недеља, 11. август 2013.

Tamnjanika




       Pozno avgustovsko sunce se priklanjalo zapadu. Baštom se širio opojni miris bosiljka i trandafila. Sivo beli mačak teglio se ispod žbuna šimšira. U senci dunje, u raširenom ligeštulu, odmarala se sredovečna žena držeći u jednoj ruci knjigu, pogleda upravljenog u pravcu vitke, tamnokose devojke koja je stajala kraj čokota grožđa. Devojka se sagla,  otkinula   jedan grozd boje crvenog vina, a  zatim levom rukom otkide jedno puce i zadovoljno ga stavi u usta. Pogleda u pravcu žene sa knjigom. Stopiše se pogledi svetlozelenih očiju.
-Mama, hoćeš li i ti jedan?
Žena je ćutala gledajući u grozd u njenoj ruci kao da gleda kroz vreme..
      Džombastim seoskim putem kloparali su točkovi volovske zaprege. Na klupi, na mestu kočijaša, sedeo je seljak srednjih godina, obučen u suknene bridž pantalone, kariranu, plavu, ispranu  košulju sa prslukom preko nje. Ivice prsluka bile su optočene šujtašem zelene boje, mestimično već iskrzanim. Na glavi je imao šajkaču ispod koje su provirivale smeđeplave vlasi. Dva topla, plava oka su krasila od sunca izborano lice.
Držeći čvrsto dizgine u  rukama, vešto je upravljao kolima koje su vukle njegove dve krave, Ruža i Bulka. Do njega, malo pogurenih ramena, sedela je sitna žena približnih godina, obučena u radnu, šumadijsku nošnju, zabrađena belom maramom i nemo gledala prašnjavi put ispred sebe i daleke vrhove Rudnika. Iza njih, u kolima, ležeći na jednoj polovini ćilima, dok je drugom polovinom bila pokrivena, spavala je crnokosa, suvonjava devojčica. Dve žene, istih plavih očiju kao u kočijaša i kose iste boje, sedele su pored devojčice i tiho razgovarale.
Prva, starija, bila je isto obučena kao i žena do kočijaša, druga, mlađa, u jednostavno gradsko odelo, suknju i bluzu i džemper bez marame na glavi.
     Sunce se rađalo na horizontu. Njive i živice, pored kojih je put prolazio, budile su se uz cvrkut ptica, zujanje pčela i bumbara.
- Ima li još puno do livade Gile  upita svog brata žena obučena u gradske haljine? Sve se promenilo, ne prepoznajem više put, dugo nisam dolazila.
- Nema Nedo. Eno, iza onog hrasta međaša počinje naša livada. Sećate li se kad nas je otac dovodio  da sa njim plastimo seno? Ti si Smiljka već išla u školu, reče seljak svojoj sestri koja je sedela iza njega u kolima, pored Nede i usnule devojčice.
Kad smo se vraćali jednom, pred Preobraženje, baš kao sad, stali smo da se napijemo vode sa izvora. E tu sam se prvi pu zagledao u ovu moju Javorku, tad, pa zauvek.
 Pamtiš li Javorka?
- Ajde, ćuti, Bog te pomilovao,  probudićeš dete, stidljivo se javi žena do njega. Sigurno da pamtim.
- Neka se probudi. Vidi kako je lepo jutro, vri život, miriše seno. Ovo nema kod nje u Beogradu, jel tako Nedo?
- Jeste Gile, odgovori mu sestra.
- Mnogo ti je slaba unuka Nedo, kao da ne jede dovoljno. Jel mrljava na jelu?
- Nije. Samo je živahna, radoznala i puno trči. Nema drveta u onoj našoj bašti iza kuće na koje ne može da se popne, a vidi je, kao vejka. Ne možeš da je skrasiš na mestu duže od deset minuta. Što se hrane tiče, pa i ti sam znaš da u gradu nije kao na selu i da nema uvek svega. Imaju oni, sa velikim platama, ali mi nismo među njima. Skup je život u gradu moj brate Gligore, završi monolog Neda dok su joj se plave oči caklile od zatomljenih suza.
- Nano, gde smo došli? O kako je lepa i velika livada! Vidi nano, ima i potok. Koje je ovo drvo? idem da se umijem, u dahu je izgovorila probuđena devojčica hitro iskačući iz kola i otrčavši u pravcu potoka.
- Nemoj da se pokvasiš Ružice, doviknula je za njom Neda vrteći glavom.
Eto, sad vidiš o čemu sam ti malo pre pričala, okrete se i reče svom bratu.
- Čigra, prava čigra, promrmlja sebi u bradu.
     Dan je osvojio livadu na kojoj su vredno plastili seno Gligor, njegova ćutljiva žena Javorka i njegove dve sestre, Smiljka i Neda. Okolo njih je neumorno trčkarala mala, vižljasta Ružica, postavljajući pitanja, čas jednom, čas drugom, nekad i ne sačekavši odgovor privučena nečim novim što joj je okupiralo pažnju.
-  Nano, evo ga miš. Šta će miš na livadi? Zar on ne živi u šupi nano, uzbuđenim glasom pitala je svoju baku Nedu?
- Deda Gile, gde je taj ručak? Rekao si da će ujna Koviljka doneti ručak, a nje još nema, a pogledaj, sunce je tačno iznad moje glave, kako si kazao da treba da bude! Mnogo sam gladna, brzo je pričala devojčica.
- Sad će ona rano, samo što nije, odgovorio joj je deda, nežno milujući čvornovatom rukom devojčicu po gustoj loknastoj kosici.
- Eno, vidi, dolazi Koviljka!   Pokaza joj u pravcu puta, gde se u daljini pojavila prilika žene sa obramicom na ramenu.
- Potrči joj u susret, možda će ti reći šta nam je spremila za ručak!
 -  Gligore, hoćemo li ručati kraj potoka ili kao i uvek ispod hrasta, pitala je Javorka?
- Gore, ispod hrasta. Lepša je hladovina, a i bliže je Koviljki, da ne vuče bez preke potrebe hranu niz brdo, do potoka.
- Dosta je bilo rada. Haj'te sestre moje da  se osvežimo i okrepimo.
- Javorka, dođi, ostavi te grabulje, govorio je seljak lagano krečući u pravcu stoletnog hrasta, međaša, razgranate, kao cvast krošnje, koji je mamio svojom hladovinom.
- Deda, ujna neće da kaže šta je donela za ručak, jadala se mala Ružica.


