уторак, 10. децембар 2013.

Dunja




  •       Milena, eno je Nataša, čeka nas, reče Smiljka - pokazujući kroz prozor autobusa koji se lagano zaustavljao, na devojku koja je stajala na peronu autobuske stanice zgrčenih od zime ramena, sa crvenom kapom na glavi, ispod koje je na čelu virio žuti čuperak. Na izlazu iz autobusa ošinu ih hladan vetar u lice i mraz zaštipa za tople obraze.
  •  Dobrodošle u hladnu Kikindu. Tačno je -18, reče Nataša. Haj''te brzo da od nas ne postanu sante leda. Sva sreća da vas dugo ne čekam, a i da blizu stanujemo -  u dahu je izgovorila i izljubila se sa gošćama, prvo sa svojom sestrom Smiljkom, a posle, sa njenom najboljom drugaricom Milenom.
  •  Smiljka, juče smo zaklali svinjče, ima svežih belih kobasica. Mama je ispekla krompir mesečar i bundevaru za večeru - govorila je Nataša žurno grabeći napred.
Dočekala ih je topla kuhinja sa punom trpezom i miomirisima banatskih specijaliteta.
  • Sigurno ste umorne od puta, prihvatite se jela pa lezite da se odmorite i ugrejete! Soba vam je spremna -  govorila je Natašina majka. Suta ćemo se ispričati Smiljka. Teča je već legao. Znaš da i on voli da čuje kako je u Beogradu i kako živite.
Milena je, sladeći se, lagano grickala popušku i komad džigernjače, bacajući željno pogled na rumenu bundevaru u tanjiru na kredencu.
  • Ja ne mogu ništa više, pući ću -  reče Smiljka. Milena, nećeš moći da spavaš ako se prejedeš. Ostavi malo i za sutra -  začikavala je svoju drugaricu.
  • Smiljka, mama vam je namestila krevete u onoj dugačkoj sobi do ulice, da možete do mile volje da pričate - reče Nataša svojoj sestri.
  •  Spavaj u ovom krevetu sa desne strane, on ima dunju, biće ti toplije, a ja ću u ovom levom koji ima jorgan, reče Smiljka mileni. Pogledaj, tetka je stavila crepove u krevet da se zagreju, a bubnjara se usijala.
Milena se ušuškavala ispod dunje u toploj postelji dok su joj misli lutale daleko, a pogled pratio igru senki na zidovima koje je pravila svetlost ulične svetiljke ispod prozora sobe. Sećanja su navirala...
.....
 Devojčica, tek probuđena iz sna, tromo je koračala mračnom ulicom držeći se za skut majčinog kaputa.
  • Požuri dušo, pobeći će nam šinobus, tiho je korila majka. Vidiš kako Nemanja trči. 
Milena pogleda žutu kosicu svog mlađeg brata koji je išao ispred njih držeći oca za ruku. On se radovao putovanju u Titel i nije mu smetalo što su ga probudili u cik zore, a njoj se spavalo.
Zašto su mama i tata odlučili da prvog dana zimskog raspusta putujemo kod bake i deke, razmišljala je Milena?  Bar da nije tako hladno i da ne pada sneg.

Na stanici je bilo mnogo putnika. Svi su se tisklai i gurali želeći da što pre uđu u topao voz.
  •  Da li svi putuju u Titel tata - pitao je Nemanja oca?
  • Videćemo sine. Titel je poslednja stanica - odgovori mu otac.
Milena je sela pored prozora. Drvena klupa je bila hladna. Pisnu sirena i voz krenu. Grad je spavao. Sivo nebo najavljivalo je svitanje. Sneg je neprekidno vejao i smetovi pored pruge zaklanjali su vidik.
  • Tata, koja je ovo reka - ču se Nemanjin glas?
  •  Dunav, sine - stiže strpljivi odgovor.
Mašinovođa je ugasio svetla u vagonu. Razdanilo se. Kraj prozora promiče bela ravnica. Nigde brda, sve ravno, belo i zavejano.
Čela naslonjenog na prozorsko staklo, Milena je gledala u ravnu belinu i brojala bandere kraj pruge. Voz se kretao sporo.
  • Eno ga zec Nemanja, pogledaj kako trči kroz sneg - pokazivala je devojčica rukom svom bratu na zeca koji je skokovima savladavao visinu snežnog pokrivača.
  •  Al' je veliki i kako brzo trči -  oduševljeno je uzviknuo dečak!
  •  Kada stižemo u Titel tata - upitao je mališan?
  •  Predveče sine - reče otac i nastavi da nešto tiho priča sa majkom.
 Zamirisala je slanina i beli luk i čulo se krckanje otkinute korice hleba.
  • Gladan sam mama, mogu li dobiti nešto da jedem - upitao je dečak majku?
Majka, nežna žena zagasito zelenih očiju i crne kose tek prošarane sedim vlasima, saže se i iz platnene torbe izvadi zamotuljak, razvi beli papir, razdvoji dva parčeta hleba i dade jedan komad dečaku, a drugi devojčici. Na Na površini hleba se crvenela aleva paprika.
Dečak halapljivo zagrize veliki komad. Devojčica je pogledala u hleb namazan mašću, okrenula ga nekoliko puta u ruci i počela da jede sitnim ugrizima žmureći pri tom.
    Šinobus je kloparao preko ravnice, putnici su izlazili i ulazili na usputnim stanicama, Milena i Nemanja su spavali.
Dan se lagano gasio. Sneg je prestao da pada. Milena se odavno probudila i gledala kroz prozor. Voz je stajao. Na staničnoj zgradi pisalo je ime mesta. Sa leve strane ćirilicom, sa desne, latinicom, Perlez.

