ime,  voćni  kolač sa višnjama,  a imajući u vidu da je moj „mračni“ drug voleo višnje, rešim ja i da ga napravim.

Verovali ili ne, uspeo je iz prvog puta i ne samo da je uspeo već sam ja tokom godina razvila varijacije na temu tog čuvenog recepta koji danas kad delim drugima, zovem kolač 8, 6, 4, 3, 2 i 1. Mada, ruku na srce, možete od ovog recepta napraviti mramorni kolač, voćni kolač sa višnjama, sa trešnjama, sa kajsijama ili sa šljivama npr. ali i sa ostalim voćkama po želji.
Zatim od njega možete napraviti već moderne, a i ukusne američke mafine, čak i cup cake kolače, ukoliko ga pravite u specijalnim plehovima sa modlama.
 U ovom kolaču naročito uživaju deca, a kako se zaista brzo pravi, može da posluži i kao prva pomoć kao desert  za iznenadne goste.

Zašto mi se dopao ovaj kolač?
Pre svega zato što se zaista brzo pravi, osim tog, ništa se ne meri na vagi, ne ide mnogo materijala,  a i zato što spada u, kako ja kažem, smuti pa prospi recepte. Nekome će ovo možda zvučati pežorativno, ali ko je ikada radio u tri smene, znaće koliko je vreme važno ljudima koji tako rade, a koji iznad svega žele da njihova porodica između ostalog, ima sa vremena na vreme i dobre i ukusne kolače na trpezi.

I da ne dužim više evo recepta za 8, 6, 4, 3, 2, 1, kolač - mramorni ili voćni kolač, recepta za fine mafine ili za cup cake-ove, ko kako voli nek pravi i uživa.

 U jednu posudu sipati:

8 šoljica brašna
6 šoljica šećera
4 šoljice jogurta
( u izvornom receptu je to bilo mleko, ali je sa jogurtom jedno mnogo milijardi puta bolji)
3 šoljice ulja
2 jaja
1 prašak za pecivo

Umesto praška za pecivo može i jedna ravna  kafena kašičica sode bikarbone, ako istog nemate slučajno kod kuće.

E sad, neko će se možda zapitati kolike treba da su veličine šoljice kojima se mere sastojci? To zavisi od veličine vašeg pleha i vaše želje šta želite da pravite, no najbolje je da to ipak budu šoljice za kafu srednje veličine.

Nemojte da zaboravite da pleh u kojem pečete treba da namažete uljem i pospete brašnom, a ako radite na starinski način, koristite domaću mast.

Masu lepo umutite i sjedinite da nema grudvica i razlijte u podmazan i već pripremljen pleh za pečenje.

I kao što sam već rekla ako želite da to bude voćni kolač, odozgore lagano pospite višnje ili trešnje, bez koštica, jednu po jednu, ili poređajte polutke kajsija, ali okrenute kožicom ka testu, ili šljivama, takođe okrenute kožicom ka testu, ili pospite suvo grožđe.

Ukoliko želite da vaš kolač bude sa jabukama, jabuke oljuštite i isecite ih na tanke kriške. Takođe, pečen kolač, ako je sa jabukama, po vađenju iz rerne premažite sirupom od šećera i pospite seckanim bademima npr. pa opet vratite kolač u rernu na par minuta.

Međutim, ako  želite da od ove mase napravite mramorni kolač, onda u 1/3 od umućene mase dodajte dve kašike kakaa. Prvo sipajte 2/3 žutog  dela od  testa u pleh, a zatim preko njega razlijte braon masu.
Potom viljuškom, lagano, uzdužno, prođite kroz masu u plehu da bi ste izmešali obe mase mestimično.

Kolač se peče u zagrejanoj rerni na temperaturi od 175 stepeni Celzijusa 30 – 35 minuta.
Seče se na kocke i posipa se prah šećerom.

Oni koji vole da  prave mafine,  neka u modle sipaju masu do pola, a onda u sredinu stave voće po želji, višnju ili trešnju ili pola kockice crne čokolade npr.

