недеља, 24. март 2013.

Crne antilop mokasine


                           


Polaziš u školu ove jeseni Zorice, a ćutiš, ne hvališ se, reče komšinica Marija devojčici koja je žurila kući noseći iz piljarnice pun zembilj krompira.
-Jeste tetka Marija, polazim u školu, promrsila je devojčica i stisnula usnice dok joj je licem preletela senka tuge.
        - Moja Svetlana takođe polazi u prvi razred, možda ćete biti u istom odeljenju.
        -Ne znam, možda tetka Marija, odgovorila je Zorica, brzo šmugnuvši  u kapiju do otvorenog prozora iza kojeg je, kraj razgrnutih zavesa, stajala kao i uvek, komšinica Marija i budno motrila na sve što se događalo u njihovoj ulici.
        - Ko li joj je rekao da polazim u školu, kada se njena ćerka Svetlana i ja ne družimo. Svetlana se pravi fina jer ima lepše haljine od mojih. Ona ima tatu i sestre i živi u  svojoj kući i neće da se igra sa mnom jer ja živim kod bake, dok moja mama radi daleko, a moj brat i tata žive sami, rojile su se brze misli u maloj glavi devojčice dok joj se čelo mrštilo, a crne feder lokne tresle pri svakom koraku.
     Malo suvonjavo lice devojčice, krasila su dva sjajna smeđa oka. Okolo njih, tragove zatomljene tuge, otkrivali su tamni podočwaci plavkastog odsjaja, a napućene drhtave i stisnute  usnice bile su spremne za bolan jauk. Već okraćala cicana haljinica plave boje i tanki  džemperić isprane roze boje, pokrivali su krhko telo. Na tanušnim, od sunca preplanulim nogama,  visile su stare dokolenice sa istegnutm lastišem, a stopala, mala, kao i sama devojčica, skrivale su ružne, žute, poluduboke cipele izlizanih, gumenih đonova, ušnirane dugačkim, braon pertlama koje su na krajevima bile vezane u troduplu mašnu. Cela pojava devojčice podsećala je na  lik iz Dikensovih romana, ali u čistom izdanju.     
       -Bako, stigla sam, reče devojčica brzo stavljajući krompir na kuhinjski sto. Starica, koja je sedela na izbledeloj , braon bojom ofarbanoj hoklici, trže se , kao da je uhvaćena u šteti,  pogleda u devojčicu iznenađeno i ustade žurno sa stolice.
      -Ti si Zorice, nešto sam se zamislila reče joj brzo sklanjajući jedan sedi pramen kose sa čela koji joj je izvirio ispod stare, bele marame sa crnim sitnim tufnama.  Brzo si se vratila, evo sad ću da skuvam krompir, za čas će biti gotov, pa ćeš moći da jedeš, govorila je starica drhtavim rukama vadeći krompir iz zembilja i stavljajući ga u staru ulubljenu vanglu do pola napunjenu vodom.
Jedan po jedan, prala je krompir i spuštala u duboki, crni, tučani lonac koji je stajao na šporetu. Sagla se i dohvativši mašice sa poda, otvorila vratanca na šporetu, prodžarala vatru dodavši još jedno suvo drvo na plamen.
      Devojčica je radoznalo gledala u njene ruke pomno prateći svaki pokret starice. Bile su smežurane i ispucale od rada, ali, ona je volela ruke svoje bake baš takve kakve su. Te su je ruke ljuljale, kupale, češljale kosu, vadile čičke iz nje i držale za ruku dok su je kao malu devojčicu šetale. Najviše ih je volela kada bi je uveče pokrivala starim svilenim jorganom govoreći joj:
 - Laku noć Zorice, neka te anđeli čuvaju!
          -Šta misliš nano, hoće li mi mama kupiti novu haljinu i cipele za školu, upita Zorica baku?
      -Hoće dušo, ako bude imala dovoljno para, tužno joj odgovori starica laganim pokretima vadeći kuvani krompir iz lonca i ređajući ga na plehani tanjir sa crvenom linijom na ivici. Drugi, isti takav tanjir i jednu aluminijumsku viljušku stavila je pred devojčicu.
     -Evo Zorice, uzmi, jedi!
Spustila je jedan očišćeni krompir na tanjir ispred devojčice. Ova je viljuškom otkinula parče i duvajući ga, brzim pokretom stavila u usta.
     -Uzmi i ti nano!
