петак, 28. јун 2013.

Ikona





        Činilo se da  puca sa svih strana. Dragutin je čučao u rovu izvirivajući povremeno. Morao je da čuči, jer dubina rova nije odgovarala njegovoj visini od skoro dva metra. Svuda unaokolo, neprijateljske haubice su bukvalno fircale okolni teren i buka rasprslih granata je odjekivala neprestano.


- Ovo je klanica, a mi svi, glineni golubovi za odstrel, razmišljao je. Lagao bi sebe, kad bi rekao da ga nije strah. Jeste. I druge je, ali i oni, kao on, to vešto kriju iza maske odlučnosti.
Osećao je užasnu potrebu za cigaretom. Glad nije osećao, iako nisu jeli ništa već tri dana, a ni vode nije bilo dovoljno. "Žuljao" ga je mali smotuljak duvana u njegovom gornjem džepu šinjela koji mu je doturio, u prolazu, jedan sremački seljak u nekom selu kroz koje su brzo prolazili žureći ka frontu.
      Ima tome da je već tri godine partizan, učesnik NOR-a, kako to drugovi kažu, i evo ga, gde sa svojim saborcima iz dvanaeste slavionske brigade deli sudbinu i događanja na sremskom frontu, poslednjem neprijateljskom uporištu. On je pešadinac, kao i njegov omanji drug Stojan, koji se naslonio na zid njihovog rova, ćuti i gleda u prazno. Ostali drugovi, a u rovu ih je bilo sedmoro, skupili se ispod svojih mokrih šinjela. Kiša je povrh svega, neprestano padala, dosadna, sitna, hladna, ona koja prodire do kosti.
Partizan ne sme da se preda crnim mislima koje mu kolaju glavom, mislio je Dragutin.
Lepo je to rečeno, i sve do sad, polazilo mu je za rukom da misli na povratak u rodni Katun, na majku, brata i sestre, ali danas, nekako nema mira.
Da li je to bilo zbog gladi koja se pritajeno uvukla pa zavrće stomakom, ili zbog žeđi, koja je sušila već ispucala usta, ili zbog ove buke, kišne izmaglice i neprestane huke topova i mitraljeza, nije znao da sebi da odgovor na misli koje su ga ophrvavale od jutros.
Njegovi drugovi, saborci, nisu mu delovali bolje od njega. Skoro svi su sklupčani, čučali u tom rovu, i evo, već drugi dan čekali komandu za dalji pokret. Povremeno bi i oni uzvratili vatrom na pucnje koji su dolazili sa neprijateljske strane, ali, nisu to činili sve vreme. Morali su da štede municiju.
Noću bi tiho razmenili tek po neku reč, uvek vezanu za dešavanja oko njih. Niko nije pričao o sebi, šta oseća, šta mu u tom trenutku leži na srcu. Svi su se, videlo se, trudili da ne posustanu, da onom do sebe ne pokažu svoj strah i strepnju od neizvesnosti.
   - Stojane, imaš li malo papira, upitao je Dragutin svog druga do sebe? Da nam smotam jednu cigaru od ovo malo duvana što mi je ostalo.
   - Nemam Dragutine, mani cigaru sad. Znaš da ne bi trebalo da pušimo u rovu, posebno sad, vidiš, već pada mrak.
Dragutin je bacio pogled u pravcu horizonta gde se kroz kišno nebo nazirala slabačka svetlost.
   - Pitaj dalje, ima li ko parče papira, zamoli Dragutin Stojana.
Šapat se prenosio rovom i isto tako se vratila samo jedna Stojanova izgovorena reč; Nema.
   Dragutin je lagano i oprezno izvirio iz rova i pogledao levo, u omanje drvo nedaleko od rova. Bilo je udaljeno oko petnaestak metara od njih. Ispod drveta, ugledao je komadić hartije, bar mu se činilo da je to neki papirić.
  - Stojane, eno ga papirić, pogledaj, ispod onog drveta sa leve strane, obratio se svome drugu.
Ovaj je oprezno provirio iz rova i pogledao u rečenom pravcu.
- Nisam siguran da je to papir Dragutine, a i da jeste, rov ne smemo da napuštamo, reče Stojan.
   - Ma jeste, sigurno je papirić.Taman da smotam jednu cigaru, sa uzbuđenjem mu odgovori Dragutin. Idem po njega. 
   - Nemoj Dragutine da stavljaš glavu u torbu, jel vidiš da snajperisti ne miruju, a i ovi topovi, neprestano sipaju po nama. Mi smo ovde malo skrajnuti, pa smo na sigurnom. Smiri se! Čekaj komandu, uzbuđenim glasom mu se obrati Stojan.
Ovaj, kao da ga nije čuo. Ukočenim pogledom je fiksirao papirić koji se belasao, činilo mu se, tik uz njega, treba samo da se pruži ka njemu. 
Laganim, veštim pokretom, izvio se na stranu i jednom nogom, skoro ležeći slepljen uz zemlju iskoračio je iz rova. Ostao je za trenutak da leži pokraj ivice, a onda je lagao počeo da puzi ka komadiću hartije ispod nevelikog drveta.
Stojan je gledao za njim staklastim pogledom i tiho ga dozivao; Dragutine, nemoj, vrati se!
Ali, ovaj ga ili nije čuo ili nije želeo da ga čuje i dalje je laganim pokretima, klizio preko mokre zemlje skoro stopljem sa njom u jednu senku. Uskoro je dopuzao do drveta, protegnuvši se i snažno ispruživši levu ruku, prekrio povećom šakom vlažan, omanji, pravougaoni papirić na zemlji. U tom trenutku odjeknula je snažna eksplozija i svet se zamračio.
    - Polako druže, lezi, ne diži se. Ranjen si, noga ti je izrešetana, začuo je tihi glas do sebe, a onda je otvorio oči.
Sumrak je lebdeo nad ravnicom. Dragutin je pogledao oko sebe, a zatim u osobu koja mu se obratila, prepoznavši drugaricu Miru, bolničarku iz njihove čete.
Brzim, spretnim pokretima stavljala mu je prvi zavoj na levu nogu. Ipak, izdigao se da vidi gde je Stojan, gde su njegovi drugovi. Nikoga nije bilo.
Na mestu gde je bio rov zjapila je poveća rupa, a razbacane zemlje bilo je svud naokolo, čak i po njemu samom. Umah, shvatio je da u levoj ruci i dalje drži mali papirić. Lagano, privukao je ruku sa namerom da ga razvije i konačno zamota dugo željenu cigaru, ali u trenutku kada su njegove oči susrele dlan njegove ruke ugledao je na njemu obojene obrise. 


Približio je svoju ruku da bi video šta je na slici, na papiriću, a onda je zadrhtao zureći u sliku.

 Sa njegovog dlana, iskrzana, mokra, pogužvana, gledala ga je mala ikona sa likom Bogorodice.

8 коментара:

  1. Tamo, gde je cvet srpske mladosti poslat ko na klanje, gde je zaista bila srpska klanica bez smisla i pravde, bar nekoga je Bogorodica sačuvala.Hvala za priču, divna je.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Tačno tako, hvala Bogu i Bogomajci, jer da nije bilo tako, ovi redovi ne bi bili napisani. Hvala i tebi na lepom komentaru.

      Избриши
  2. Istinite priče su uvek najbolje ,samo ih treba ispričati na pravi način a ti to odlično radiš.

    ОдговориИзбриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)