Ovaj kolač možete praviti i u „crnoj „ varijanti, što znači da možete dodati mlevenu čokoladu u masu ili kakao.

 Ukoliko se odlučite za kakao, neka to ne bude više od 4 kašike, jer kakao čini da kolač bude tvrđi.

Možete ga ispeći i u kalupu za kuglof, a onda dati mašti na volju pa ga preliti šećernim fondan prelivom, ili čokoladnim prelivom, ukrasiti perlicama  i sličnim ukrasima po sopstvenoj želji.

Kolač je,  kao što ste već sigurno zaključili, kao kameleon, menja izgled, ali samim tim i ukus, po želji konzumenta.

No, verujem da ćete se i sami saglasiti sa mnom da je ne samo jednostavan već je i brz za pravljenje, a i odgovara svačijem džepu te samim tim ima veliku šansu da zauzme visoko mesto u brzoj kuhinji svake žene.
Osim tog nema veliku kalorijsku vrednost te se može smatrati jednim umereno „opasnim“ po povećanje telesne mase, naravno, u pravoj meri.

Prijatno vam bilo!



субота, 06. октобар 2012.

Veverica i borsalino koji je pobedio čokoladu



Davne šesdeset i neke, prošlog stoleća, on je  bio jedan običan muškarac sa nekom smešnom poluloknom od kose na čelu, koji je ušao u njihov život, niotkuda.
 Ona i  njena majka su živele same, a on je počeo skoro svakodnevno, u popodnevnim časovima da obilazi njenu majku, a njoj da donosi čokoladu. Ne običnu čokoladu, već onu veliku, „Zvečevo“, od pola kilograma, ali joj se baš zbog te čokolada nije dopao, ni malo, jer, ona nije volela čokoladu. Svaki put,  čim bi uzela čokoladu iz njegovih ruku i zahvalila mu se na njoj, izlazila bi na ulicu i istu podelila svojim drugarima iz ulice. Oni, kao da su znali da im sleduje čokolada, već posle nekoliko dana čekali bi je kod kapije, čim bi videli da on dolazi kod njene mame. A on je dolazio uporno.
Imala je tad osam godina i bio je letnji rasput.

Ona i njena mama su živele u jednom malom, uzanom dvorištu na Bulbulderu, starom delu Beograda, ispod Novog Groblja. U istom dvorištu  su živeli ljudi raznoraznih nacija.
U prvom stanu živela je sedmočlana  Ciganska porodica, u drugom jedan bračni par, on Turčin, ona Vojvođanka koja je uzela islam i dobila novo muslimansko ime, Sultana.
 U trećem stanu živeli su Makedonci poreklom iz Kičeva, u četvrtom Šiptar, oženjen Dalmatinkom iz Knina sa dvoje divne dece i u poslednjem njena mama i ona, Beograđanke.
Volela je svoje komšije. Uvek je govorila da su svi oni Jugoslavija u malom. I oni su voleli nju.
 Zvali su je Veverica, jer je znala da se hitro popne na krov kuće, gde je ostajala da se u letnjim mesecima sunča u prepodnevnim satima, onako, sama, na miru.
Komšije su joj govorile da će joj on, čovek sa loknom na čelu,  sigurno biti novi tata.
Ona se bunila kad bi joj to rekli, jer je  imala svog pravog oca, mada ga je, istini za volju, viđala  retko i on joj nikad nije doneo ni jednu čokoladu.

Jednom su ona, njena mama i on išli zajedno da posete njenog ujaka u bolnici.
 Bio je sunčan dan i on je na glavi imao lep šešir. Veverica je gledala u njegov šešir zadivljeno, a on, čim je to primetio, skinuo ga je sa glave i stavio njoj na glavu. Nasmejao se grleno, rekavši joj da njoj mnogo lepše stoji borsalino nego njemu.
 Tako je naučila kako se zove taj šešir koji joj se dopao, ali je i zavolela čika Mileta.

