недеља, 30. децембар 2012.

Badnjak



Dan je uveliko osvojio snežne vrhove Suve planine.  Vetar je laganim dahom podizao sneg sa strmih padina koji se poput Striborovih strela spuštao niz njih. Poneka bi u prolazu dotakla dečje zarumenele obraze i zavijorila šal oko njihovih vratova.
Sneg je škripao pod malim nogama koje su gazile po tragovima stopala koje je ostavljao, prteći stazu,  gorostasan čovek poodmaklih godina, sede kose,  gustih, usukanih brkova i pognutih leđa pokrivenih debelim gunjem. Jednom rukom je pridržavao držalju sekire prebačene preko ramena, dok je drugu držao ispruženu iza sebe povremeno pridržavajući za ispruženu ručicu, malog dečaka koji je hodao iza njega, ubrzano dahčući. 
Pored staze kojom su išli, sjajem mesečine, ljeskao se zaleđeni potok, a vrbe, na drugoj strani obale, pucketale su pod povremenim naletima vetra. Poneka vlat trave i smrznuta šaš, koje su izvirivale iz snega ispod vrba, razbijali su monotonu belinu svojom umornom žutom bojom.
Staza se pela uz brdo, kraj izvora iz kojeg je leti u mlazevima izvirala sveža, hladna voda. Zima je svojim ledenim dahom okovala izvor. Mali mlaz vode se teško probijao kroz otvor veličine dlana na čudesno lepom ledenom ukrasu oblika kristalne kugle po kojem su se zraci zimskog sunca presijavali bojama duge. Čovek je povremeno zastajkivao osvrčući se iza sebe i gledajući dvoje dece koja su hodala po njegovim tragovima, dečaka i devojčicu.
 Dečak je imao oko pet godina, devojčica koju godinu više. Bio je obučen u debelu, perjanu jaknu plave boje, dok su mu noge bile sakrivene u čizmicama jarko žute boje. Na glavi je imao vunenu kapu sa šarenom kićankom koja je poigravala pri pokretima njegove glave, a oko vrata, imao je nekoliko puta obavijen šal braon boje sa plavom bordurom na ivicama. Ispod kape su virili crni, kudravi čuperci. Zarumenelih obraza i radoznalih očiju gledao je u krajolik kojim su prolazili, budno pazeći da staje po dedinom tragu.
 Iza njega, koračala je vižljasta devojčica, pridržavajući ga pokadkad rukom da ne padne, kada bi se okliznuo u snegu. Ona je na sebi imala jaknu svetlozelene boje, a na glavi okruglu šarenu kapu i šal istih boja. Njene noge, od hladnog snega, čuvale su čizmice  crvene boje.
 Devojčica i dečak su imali na sebi pantalone od smeđeg, debelog, rebrastog somota. Oboje su, već vidno zadihani, zastajkivali i usporavali tempo penjanja uz brdo.
  • Dokle ćemo više da se penjemo deda, umorili smo se, odvažno je progovorio zadihani dečak. Rekao si nam da ćemo brzo stići, a vidi, već smo se popeli na sam vrh.
  • Još samo malo - odgovorio je starac.
  •  Pogledaj kako se lepo vidi selo odavde. Eno je i naša kuća. Ala je baka založila, vidi kako se dim vijori, a povremeno izleću i varnice iz odžaka. Sigurno je već ispekla pogaču - reče devojčica i obliza usnice kao da je sa njih skidala neku nevidljivu mrvicu.
  • Baka je kazala da će ispeći i kolače. Samo nije rekla koje. Kaže, to će biti iznenađenje - uzbuđenim glasom odgovorio joj je dečak, gledajući u pravcu kuće i čežnjivo uzdišući.
  •   Evo, skoro smo stigli deco - začu se grleni dedin glas. Pogledajte,  kako je  lepa cerova šumica.
Sa leve strane puta, na jednoj planinskoj kosi, raširila se mlada, belogorična šuma ogolelih grana. Samo su grane hrasta, cerića, bile ukrašene, zupčastim, promrzlim listovima svetle smeđe boje.
