четвртак, 19. децембар 2013.

Drina priča



Od tad je prošlo više od pet decenija, ali evo, setih se i krenuh sa pričom pod istim naslovom, ali ovog puta u svoje, lično ime.

Bila je klinka od tek navršenih devet  godina, a pisala je o meni kao da me je celi život poznavala. Nisu se začudili samo učitelji u njenoj školi, koju je pohađala, već i ja, subjekat njenog pisanja, znanju koje je pokazala vezanim za moj život, a o svom životu, ja  bar znam sve najbolje.  Dugo sam se pitala otkuda toliko zna o meni. Kad smo se srele, na kom mestu? Nisam to nikada saznala, nikad mi  nije rekla sama. Za priču o meni osvojila je čak i nagradu, u ono vreme, vrlo prestižnu.
 Osvojila je prvo mesto  za najbolji literarni sastav na opštini, na kojoj je išla u školu. Radovala se nagradi onako kako to znaju da se raduju samo deca koja su odrasla u nemaštini i nedostatku mnogo čega. Dobila je putovanje, odmor, za vreme školskog raspusta u trajanju od čak tri nedelje na Kopaoniku, u Brusu.
Posle tog putovanja, zaljubila se u Kopaonik, u planinu, u reku Rasinu, a ja, ja sam se čudila zašto nije pisala kasnije o njima, zašto sam samo ja ostala veoma dugi niz godina jedina reka, subjekat njenog pisanja? Istine radi, znam da je napisala pesmu o Savi, ali ju je retko kome pokazivala, a nije da nije bila dobra.
Pitala sam se, svih ovih godina, da li je mašta toliko moćna da čoveku može da pruži sve podatke o nekome, ili nečemu, a da on to u suštini nikada nije video, a ni osetio? Posle njene priče o meni, shvatila sam, da postoje ljudi koji imaju, možda, dar prekognicije, a da toga nisu ni svesni i da im to, ustvari, omogućuje da, kao  što je uradila ona, pišu o nekoj temi, a da su o njoj znali veoma malo, čak ništa.

Znala sam da voli da "putuje", kako je ona to nazivala. Uzimala bi svoj stari, pohabani, nasleđeni geografski atlas, otvorila bi ga nasumice, zažmurila bi i vrhom olovke dotakla mapu na otvorenoj strani. Tamo gde bi olovka napravila tačku, dugo bi i pomno razgledala taj predeo. Mora biti da je tako i mene odmaštala, na jednom od svojih "putovanja" jer, kako bi inače znala sve to što je znala o meni, a da me nikada nije upoznala. Pri tom je bila i mala devojčica, tek na početku sticanja znanja iz raznih oblasti. Ipak, shvatila sam da je bila radoznala jer da nije, sve što je saznala o meni zaista nije mogla samo da odsanja ili samo  izmašta.

Čudila sam se kako je znala da sam ja postala zagrljajem, kako je ona to napisala, dve brze, planinske reke, Pive i Tare kod mesta zvanog Šćepan Polje, ali, da nimalo nisam zaostajla u temperamentu  darovateljica mog života. I ja sam, kako je ona to znalački stavila na papir, bila obesna, žustra, brza, hirovito valovita, dok sam tekla kroz klisure i kanjone probijajući sebi put duž mog vodotoka.
 Na momente bi me suzili da sam osećala da bih prsla.  Opet, radovali bi me usputni saputnici koje sam primala u svoje naručje da mi dalje prave društvo dok tečem i hučim i brujim neštedimice praveći bukove i tek po negde, smirujući svoje vode, da predahnem.
Znala je da su se u mene ulili smaragdno zeleni Lim i stidljiva Žepa koja je, valjda želeći da se zapamti ne samo po mostu, skoro skočila meni u naručje.
 Sutjesku je sigurno pomenula jer se potsetila partizana i pesme o njoj.


Ćehotina je, mora biti asocirala na sevdalinku koju je divno u ono vreme pevala Nada Mamula, a ona, ta mala devojčica koja je pisala priču o meni je znam, mnogo volela muziku i volela je da peva.

Za Jadar, e to je sigurno znala zbog Vuka i Tršića i poplava zbog kojih sam bila dugo omrznuta kod običnog, seljačkog sveta, sve dok nisu shvatili da svako zlo ima svoje dobro, a ja sam im sa svakom poplavom donosila i boljitak i bolju žetvu.
Tek mnogo godina kasnije je pričajući o meni, usmeno, svima, govorila kako je ostala fascinirana rekom Godina, najkraćom rekom u Evropi, a koja se opet, slila u moje mirne vode kod Perućca i Rzavom, mom sadrugu po teškoćama toka kroz planine,  kome sam ja zavidela jer su njega pohodili orlovi, beloglavi supovi, dostojanstveni vladari litica i visina neba iznad nas.
 Dok smo mi u njih gledali odozdo, zadivljeni  snagom i lepotom njihovog leta, činilo nam se da su majušni za tako nešto, nemoćni čak, a oni, oni su u nas gledali odozgo i ko zna koliko smo se mi njima činili slabašnima i sićušnima, onako zapreteni među okolnim planinama koje nam ni malo nisu pomagale da tečemo mirno, naprotiv. Htele su da nas po svaku cenu ukrote, podjarme, umire, ali, ni jedna u tome nije uspela. Ja sam, kako je mala devojčica lepo primetila, bila svoja sve vreme svog puta od momenta mog nastajanja pa do, moram ipak da priznam, dolaska u ravnu Mačvu.
Tek tu sam se malo smirila, olenjila, raspojasala i tekla bih, igrajući se, uokolo, naokolo, praveći, geografi kažu, meandre.
Uživala sam gledajući u ta divna zasađena polja koja su sa svakim godišnjim dobom dobijala novi kolorit, neki čudesan, iskonski mir od kojeg čak i ja nisam postala imuna i eto, zato sam tekla mirno. Nisam želela da poremetim svojim plahim temperamentom to savršenstvo i harmoniju koje su pružale te ravne obale sa moje obe strane.
Sve je to lepo, ali onako, od srca, opisala ta mala devetogodišnja devojčica, a da se nismo to tad, nikada srele ona i ja.