Nedugo posle tog on se doselio kod njih, a nešto kasnije, doveo je i svog malog, petogodišnjeg sina, Mikicu.
Veverica je zavolela tog malog dečaka jer je imao kosu boje šargarepe i bezbroj pegica na licu. Bio je neumoran, nemiran, uvek spreman za igru. Čika Mile je zaista postao njen tata, a kako ga je i Mikica zvao tata, počela ga je i ona zvati tako.
Živeli su skromno, mirno, u veselju, posebno kada bi on uključio muziku da svira sa malog magnetofona „Geloso“, koji je kupio, jer je znao da ona i njena mama vole da pevaju.
Svi su pevali zajedno.
Onda je jednog dana muzika prestala. Tačnije, nije više bilo magnetofona u kući. Dugo nije znala šta se desilo sa njim, no ipak je saznala  da su ga prodali.

Posle su počeli da svakog četvrtka idu u Dispanzer za mentalno zdravlje, na neka zajednička okupljanja, gde je bilo i muzike u živo. Neki čika Boško je svirao gitaru i pevao prelepe italijanske kancone.
Rekli su joj da je  to rad u grupi, mada nije znala o kakvoj se to grupi radi.

No vrlo brzo je saznala, jer su se te porodične grupne seanse održavale i u Gornjačkoj ulici, a ona je na ulazu pročitala da piše: Dispanzer za lečenje alkoholizma.
Tu je njen očuh, čika Mile, tata, kako ga je zvala, odlazio na terapiju sa svojom porodicom jer se lečio od alkoholizma.
Saznala je takođe da je magnetofon „Geloso“  prodao on,  da bi mogao da kupuje vinjak, onaj litarski, „Rubinov“, tajno, da ne zna niko.
Saznala je i da je obmanuo  njenu majku, sakrivši od nje da je alkoholičar.

Njena majka mu je verovala i nesebično pomagala da se otrgne iz kandži poroka i bolesti, prateći ga na lečenje, kada bi ga započeo, ali i radeći   umesto njega u privatnoj radnji njegovog oca, pazeći i  čuvaljući   sama Mikicu i nju. Obavljala je sve kućne poslove sama. Radila je i  kod jednog bogatog pekara dodatno, da bi povećala kućni budžet, a on, on je za to vreme spavao ili ga nije bilo kod kuće danima, nekad i po mesec, dva.
Dolazio je uglavnom kad nikoga nije bilo kod kuće, odnosio vredne stvari, između ostalih i zlatni sat njene majke. Svi su znali da sve to prodaje da bi imao novac za vinjak.

Vreme je prolazilo, pa je i mali Mikica počeo da beži iz škole i od kuće jer oca nije bilo, a njena majka je radila po celi dan.
Često bi ga milicija vraćala sa tih njegovih putovanja.

Za to vreme, ona je vredno učila, pomagala majci u kući, razumela je kad nečeg nema  i ređala petice iz svih predmeta u školi. Bila je član svih školskih sekcija koje su postojale i završavala je već sedmi razred.
Trudila se da što manje opterećuje svoju majku jer je shvatila da joj je život u haosu i da živi izuzetno teško trudeći se da je poštedi svih nedaća.

Kada se jednog dana  vratila iz škole i zatekla svog očuha kako upravo iz stana iznosi novi elektirčni šporet koji je njena majka kupila na kredit suprotstavila mu se i... on joj je udario dva teška šamara.
Sve komšije su to gledale, videle i ćutale.
Onako povređena, dok su joj obrazi brideli, pozvala je miliciju iz govornice i on, njen očuh, čika Mile, tata, kako ga je zvala,  je završio u zatvoru Padinska Skela, petnaest dana.
Nisu znali ni kad je izašao, ni gde je otišao.

