петак, 24. мај 2013.

Ukus zelenog voća






 Rano leto je uveliko osvojilo stari deo Pašinog Brda sa belo okrečenim kućercima ispred kojih su se širile bašte sa rasvcetalim božurima purpurne boje i mirisnim turskim karanfilima. Samo je bašta ispred vile sa lepim imenom „Katarina“, bila zarasla u gustu travu i mlečiku. U senovitom uglu bašte, raslo je najveće i najlepše drvo kajsije u kraju.
Ispod drvoreda lipa, koje su širile prijatnu hladovinu, malom ulicom, držeći se za ruke, šetale su tri devojčice. Zastajkivale su na ćošku ispred stare vile obrasle u bršljan i radoznalo provirivale kroz razmake drvene ograde u njeno dvorište, sašaptavajući se međusobno. 
Tamnoputa, vižljasta devojčica, kratko podšišane kose virila je kroz ogradu gledajući ispitivački u krošnju kajsije.     
  

  •   Malo su sitnije nego prošle godine, a i manje ih ima, znalački je progovorila okrečući se svojim drugaricama.                        
  •     Biljo, jel čika Nidža popravio merdevine, upitala je bucmastu ,smeđokosu devojčicu,  nešto višu od sebe, koja je stajala pored treće devojčice, duge plave kose upletene u u pletenicu koja joj se spuštala niz gracilna leđa.
  •  Nije. Kaže, mnogo su stare, nisu sigurne i ne isplati se popravljati ih.
  • E to je već problem, naglas je razmišljala crnokosa devojčica. Treba da smislimo kako ćemo doći do njih.
  •  Ovo postaje interesantno i čudno, razmišljala je gospođa Stanka, posmatrajući devojčice kroz starinske, necane zavese. Svako posle podne u isto vreme prave promenadu i vire u Vaskino dvorište. Nešto šuruju, sigurno, ali šta? Moraću da ispitam Biljanu, mislila je i odmakla se od prozora u sigurnu hladovinu sobe.
  • Jelenaaa..čuo se glas koji je dozivao iz jednog dvorišta. Odmah dolazi kući!

Plavokosa devojčica hitro otrča u pravcu velike kuće sa duplom, gvozdenom kapijom ofarbanom zelenom bojom.
Idem i ja. Dođi pred veče da se igramo žmurke Milice, reče Biljana i šmugnu u dvorište do vile „Katarina“!

             Ostavši sama Milica je još jednom čežnjivo provirila u dvorište stare vile i debeo hlad koji se širio ispod razgranate, stare kasije na čijim su granama, sakriveni lišćem, rasli plodovi, kao veliki, zeleni pupoljci.

  •  Šta ako ne nađemo merdevine? Moraćemo da napravimo lopovske, Biljana i ja, a Lela da se popne. Ona je najviša, a ima i duge noge. Zato su je i upisali u baletsku školu. Samo da se ne uplaši visine kao uvek kad se penjemo po drveću, ili, ne daj Bože, da padne. Onda bi tek bio belaj.
 Čika Svetozar bi me tužio nani, ona mami, kaznili bi me da celo leto sedim iza kuće i da se igram samo sa lutkama. Uh kako bi mi bilo dosadno. Biljana bi se izvukla, rekla bi da sam ja sve smislila. Pa i jesam, razmišljala je Milica hodajući u pravcu svoje kuće, ali, stigavši do nje neodlučno je zastala ispred kapije.

  • Zašto ja ne bih sve sama uradila? Prilika je zgodna, nedelja je po podne, svi se odmaraju posle ručka, a i vrućina je. Niko me neće videti. Tetka Vaska sigurno drema u hladovini one njene sobe sa pirotskim ćilimima, zidnjacima.

         Žurnim koracima se uputila natrag ka staroj vili. Ulica je bila pusta. Niko nije video kad se vižljasta devojčica provukla između dve daske na drvenoj ogradi prethodno pomerivši jednu koja je bila klimava. Zvuk njenih koraka se gubio u gustoj travi dok se brzo prikradala drvetu kajsije. Uhvatila se za jednu nisku granu, odskočila od zemlje, zaljuljala i vešto se popela na drvo, kao da to radi godinama. Hitro, poput veverice, popela se na sledeću, višu i deblju granu.


  •  Mogla bih po celi dan da se verem po drveću. Mnogo mi je interesantnije od igranja školica, mislila je devojčica, ispruživši ruku i otkinuvši jednu, još uvek nezrelu kajsiju. Obrisala je rukom i zagrizla sitnim, beli zubima.
  •    Nije puno kisela, brzo će sazreti. Dok smo se mi mislile  kad ćemo, te kako ćemo, kajsije su već počele da zriju, a to nije ono pravo.  Nema ničeg slađeg od ukusa ukradenog zelenog voća. Idem više gore da naberem za Bilju i Lelu, a i da tetka Vaska ne primeti gde se denuše voćke.
      Dok se pela na sledeću granu čula je zvuk otvaranja vrata. Priljubila se kao koala uz lisnatu granu i pogledala u pravcu kuće. Niz stepenice je silazila tetka Vaska noseći stolicu za ljuljanje u ruci. Lagano hodajući došla je do kajsije, stavila je stolicu ispod drveta i sela udobno se zavalivši. Počela je da se ljuljuška lagano, gledajući u susedno dvorište.

