четвртак, 14. фебруар 2013.

Galeb


                             

            Reka je tekla s bonacom, ravno, nečujno. Aprilsko jutro razgrtalo je noćnu tamu i površinom vode ljeskali su se zraci izlazećeg sunca. Betonskom stazom šetališta, lagani koraci su razbijali tišinu jutra. Crni labrador veselo je skakutao oko ženske prilike u sivoj vetrovci i plavom beretkom na glavi, koja je neuspešno krotila gustu kestenjastu kosu sitnih kovrdža. Mala šarena lopta odletala je iz devojčine ruke u pravcu zelenog tepiha od trave, gde su rasle stare čvornovate topole. Na vrhovima njihovih grana, u svojim gnezdima, spavali su gačci. Obalom reke vladao je  mir, bez titraja vazduha i žamora ptica.

  • Bruno, donesi loptu!
 Pas je spremno otrčao u pravcu bačene lopte, a zatim zastao , njuškajući ispod podnožja jedne od topola. Uplašena njegovim prisustvom, jedna trčka je prhnula u vis, u sigurnost neba.  Pseća dlaka presijavala se ljubičastim odsjajima, dok je u trku vraćao loptu svojoj gospodarici.
 Igra loptom, devojke i psa, odvijala se u hodu, ravnomernim tempom na šetalistu kraj reke.

 Privezani uz obalu teškim metalnim sajlama spavali su brodovi restorani, čudnih imena: “Gusar”, “Amsterdam”, ”Plava laguna”  i svemu davali izgled nečeg tuđeg, stranog, nepoznatog.
Isplaženog jezika, ubrzano dišući, labrador je hodao tik uz svoju gospodaricu ne pokazujući više želju za trčanjem.

  • Umorio si se, sad ćemo da sednemo i malo predahnemo. Čekaj, stani   Bruno!
Pas je zastao i upitno pogledao u devojku koja je netremice gledala u pravcu metalne ograde pristaništa za čamce.

  • Sedi Bruno! Pogledaj, rukom je pokazivala u pravcu reke iskričavog pogleda usmerenog u pticu koja je stajala na ogradi.
Ugledavši pticu, labrador je veselo zalajao.

  • Ćuti Bruno, uplašićeš ga! Pogledaj kako je lep!
Nevelika ptica kao sneg belih grudi, lepe okrugle glave, malo povijenog kljuna svetložute boje i sklopljenih krila, stajala je na metalnoj ogradi pristanista za čamce i gledala u reku.

  • Misliš li da je to onaj isti od juče, tiho je devojka pitala psa? Mora da jeste. Uvek je tu kada se u rano jutro šetamo kraj reke. Čekaj, ne idemo još kući. Sedi i budi miran! Danas ćemo da vidimo šta radi svako jutro u isto vreme i na istom mestu.
          Devojka i pas su seli na betonsko stepenište nedaleko od ptice i radoznalo gledali u njenom pravcu. Pas je smešno krivio glavu, čas levo, čas desno.

  • Vidiš Bruno, sada se tegli. Pogledaj kako su mu lepa krila, podsećaju na fini baršun čelično sive boje.
          Ne sluteći da nije sama, ptica je širila krila i lepetala njima u mestu. Zatim je zavukla glavu pod jedno krilo i sitni pokretima kljuna, nešto vešto radila. Isto to, ponovila je i sa drugim krilom.

  • Sada raspoređuje perje Bruno, objašnjavala je devojka psu.
 Pas je začuđeno gledao čas u devojku čas u pticu i veselo mahao repom.
U jednom trenutku ptica je okrenula glavu ka dvema prilikama. Topao pogled ptice stopio se sa pogledom njenih posmatrača. Vazduhom je na tren prostrujao osećaj straha. Devojka se uplašila da će ptica odleteti, a ptica se verovatno uplašila da je pas ne pojuri. Ipak, ostala je na istom mestu i spokojno nastavila sa jutarnjom toaletom.

Sunce je već odskočilo od horizonta. Dan je počinjao sa cvrkutom probuđenih vrabaca i pesmom skrivenih kosova. Vešto, čujno zamahnuvši krilima, ptica se vinula u vis leteći pravo kao strela. Zaustavila se iznad reke kružeći u pravilnim krugovima, glave okrenute na dole i pogleda crnih očiju usmerenog ka njenoj dubini. U jednom trenu, uz trzaj, počela je da pada u kovit velikom brzinom. Voda je pljusnula i ptica je nestala u njenim nedrima, a onda...

Sa biserima vode po krilima i telu, koji su se presijavali bojama duge, ptica je uzletela iz reke noseći u kljunu omanju ribu. Sletela je na pristanište za čamce i spretno, halapljivo, kljunom kidala komadiće ribe gutajući ih uz ritmično pomeranje podignute glave.
           Izraz neverice i postovanja razlio se devojčinim licem. Pas pored nje je oblizivao njušku.

  • Eto Bruno, videli smo svojim očima šta radi jedan galeb u ranu zoru, nežno tapšući psa po leđima rekla je devojka i laganim  koracima se uputila u pravcu iz kojeg su došli ona i njen pas.
  • Idemo kući!
 Gore, ispod oblaka, pogleda usmerenog u tamne dubine reke, leteći u krug i zastajkujući povremeno u mestu kao vetruška, započinjao je još jedan dan svog života i borbe za opstanak, sivo beli galeb sa reke.  
        

4 коментара:

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)