 Mali Mikica je opet pobegao i konačno ga je služba za socijalni rad smestila u hraniteljsku porodicu u selo Miloševac.
Njena majka se nedugo zatim najzad razvela od čika Mileta i započela život iz početka, lagano i mukotrpno.
On je, pričalo se, završio u zagrljaju neke žene iz Slovenije,  desetak godina starije od njega, alkoholičarke, kao i on.
Ne zna se kako su živeli i od čega.
Njegova sestra, koja je živela u istoj ulici, je pričala da su  su mu odsekli desnu nogu, jer je dobio šećer i gangrenu.
Kasnije ga je i Slovenka napustila i on je ostao potpuno sam. Smestili su ga u dom za stara lica u Obrenovcu gde je i umro, sasvim sam u svojoj pedeset petoj godini života.

Niko ne zna šta je bilo sa  Mikicom i kakav je bio njegov život bez oca i bez majke.

Devojčica koju su komšije zvale Veverica, završila je škole koje je želela, osnovala svoju porodicu i oni koji je poznaju kažu da u njenoj kući nikada niko nije dobio vinjak da popije, a ni čokoladu da se zasladi.
Ovaj tekst ulazi u izbor za najbolji blog tekst na konkursu RTB-a "Flaša nema dno".

четвртак, 04. октобар 2012.

Upalite svetlo! - razmišljanje na temu "Pride"




Svojevremeno, dok sam ja učila svoju srednju školu,  a to je moram da napomenem bilo u prošlom veku, učili smo  iz predmeta “Neuropsihijatrija sa psihopatologijom” da je pederastija, devijantno ponašanje. Međutim, kako se to “leči”, sprečava, iskorenjuje, o tome baš i nije bilo mnogo ni reči  ni objašnjenja što me još onda navodilo na misao da to baš i nije dobro ni istraženo, a  ni dokazano.

Skoro saznadoh da je taj “poremećaj” 1973. godine izbrisan sa spiska psihopatoloških poremećaja, a ne tako davno sam čak imala prilike da pročitam da se “gen homoseksualizma” navodno formira u petom mesecu intrauterinog života?????

Kako se  u svetu, u međuvremenu,  dogodilo mnogo tog mimo ili uz čovekovu volji, tako sam opet posumnjala da su tu ljudi kumovali na ovaj ili onaj način. Svi imamo pravo da razmišljamo različito ili da sumnjamo da je u pitanju zavera svetskih razmera, a pošto sam i ja samo čovek, ne razlikujem se baš mnogo od mnogih čije su misli pobegle na tu stranu.

Istorija opet, piše, a i dokumentuje, da je tog ponašanja, bilo tokom malte ne celokupnog razvoja čovečanstva zbog raznoraznih razloga, a i sklonosti.
Tako se, između ostalog,  zna  za veliku ljubav jednog od dobrih rimskih careva, Hadrijana, prema lepom i mladom, kovrdžavom Grku Antinoju, koji je čak posle svoje smrti u ranom mladićkom dobu, ovekovečen  zvezdom u sazvežđu Orla.
 Jedna od najpoznatijih francuskih spisateljica, ako se ne varam prva žena nosioc ordena legije časti, je takođe poznata po svojim naklonostima prema istovetnom polu, što je nije sprečilo da bude to što jeste.
Ima toga još puno, al’ nepotrebno je da nabrajam.

U samom pak, životinjskom svetu takođe su poznate ovakve pojave.
Uzmimo za primer samo puževe, koji su “greškom” prirode, premda ova retko greši, hermafroditi po rođenju, pa eto imaju mogućnost da budu sa kim im se prohte, moglo bi se reći, a opet i nije tako i opet to nekako navodi da je podosta toga stvar razmišljanja pojedinca, a i većine.

Mnogi znaju da se i  danas  u pojedinim arapskim zemljama mogu videti muškarci koji se drže za ruke dok  šetaju i divane, razgledaju, kupuju. Druže se ljudi, onako, blisko, no zna se, onako izvečeri u tajnosti,  da i kod njih ima takvih pojava, ali se one ne udaraju u talambase tj. o njima se ćuti, jer je to, kao tamo zabranjeno.