  • Sad ćete Uroše ti i Dora da izaberete stablo koje ćemo uzeti za badnjak. Pažljivo birajte, nek bude pravo i ne mnogo debelo.
  • A hoće li deda stablo umreti kad ga ti posečeš - upitao je dečak?
  • Neću ga celog iseći Uroše, samo jednu granu. Ne brini, na proleće će na mestu gde je bila grana porasti nova.
  • Pogledaj Uroše - obratila se Dora dečaku pokazujući prstom na jedno stablo. Ovo je lepo stablo. Vidi kako su mu grane guste i čipkaste.
  • Baš je lepo, zar ne deda - odgovori dečak.
  • Ako se vama sviđa, može. Neće mi biti teško da  isečem jednu lepu granu. Izabrali ste pravo stablo i baki će se dopasti.
 Starac je spustio sekiru sa ramena, skinuo debeli gunj, pa pažljivo uhvativši sekiru  čvrsto, obema rukama, stade vično seći odabranu granu.
U nekoliko trena, cerova grana je bila isečena. Dečak i devojčica su ushićeno gledali u badnjak.
  • Kako su ti veliki i jaki mišići deda - govorio je Uroš opipavajući dedine mišice. Hoće li i meni biti takvi kad porastem?
  •  Ne brini Uroše, biće još snažniji od mojih. Starac se nasmešio.
Dora je gledala mesto na stablu cerića, sa kojeg je deda isekao granu.
  • Namaži mu ranu deda - obrati se sedokosoj starini devojčica.
  •  Ne brini Dorice - odgovori joj deda podižući gunj sa staze i žurno ga oblačeći. Zatim je u jedan od džepova zavukao ruku, izvadio jednu omanju kesicu i svojom ogromnom šakom izvadio iz nje nešto čime je hitro namazao posekotinu na stablu.
  • Čime si namazao drvo deda - upitaše ga u glas deca?
  •  Pepelom. Tako je radio moj otac. Njega je naučio da tako radi njegov otac, moj pradeda. Govorili su mi da je to dobro za stablo i da će ga to zaštititi od truljenja, a sada i od zime, pa eto i ja tako radim. 
  • A sad, hajde da požurimo natrag. Počinje da duva jak vetar lepi moji,  podižući cerovu granu sa zemlje - reče deda deci. 
Spretno je nabaci  na svoje desno rame na kojem je već stajala sekira i laganim korakom stade da korača na dole, ka selu. Deca poslušno kretoše za njim .
Iza njih, ostala je cerova šumica i šum zimskog vetra u njoj.
  • Baki će se veoma dopasti naš badnjak deco.
  • Pa i jeste lep deda dahćući umorno - rekoše deca. 
  • Praviće lepe kresnice kad bude goreo, a to je najvažnije - reče starina,.
  • Kad se unosi badnjak u kuću deda -  upita ga Dora?
  • Večeras, pre  badnje večere.
  • Zašto se unosi badnjak deko -  javio se i Uroš?
  • U slavu rođenja gospoda Isusa Hrista deco.
Svi pravoslavni vernici, za Božić, unose badnjak u kuću. Ujutro, na dan Božića, ko prvi uđe u kuću, polaže badnjak i izgovara božićnu čestitku. Njega u našem narodu zovemo polažajnik. On dobije i darove od domaćice za to što polaže badnjak, košulju ili štrikane čarape,  nekad samo jabuku ili suvo voće, već kako ko šta ima.
  • Ko će biti naš polažajnik deda -  upitala je ponovo Dora?
  • Ko prvi ustane od nas troje, ti Uroš ili ja.
  • Ja ću sigurno ustati prvi - rekao je dečak.
  • To ćemo baš da vidimo, spavalice - smeškajući se reče devojčica.
Ubrzo je vesela trojka stigla do svoje kuće. Deca rumenih obraza utrčaše u kuću vičući u glas:
  • Deda je isekao  veoma lep badnjak bako. Izađi da ga vidiš!
  • Hladno je deco. Moja kostobolja baš ne voli zimu. Sigurna sam da ste vi izabrali najlepši badnjak,  nežno milujući male glave i pomažući im pri skidanju jakni - reče im starica.

