субота, 10. август 2013.

Sitne radosti





Postoji izreka koja kaže: Traži mnogo da bi dobio dovoljno!
Ja sam za nju čula prekasno. A i rasla sam u neko drugo vreme, gde su negovani neki drugačiji, tradicionalni pogledi na život i "probijanje" kroz život, kako su stariji govorili, tipa, budi skromna, nemoj da budeš previše zahtevna, ne leti visoko..
Ja sam jednostavno naučila da se u svom životu zadovoljavam malim stvarima i da se veoma radujem baš njima.
Tačnije, uvek su znale da me više obraduju i da mi ulepšaju i dan, i godinu, i vreme, neka mala, lepa događanja od onih, nazovi grandioznih.
Za mene je osmeh na licu moje majke posle mog dobro odrađenog posla u kući bio vredniji od nagrade koja mi je sledovala, ako je takav bio dogovor i često bih od te nagrade i odustajala jer mi ona nije srce punila onom toplinom kao taj osmeh.
Meni je lepa reč, hvala, koju bih često dobijala u svome profesionalnom radu imala nemerljivu vrednost i često mi je značila više i od same plate.
 Neki će na ovo prevrnuti očima, ali..različiti smo.
Neki će možda reći; Pazi je, što lupeta, kao da se od hvala živi!
Kao da se hvala maže na hleb!
Odavno sam shvatila da smo svi različiti i da različito vrednujemo stvari.
Meni je uvek bilo važnije umeti nego imati. 
Meni je uvek bilo važnije šta ko ima u glavi nego na glavi. 
Meni je uvek bilo važnije deliti nego skupljati.
I tako do dana današnjeg.
Za neke sam ja gubitnik, ali sebe vidim kao pobednika. 
Mene su uvek radovale male stvari, sitnice, one obične stvari koje često mnogi i ne primećuju.
Mnogo me obraduje kulturno oslovljavanje, iako bi to trebalo da je normalno danas, a opet, često nije.
Obraduje me nasmejana službenica na šalteru neke javne službe.
Veoma se obradujem kad dobijem gratis cvet od vlasnika rasadnika, kada se kolege sete da smo zajedno radili pa me pozovu na kafu, dok čekam na red kod lekara.
Obraduje me crtež mog lika moje trogodišnje unuke.
Posebno me obraduje komentar na nekom od mojih postova na blogu.
Mogla bih ja ovako da vam pišem koje su to sve sitne radosti koje mi ulepšavaju život, ali se bojim da bih neku propustila.
     Da ne dužim u beskraj, moj život su uvek činile lepšim one male, sitne radosti kao što je danas moj dan ulepšan novim pratiocem mog bloga, na kojem vi, koji zastanete, svratite, ili dođete, čitate ove moje pisane redove sa više ili manje zadovoljstva.
Nekome bi se to činilo veoma malo, no mislim da je život lepši uz sitne radosti. 
Mnogo davno  je neko rekao da ko ne ume da vrednuje malo ne zna da ceni ni veliko.

6 коментара:

  1. Raspisa se ti, pa ne staješ. Raduje me i to, kao i tvoje priče pune života.

    ОдговориИзбриши
  2. Bilo bi lepo da je tako al' nije :( No, nadam se da ću, kad prođe leto, opet pisati onako kako želim, a to je, stalno, ili bar, često ;)

    ОдговориИзбриши
  3. Sitnice me raduju, još uvek, ali velike brige sgtoje, jer rešenje ne zavisi od mene. Ne dam da me to obara kao nekad. Prefigo traje, ali je to Bog za mene odredio, pa prihvatam.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Nema mam druge Neno, nego da prihvatimo. Nikad Bog ne da više, no što mi možemo da ponesemo ;)

      Избриши
  4. Isto i kod mene. I više mi znače te sitnice sa ljubavlju, radujem se k'o dete. Zamisli kad bi čekali samo na neke posebne, skupe stvari i velike ddogađaje. Tako bi retko bili radosni.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Upravo tako. Ideš kroz život vedriji i onda čak i stvari koje te poremete imaju manji uticaj jer ove sitnice, "koje život znače" neutrališu njihov snagu.

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)