E sad, mogli bismo mi svi da o ovoj temi pišemo tekstove, traktate i slično do beskraja pa opet, ali nekako ne mogadoh, a da se ne upitam ima li tu, osim već poznatih argumenata i po nekih koji su toliko prizemni, pa su se nekako provukli nezapaženo. Tačnije,  zbog čega  ova pojava, ja bih je ipak tako nazvala, dobija sve više maha,  zašto se za nju opredeljuju ljudi u svim sredinama sveta i zbog čega se s’ vremena na vreme ustalasaju pojedine sredine, među kojima je i ova naša, srpska, balkanska, razgovorima, člancima po novinama, tribinama, a  šire.
Nije li to, opet sumnjam, ali dozvolićete umno sam biće i imam prava da razmišljam, imam popriličan broj godina, a i iskustva na temu; koga zmija ujede i guštera se plaši, a da ne pomislim da to neko tamo planski pokušava da sa teme ovakvog življenja, na granici i ispod granice dostojanstva čoveka, skrene pažnju da nam se još puno tog nepovoljnog u već nepovoljnoj situaciji, iza brega valja. Što bi rekli naši stari; dok se dvoje biju treći koristi gužvu.

Nije da ne znamo, bar većina nas, da je jedan od razloga  kod mnogih kultura sveta, razlog za ovo ponašanje, da ne pogađate koje, LGBT, o tome pišem,  kupovina žena, a para i mogućnosti za to je, to takođe znamo, sve manje.

Takođe, vrlo je moguće da  baš zbog sve manjeg standarda širom sveta, porodica kao osnovna ćelija društva, sve manje funkcioniše normalno. Kao zajednica u kojoj se stiče osećaj sigurnosti kao i prva znanja o životu uopšte, porodica upravo zbog materijalnih problema gubi tu ulogu, što ukratko, opet dovodi do slabljenja veza i otuđenosti. Zbog besomučnog rada i želje za sticanjem ili neophodnog ili pak previše novca, kao posledica tog nedostaje komunikacija između članova, te stoga se možda gubi i kompas ka prirodnoj naklonosti između polova jer oni koji su do juče brinuli jedni o drugima, sad brinu brige nasušne ili jure za prestižom zaboravljajući pri tom da imaju i druga zaduženja.

Ne retko, mlađi članovi ostaju na vetrometini nedoumice ili pak ušuškani u obilje upadaju u zamku dosade, a onda, valja probati nešto novo.
Čutanje takođe može biti razlog za ovu pojavu, jer zbog svega već rečenog ljudi odlučuju, mladi, da je bolje da kriju nego da dele sa nekim, naročito ako se nešto ne zna. Postalo je već uvreženo da je bolje ćutati nego pitati, jer, Bože moj, onaj preko puta će možda shvatiti da ja to ne znam, a to je već blam.

Više puta ponovljena ljubavna razočaranja, po mom skromnom razmišljanju, mogu da odvedu u ovu pojavu jer, zašto da se ja sad opet bakćem sa tamo nekim muškarcem, ženom ako sam muškarac, da je  odgonetam, dam mu titram kad će opet da me pređe, ostavi i  da mi slomi srce na komade?
 I vrapci znaju da muškarac mnogo lakše razume muškarca, a  žena opet ženu. Svako od njih mnogo dobro zna šta može da usreći onog drugog i eto mira i harmonije na svim poljima.
 Ovde se sam po sebi nameće zaključak da je lakše  ići linijom manjeg otpora.

E sad, kad se sve to uzme u obzir i ako su izbori već napravljeni jer treba sad svi da se i dalje pravimo blesavi da ove pojave nema ili da je treba anatemisati jer je ima?
Po meni, ni jedno ni drugo.