  - Strpi se malo da postavim pa ćeš videti, smireno joj se obratila mlada žena toplih očiju boje kestena i kuštrave kose sakrivene ispod marame sa sitnim šarama živih boja. 

Bila je obučena u čistu, radnu šumadijsku nošnju. Kecelja koja je pokrivala legovanu suknju, nevešto je skrivala tragove rane bremenitosti. Ispucalim, od rada  rukama vešto je raširila kockasti čaršav preko ugažene trave i laganim pokretima počela da vadi sudove i bošče sa hranom iz korpi koje su stajale pored spuštene obramice.
- Koviljka, dete, jesi li se umorila?
- Nisam najo. Miladin mi je pomogao da donesem do pola puta, do vinograda.
        Ružica je nemirnim pogledom pratila šta Koviljka stavlja na čaršav, nestrpljivo iščekujući da otvori poklopce i razveže bošče od belog, lanenog platna.
- Evo, izvolite i prijatno vam bilo, reče Koviljka i dade svekru vruću pogaču u ruke. On je uze, prekrsti je rukom, odlomi poveće parče i pruži ga Ružici.
 - Na rano, jedi! Uzmi šta voliš, rekla si da si mnogo gladna.
        Kockasti čaršav se nije video od posuda punih đakonija. U drvenim činijama bilo je sira, kajmaka, lučene paprike, seckanih krastavaca i paradajza, a iz jedne zemljane tepsije, zlatasto ispečen, još vruć, mamio je svojim mirisom pekarski krompir. Sa strane, na plehanom tanjiru, posuta šećerom, mirisala je na cimet, savijača od jabuka.
Ružica je gledala u hranu ispred sebe, ne znajući šta pre da proba.
- Nano, stavi mi u tanjir od svega po malo, reče svojoj baki Nedi!
Svi se prihvatiše jela, tiho ćućoreći među sebom o poslu koji su obavili tog jutra.
- Ostalo je da uplastimo još samo tri otkosa, reče Gile.
-   Završićemo pre sutona.
- Ružice, lezi, odmori malo! Nemoj trčati odmah posle jela, govorila je Neda unuci!
 - Svi ćemo malo da odmorimo po ručku. Lezi i ti Gligore, odmori malo, obrati se svome mužu Javorka!
- Koviljka dete, nemoj sve sama da raspremaš, daj da ti pomognem, reče Smiljka snaji svoga brata. Dosta je što si sve to sama zgotovila i donela nam na noge.
     Sunce se sakrilo iza plavetnog oblačka, a lahor je zatitrao hrastove grane donoseći svežinu maloj skupini koja se odmarala posle rada i ručka.  Samo je mala Ružica neumorno trčkarala od stoga do stoga igrajući se skrivalice sa zamišljenim tragačima.
- Eto i to smo obavili. Hvala vam sestre moje na pomoći. Volim kad posao na ovoj livadi, koja je najdalje od kuće, završim na vreme. Dobro je. Ima dosta sena, govorio je naglas Gile, slažući alatke u kola i stavljajući jaram kravama, Bulki i Ruži, koje su celog dana pasle mirno kraj potoka.
       Kola su kloparala prašnjavim putem. Sunce je pitomo grejalo umorna leđa male družine.
- Deda Gile, ima li već grožđa, upita mala Ružica?
- Treba da ima. Još tri dana je do Preobraženja Gospodnjeg, a grožđe se posle toga bere i jede, tako su govorili moji stari Ružice, odgovori joj deda Gligor.
-Zaustavićemo se pored vinograda pa ako ima zrelog, nabraćemo ga. Uzmi od baba Javorke maramu da stavimo grožđe u nju!
     - Oooo... Bulka..ooo...Ružoo...
Kola stadoše. Hitro, kao da mu je dvadeset leta, deda Gligor skoči sa kola i zamače u red čokota.
- Ej Ružicee..dođi ranoooo, dozivao je devojčicu.
    Ova je, brzo poskakujući dotčala i zastala gledajući u njega. Držao je u ruci veliki grozd tamno rumene boje. Lagano je kidao puce, po puce i stavljao ga u usta dok mu se licem širilo zadovoljstvo.
- Tu si rano. Evo, uzmi, jedi, reče Ružici. Ružica uze pruženi grozd, otkide jedno puce i stavi ga u usta. Oporo sladak ukus joj zagolica nepce.
 - Deda Gile, kako se zove ovo grožđe?
- Tamnjanika rano, odgovori joj deda i nastavi da u maramu stavlja zrele, ubrane grozdove.
 - Nanoo, nano, vidi, tamnjanika, vikala je mala Ružica, noseći boščicu od marame, punu grožđa tamnog, kao noć i trčeći ka kolima.