  Veče u planini se spuštalo uvek iznenada, kao da se prikrada iza nekog od visova gde je čekalo najbolji momenat da pobedi dan. Za povećim stolom u kuhinji, sedeli su Dora i Uroš nestrpljivo iščekujući nešto. Baka je postavljala svečanu trpezu stavljajući na sto zemljane činije sa raznoraznim đakonijama. Na zvuk snažnog kucanja o vrata, svi se trgoše.
  • Napred - pozove starica zvonkim glasom.
  • Pomaže Bog! Dobro veče domaćice, srećno badnje veče - gromko izgovori deda koji se pojavio na otvoru kuhinjskih vrata.
  • Bog ti pomogao domaćine - odgovori baka i stade ga posipati pšenicom iz sita koje je hitro dohvatila sa kredenca.
Starac spusti badnjak, granu hrasta cerića pored šporeta u kojem je pucketala vatra i  poče rasipati slamu koju je u naramku nosio ispod jednog pazuha. Onda stade kukurikati kao petao dok je starica sitnim koracima gazila iza njega kokodačući kao kokoš.
  • Haj’te deco vi iza bake i pijučite kao pilići, tako se valja - pozva starac decu koja su to gledala radoznalo, široko otvorenih očiju.
Ova poskakaše brzo sa stolica i stadoše žurno koračati iza bake, prvo Dora, a iza nje Uroš pijučući pri tome i smejući se razdragano. Vesela kolona je hodala oko kuhinjskog stola dok je deda rasipao slamu po podu kuhinje. Nedugo zatim svi posedaše oko stola i stadoše se sladiti jelima koje je baka pripremila za badnju večeru.
  • Sve si tako ukusno pripremila bako - reče mala Dora.
  • Ne mogu više, pući ću ako samo još nešto stavim u usta - oglasio se i mali Uroš.
  • Ako je tako i ako ste lepo večerali, onda haj’’te na spavanje. Valja sutra rano ustati - reče im baka. 
Deca poslušno ustaše od stola, poljubiše ih za laku noć i nestadoše  hitro u spavaćoj sobi.
  • Ja ću sutra ustati pre tebe Dorice i biću polažajnik, videćeš - reče mali Uroš.
  • Prvo skoči, pa reci hop! Laku noć Uroše, mora brzo da zaspim da bih pre tebe ustala jer i ja želim da budem polažajnik - odgovori mu Dora iz kreveta, već spremna za spavanje.
U sobi je vladao polumrak. Samo je jedna zidna  lampa oblika lotosovog cveta, širila diskretnu svetlost. Iz ugla sobe, gde se nalazio Urošev   krevet, čulo se tiho romorenje. Dora načulji uši ne bi li čula šta  on to govori, a onda se tiho nasmeja. Iz ćoška su dopirale tihe  reči:
  • Kol’ko kresnica, tol’ko česnica, kol’ko žara tolk’o para….
Uroš se preslišavao ponavljajući Božićnu čestitku koju  polažajnik izgovara kada polaže badnjak, a koju ga je tog dana deda  naučio.
  • Sutra ujutro ću se praviti da još spavam, iako se uvek probudim pre njega, tako da on može da bude polažajnik. Izgleda da mom bratu mnogo znači da bude polažajnik. Neka mu bude.  Kad poraste, nadam se da će pamtiti naš prvi Božić u selu. Ja ga sigurno neću nikada zaboraviti jer sve što se danas dogodilo je nezaboravno - razmišljala je Dora dok se san prikradao kroz noć zatvarajući snene dečije oči.
Napolju je vetar noćnik, bučno svirao svoju zimsku melodiju, a sneg  je nošen vetrom ljubio prozor sobe, u kojoj su mirnim snom spavali  Dora i Uroš i pravio čudesne šare po njemu.
Lagano, jedan za drugim, gasili su se prozori seoskih kuća i hladna  zimska noć osvojila je krajolik na Suvoj planini okupan sjajem mesečine i belinom snega jedne predbožićne noći.