Ako smo svi jednaki, kako to stari ljudi kažu pred Bogom i pred zakonom, a ja nekako mislim da bismo trebali da budemo ako su ljudi svesni, onda i svi imamo jednaka prava da živimo svoj jedan, jedini život shodno tome kako nama to odgovara, ali ne ugožavajući nikog pri tom, ne udarajući na sva zvona ko smo i šta smo da svi to znaju, ali i ne stideći se onoga što jesmo.
Pod uslovom da smo mentalno zdravi, sposobni da razlučimo svet oko sebe, onda je samo važno šta mislimo sami o sebima, a ne šta drugi misle o nama jer one druge, baš i briga za nas jer i oni misle na sebe.

U našem narodu postoji izreka: Čime  se lud ponosi, toga se pametan stidi.
Ne verujem  da su oni koji šetaju pod sloganom PRIDE ludi, ali  zasigurno nisu izabrali pametan slogan.
Isto tako nisu me baš ubedili da im je potrebna parada da bi skrenuli pažnju na sebe jer se za njih od davnina zna.
No kako ovde kod nas paradira ko kako hoće, kad hoće sa ili bez dozvole,
onda nek paradiraju i oni.   Molim lepo, ko voli nek izvoli.

Rizik, na ovim našim prostorima je uvek postojao da budeš u najmanju ruku popljuvan, a i izbubecan ako to gomila  koja ne misli kao oni što paradiraju, odluči da treba. Šta više, dokazano je i u praksi da nam parade, šetnje, kako se to sad u ovo moderno vreme zove, nekad se to zvalo demonstracija, samo sad kad se to kaže misli se isključivo samo na protest,  baš i nisu donele boljitak samo što mi imamo kratko i selektivno pamćenje, pa se opet hvatamo u to kolo.

Na kraju, sve promene kreću od samog pojedinca, a ne od grupe, tako da kad i sami pripadnici LGB populacije odluče da se hrabro predstave samostalno, hrabro, (valjda su svi čuli za Gandija) i kad preuzmu na sebe pojedinačnu odgovornost, a Boga mi i strah od reakcije neistomišljenika, što je na žalost vrlo moguće, e onda se možda kao društvo i pomerimo u pravcu nekog drugačijeg suživota, pa i tolerancije.

Iako živimo u nesavršenom sistemu, duboko verujem da ima ljudi koji uvek znaju da prepoznaju i diskriminaciju i netoleranciju koju bi eventualno trpeli, kako pojedinci tako i grupe, a znajući da smo ipak pravdoljubiv narod, sumnjam da bi se tolerisalo ugnjetavanje istih.

A možda ja samo zamišljam da ima pravdoljubivih među nama jer kad pomislim samo na status Roma u našem društvu, onda ne mogu, a da se ipak ne zabrinem za status ovih, seksualno drugačije opredeljenih.

I da ne filozofiram previše, valjda je svima jasno da je život tek trenutak i da pravo na život i  slobodu, na svoj izbor,  ima svako od nas, živih.

 I na kraju, zašto te ljude, “drugačije” od većine, ne bismo svi počeli da gledamo kroz naočari šta oni zaista jesu tokom dana svog življenja, a ne kroz pretpostvake šta i kako rade i sa kim tokom noći.

Upalimo svetlo i zaključimo konačno da ispod svačije kože teče crvena krv.
 Počnimo da se gledamo kroz ogledalo sličnosti, a ne različitosti.
Ovaj svet je naš zajednički, nije svojina samo onih koji misle da su iznad drugih zbog ne znam ti ja čega sve ne.

Eh da, onim pojedincima koje smo birali da nam kroje kapu u narednim godinama toplo preporučujem da se, iako baš i ne osećaju, a i ne misle tako, ipak malo prave Englezi.


PS: Osećam potrebu da objasnim da  dugu obožavam kao pojavu, zbog čega je ona i  logo mog bloga.
        Kako sam jednom bila u situaciji da me zbog potamnelog tena smatraju Cigankom,  dotičnoj  osobi sam stavila do znanja da nisam Ciganka, al’ da sam srcem uz njih,  jer su  pre svega ljudi.
Duga na perleškom nebu posle dugo očekivane kiše