петак, 31. мај 2013.

Slavuj i život


Rano je praskozorje, a mene je ponovo probudila pesma slavuja iz bagremara u komšijskom dvorištu. 
Jeste li znali da slavuj pravi svoja gnjezda u travi, na tlu? Posebno voli bagremove šumarke jer je tamo veliki gustiš, a opet, nekako pitom. Zbog toga su se lepo smestili u komšijskom dvorištu koje kad pogledam, smrknem se, jer je prepuno otpada, smeća, istrošenih guma od raznoraznih vozila, sa  šupama sklonim padu. No, ipak mi je, nekako  drago jer u istom tom dvorištu raste prelepo drvo kaline, raskošan grm zove i prava, mala bagremova šumica, prepuna slavuja koji, često, zalutaju i na grane mojih voćki ili se spuste da se napiju vode iz pojilica koje sam napravila specijalno za njih, moje krilate goste. I jutros, nekako se začudih  sama sebi mojom opijenošću pesmom slavuja i nekako se, iako nisam htela, poče vraćati film prošlih godina.

Kad imaš petnaest godina, jedva čekaš da napuniš osamnaest, pa dvadeset, da postaneš punoletan, da ne može više niko da ti “soli pamet”, da postaneš “svoj čovek”. A onda, kad dođu te iste dvadesete, glava ti puna snova, želja i sve hoćeš da ostvariš odmah, ili sad, bez izuzetka. I sve želje su primarne, važne, ma najvažnije.
        Šetaš sa društvom Kališem, smejete se, grlite se, šalite se, a ni ne primećujete raskoš prirode oko sebe, ni Dunav, koji, kao da uspori, zastane, da primi u široki zagrljaj vode Save, koja se opet, nekako otromboljila, kao iznemogla od tereta gospođa, pa se raširila i prepustila, da se stopi sa njim.
 Ne vidiš ni travku, ni pticu,  a lepo ti je. Lepo ti je jer si mlad, poletan i misliš, ovo će, to vreme, večito da traje.


E, al kad se godine otkače eto tebe, mene,  u tridesetoj. Ljuljaš slatku bebu, šetaš je po zvezdarskoj šumi, daleko od gradskog smoga, ako imaš auto, nije daleko ni Košutnjak, a i Topčider sa zelenim travnatim stazama, mostićima preko malih, veštačkih jezeraca, ima i ptica, raznoraznih, ali, ti ih i ne vidiš i ne čuješ, samo gledaš u svoje dete i opet ti je lepo.

     Onda nekako i ne osetiš kad eto tebe , mene, u četrdesetim. Ustaješ radiš, rintaš, na poslu, u kući, juriš na roditeljske sastanke, mučiš opet muku sa pubertetom,  sastavljaš kraj s krajem i tek ponekad prošetaš. 
Kad ugrabiš neko vreme samo za sebe, od svih obaveza koje imaš, kojima nema kraja, a nove nadolaze, da prošetaš(m) šetalištem Lazaro Kardenasa, čuješ žamor ljudi koji se boćaju, gledaš nove mame kako šetaju bebe u kolicima, baciš pogled na zelenu travnatu, malu poljanu između zgrada da vidiš gde ti je pas, pogledom okrzneš po neku vranu, crnu ko gar i po nekog gladnog savskog galeba, a tu i tamo, po neko jato vrabaca prhne, tek da se zna da su i oni tu i da nije Beograd tek tako uzeo njih za svoj zaštitni znak. 

Tako, dok šetaš,  razmišljaš koji će fakultet da ti upišu deca, a da od svog izbora kasnije, kad se zaposle, mogu da žive dostojni čoveka.
 Opet te more neke nove brige, misli ti se zamrsile od pretpostavljenih slika budućih dana, a pored tebe, mene, promiču godišnja doba, grane pupe, beharaju, titraju uz letnji lahor, a u jesen košava nemilosrdno skida poslednje lišće, rula kontejnere sve do raskrnice, a zima se primiče iza senki na Makišu, preko puta, na drugoj savskoj obali i eto tebe, mene, u sledećoj godini, ako nam se da.

     Godine se nižu, posustaješ, posustajem, a tek su pedesete, ali, donele su nešto novo i  opet ti lepo, al opet se i brineš. 
Gledaš sa uživanjem i srećom prvo unuče, gugučeš sa njim srećno i ako ti ga daju, na tren, kratko, šetaš ponosno po parku u blizini njihove kuće, sav važan.
Sad već vidiš travu i cveće, pokazuješ ga malom produžetku i tebe u njemu, vidiš senicu koja brzo leti sa drveta na drvo, parkovske jabuke u cvatu i jorgovane,  raskošne, samonikle  i osećaš njihov miris, a  da im nisi ni blizu.

     Plato pedestih te sklizne niz godine koje dolaze i shvatiš, shvatim, da se ne kaže tek tako da smo posle pedesete na silaznoj stazi, ali, odjednom počneš da primećuješ stvari koje do juče nisi, a za koje pouzdano znaš da su bile tu, a opet, nisu. Nisi ih video, nisam ih primećivala, bile mi nekako normalne.

     Počneš da uživaš u nekim novim, a opet starim dešavanjima, mirisu cveća, cvrkutu ptica, smeni godišnjih doba bez žalosti što  godine lete, da se naslađuješ svakim danom, jer shvatiš, shvatila sam, da mi je poklonjen.

I onda, počnem da se radujem tom cvrkutu ptica u rano jutro na jedan zadovoljan način, ko mačka kad zaprede posle dobrog obroka ili prijatnog milovanja.
I opet mi je lepo. 

Lepo mi je, jer me ne budi zvuk prvog autobusa koji polazi sa početne stanice, već poj slavuja.

 Lepo mi je, jer sam dočekala još jedno, novo jutro, vedra i  čila, jer mi ta ista pesma puni dušu i čini da mi krv brže poteče, da pamtim samo lepe stvari, da se sećam sa ljubavlju proteklih godina, čak iako u njima nisam uživala sasvim jer sam u mladosti mislila da je sve što me okružuje normalno i tu, zbog mene, nas. 
Lepo mi je, jer sam zdrava i jer je to najvažnije. 
To je najveća i želja i san svih nas iako toga nismo bili  svesni i što ću, ako mi je dato i sutra opet čuti pesmu slavuja u praskozorje, kao danas i sigurno znati sviće divan dan, bez kiše, jer, možda ne znate, slavuji ne pevaju pred kišu . 



2 коментара:

  1. Matora, mnogo ćeš se ti još slavuja naslušati. I dok si još tako lepo mlada, i kada zaista ostariš.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Pročitah jutros, 05.juna, ovaj tvoj komentar, slatko se nasmejah. Hvala ti, ulepšala si mi dan:)

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)