среда, 27. март 2013.

Harite / tri gracije


 Bela  (Aglaja)

        Ja sam odrastala sa Ciganima, koje danas, doduše, već dugi niz godina, zovu Romi. Rom, znači čovek, a ja sam, već jednom rekoh, njih uvek smatrala ljudima, tako da ostajem verna starom nazivu, bez ikakvih zadnjih misli.  

        Bela je bila, verovali ili ne, bela Ciganka. Kao mala, nisam znala da postoje beli i crni Cigani, ali su mi kasnije, baš oni sami i objasnili da je to tačno.  Stanovala je  u istoj ulici, u ciganskom drvorištu preko puta našeg. Bela je bila veoma lepa.

 Imala je dugu, valovitu, prirodnu pepeljasto plavu kosu, jer se u ono vreme, a govorim o pedesetim godinama prošlog veka, kosa nije farbala, sanjalačke, tamnosmeđe oči uokvirene dugim, savijenim trepavicama, iznimno tanak struk i lepe negovane ruke.


Njena pojava bi me uvek zadivila. Izlazila bi iz svog dvorišta svako predveče obučena po poslednjoj, ondašnjoj modi, često, u bluzi sa spuštenim ramenima koja se zakopčavala lepim, malim, sedefastim dugmadima, širokoj suknji sa gloknama čije su šare bile u tonu boje bluze, a koju je pridržavao lastiš kajš sa velikom šnalom na sredini struka, sa prednje strane.
 Na nogama je uvek imala tanke, prozirne čarape sa šavom, koji je lepo isticao njihov vretenasto izvajan oblik i cipele sa veoma visokom i tankom potpeticom. 
Kosu bi pustila da joj u dugim, prirodnim talasima pada niz leđa. Mala tašna sa biglom je uvek bila u tonu cipela.
 Ukratko, Bela je izgledala kao kopija Rite Hejvort iz filma „Đilda“, možda zato što je majka priroda obdarila ženstvenošću i oblinama kakve su se onda cenile kod žena. 


Divila sam se njenom lelujavom hodu na tako visokim potpeticama i ponosnom, uspravnom držanju tela dok je odlazila ka ćošku ulice.

Pričalo se, da je njena soba najbolje opremljena i najčistija  u celom ciganskom dvorištu, a o svemu tome se brinula njena majka, sa kojom je Bela živela.


Svi su znali da je Bela kafanska pevačica, ali i eskort dama, kako bi se to danas reklo. Onda je za to postojao mnogo pogrdniji izraz.
 Nju to nije doticalo. Ona je živela svoj život, nekako ispred ondašnjeg vremena i ne mareći za kuloarske priče. Nije se družila sa Ciganima iz svog dvorišta. Možda zato što je vrlo često putovala, pevajući po kafanama širom ondašnje zemlje.

Često bi se crne limuzine zaustavljale ispred Belinog prozora i ona bi izlazila iz njih sa punim koferima i kutijama koje bi se rasipale za njom dok bi ulazila u svoje dvorište.

A onda je Bela nestala. Kažu, udala se negde u Italiji za nekog bogatog Italijana.

Mnogo godina kasnije stigao je glas da je Bela umrla, iznenada, sa nepunih 30 i nekoliko godina. Njena majka je ostala sama, bez ikog svog, bez dinara u džepu.
 Kako je živela do svog kraja, ne zna se.


Živana ( Eufrosina)




Bulbuder je deo Beograda gde je svojevremeno živelo dosta porodica Cigana. Mnogi od njih su išli sa mnom u osnovnu školu i za mnoge od njih me vezuju divne uspomene.

 I danas još uvek sa velikim poštovanjem pamtim jednu belu Ciganku, Živanu.

Ona je stanovala u dvorištu sa brojem 10. Imala je malog, živahnog crnookog  sina, veoma vrednog muža, radnika beogradske gradske čistoće,  a ona, Živana, bila je poznata kao najbolja vešerka u kraju, a verujem i šire.
Koliko znam nije imala ni završenu osnovnu školu, no to joj nije smetalo da posao kojim se bavila obavlja savesno i iznad svega pedantno.  Veš koji bi Živana oprala beleo se kao sneg.

Ne bi se moglo reći da je bila lepotica, ali je bila izrazito vitka, duge, talasaste plavosmeđe kose, vedrih plavih očiju i  uvek nasmejana. Najviše sam se divila radosti koju je isijavala sama njena pojava prihvatajući život kojim je živela bez roptanja, ili žaljenja.

 U to vreme, šesdesetih godina prošlog veka, u mnogim kućama, veš se još uvek prao na ruke, u limenim ili drvenim  koritima. Njega bi Živana prethodnog dana potapala u ista ta korita prethodno ga nasapunjajući sapunom, onim starinskim, kuvanim, domaćim, punim sode i prelivajući ga vrelom vodom, kako bi joj sutradan, ranom zorom, bilo lakše da ga dobro istrlja, ispere iz više voda i da u poslednju stavi vešplav, sredstvo kojim se izbeljivao beli veš, a koje je, za divno čudo, bilo plavičaste boje i isti nije farbao. Naprotiv.
Uvek bih se čudila kako joj ruke nisu sasvim ogrubele od toliko opranog veša i od sapuna koji je nagrizao kožu. Govorila je da ih maže ispranom domaćom svinjskom masti.

