субота, 05. октобар 2013.

Zabluda






         Danas sam bila na groblju da posetim večnu kuću moje majke. Ne idem često na groblje. Samo onda kada osetim potrebu da vidim mesto gde su sada oni, koji su veliki deo mog života bili prisutni u njemu. Ne volim groblja, jer me ona uvek podsete na konačnost, na nepovratnost mnogih. Uzdrma me saznanje da ispod tih kamenih ploča počivaju zemni ostaci onih koje sam neizmerno volela i onda krene tuga. Opet. Kao kad povrediš ranu koja se smirila, ćuti, počinje da zarasta, a onda te neko ili nešto zapara i tek mladu skramu razdere, a ona te zapeče, pa ti dođe da vrisneš, ali, progutaš jauk i odćutiš. Nema svrhe, ne pomaže. Boleće me  i ovako i onako.  Poražena shvatim da će tako biti do kraja, mog.
Danas, sedim na klupi i gledam sliku moje mame, na tom kamenu. Na njoj je imala negde oko 45 godina, baš kad je dobila prvu unuku. I ona gleda mene, a nije tu, a opet jeste, u meni.
Počinju misli da se roje, vraćaju se sećanja, u mlazu, ali opet, shvatim, ničega od tog nema više, ništa se neće ni nastaviti, ni ponoviti, samo će vreme nastaviti da teče, ali neće doneti ni olakšanje, ni manji bol.
Moram da prihvatim konačnost i da potvrdim, što verovatno mnogi koji su se susreli sa gubitkom onih koje vole znaju, da vreme ne leči sve.  
Stihovi dole napisani su sami istekli iz mene, posle dolaska kući. Zapisala sam ih  da ih sačuvam od zaborava, mog. 

 Zabluda

Od davnina, kažu,
sve izleči vreme.
Ja znam, lažu,
jer ovo bolno breme
što nosim u duši,
 još me boli, guši.
Kažu,
vremenom preboliš.
Lažu,
samo utrniš.
Ide život, teče,
al' rana na srcu
 ipak stalno peče.
Kad se setiš, imao si,
srećan bio, leteo si.
Al' sad nemaš više nikad,
one što su tvoji bili,
što su ti se radovali,
grlili te i voleli,
koje ti i dalje voliš
 i ne možeš da preboliš.
Kažu,
vreme leči i zaceli, svaku ranu.
Lažu, jer dušu bolom odranu,
nikad izlečilo nije.
Samo je koprenom uspomena uljuljalo
jer to je od onih koje više nema, jedino ostalo.

17 коментара:

  1. :-(
    Šta uopšte reći.
    Ja verujem čvrsto da pred nekim tugama utehe nema... nema ni reči.
    Smrt dragih, moj najveći strah, nisam htela da uđem na ovaj post jer sam pretpostavila da se tiče takvih stvari...mogu samo da saosećam i da ti pošaljem zagrljaj.

    ОдговориИзбриши
  2. Kakvo god da je vreme, ja se na groblju obavezno smrznem. I noge mi budu ledene. A rupa u stomaku stoji.

    ОдговориИзбриши
  3. Vreme samo ublažava i to posle puno godina. Vreme učini da kad pominjemo naše mile počinjemo da se smejemo na pomen nekih događaja gde smo učestvovali. To je obično bakini i dekini doživljaji sa našom decom. Vreme učini da nas svaki put ne preseče nešto u stomaku kad pomislimo na njih i zato hvala vremenu koje teče inače ne bih znala šta ću.

    ОдговориИзбриши
  4. I ljubav ostaje. Tuga zbog gubitka nam je svima poznata. Što smo stariji, sve je više tih ožiljaka na duši. Ali kada prođe taj razarajući talas sećanja, taj gotovo fizički bol, ja izvučem gotovo na silu neka dobra sećanja, neke osmehe, radosti i ljubav. I preživim taj dan. I kao i Vi znam da lažu, jer vreme stvarno samo otupljuje, maskira takav bol.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ostaje ljubav, tačno. Dobro je da svi ipak pamtimo samo lepe stvari, jer su one melem za dušu.

      Избриши
  5. Ja na groblje ne idem i tačka. Kad odem ne osećam da je iko moj zaista tu. i zato je još teže, jerr je odsustvo za mene ogromno jer ih nema i tu gde ih kao ima. I zato ih srećem u sebi, svojim mislima, sećanjima, uspomenama...tu se i smejemo i plačemo. Vreme ne leči sve, već, čini mi se, samo pokazuje da živimo i takvi, ranjeni, povređeni i da je život nekako veći od nas. Saosećam i grlim :*

    ОдговориИзбриши
  6. Ni ja ne idem na groblje. Ja još uvek uhvatim sebe kako pomislim - E, ovo će tata znati da mi kaže... Ovo moram da ispričam tati... Osim toga mislim na njega neprestano. I mislim na vreme kada, ako sve bude išlo redom, ne bude ni mame. Ni tu sliku ne bih mogla da vidim, ne tamo, znam koja je, na njoj su oboje, jako mladi (ona 26 ili 27, on oko 30), i to stavljanje slike unapred je strašno, ali eto, "praktično je"... Bol nikada ne prolazi, nikada. Upravo sam se još jednom uverila u to.

    ОдговориИзбриши
  7. Čovek je čudna "živuljka", otrpi i trpi sve. I navikne se na sve i kad hoće i kad neće. I prihvati, jer, opet, mora :(

    ОдговориИзбриши
  8. Moja OljaKa... Znam SVE... Ponekad to SVE bezuspešno pokušavam da zaboravim... Zagrljaj za Tebe od srca, iz duše...
    https://kgnada.blogspot.rs/2017/09/blog-post_15.html

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Nado, napisah da i tuga odraste, ali ne napisah da ostane u nekoj fijočici srca jer je to neizbežno, kao sećanje.Neko je lepo i izmami osmeh, neko je tužno i suze poteku. Hvala ti draga za komentar.

      Избриши
  9. D.
    Kažu,
    vreme leči i zaceli, svaku ranu.
    Lažu, jer dušu bolom odranu,
    nikad izlečilo nije.
    To i jeste tako.
    Za sve si u pravu-LAŽU. Bar oni koji imaju dušu.
    Na groblju jesu kako kažu '' posmrtni ostatci'' i to je tačno. Ipak treba otići da ti ostatci ne
    budu u korovu i prašini. Sve ostalo je u duši i, kako ti reče, ''Vreme ne leči''.
    Divna pesma, ali pogađa direktno gde boli. Ajde bar neki put ''promaši ''.
    Ipak prelepa pesma, hvala!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Dejo, rado bih ja da "promašim", al istina neće ;) I sve si lepo dodao. I ja rekoh da tuga odraste, ali i ostane u nekoj fijoci naših srca, pa kad je otvoriš, slučajno, sam, možda neka muzika, neka slika, eto nje. Sazrela, al tu je. Hvala ti što čitaš ova moja pisanija :)

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)