петак, 28. децембар 2012.

Passau, jedan proživljeni život 2.deo




           Passau je mali grad u Bavarskoj,  u južnom delu Nemačke, u koji je davnih sedamdesetih godina prošlog veka, oduševljena njegovom lepotom, odlučila da, trbuhom za kruhom, nastavi svoj gastarbajterski život  moja majka.
Oberhaus Passau
          Bila su to vremena u kojima smo svi živeli u jednoj zemlji bratstva i jedinstva i u kojoj je, čak i danas poneki tako pričaju, tekao med i mleko. Po tome, nekako dođe, da je moja mama otišla tamo, u Passau,  tražeći preko hleba pogače. No, nije bilo baš tako.

Moja majka je, posle 14 godina rada, postala višak radne snage, zamislite, kao prodavac na pijačnoj tezgi, jednog ondašnjeg vodećeg trgovačkog preduzeća. Kada bi pričala, veoma retko doduše,  zašto je došlo do toga da ostane bez posla, svako iole malo obrazovan bi shvatio da je bila izložena beskrupuloznom mobingu, kako se to danas stručno naziva, a onda su to, samo šaputajući govorili, da je to mentalno maltretiranje na poslu, začinjeno i po nekom ucenom.
         Moja majka je bila veoma lepa i mlada žena u to vreme, sa prelepim zelenim očima, crnom prirodnom talasastom kosom, udata do duše, ali to nije ometalo neke određene strukture, kako su se nazivali u to vreme ti drugovi, da ušićare ako mogu, zaštićeni svojim položajem, a i “debelom” zaleđinom, po nešto, onako, sa strane.

Kako to kod nje, moje majke, nikako  nije prolazilo, e onda su se Vlasi dosetili pa je premestili sa mesta poslovođe prodavnice na mesto pijačnog prodavca na Cvetkovoj pijaci, a najposle , kako je ona istrajavala, a njihov bes rastao, našli su modus da je i oteraju sa posla tj. da joj daju otkaz.

Dotične strukture nikako nisu htele da shvate da je moja majka imala dignitet ili ti, samopoštovanje, jer, Bože moj, to je bilo rezervisano za njihov soj, a ne za radničku klasu.

        U to vreme ja sam završavala osmi razred osnovne škole i spremala sam se za upis u gimnaziju ili učiteljsku školu.
No, kako su deca tada često upisivala srednje škole po želji svojih roditelja, tako sam i ja upisala srednju medicinsku školu, jer, govorili su,  šta ću biti posle gimnazije? 
Sa srednjom školom imala bih obezbeđen posao, dok bih sa gimnazijom morala da se školujem i dalje, a to dalje, u radničkoj porodici kojoj sam i ja pripadala, gde je moja mama ostala bez posla, bilo je veoma daleko i  nezamislivo.
Tako me moja mama opremila za polazak u prvi razred srednje škole i nakon nekoliko dana po mom polasku u istu, otputovala u  Austriju, u potragu za novim životom, novim poslom i novom egzistencijom koja bi meni i mom bratu obezbedila udobniji i bolji život.

Klosterneuburg
       Započela je svoj, mnogi gastarbajteri kažu, težak život uz gorak hleb u malom, prelepom gradiću Klosterneuburgu, udaljenom od Beča samo dvadeset minutnom vožnjom međumesnim vozom, koji je polazio sa stanice, onda, a i danas znane pod imenom Franz Josef  banhof. Tu, u tom mestu je radila skoro šest godina, ali je, nakon jednog izleta do prelepog grada na tri reke, Passau, odlučila da se preseli u isti i da tu nastavi svoj gastarbajterski život.

Tu je živela i radila, ostvarila svoje pravo na penziju, vraćala se kući, onda u Jugoslaviju, kasnije u Srbiju, ali se nikada nije sasvim vratila.

Kada je pošla u inostranstvo imala je 37 godina. Van svoje domovine, bolje rečeno otadžbine, Srbije, provela je 47 godina. 
Više je živela, kako ja to volim da kažem u Evropi, nego na Balkanu.
 Proputovala je Nemačku uzduž i popreko, kupala se u  Severnom moru, banjala se u raznim banjama Nemačke, a opet sve to, nije nikada radila u svojoj otadžbini.

 I onda, a i sad, ponekad se zapitam zašto je to bilo tako, a jedini odgovor koji mi uvek dolazi u pamet je da joj se sređen život, u sistemski sređenom društvu dopadao  više nego ovaj naš, kako u socijalističkoj bivšoj zemlji, tako i u ovoj novokomponovanoj koja baulja u potrazi za sobom samom, sa jednom nogom u prošlosti, pogleda uprtog u budućnost, stojeći u stvari u mestu, kao čovek izgubljen u magli.

I ono što sam odavno shvatila je da mi je uvek i užasno mnogo nedostajala.