Ona je bila zadovoljna svakim zarađenim dinarom iako sam sigurna da joj nadnica za toliki trud nije bila velika. Poslu je pristupala orno i sa puno vedrine  i odavala je osobu koja se radovala svakom danu svog života.
Njen dom je bio skromno namešten, ali iznad svega čist i prijatan sa dosta slika na zidovima, replika pejzaža iz prirode, uramljenih u „zlatne“, metalne ramove i  sa obaveznom papirnom kuvaricom iznad šporeta na drva.

Živana je svoj posao vešerke ponosno radila dugi niz godina, čak i posle pojave veš mašina. Mnoge su ondašnje beogradske gospođe volele ručno oprane košulje i nisu štedele da sebe oslobode pranja istih.

Godine su prolazile, Živana se ozbiljno  razbolela i više nije prala tuđ veš. Jedva je obavljala uobičajene kućne poslove. Ipak, dočekala je da oženi svog jedinca, da zagrli svoju prvu unuku.
     Njen suprug danas živi sam. Nije se više ženio. Njeno, Živanino mesto, nije mogla ni jedna druga da popuni ni do danas.


Jelisaveta ( Talija



       Poslednji dan je oktobra. Sedim u autobusu do jedne mlade, crnokose žene zadubljene u čitanje knjige čiji naslov uporno pokušavam da vidim, ali mi to ne polazi za rukom. Preko puta, na susednim sedištima, sede dve Albanke i smeju se filmu, “Tesna koža” koji je vozač pustio da putnicima  prekrati dugo putovanje. Obe smo se okrenule u pravcu njih i nasmejale se. Shvatile smo da razumeju srpski jezik iako su povremeno, između sebe  i sa svojom decom koja su sedela iza njih, pričale na nemačkom jeziku. 
Mlada žena do mene smelo je otkomentarisala njihovo tobožnje neznanje našeg jezika i tako je razgovor počeo između nas dve, prvo malo usiljeno, a zatim sve opuštenije.

 Zvala se Jelisaveta. Kaže, ne voli svoje ime i zato je svojoj ćerki dala lepo, internacionalno ime. Ja je “tešim” u stilu da se i engleska kraljica Elizabeta zove isto, no,  ne vredi.

Pogledala sam je malo bolje. Bila je moderno obučena, lepe crne kose uredno ošišane u modernu frizuru, diskretno našminkana. Poprilično kasnije primetila sam da je Ciganka, jer nije imala izrazit tamnoput ten, premda mi je i sama pomogla da to otkrijem. Verovatno sam joj ulivala poverenje, ili je možda bila jedna od onih osoba koje vole da sklapaju poznanstva na putovanjima sa saputnicima do sebe, jer sam ubrzo saznala podosta iz njenog života.

Išla je u grad van naše zemlje da tamo nastavi da studira. Dobila je njihovu stipendiju na fakultetu političkih nauka. Muž joj je već godinu dana radio u istom gradu, a na jesen će i njihova osmogodišnja devojčica doći da živi sa njima, čim završi razred koji trenutno pohađa. Pričala je da radi u jednoj nevladinoj organizaciji, da studira vanredno, dosta dugo, ali samo zbog želje da ima visoke ocene. Pokazala mi je svoj indeks u kojem su se razbaškarile sve same desetke, po neka devetka, a osmica, gde koja.
Kaže da su za njeno obrazovanje najzaslužniji njeni roditelji koji su joj ulili poverenje i ljubav prema obrazovanju, stalno ističući da čovek što više zna više vredi i koji su i sami završili zanate od kojih su sasvim lepo živeli, odškolovali nju i omogućili joj da udobno živi sa njima u njihovoj porodičnoj kući koju su sami stekli negde na Voždovcu.

Tužna je što će život nastaviti van svoje zemlje, ali je i zadovoljna jer misli da će imati više mogućnosti da pruži pre svega bolji život svojoj devojčici, ali i da njena porodica dalje napreduje.
Isto tako, smatrala je da bi mogla više da pomogne   pripadnicima  svoje nacionalnosti, jer je želela da nastavi da radi u nevladinom sektoru koji se bavi unapređenjem života Roma, Cigana, posebno u Evropi, a naročito u našoj zemlji.

     Slušala sam je pomno i nisam mogla, a da se ne zadivim radosnom entuzijazmu koji je širila mlada žena pored mene. Školovana, lepih manira, tihog govora, plenila je na neki nov način i nekako mi je punila srce nadom da će sve više biti Cigana poput nje i njoj sličnih, a sve manje onih koji na našim raskrnicama stoje sa ispruženom rukom. 
Ispunila mi je to putovanje nekom posebnom verom u neko bolje sutra.


Na odredištu našeg putovanja pozdravile smo se kao stari znanci. Poželela sam joj puno sreće i još mnogo radosti u daljem životu.
Jelisaveta je to zaslužila.