- Ružice, gde si odlutala, kao iz daljine začula je glas svog muža?

Stajao je na pragu kuće i gledao u njenom pravcu.
- Dete te nudi grožđem, a ti, gledaš u nju i u grozd kao omađijana, kao da nisi tu.
- Hoću rano moja, kako da ne. Znaš da od sveg grožđa najviše volim tamnjaniku.
Donesi i meni jedan grozd, reče žena i toplim zelenim pogledom pomilova devojku kraj  čokota.

8 коментара:

  1. Eeeeeeh...
    šta da kažem, sećanja su najlepši teret koji imamo.
    Predivna i topla priča, ali kraj nekako gorak, bar meni uvek taj povratak iz sećanja u sadašnjost bude gorak, iako mi je i sadašnjost lepa.

    ОдговориИзбриши
  2. Taj, de javu momenat,(ako sam to dobro napisala???), koji se ponekad pojavi i podseti me na nešto iz detinjstva, meni čak i posle "buđenja" bude veoma lep :)

    ОдговориИзбриши
  3. Učinilo mi se na tren ko odlomak iz nekog štiva Mir Jam. Da niste neki rod...

    ОдговориИзбриши
  4. Eh Neg :) Shvatiću ovo kao compliment jer sam, kao i ti verovatno, iščitala sve njene knjige jedno kusur puta u naravno, određeno vreme ;)

    ОдговориИзбриши
  5. I jeste kopliment. Jesmo je jedno vreme nipodaštavali i svodili na nivo ljubavnih vikend romana, al, postade ona priznata. S razlogom.

    ОдговориИзбриши
  6. Hvala. Volim kad od tebe dobijem lep komentar :)

    ОдговориИзбриши
  7. S oduševljenjem i ponekom suzom sam čitala post...Setila se mog detinjstva, vinograda koje smo imali u selu kod bake i dede s obe strane i divnog mirisnog groždja svih vrsta. Bilo je tu i Smederevke, i Afus-Alija, i Otela, ne sećam se drugih vrsta, ali sam uvek volela prve početke jeseni; groždje tek zri a mi krenemo po vinogradu da trčimo i otkidamo zrna sa svakog grozda :) I danas mi se čini da osećam u ustima taj ukus groždja koji me prati sve ove godine kad sećanja probudi neki tekst, slika ili priča o vinogradu :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ako ti je za utehu ova priča i meni izmami suze jer je istinita od reči do reči. Samo su imena izmenjena
      :(

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)