уторак, 05. март 2013.

Ptice koje dolaze s prolećem




       Prvi put sam njenu sliku videla jednog jesenjeg dana, u bukvaru, knjizi iz koje sam, kao i sva deca u to vreme, učila slova. Označavala je pojam za  slovo L. Izgledala mi je čudno, nepoznato i strano. Zvala se lasta.
       Nevelika slika je prikazivala pticu koja je sedela na telegrafskoj žici dok su joj se u letu približavale još nekoliko. Bila je obojena crnom bojom koja se isticala na plavetnilu oblaka u njenoj pozadini. Imala je rep sasvim drugačijeg oblika od svih ptica koje sam do tad imala prilike da vidim. 
 Došavši kući iz škole, ispričala sam svojoj baki kako bih volela da bar jednom vidim pticu koja je označavala pojam pod slovom L, na sličici u bukvaru. Bila sam oduševljena njome.
Baka mi je rekla da je to ptica selica i da ne živi preko zime u našim krajevima.
       Kada je neko rođen  i živi u gradu, često nema mogućnosti da vidi mnoge ptice, onako, uživo, što bi se reklo, jer mnoge od njih biraju lepša, mirnija, bezbednija  mesta za život sa obiljem hrane. Biraju mir i žamor sela, miris rascvetalih livada, umesto mirisa benzina, žubor potoka, umesto saobraćajne vreve, sigurnost i toplinu obora i štala, umesto hladnoće betona. 
Mnogo godina kasnije, jedan idiličan prizor me podsetio na malu sliku ptice iz mog bukvara.
       U banatskom selu na obali Begeja, kuda sam,  u  početku, dok sam radila, bežala da se sakrijem od buke velegrada, a gde sada obitavam, starosedeoci pričaju da rode dolaze prve, u martu mesecu, negde pred Mladence i da su one vesnici proleća. Te velike, bele, dugonoge ptice sa bešumnim pokretima krila, nepogrešivo sleću u svoja stara gnjezda, na uličnim banderama, ili na dimnjacima kuća koje se nalaze neposredno kraj Begeja. Laste dolaze posle, desetak dana kasnije. One dolaze s prolećem.
Bila mi je to vrlo čudna priča, tim pre, što su nas u školi učili da su laste vesnici proleća, ali iskustva ljudi su se često dokazivala kao istina. Tetka Maca, moja komšinica, je govorila da se rode najčešće vraćaju negde oko devetnaestog marta, a da laste dolaze tek kad voćke napupe.
 Tako je bilo i tad.
         Još pamtim kada sam prvi put videla rode kako doleću. Bio je sedamnaesti dan marta. Znači, tetka Maca se prevarila za samo  dva dana.
Prohladno, kasno jutro, mirisalo je na vlažnu zemlju. Mlado Sunce probijalo se kroz beličaste oblake. Orahovo drvo na šoru bilo je još uvek bez lišća, a  trava na travnjaku se zazelenela tek tu i tamo.
Sa vrha odžaka, na našoj kući, oglašavle su se svojom pesmom dve kumrije, gugutke. Čulo se brektanje traktora, a vrlo blizu i glasovi živeži iz susednih dvorišta. Osećali su se nevidljvivi titraji proleća u vazduhu, kao da se nečujno prikrada sa svih strana.
      Uvek, kad bih započinjala radove u svojoj bašti posle duge zime, nisam mogla da svedem pogled na jedno mesto. Dugo bih gledala u nebo, prateći kretanje malih i velikih oblaka koji su plovili njime i tražila pogledom ptice pokušavajući da odgonetnem koje su. Zatim bih lagano šetala kroz svoje dvorište praveći u sebi planove šta prvo da započnem da radim. Posmatrala sam svoju baštu i biljke u njoj dvoumeći se koju ružu da razgrnem prvu.

  Dok sam pomno posmatrala moje omiljeno drvo, staru čvornovatu dunju, nekakvi čudni zvuci su se začuli iznad moje glave. Pogledala sam opet u nebo i ostala bez daha. Rode su letele nebom, prilično nisko, iznad mog dvorišta, lagano, bez nekog određenog reda, začuđujuće elegantno za ptice takve veličine i poprilično nezgrapne građe.
Nasmejala sam se naglas, ispunjena nekom nadolazećom srećom, a i zbog jedne misli koja mi je prostrujala kroz glavu brzinom strele.
Šta bi zaista bilo kada bi rode u svojim dugim, sabljastim kljunovima nosile boščice sa bebama? Da li bi uspele da održe ravnotežu svojim teškim krilima i dugim, čvornovatim nogama?
Posmatrajući ih kako odvažno lete, bila sam sigurna da bi dorasle zadatku. Izgledale su moćno. Videlo se da tačno znaju kuda lete i što je najvažnije, letele su ujednačenim ritmom, kao da im je neko sve vreme davao takt i kao da su znale da svojim dolaskom i zaista donose vest, da je proleće tu negde, iza nekog, još od zimskog sna dremljivog šumarka.
     Sunce je svakim danom bivalo sve snažnije i toplije. Priroda se razigrano budila menjajući krajolik svakodnevno nekim novim detaljem, novim cvetom malene puslice na travnjaku, raznobojnim trubicama kaćuna, nežnim cvetovima jagorčevine, stidljivo razlistalim granama breze.
Uskoro su napupela stabla voćaka, a bokori  zumbula otvorili su svoje grozdaste cvetove roze, bele  i lila boje. Behar se laganim, ali sigurnim korakom širio mojom baštom.
        Taj dan je bio nekako poseban, da li zbog mirisa razbuđene prirode koji su se širili kroz seoske šorove, ili možda zbog sunca čiji su zraci svojom toplinom razgibavali, od duge zime zgrčena, ramena seljana.
Sedela sam, udobno zavaljena, u svojoj stolici ispod dunje. Kao i uvek, budno sam pratila i osluškivala dešavanja oko sebe; let golubova u paru, beli trag na nebu, koji je ostavio iza sebe neki avion u preletu, ciku dečje igre na šoru, vrisku gladnih prasića u susednom dvorištu, gakanje gusaka na roglju, ali, u trenutku sam, krajičkom oka spazila novi prizor.