PS: Harite boginje iz grčke mitologije koje predstavljaju ljupkost, lepotu, šarm i plodnost. Pandan su rimskim gracijama.
Tri najpoznatije su: Aglaja – Lepota, Eurfosina – Radost i
Talija – Zadovoljstvo.


Leposava (


 Poslednji dan

15 коментара:

  1. Cigani bi trebalo da se ne razlikuju od nas. I ove tri priče su priče kao bilo koje bele žene.
    Ipak oni imaju nešto svoje, što mislim da nikada nećemo razumeti.
    Ciganska sam kuma i jako sam ponosna na njih, jednostavno su deo mog života.. ali su drugačiji... ne umem to da objasnim, to je SLOBODA koja izbija iz svake njihove pore. Eto uobličih misao!
    Prelepe priče draga Olja!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Za mene se oni nikad i nisu razlikovi od svih ostalih ljudi, nas, a da je tako su upravo dokaz i ove tri priče koje oslikavaju tešku borbu sa životom i težnju da taj isti bude bolji i njima, koji su, hteli ne hteli, svojom ili tuđom nebriogm tu gde su. Po onoj staroj; Krivo sedi, al pravo besedi, svi mi možemo od njih da naučimo mnogo tog, a pre svega da živimo danas, ne žaleći za onim juče i ne žureći onom sutra.Drago mi je da su ti se priče dopale Rale:)

      Избриши
  2. Nekoliko puta mi se desilo da mi se neko od njih obrati na svom jeziku - očito smatrajući da sam njihova, zbog tamne puti. A ne bih imala ništa protiv da od njihovog mentaliteta imam onu odliku . živi za danas, sutra je ionako tek sutra.
    A tvoje priče su tako slikovite, da sam sve ove tri junakinje uspela da zamislim.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Nebrojeno puta mi se u mlađim godina dešavalo isto to,iz istog razloga, tamnije puti, ali volela sam kad misle da sam njihova, a opet, nebrojeno puta sam upravo zbog istog tog osetila na svojoj koži diskriminaciju "belih", tako da je to još dodatno učvrstilo moje uverenje da se ljudi dele samo na dobre i one druge, loše. Ako si uspela da ih slikovito doživiš, onda sam uspela i da ih približim baš na onaj način na koji sam i želela da ih drugi vide i shvatiću ovo kao pohvalu ili kompliment, zbog čega mi je drago, posebno od tebe;)

      Избриши
  3. Draga Olivera,
    slučajno znam o kome se radi u priči Živana.Duga je priča da ti objasnim ko sam al ću ti samo reći da sam Milanova npr.kao usvojena ćerka.Danas mi je tata ispričao vas susret i tako sam upoznata delimično sa vašim poznanstvom. Nažalost Živanin muž više nije živ na moju veliku žalost ali ostatak porodice i dalje hvala Bogu jeste.Veliki pozdrav za tebe.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Raduje me da bar, iz price svoga tate, znaš koliko je njegova majka bila dobra, plemenita, vredna, žena borac. Ja sam je kao takvu upoznala i eto, na neki način sačuvala uspomenu na nju. Žao mi je da je Živanin muž umro. Ni ja to nisam znala do danas, ali i njega se sećam sa veoma mnogo poštovanja, kao što poštujem I volim mog druga iz detinjstva, a tvog tatu. Pozdrav i tebi Jeco.

      Избриши
    2. Eto i ja cu vas upoznati preko vaseg bloga a isto tako mozda i vi mene jer i ja pisem takodje. jeca-pereca.blogspot.com

      Избриши
    3. Znam, već sam bila na tvom blogu i dopao mi se. Nisam ga pomno pretražila, ali nameravam:) Drago mi je da ćeš i ti imati prilike da "dođeš" na moj i nadam se da ti neće biti dosadno.

      Избриши
  4. Veoma mi se dopada način na koji ste opisali ove tri žene. Daje potpuno drugačiji pogled na Rome, van uvriježenih stereotipa.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Drago mi je da vam se dopalo. Hvala što čitate tekstove na mom blogu.

      Избриши
  5. Kao vrlo mala živela sam u Medakovićevom naselju (Dušanovac) u Beogradu. To naselje je bilo puno dvospratnih kuća sa po nekoliko stanova. Naselje je bilo verovatno i ostalo poznato i po belim i po crnim ciganima. Moje prve najbolje drugarice koje su bile samo nešto malo starije od mene su bile ciganke. Njihova baka radila je kod crkve Sv. Marka prodavala đinđuve. Mnogo sam se radovala kada mi je donosila razno prstenje i lančiće. Volela sam da se udindilim isto kao i oni, pa mi valjda odatle i ime.....a prezime je nekako moralo takvo da dođe, da me u potpunosti kompletira. Vrlo cenim i poštujem sve one bez obzira na boju koji svojim sopstvenim (poštenim) radom i zalaganjem doprinose društvu, a posebno se radujem za one koje su po rođenju već svrstali (nepravedno) u neku od marginalnih grupa.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Mnogo ti hvala na ovom komentaru. Posebno, jer isto razmišljamo o Ciganima, Romima ;)

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)