     -Neka dušo, samo ti jedi, ja nisam gladna, a ti treba da porasteš velika, snažna devojčica, reče starica Zorici  milujući je po glavi.
     - Meni će mama sigurno kupiti haljinu za školu i doneće mi i knjige i sveske, a možda će imati para da mi kupi i nove cipele, brzo je govorila mala devojčica halapljivo jedući kuvane krompire koje joj je starica čistila i stavljala u tanjir. Pri tom je odsutnim pogledom povremeno pogledavala u svoje stare, ružne cipele, dok su joj  oči iskrile nekim radosnim sjajem, kao da je već na nogama imala nove cipelice. Starica uzdahnu tiho gledajući u devojčicu zamišljeno i reče:
      -Daj Bože da bude tako. 
      Noć je savladala i poslednje senke zalazaćeg sunca. Večernji povetarac donosio je sa sobom mirise ranog septembra  kroz otškrinuti prozor sobe u kojoj se mala Zorica pripremala za san. Njeno tanušno telo, skrivala je šivena, dugačka,  bela, flanelska noćna košulja obrubljena sitnom, heklanom čipkom. Devojčica je ležala u velikom krevetu sa metalnim naslonima, na čijim su se krajevima sijale mesingane lopte.  Pogled usmeren u plafon i dve sitne bore na čelu, odavali su da je mala glavica o nečemu duboko razmišljala. Povremeno bi joj trepavice sanjivo zadrhtale, a oči se jače raširile boreći se sa snom.
     -Kako su lepe Biljanine nove bele baletanke, rekla je da će ih obuti za prvi dan škole , kolale su misli kroz malu Zoricinu glavu. Kada bi meni mama kupila  nove cipele  bilo bi divno. Onda bih i ja imala cipele za igru  i cipele za školu. Deca mi se ne bi rugala da sam jadna  i da stalno nosim ove žute stare cipele, razmišljala je mala Zorica dok joj je lice sijalo od neke skrivene čežnje, a san sklapao oči iz kojih su dve suze uspele da pobegnu na  ivice dugih trepavica.  
      Dok je u sobi srce male devojčice žarko želelo nove cipele za polazak u školu, u kuhinji, za stolom, sedela je njena baka i razgovarala sa svojom najmlađom ćerkom i sinom. Oboje su sa poštovanjem gledali starici u oči i pažljivo je  slušali.
     - Nisam sigurna da će Lenka moći da kupi Zorici i nove cipele za školu, a ona ih veoma želi. Ruku na srce, trebaju joj nove cipele, skoro tri godine nosi ove koje si joj ti napravio Rale. Sreća, te joj stopala ne rastu brzo pa ih je mogla i nositi ovoliko dugo. Bi li ti mogao da joj napraviš nove mokasine, da je obraduješ, a i sestri bi pomogao? Eto, Dara joj je od materijala, koji je Lenka kupila, sašila divnu haljinicu. Sakrila sam je duboko  u ormar da je slučajno ne vidi, tiho se starica obratila svojoj deci.
     -Skoro su gotove majko, odgovori joj sin. Znao sam da Lenka ne može da joj kupi nove cipele, rekla mi je sama. Knjige su mnogo skupe, a i sav ostali pribor. Morala je i za Dragoljuba da kupi knjige za četvrti razred, jer Milutin ne može, nova žena mu ne radi.
     - E, teško sirotinji, a i deci razvedenih roditelja, uzdahnu starica. Dragoljub kod oca, Zorica kod majke, a i Lenki nije lako, ćuti, ne žali se, radi od jutra do sutra. Zato treba da joj pomognemo, kolko, tolko, vašoj sestri vredi mnogo,  umorno reče starica i sa ljubavlju pogleda u svoga sina Raleta i ćerku Daru.
    Dani su  leteli brzo i neprimetno. Zoricini obrazi bili su  obojeni neizvesnošću i brigom.
    - Sutra polazim u školu nano, bojim se, reče Zorica svojoj baki vireći iz postelje sa crveno belim kvadratićima.
    - Ne plaši se dušo, sve će biti u redu, ti si pametna devojčica, znaš  da čitaš i da pišeš i da brojiš do stotinu, umirivala je uznemirenu devojčicu baka.
    - Hoće li i mama doći nano da me isprati u školu, upita Zorica?
    - Sigurno će doći dušo, ne brini, znaš da mama uvek održi obećanje, odgovori starica. Spavaj, treba da se lepo odmoriš.