 Na telegrafskoj žici, preko puta moje kuće, stajala je malena ptica bledožutog kljunića, nežne, okrugle glave i tela nesvakidašnje crne boje, sa čeličnoplavim odsjajima, kako bi rekli moji Lale, dunkl plavo. Glavu je nakrivila malo u stranu. Činilo se da nešto, ili nekog, očekuje. Namah se do nje stvorila još jedna ptica iste veličine, zatim još jedna, pa još jedna..

Pogledala sam u nebo, odakle se činilo da male ptice doleću, na jug.   Zaista.
Odatle se približavao jedan crni oblačak koji se vrlo brzo pretvorio u jato malih, crnookih, gracioznih ptičica čudno raširenih repova, koje su disciplinovano, kao pod nečijom dirigentskom palicom sletale jedna do druge na telegrafsku žicu. Prizor mi se učinio poznat, već viđen.
Pokušala sam da se setim gde sam videla ptice koje su stajale na žici?
U deliću sekinde ispred mojih očiju bljesnula je mala sličica u mom bukvaru, sličica ptice koja je označavala pojam za slovo L.
Bile su to laste, lastavice, kako ih još zovu. Došle su baš tad, kada su i rekli moji suseljani da dolaze, kad napupi voće, kad dođe proleće.
Tog, za mene nezaboravnog dana, sam prvi put u životu videla dolazak lasta u proleće.
     Od tada, svakoga proleća sa veseljem očekujem njihov dolazak u moje banatsko selo kraj Begeja. Uživam u njihovom neumornom letu pomno prateći lete li nisko, il visoko, jer, opet kažu moji suseljani, ako laste lete nisko, biće kiše. Ja im, naravno, verujem, jer oni su rasli sa lastama i drugim pticama i dobro poznaju njihove ćudi.
Izgleda da i same laste znaju koliko ih volim jer se, svakoga dana, „igraju“ leteći u  malim skupinama iznad mog dvorišta.
Ubrzo sam naučila da uče svoj podmladak da lete i to upravo tamo, gde je bezbedno. Male lastavice su dobri đaci i vredni i neumorni  letači kao i njihovi roditelji.
Taj njihov trening se pojačava pred kraj avgusta, pred Veliku Gospojinu. Tad laste počinju da se grupišu u manja jata i da lete neprestano, da bi, jednog od dana početkom septembra, napravile svoj poslednji krug iznad dvorišta gde su im gnjezda, iznad jablanova i bagremova po šorovima, kao da se pozdravljaju sa svima, sa krajolikom, kućama, sa rekom, da bi se zatim vinule u nebo praveći mali, razuđeni oblak, koji bi brzo nestao na južnoj strani neba.


      Eto, život se često potrudi da ispuni raznorazne želje. Meni je, između ostalog, ispunio želju da vidim lastu uživo i da čak uživam već dosta godina živeći pored njih. Ali, već dosta dugo imam jednu želju vezanu za laste, a to je, da bar jedan par lasti napravi gnjezdo ispod strehe, krova, moje kuće u Banatu.

 Dotle, ja ću i dalje uživati gledajući laste, ptice koje dolaze s prolećem, male ptice koje su nekada davno označavale pojam za slovo L u mom bukvaru.

      

        


9 коментара:

  1. Da.... kao da o nekim našim željama, ma i neizgovorenim, negde neko vodi preciznu evidenciju. Pa kad vidi da nam je teško, da smo tužni ili samo da nam treba još malo radosti, odluči da nam neku od njih ispuni. Pa nam je tako i duša puna.
    Lepo, Olja, hvala na tome što si podelila sa nama priču iz - poznavanja prirode i života.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala ti Nego, mada ja samo pokušavam da prenesem lepotu života iz prirode oko sebe. I sasvim si lepo si primetila, baš mi ispunjava dušu, vrlo često:)

      Избриши
  2. Nedostaju mi laste, ovde ih nikada nisam videla, ali zato postoje neke druge ptice koje nam dolaze u proleće i već ih vidim.Divan post

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Drago mi je da vam se dopao Zorice. Koliko znam, kod vas ima čiopa, a to su ptice slične našim lastama, samo su veće, ali su isto veoma lepe.

      Избриши
  3. Predivan tekst, vratio me u djetinstvo. Kod moje majke u dvoristu, ispod strehe, laste su imale svoje gnjezdo.Tvoj tekst me podsjetio na boje, mirise i zvukove djetinstva, hvala ti na tome. Sjetila sam se serije "Vratice se rode" svi smo je gledali, uvijek sam iscekivala novu epizodu. Hvala na posjeti:-)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Tvoj komentar Biljana me čini srećnom i još poletnijom da nastavim sa ovim mojim pisanijima, pričama, o stvarima, dešavanjima oko nas koja nam često promaknu u mimohodu, jer nas je život po malo razmazio, možda otuđio od ostalih učesnika u njemu, od prirode npr.Drago mi je da si bila na blogu i dođi opet. Ima toga i starog, a ako Bog da biće i novog:)Hvala na poseti.

      Избриши
  4. Nisam nikada videla lastu ali verujem u čuda!
    Predivna priča!

    ОдговориИзбриши
  5. Одговори
    1. Dobrodošla na moj blog! Hvala na lepom komentaru :)

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)