понедељак, 28. јануар 2013.

Košćela




          U hodniku vagona, visok, tamnokos muškarac, odlučnih crta lica, gledao je kroz prozor u predele koji su promicali brzinom filmske trake. Kroz praskozorje se u daljini za trenutak nazreo vodopad Une brzo nestavši iz vidokruga sa zvukom kloparanja točkova voza koji je žurio ka moru.
     Ne mogu da spavam od iščekivanja i želje, pomisli Mateja i laganim pokretom protrlja oči. Koliko je prošlo godina? Mnogo..
Pisak lokomitive prekinuo je navalu sećanja. Pogledao je kroz prozor.
U daljini se pomaljala tanka plava linija. More..
          Noseći putnu torbu preko ramena Mateja je žurno koračao preko male pjacete. Fontana sa Kupidonovom statuom nije radila.  Žaluzine su skrivale prozorska okna starih, kamenih kuća preko čijih su ograda izvirivale grane bugenvilije u cvatu i drhtave grane svilenog bagrema sa ponekom žutom lopticom nalik na maslačkov cvet. Sa balkona su se u grozdovima spuštale raznobojne, rascvetale muškatle, a miris oleandra je golicao nozdrve.


       Mati je imala oleandre, razmišljao je Mateja, u velikim starim, plavim loncima . Ređala ih je pored staze koja je vodila u našu konobu. Njihov miris, mešao se sa mirisom pršuta i mladog vina. Ponekad je otac znao da otkine cvet od žutog oleandra i stavi ga majci u kosu, govoreći joj tiho da niko ne čuje:”Cvite moj”, prisećao se Mateja.

          Bilo je pozno leto, kao i sada, kada sam otišao u veliki grad na školovanje, sam, bez ikog svog, u nepoznato. Stresao se. Sve oko njega budilo je sećanja na jedan život za koji je mislio da je sanjao, da se dogodio nekom drugom.
          Kuća je stajala na istom mestu gde je, još njegov pradeda sazidao, stamena, nedirnuta zubom vremena. Teške drvene škure, sa otvorima na sredini u  oblika srca, pokrivale su tri prozora. Onaj sa kraja, bio je prozor njegove sobe. Bademovo drvo izvirivalo je iza krova od škriljaca.
Mateja izvadi poveći ključ iz džepa i stavi ga u bravu kapije. Brava je škljocnula i teška vrata od hrastovog drveta otvoriše se kao da su tek pre neki minut bila zaključana.
Kuća mi želi dobrodošlicu, srećno pomisli Mateja.
 Kamena staza, koja je vodila ka kući, bila je obrasla dračem kroz koji su se prepleli beli i plavi cvetovi slaka i lavande. Vinova loza pored ulaznih kućnih vrata, sa sitnim, crnim grozdovima i čudnih povijenih grana, delovala je zastrašujuće, kao da će svakog trena da ga stisne u snažan zagrljaj, do beskraja. Svuda se video trag vremena. Suze zamagliše Matejin pogled i neka rastuća sreća razli mu se kroz telo: Dom, moj dom..
Ustajali vazduh u kući, mirisao je na so , more i vreme, mnogo proteklog vremena. Udisao ga je punim plućima žurno otvarajući prozore po sobama i u staroj kužini.
Kroz svaki prozor se videlo more i mali školj u daljini sa svetionikom na njemu.
Samo je prozor od kužine gledao da malu teracu od kamena pored koje je rasla stara košćela.
Tu teracu je napravio još njegov pradeda za redak odmor od teškoga rada. Sa nje se videlo more i mala ribarska luka iz koje su ribari išli u lov na ribu, njegov otac, pa otac njegovog oca..
 Na toj teraci, stojeći ispod košćele, uvijena u staru plahtu i povijajući se pod naletima bure, stajala je mati i gledala u more čekajući ćaću da se vrati iz ribe, a ja sam je dozivao da uđe u kuću da je grom ne utuče, drhteći od straha pri svakom bljesku munje, prisećao se Mateja onih dana kada se nevera znala pojaviti iznenada, ni od kuda.
       Visoka, razgranata, pepeljasto sive ispucale kore, sa duguljastim oštro nazubljenim listovima na dugoj peteljci, stajala je košćela  blago njišući grane uz ritam maestrala. Mateja je kao opčinjen gledao u svoje najdraže i najlepše drvo. 
          Koliko mi je nedostajala? Tamo u gradu, u sumornoj samoći moje sobe, nisam ni slutio da mi je  sve ovo tako mnogo  nedostajalo.  Iz staklastog pogleda usmerenog ka drvetu, izvirivale su slike skrivene u najskrovitijem delu sećanja.