I kako se ne bih čudila što me je spoznala i ušla u dušu, a nije bila reka kao ja.

Ipak, videla me je. I  ja sam nju, iz daljine doduše, dva puta, mnogo godina kasnije posle tog pismenog sastava u njenom trećem razredu osnovne škole.
Ona je sa svojom porodicom sedela na klupi, na odmorištu kraj druma, u Zvorniku, gledajuću u mene sa vrha brega na kojoj je bila klupa, gde su zastali da predahnu od dugog puta ka moru i da se okrepe. Znam da je uživala u tom svom prvom pogledu na mene, posle dugih, šesnaest godina nakon što je napisala pismeni sastav o meni, Drini, reci koju je tog dana  imala priliku da vidi prvi put u svom životu.
Onda su prošle još mnoge godine, tačnije skoro isto toliko, jer su joj deca išla u školu. Starija u gimnaziju, mlađi u sedmi razred osnovne škole.
Vozili su se onim vrletnim putem od Perućca ka Mitrovcu na Tari. Deca su uživala u predelu i visini dok je ona sklanjala pogled od prozora drhteći od straha i uporno izbegavajući neminovan susret pogleda. Na kraju, ipak nije odolela, zatomila je strah, pogledala je u mene sa te visine, ali me nije gledala s' visoka, ne,  jer, ona me je volela, oduvek. Divila mi se.
 Čak i u tim momentima gde sam ja voljom ljudske ruke bila podjarmljena i smirena u to veliko jezero koje je njima značilo mnogo i donosilo mnogo dobrog. Meni, moram ipak da budem fer i kažem, donosilo mi je preko potreban mir, nakon svih onih savladavanja planinskih tesnaca sve do Bajine Bašte, do tog jezera, gde sam se raširila skoro dvestotine metara u širinu, a opet, znam kako mi je bilo tamo gde sam morala da se skupim na samo petnaest.
Ona, devojčica u njoj, a odrasla žena, gledala je u mene ne trepćući i upijajući moju tamnozelenu boju i izgovarajući samo jednu reč, Zelenika.
To je bilo moje drevno, narodno ime koje sam zaslužila jer sam tečući, svuda i uvek, bila zelene boje, osim, kada bi me Jadar zapljusnuo svojom blatnjavom vodom koju je pokupio razulareno vukući oranice duž svog vodotoka jer nije mogao da zaprete snagu svojih novopridošlih, nabujalih pritoka.
Ljutilo bi me kad bi me tako ukaljao i onda sam, hoteći da se što pre sperem od tog blata i ja valjala obale, ne shvatajući da postajem kao i on, muljevita, neprozirna, troma, zagušena, ratoborna.


Trajalo bi to, nekada danima. Ljudi bi me tih dana kleli, a mene je svaka njihova kletva ljuto bolela, no, bila sam često nemoćna i ja sama, pred snagom svoje prirode. To sam bila ja, koliko god se to nekome ne dopadalo i nisam mogla nikuda odatle gde sam bila.

Porasla je devojčica, odavno. Silazi stazom života, ali i dalje misli na mene, znam. Znam i da je posle te priče, školskog pismenog sastava, nastavila da piše i dalje, uglavnom za sebe, odskoro, deleći i sa drugima. Smogla je hrabrost da izađe u javnost sa svojim, kako je ona to govorila i govori, zapisima u trenutku inspiracije. Ali, nas dve se još nismo upoznale do sad, ni jednom.
Ona nikada nije dodirnula moju vodu, a ja nikada nisam osetila njene ruke, a poznajemo se ipak, ona mene i ja nju. Nekome će to biti možda čudno, meni nije.
Ja znam da sam zaslužna što ona piše ta svoja pisanija i dan danas, a ona zna da me poznaje koliko i ja sebe samu, skoro.
Ja sam reka njenih dečjih odmaštanih i nedomaštanih snova, a ona je svedok moje istine u njenoj istini.
Obe ćemo trajati, svaka onoliko dugo u životu one druge koliko je to postanjem određeno i obe ćemo voleti jedna drugu, ja, Drina nju i ona, mene, Drinu.











11 коментара:

  1. Ovde si prevazišla sebe i sve do sredine me držala u neizvesnosti.Bravo!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ovo je bilo spremljeno za FBI, ali nije mi se dalo. Bolje je ovako, slažeš se?

      Избриши
  2. Одговори
    1. Drago mi je da ti se dopalo Sanja :) Pišem stvarno iz duše ;)

      Избриши
  3. Savršeno...sviđa mi se !
    Nisam baš mudra da pišem lepo, ono što ja pišem svakodnevno niko ne voli da čita.
    Zato odmaram dušu kod dragih ljudi koji lepo pišu neke sasvim druge stvari.
    Volela bih da skineš verifikaciju, lakše je komentarisati.
    Kiss!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Sve što se tiče komentara, sređuje Bloger, ja o tome pojma nemam, ali, proveriću ;) Drago mi je da ti se sviđa :)

      Избриши
  4. Divno si ovo napisala Olja. Pisano srcem...:)

    ОдговориИзбриши
  5. Baš sam uživala.Ta reka i zaslužuje ovako lep tekst pun emocija.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala ti Milice na lepom komentaru za, saglasile smo se, lepu Drinu :)

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)