Jeste da je moja mama dolazila relativno često, jer je znala da bane iznenada, da nas, kao iznenadi, kao i za sve njihove kraće ili produžene praznike, a njih je, na moju sreću bilo, ali,  to je  za mene bilo uvek prekratko vreme i vreme koje je meni uvek ličilo na praznik, znači, nije imalo nikakve veze sa običnim životom i običnim dešavanjima koje prati svaki život.

 Iako sam imala obezbeđenu egzistenciju, ja nisam imala svoju mamu pored sebe.
 Nisam imala rame za plakanje kad mi je bilo potrebno, mene nije čekao skuvan ručak, večera, opran veš, upaljena peć u hladnim zimskim večerima kada se promrzla vratim iz svoje škole nošena severcem sa Zvezdare do moje ulice, nisam imala sa kim da podelim tajne o prvoj ljubavi, prvim razočarenjima, meni niko nije išao na roditeljske sastanke, nije me niko ni hvalio, ni kudio.

 Ja sam, kao i mnoga deca drugih gastarbajtera, koja su ostala kod „kuće“  i koji najbolje razumeju o čemu mislim dok sve ovo pišem, a trudim se iz sve snage da ne budem previše patetična, rasla kao nevidljivo dete.
To vam je ono kad znate da imate dete, ali vam ono ne pravi probleme, jer je dobro, vredno itd. pa onda i nemate baš puno posla oko njega. A ja sam se strašno  mnogo trudila da budem dobra, da budem primećena od mojih roditelja, moje mame, a opet, trudila sam se da joj ne otežavam ionako težak život koji je živela u tuđoj zemlji, govoreći tuđ jezik i poštujući nimalo laka pravila života nametnuta gastarbajterima, koji su svi bili, kao, lepo prihvaćeni, ali su morali da se dokazuju opet, pa ponovo, pa..uvek.

       Nije moja mama imala baš sladak život u toj obećanoj zemlji Nemačkoj, kao što mnogi misle. Radila je razne poslove dok se na kraju nije zaposlila u državnoj firmi, gde joj je, kao i ovde, bilo najbolje.Ali, uvek je od života uzimala ono najbolje i živela je bez roptanja.

Uvek vedra, nepokolebljivo optimistična, govoreći često svoju izreku: “ Dugo je do života“, što je u suštini trebalo da znači da ima još puno do kraja života i da se život treba živeti sa svim što on donosi, lepo ili ružno, jer nas sve u suštini uči i od nas čini bolje ljude.

Moglo bi se reći da je bila omiljena osoba kako kod naših ljudi, tu mislim na ljude sa svih prostora bivše zemlje, Jugoslavije, tako isto i kod Nemaca.
Svi su je voleli i cenili kao velikog radnika, kao čoveka koji ide u korak sa vremenom, mada ja mislim da je ona često bila i ispred svog vremena, kao čoveka čija je svaka reč imala svoje mesto i težinu koju je trebalo da ima u datom trenutku, a opet, reč koja nije povređivala več, učila ili lečila.
Ona opet, nakon što je obudovela, živela je neki ležerniji život radosna što ima nas, svoju decu, srećna zbog svojih unuka koji su svi dobri i uspešni ljudi i posebno ponosna na svoje praunuke jer su joj, kako je znala da kaže, zaokružili život.


Moja mama u Perlezu
Živela je na relaciji Passau - Beograd, ili Passau - Perlez, selo u ravnom Banatu gde je, iako veoma bolesna, kako je govorila, dolazila  poslednjih godina na godišnji odmor, u kuću, koju je meni kupila.    
       Moja mama je imala dve domovine i dva voljena grada: Beograd,  u kojem je bila rođena i za koji su je vezivale divne uspomene i Passau, grad u kojem je živela poslednjih 41 godinu, vraćajući se iz njega  u Srbiju, otadžbinu,  a ne vrativši se nikad. Ona je volela i Nemačku i Srbiju, moglo bi se reći isto kao što se vole deca. Voliš ih isto, a opet različito, ali identičnim intenzitetom i nesmanjenom ljubavlju.

Bila je žalosna što mnogo tog nije u Srbiji kao u Nemačkoj, a opet, smetalo joj je što tamo nema ovog našeg šmeka počev od temperamenta naših ljudi pa do mirisa svega; cveća, povrća, vazduha..
No ipak, volela je Passau gde se osećala, svetski, što i nije bilo daleko od istine. Cenila je red i vrednoću njegovih žitelja, sređenost i čistoću i veoma je cenila njihovo zdravstvo, posebno poslednjih godina kada je teško obolela i kada je nastavila da živi svoj život punim intenzitetom u „društvu“ prvo dva, a potom i trećeg karcinoma.