    - Ne mogu da spavam  nano, mama nije donela haljinu, a rekla je da će mi kupiti novu za polazak u školu. Šta ću da obučem nano, tužnog glasa pitala je devojčica, znaš da su mi sve haljinice okraćale. Imam samo jednu lepu, onu što mi je kuma sašila za rođendan, ali ona je debela, zimska , govorila je naglas devojčica zamišljeno gledajući u staricu.
     - Nemoj tu svoju malu glavu da mučiš turobnim mislima, reče joj starica. Videćeš, sve će biti u redu. Kad Bog zatvori sva vrata, uvek negde ostavi otvoren prozor Zorice, izgovorila je tiho  starica. Laku noć dušo, neka te anđeli čuvaju!  
       Osvanuo je i šesti septembar, prvi školski dan. Mala Zorica je ustala u osvit dana. Od uzbuđenja nije mogla da spava duže, kao obično.Brzo se obukla i istrčala na kapiju željno gledajući u pravcu ćoška ulice odakle je uvek dolazila njena majka.
       - Rano je Zorice, sad će Lenka, dođi da doručkuješ, doviknula joj je baka. Devojčica se poslušno vratila u kuću i sela da doručkuje.
       - Kako si mi spremila lep doručak bako, mrmljala je devojčica preko zalogaja zadovoljno srčući mleko i grickajući parče hleba namazano marmeladom.
         Kapija škripnu. Sitni koraci užurbano su se približavali kući. Na vratima kuhinje pojavila se lepa, gracilna žena crne kose sa osmehom na usnama i veselim pogledom zelenih očiju.
        - Dobro jutro mala moja, al si poranila, reče žena cvrkutavim glasom.  Prišla je devojčici, zagrlila je i nežno  poljubila u oba obraza. Ova je ciknula od sreće i musavih od mleka usana stala da ljubi i grli svoju majku svijajući se oko nje kao bršljan.
         - Došla si, došla si mamice. Rekla je nana da ćeš doći, a ja sam se plašila da nećeš moći jer puno radiš, u dahu je pričala devojčica gledajući u prazne majčine ruke dok joj se senka tuge i straha navlačila na lice. Jesi li mi donela torbu i knjige, školski pribor i haljinu, upitala je majku Zorica gledajući je u oči sa iščekivanjem?
       - Sad ćeš videti, odgovori joj majka, uhvati je za ruku i povede u sobu. Stala je ispred ormara, podigla ruku i dostojanstvenim glasom izgovorila;  Ćiribu, ćiriba, otvori se Sezame! Brzim pokretom otvorila je širom ormar i počela da vadi iz njega pakete umotane  u beli pakpapir.   Evo, izvoli, sve je tu reče Zorici majka, posluži se!
Devojčica je nestrpljivim pokretima počela da skida hartiju  sa paketa iz kojih su ispadale olovke, gumice, kutija za olovke, sveske i već u lep plavi pakpapir zamotane školske knjige sa belim nalepnicama na kojima je bilo ispisano njeno ime i prezime. Kada je odmotala i poslednji paket u kome se skrivala školska torba, zastala je i pogledala unaokolo po sobi tražeći nešto.
       -Nema je, sve je tu mamice, ali nema haljine, razočarano je izgovorila devojčica.
       - Kako je nema, tobož začuđeno upita majka, mora da je tu.  Da vidim da nije neki paket ostao unutra. Zavukla je ruku u ormar i počela da traži po dnu. Zorica je stajala u iščekujućoj pozi i gledala u svoju majku.
        - Stvarno je nema, reče najzad. Da je nisi ti majko negde zaturila, upita staricu koja je sve to posmatrala sa smeškom na usnama?
      - E sad je dosta! Dosta si je mučila, reče starica, priđe ormaru i izvuče iz njega vešalicu na kojoj je   visila plava haljinica sa sitnim belim cvetićima i sa  dugačkim kajiševima ušivenim sa strane,
 na struku,  koji su se vezivali u lepu veliku mašnu . Zorica je gledala u haljinicu netremice.
Oči su joj se caklile od radosti, a mala rumena usta krasio je  srećan osmeh .
        - Kako je lepa moja haljinica, jel da nano? Puno ti hvala mamice što si mi kupila novu haljinicu i sve što mi treba za školu, reče devojčica svojoj majci, grleći je zadovoljno.