  •    Šta ću sad? Kako da siđem, a da me ne vidi, mislila je Milica uplašeno, čvrsto se držeći za granu na kojoj je stajala?
          Vreme je sporo prolazilo. Tetka Vaska se ljuljala ispod drveta kajsije, a gore, na drvetu, ćutala je crnooka devojčica.

  • Bar da sam ubrala još neku kajsiju, nego samo jednu, a i strašno sam žedna. Evo i Sunce zalazi, a ona, kao da ima nameru da spava u dvorištu. Šta ako me nana bude tražila, a mene nema iza kuće, navirale su brižne misli u malu glavu devojčice sa dečačkom frizurom?
       Senke u dvorištu su postajale sve tamnije i tamnije. Padalo je veče. Na malom licu, oči boje trnjina, od straha su postale još krupnije i veće.

  •  E sad bi već mogla da siđeš, prenuo je tetka Vaskin glas. Ne bih htela da ti se majka brine,  a sigurno ne zna da si ovde i da opet, kao i svake godine, kradeš moje kajsije i to zelene.
        Devojčica je ćutala gore na drvetu iznenađena i zatečena saznanjem da je tetka Vaska znala svih ovih godina, da ona krade zeleno voće.
 Skupivši hrabrost, tiho je rekla: Nisam samo ja.

  • Znam da nisi samo ti, ali, ti si bolja od njih, spretnija i što je važno, ne lomiš grane, čuvaš drvo, reče joj žena.
  • Tetka Vaska, ako ti obećam da nikada više neću krasti tvoje kajsije, jer me nećeš tužiti nani? Znaš kako će da me kazni ako sazna? Neću smeti da izlazim više iz dvorišta i da se igram na ulici, samo iza kuće, sama, bez Lele i Bilje.
  • Samo ti siđi pa ćemo se dogovoriti za dalje, odgovorila joj je stara žena.
          Hitrim, spretnim pokretima, devojčica se obrela na zemlji. Stajala je pognute glave ispred sedokose žene koja se i dalje ljuljala u stolici.

  •  U selu, gde sam rođena i ja sam nekada, kao sada ti, krala zeleno voće. Prija onaj slatko, kiseli ukus. Ipak,  nije dobro za stomak da jedeš zeleno voće, reče tetka Vaska nežno gledajući Milicu. Sigurna sam da više nećeš krasti moje kajsije. Znam da ćeš i ti pamtiti ukus zelenog voća, isto, kao što ga i ja pamtim, jer to je ukus detinjstva, a ono se ne zaboravlja nikad, reče stara žena, ustade iz svoje stolice za ljuljanje, pomilova crnokosu devojčicu po glavi i laganim, umornim, staračkim hodom krete ka kući.


       Devojčica je zamišljeno gledala za njom nekoliko trenutaka, zatim je hitro otrčala do drvene ograde i izašla iz dvorišta na isti način, na koji je i ušla, razmaknuvši dve klimave daske.
       Stara, oronula vila obrasla u bršljan sa lepim imenom „Katarina“ u čijem je dvorištu rasla najlepša kajsija u kraju, ostala je iza Milice koja je žurnim koracima grabila ka kući.

-                             

8 коментара:

  1. Skoro da me rasplaka sa ovom tvojom, izuzetno lepom pričom. Vraćaš me u detinjstvo i vreme kad sam i ja kradom jela zeleno voće, ponekad i iz tuđeg dvorišta. Hvala ti na ovoj lepoj priči i topli pozdrav.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Drago mi je Zoko ako sam ovom pričom bar za trenutak osvežila divna sećanja na tvoje detinjstvo, ali i drugih na njihovo. To mi i jeste cilj kada pišem ovakve storije, da podsetim ljude na neke lepe trenutke koji su se desili i koji žive u nama bez obzira što ih je vreme "pregazilo".

      Избриши
  2. Al si me prešla s naslovom, očekivala sam sijaset saveta o svakojakim salatama i ostalom povrću, a ono - divna priča o detinjstvu.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ima jedna divna, zaboravljena, čorba od zelenih šljiva, koju ću verovatno da podelim sa vama svima kad se budem odlučila hoću li da započnem temu na bezglutensku ishranu ili "brzopoteznu" ishranu, možda čak i obe:) Ja volim ovakve naslove koji znaju da budu dvosmisleni, posebno kad već pomisliš da je tema hrana, kad ono, međutim...:D

      Избриши
  3. Sad se smejem samoj sebi - ovako bunovna, ja sam preletela preko naslova i zaključila da je reč o zelenišu. Izvini.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Nemoj da se izvinjavaš, jer mi je drago da sam te nasmejala. Povod nije bitan, bitno je da smeh produžava život:)

      Избриши
  4. ahhhh, zelene kajsije i migavci...veranje po granama i odrana kolena...detinjstvo! Divna priča, draga. baš baš lepa i srećna i setna, taman od svega :)

    ОдговориИзбриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)