среда, 16. јануар 2013.

Jedno putovanje u mir





             Autobus je pošao na vreme. Klizio je lagano. Vozač je skrenuo levo, u pravcu Karađorđeve ulice. Volim taj smer putovanja, fasade starih kuća koje čekaju da ih neko umije, našminka i sakrije vremešne godine. Sa njihovih balkona sigurno puca prelep pogled na Zemun i Gardoš.
           Prošli smo kulu Nebojšu, približavamo se Dorćolu, onom  starom, ružnom delu gde su skladišta i otpadi. Žmurim. Neću da otvorim oči sve do pančevačkog mosta, otprilike, deset minuta.
Opet idemo u levo. Da.. Evo ga most.

Kako je lep Dunav. Nije plav kao u Austriji, ali je zato duplo veći. Teče, nekako raspojasano, lenjo i široko. Ljubi obale.

Vozač je dodao gas. Ako. I treba. Što pre da prođemo pored zgusnutih kuća od fasadnih cigala između kojih su se stisnula stovarišta fert gredica, kiosci sa kafom, picerije, ulične tezge sa, verovatno, od mraza smrznutim bananama.

Evo ga „Plovak“. Zatvoreno je, a i Sebeš je zaleđen.
Ne mari. Na proleće će sigurno opet prodavati one lepe, debele gliste kojima ne mogu da odole begejske babuške.

      Ne znam zašto me tabla na kojoj piše „Mali zbeg“, pored koje autobus upravo prolazi, uvek podseti na dolinu Orljave i slavonske pejzaže?
      Puca ravnica. Krpice snega pokrile pšenične vlati. Stižemo na raskrsnicu Vrbovsko – Sefkerin. Do sad nisam saznala poreklo ovih čudnih imena ovih vojvođanskih sela.
      Vetrokaz sa desne strane u daljini mi govori da smo kod Lisičijeg Jarka.
Grad ostaje iza nas. I buka i brzina i zvona, sve ostaje iza autobusa koji me vozi u mir.

Kroz prozor, sa leve strane, širi se šuma ispred Besnog Foka,  hrastova, gusta. Pogled na nju budi mi neprijatno sećanje na Spačvansku šumu gde smo se jednom zaustavili da predahnemo i gde su me komarci u neverovatnom broju ufircali za tili čas.
Sva sreća da vozač vozi brzo i šuma nestaje, a sa njom i sećanje.

      Cvili stari most preko tamiškog rukavca od tereta i godina. Vapije za novom popravkom.
Neko je otvorio prozor. U autobusu se  na tren oseti miris pržene ribe.
Prolazimo pored Šerbuljinog restorana koji se više ne zove tako, ali ga pecaroši i dalje zovu tim imenom.

      Na ogoleloj grani duda, krajputaša, visoko, sedi mišar pogleda uprtog u oranicu ispod sebe. Čeka. Nekog miša ili zbunjenu voluharicu. Ko zna. Možda če i izaći iz svojih rupa na tren, a onda..
Nek im je Bog u pomoći. Sumnjam. Mraz je. No, možda mišar i ne misli kao ja. Na kraju, on o lovu na miševe zna više od mene.

     Eno, sa leve strane se vidi luk starog mosta preko Tise i krovovi kuća na titelskom bregu. Ispred nas, iz ravnice, izviruje toranj perleške crkve. Bliži se kraj mog putovanja. Autobus opet skreće levo, pored novog putokaza.
Vikendica sa desne strane još nije prodata. Tabla, „ Na prodaju“, stoji i dalje na kapiji.
Još da pređemo prugu, pa pored Siškog groblja..

     Evo je pumpa, moja stanica, doduše, kad zamolim vozača da stane kod nje, jer je stanica u centru sela dalje.
     Stigla sam. Izlazim u veče. Dunu vetar kroz gole krošnje oraha na šoru. Miriše na izgorelo drvo.
Lagano koračam ulicom ispračajući pogledom autobus koji me dovezao u mir, mir banatskog sela i ravnice.      




PS: Slike su sa Google :)

5 коментара:

  1. Divna slika jednog putovanja koje, da nije takve duše, može da bude i dosadno. Eto, kako je autorka lepo zabavila i sebe, ali i nas, virtuelne posmatrače njenih predela.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Meni je veliko zadovoljstvo da pronađem u svemu ono lepo što, sigurna sam, imaju i kratka putovanja, kao što je ovo opisano. Posebno me usrećuje ako se to dopadne i onima koji pročitaju moje impresije.

      Избриши
  2. Nice post. Here you provide some valuable points about company it's really nice. I like your post. Thank you for sharing................

    Putovanje u Istanbu

    ОдговориИзбриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)