        - Ja sam dušo kupila materijal, a tvoja tetka Dara ti je sašila haljinu, odgovorila je majka Zorici, zadovoljno gledajući u srećno lice svoje devojčice. Hajde sada da se spremiš za školu. Treba sve lepo da spakuješ u torbu, da se umiješ i presvučeš. Časovi počinju u jedanaest sati, vreme leti, skupljajući papire sa poda i slažući stvari na gomilu, govorila je Zorici majka.

          Obučena u novu haljinicu i nove dokolenice, krhka devojčica bljesnula je novim sjajem. Stajala je ispred svoje majke i bake držeći u ruci školsku torbu. Osmeh joj nije silazio sa lica. Samo je ponekad, krišom, bacala poglede na lepo očišćene i uglancane svoje stare, žute cipele na kojima su bile provučene nove, kraće pertle i žalosno bi uzdahnula.
         - Mama nije mogla da mi kupi i nove cipele. Zato mi je baš lepo očistila ove stare. Nema veze ako su stare, važno je da su čiste. Nana  uvek kaže da je mnogo važnije da su stvari čiste i uredne nego nove, a prljave, mislila je devojčica.
          - Divno izgledaš Zorice, tvoja drugarica Biljana te neće prepoznati reče starica svojoj unuci. Ipak mi se čini da nešto nedostaje da budeš još lepša. Sačekaj, odmah dolazim. Starica je hitro ušla u sobu i iz ormara izvadila jednu kutiju.
          -Evo, izvoli! Ovo ti je ujka poklonio za srećan polazak u školu. Otvori, pogledaj šta je unutra.
          Baka je pružila kutiju devojčici. Ova je uze u ruke i brzim pokretima je otvori. U kutiji su stajale nove mokasine  od crne  antilop kože sa malom mašnicom odozgore. Devojčica je iznenađeno i zadivljeno gledala u mokasine dok joj se licem širio zadovoljan i srećan osmeh. Sela je na najbližu stolicu i užurbano počela da izuva stare žute cipele. Mala stopala, skliznula su u nove cipelice.
         - Stoje ti kao salivene. Sad si kompletna. Imaš sve novo, a i valja se, Bogu hvala,  zadovoljno reče starica devojčici.

           Na kapiji su stajale dve žene, starija i mlađa, držeći se za ruke i sa osmehom na usnama gledale u malu devojčicu koja je odlazila hitrim koracima. Onako sitna, u plavoj haljinici i sa belim mašnama u kosi, ličila je na plavog leptira. U ruci je nosila đačku torbu i nešto živo govorila devojčici koja je koračala pored nje. Povremeno bi joj pogled skrenuo na dole, u pravcu njenih nogu koje su skakutale u novim, crnim antilop mokasinama žureći u školu.






12 коментара:

  1. ;(
    Kad izvučeš suze soc.radniku, onda priča ima dušu :)
    Lep ti je blog!

    ОдговориИзбриши
  2. Drago mi je da ste osetili emocije koje ova priča izmamljuje čak i onima, koji su profesionalno obučeni da iste ne pokazuju:) Drago mi je takođe da vam se dopada moj blog:)

    ОдговориИзбриши
  3. Oljice, divna priča. Živela sam u izobilju ali sam imala puno mojih vršnjaka u razredu koji su bili u sličnoj situaciji. Nikada zbog toga nisu izostali sa izleta ili ekskurzije, uvek bi skupili novac i za njih. Uglavnom smo stalno skupljali stare novine cele godine. Učiteljica nam je čuvala pare, verujem dodavala kao i mi koji smo mogli i kad je kome trebalo dodavalo se. To su bile godine ljudske solidarnosti i topline. Šta je ostalo od toga?

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Draga Vesna, izvini što kasnim sa odgovorom, nekako mi je promaklo :( Hvala ti na lepoj dopuni ovog teksta. Eh da, solidarnost, nestaje lagano. Nažalost :(

      Избриши
  4. Одговори
    1. Hvala ti Neno što dolaziš da čitaš moj blogić ;)

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)