Reka Dunav u Passau
       Pomislim često da je crpela neku snagu iz grada u kojem je provela toliki niz godina, iz Passaua, iz jačine tri reke od kojih je jedna bio Dunav, reka koja teče i kroz mamin rodni Beograd.
 Bog sveti zna.







PS: Gastarbeiter - bukvalno prevedeno znači radnik u gostima. U suštini znači radnik iz strane  zemlje.

уторак, 18. децембар 2012.

Passau - drei flüsse stadt - 1. deo



Passau -City on Three Rivers
Passau - grad na tri reke

O Passau se skoro sve može saznati putem  internet stranica o tom gradu, ali ovo je moja priča iz tri dela o gradu Passau, gradu koji je obeležio život moje majke i moj život.

Passau, prelep stari Bavarski  grad, na samoj granici Nemačke sa Austrijom, na obalama reka Dunav, Inn i Ilz ( Ilc), zbog čega ga često nazivaju i Venecijom Nemačke.
 Passau pleni svojom lepotom. Grad pomalo podseća na neki mediteranski grad, jer u svom starom delu ima puno popločanih uskih uličica  sa lučnim prolazima ili manjim pasarelama između kuća.


Ilzstadt
Kako se prostire na obalama tri reke, tako i shodno tome ima tri gradska jezgra; Altstadt, koji zauzima desnu obalu Dunava i levu obalu reke In,  Ilzstadt, koji se nalazi sa obe strane reke Ilz (Ilc), koju stanovnici grada još zovu i crni Ilc, jer je reka tamne, zagasito braon boje.
Na ušću reke Ilz plove parovi  labudova vrlo naviknuti na prisustvo turista ili većeg broja ljudi.






Innstadt
Treći deo grada je deo koji   se zove Innstadt. Nosi ime po reci  In  jer se nalazi duž njene desne obale. U ovom delu se nalazi veliki broj muzeja kao i manastir, crkva, Marijahilf koji ima jedan centralni i sporedni ulaz. Sporedni ulaz je  zasvođen hodnik sa preko 300 stepenika koji simbolizuju Hristov uspon na Golgotu. Na zidovima su prikazi, ikone, iz Hristovog života.

U jednom delu Innstadta se nalazi i stari granični prelaz između Austrije i Nemačke na kojem se danas nalazi poslednja stanica jedne od autobuskih linija gradskog autobusa.



Prva levo je Ilz, Dunav je u sredini
Prvi put sam videla uliv  tri reke jedne u drugu tj. treću, gledajući ih  sa tvrđave Oberhaus, koja se nalazi visoko iznad grada, na levoj obali Dunava, u delu koji pripada Ilzstadtu. Sa terase tvrđave se  pruža predivan pogled, panorama celog  grada. Tada nisam mogla da ocenim koja se od reka uliva u koju. Delovalo je kao da se Dunav uliva u In, a ne In  u Dunav, mada, sama reka Ilz, onako uža od obe, nedvosmisleno, svojom zagasitobraon bojom utiče u Dunav.



Dunav je kod Passaua, takođe tamnije smeđe boje i samo nešto širi od Ina, koji mu sa svojom zelenoplavom bojom vode donosi neku svežinu i koja dugo prati tok Dunava kao veće reke, što opet na neki način govori da Dunav ipak prima obe reke u svoje talase.

Ušća reka tj. utok sve tri reke, se mogu u letnjoj sezoni lepo videti „šetnjom“ brodom, mada brod ne plovi uzvodno Inom. Da li je to zbog same jačine toka Ina ili zbog nečeg drugog ne bih znala reći.

Passau je univerzitetski grad, pa samim tim deluje kao da je njegovo stanovništvo izuzetno mlado. Opet, mogu se videti i pripadnici trećeg doba kako udobno sede u mnogobrojnim kafićima ispijajući svoje kafe, ćaskajući međusobno uz veoma ukusne bavarske kolače.