          -Šta tražiš tu, upitao je grubim glasom trinaestogodišnji, bosonogi dečak  u izbledeloj mornarskoj majci, devojčicu sa dugom smeđom viticom koja joj se spuštala niz leđa. Ona se uplašeno trže, poskoči na kamenu i okrete iza sebe u pravcu glasa koji je čula.

        - Berem košćele,odgovorila je mirno.
        -Koga si pitala i dalje joj se ljutitim glasom obraćao dečak?
        -Zar je trebalo, iznenađeno mu odgovori ona, pa košćela nije ničija.
        -Nije tačno, moja je, raste na mojoj zemlji, pored moje terace!
        -Teraca jeste tvoja, ali košćela, košćela je naša. I tvoja i moja.   
Sama je nikla, a mesto na kojem raste je seosko, to mi je rekao moj did Stipe.
Ti si sigurno Mate. Ja sam Marija, Mare, reče mirnim glasom devojčica pružajući dečaku ruku.
Ovaj je nespretno prihvati i stisnu u svojoj povećoj koščatoj šaci.
          -Gde ti stojiš, nisan te vidia do sad, upita Mate devojčicu?
          -Na drugom kraju sela, u kući Zoranića.
To je najsiromašnija kuća u selu, pomisli Mate. Ču’ san kad je did jednon reka’ ćaći da odnese jedan pršut i krumpira njegovom prijatelju Stipi Zoraniću, da imaju što za isti on i njegova obitelj.
          -Uzmi, probaj , nudila je devojčica okrugle, smeđe, bobe veličine zrna graška dečaku. Sa ove košćele su najveće i najslađe, zato ih najviše volim.
Mate uze jednu bobicu i laganim pokretom ruke stavi je  u usta. Stisnu je između nepca i jezika  osetivši pri tom, kratkotrajnu slast.
          -Ima veliku košpicu, ispljunuvši reče.
 Devojčica ga tužno pogleda.
Marija, šta li je s’ njom, čeka li me, stresavši se pomisli Mateja?
Tu, ispod košćele, gde smo se prvi put sreli, tu smo se i pozdravili kada sam polazio u grad. Tu, ispod koššćele smo se zavetovali oboje da ćemo se čekati i čuvati svoju ljubav kao svetinju. Bože, kako su nam branili ljubav i njeni i moji. Njeni, jer san ja bia bogatun, jedinac, moji, jer je ona bila sirota.
Mateja protrlja čelo i podiže nesvesno klonulu glavu. Pogled je opet skrenuo ka košćeli i naglo se trgao.
       Odozgo, strmom kamenom stazicom, košćeli se približavala, vitka ženska prilika sa dugom smeđom viticom koja joj se spuštala niz leđa. U jednoj ruci je nosila malu košaru. Stigla je na teracu i pogledala u pravcu mora, mirna i lepa. Maestral se poigravao sa naborima njene bele haljine. Duge, gracilne ruke podigle su se u pravcu grana košćele vešto trgajući zrele bobice i spuštajući ih u košaricu.
Marija, moja Marija, pomisli Mate i istrča iz kužine van.
Nije ga čula. Zanesenih pokreta brala je košćeline bobe.
       -Koga si pitala da bereš košćelu, začu topao muški glas?
Ruka ostade u vazduhu, a telo joj se zateže ko struna.
       -Zar je trebalo, odgovori devojka i okrete se ka Mateji.
 Dva plava oka  uroniše u smeđi pogled mladića.
Raširene ruke nežno se sklopiše oko devojčinog tela, a njena glava srećno klonu na njegovom ramenu.
Iza njih, treperila je stara košćela, njihovo drvo života i ljubavi.

Košćela - koprivić u centru Novog Sada

PS: Ovo je izmišljena priča posvećena prijateljima koje smo nekad imali u Dalmaciji.


9 коментара:

  1. Одговори
    1. Sve manje mi polazi za rukom, perom, da izmislim neku novu priču. Ovde su me ponele uspomene na Dalmaciju, na Jadransko more, na galebove i one prave i one sa obale i eto, zapisala sam je. Drago mi je da ti se dopala.

      Избриши
  2. Одговори
    1. Jeste. Inspiracija je, osim naravno uspomena, bio i taj meki jezik koji se govori u Dalmaciji, a ja volim da pričam, mada nisam sigurna koliko mi to dobro polazi za rukom, jezikom ljudi sa kojima sam;)

      Избриши
  3. Sva sam se naježila čitajuć, lijepa priča :) Ni ja nisam Dalmatinka, ali mislim da si super koristila njihov dijalekt.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Drago mi je da ti se priča dopala. Hvala ti na lepim rečima.

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)