Saobraćaj u gradu je izuzetno uređen. Autobusi idu tačno u određenom vremenskom intervalu, kašnjenje je moguće u rasponu minut, dva. Kupljena karta za jednu vožnju važi i za presedanje u drugom pravcu, u roku od jednog sata.

Grad je jedna velika, lepo uređena bašta gde se zelene površine, a i same bašte, balkoni, prozori sa cvećem,  neguju veoma uredno i znalački, što navodi na zaključak da ljudi u Passau veoma vole cveće.

Šetalište pored reke Inn
Omiljeno sredstvo prevoza, naročito studentima, je bicikl. Ako se ima u vidu da je konfiguracija tla, terena na kojem grad leži, brežuljkasta, kako ja volim da kažem, uzbrdo, nizbrdo, to možda ukazuje na izvesne poteškoće, ali, nije tako. Očigledno je da su u pitanju bicikli koji mogu da savladaju velike uspone, a ulice u Passauu, su uglavnom pod velikim nagibom. Svakodnevno se mogu videti i poštari kako kroz ove ulice lagano raznose poštu na svojim žutim biciklima.



Passau ima veoma lepo uređenu pešačku zonu sa bogatom kulturno umetničkom ponudom na otvorenom do kasne jeseni pa čak i do samog Božića. 
 Svetski poznati butici su nezaobilazni dekor grada, a od pre nekoliko godina se u samom centru nalazi veoma lepa zgrada „Stadtgalerie“, koja je pandan svetskim šoping molovima.
Pogled na Rathaus sa Dunava

 Zgrada opštine Passau, Rathaus,  stara je  više od 5 vekova na kojoj su murali Bavarskog kralja Leopolda, kao i princeze Sisi, austrijske carice Elizabete, majke prestolonaslednika Rudolfa koji je okončao svoj život u Majerlingu sa svojom voljenom. Bavarci su veoma ponosni na svoju princezu Sisi, ali je ne manje vole i sami Austrijanci.

Na spoljašnjem zidu opštine mogu se videti oznake koje pokazuju kada je nivo Dunava bio najveći tj. kolike su bile poplave, što ovde nije retkost. Daleke hiljadu petstotina i neke normalni  nivo Dunava je  čak bio viši od 15m.Zgrada opštine i danas radi najnormalnije kao da  je tek  juče sagrađena.

L judi u Passau  su vrlo susretljivi i ljubazni.
Passau je turistički grad sa neprekidnom turističkom sezonom i samim svojim izgledom, a i promišljenom turističkom ponudom je jedan od najposećenijih gradova Nemačke.






Srebrno beli karneval





Probudio me čudan zvuk, kao fijuk biča. Gluvo doba, prošla je ponoć.

Još jedan fijuk. Šta li to fijuče ulicom? Drhtaj straha prostrujao mi je kroz telo.

Ustala sam i prišla prozoru, razgrnula zavesu i pogledala na ulicu. Dah mi je zastao u grlu, a oči se raširile od nestvarnosti prizora.

 Beograd je spavao. Tu i tamo video se po neki usamljeni, osvetljeni prozor na soliterima u savskim blokovima. Ulične svetiljke istrošenih sijalica razgrtale su noćnu tamu. Zakasneli par, zgrčenih ramena i pognutih glava stisnut u jednu senku, žurno je koračao ulicom.

Na nebu je iza jednog gustog oblaka izvirivao mesec. Svuda unaokolo u hladnoj zimskoj noći, odigravala se čudesna predstava. Uz zvuke vetra, pred mojim očima plesalo je bezbroj parova u vazduhu.

 Pirueta levo, skok u vis, dvostruki salto. Ispod ulične svetiljke igraju kolo u besnom ritmu severca koji fijuče kao džambaski korbač.

 Preko puta ulice, mnoštvo igrača se oslonilo na već otežale grane visoke jele, dok novi, u ludom ritmu, pristižu iz visina. Sa leve strane ponovo prasnu vetar i donese niz novih raspomamljenih, svetlucavih plesnih parova.  Neki, već posustali i umorni od igre, tromo popadaše na zemlju obrazujući paperjasti pokrivač koji je iz časa u čas postajao sve deblji.


 Nad Beogradom se u zimskoj noći odigravao srebrno beli karneval.

Bezbroj snežnih pahulja plesalo je uz ritam vetra svoj najlepši poslednji ples. Padao je prvi sneg, leta gospodnjeg..