Voz je cimnuo i krenuo dalje.
  •  Probuđen iz sna, sanjivog pogleda Nemanja upita oca: Hoćemo li još dugo da putujemo, ja sam već umoran, kad će taj Titel?
  • Vrlo brzo sine - odgovorio mu je otac. Hajde da se pripremimo za izlazak, ali polako, bez žurbe.
Konačno uz pisak sirene i jak trzaj, voz je stao.
  • Titeeeel - vikao je kondukter - poslednja stanica!
Kroz zavejanu ulicu, dok se spuštalo veče, koračala je mala porodica žureći ka toplini vojvođanske kuće. Zvono sa crkve odbrojavalo je sedmi put.
  •  Ko je - čuo se glas iz dvorišta dok su psi nervozno lajali?
  •  Mi smo majko - oglasi se očev glas.
  •  O kakva radost, kakva radost - ponavljala je starica, žurno otključavajući kapiju. Lepi moji pilićani, tepala je Mileni i Nemanji. Žurite da se što pre ugrejete.
U kući je mirisalo na pečenu ludaju, jabuke, vruć hleb i džigernjaču.
  •  Upravo smo seli da večeramo, raspremite se i primaknite se stolu - lica razvučenog u osmeh govorio je deda.
U uglu je tiho pucketala vatra u starom, crnom šporetu sa sjajnim mesinganim drškama na kojima su visile mašice.
  •  Bako, hoću da spavam - čuo se Nemanja. 
  • I ja - oglasila se Milena.
Rumenih obraza od toplote deca su krenula za bakom.
  • Evo, ti ćeš da spavaš  u ovom krevetu sa leve strane Nemanja, a ti Milena u ovom sa desne strane - reče baka uvodeći decu u sobu u kojoj se već osećala prijatna toplina koju je širila peć bubnjara u uglu sobe.
  •  Bako, krevet je visok, bojim se.
  •  Ne plaši se dušo, to je samo dunja. Dođi da te njome pokrijem!
Devojčica se ispruži u krevetu osetivši toplotu od crepa zamotanog u krpu. Baka je nežno pokri i ušuška dunjom.
 Dunja, kako lepo ime za nešto što je mekano kao mamino krilo i što greje lepše i od bubnjare u ćošku, pomisli Milena i spokojno zatvori snene oči...
  Čkiljava ulična svetiljka razbijala je noćnu tamu sobe praveći senke čudnih oblika po zidovima male sobe u kojoj su mirnim snom spavali Milena i njen mali brat.
  •  Milena, sutra uveče idemo u omladinski dom, na igranku. Upoznaću te sa mojim najboljim drugom, Darkom. Videčeš,  dopašće ti se. Šta misliš o tome - upita Smiljka svoju drugaricu?
Odgovori joj ćutanje. Devojka se podboči u postelji i pogleda u krevet preko puta svog.
  •  Pa ti spavaš Milena, ništa nisi čula od svega što sam ti pričala, a ja, pričam li pričam, k'o navijena.
Napolju je huktao severac kroz vojvođansku ravnicu praveći kovitlace od snega

Smiljka još jednom pogleda svoju drugaricu čiji su samo pramenovi duge, valovite, vrane kose izvirivali ispod dunje, osmehnu se, navuče svoj jorgan do brade i tiho prošaputa: Sanjaj lepe snove Milena!



PS: Za one koji možda ne znaju!  :)
      dunja - perina
      popuška - okrajka od hleba
      ludaja - bundeva
      mašice - metalna hvataljka za žar i ogrev

11 коментара:

  1. Naučih nešto - ovo, popuška, i kod nas samo, okrajak. Bundeva je tikva, mašice-mašice.
    Lepa topla priča, ko zagrejana soba na minus 18.

    ОдговориИзбриши
  2. Idila. Sve me podseća na detinjstvo. Počev od tvog stila i opisa, takve su bile knjige koje sam onda čitala, preko devojaka koje se raduju razgovoru pred spavanje, do putovanja šinobusom, koje sam iskusila za vreme krize. Uživala sam u ovoj pretoploj priči <3

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Raduje me da si uživala u ovoj priči jer je zaista odraz jednog vremena kojeg više nema, a bilo je veoma lepo i tako divno relaksirajuće, a opet životno.

      Избриши
  3. I dan-danas se pokrivam dunjom. Jeste da je ova stigla iz inostranstva, nije bakina, ali se pod njom isto kao nekada, lepo spava. Pozdrav Olja i hvala na lepoj priči.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. I ja se, kad zimu zimujem u Perlezu obavezno pokrivam dunjom, kao i ti Sneška i svaki put, ali baš svaki, me potseti na ovu priču. Drago mi je da se i tebi dopada.

      Избриши
  4. Sada si me nešto podsetila i inspirisala! A već dugo ne mogu da pišem... Probaću danas!

    ОдговориИзбриши
  5. Predivna priča <3 Sad sam se sjetila mirisa toploga crijepa (samo ga je moja baka zamatala u novinski papir) koji me je začas, vječito promrzlu, ugrijao. Taman kad sam na kraju pomislila da upitam što je dunja, naučih nešto novo. Obožavam vaše priče, tako me snažno vrate u djetinjstvo, hvala vam :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Baka je bila mudra Mirna jer novinski papir još duže čuva toplinu ;) Drago mi je da ti se priča dopala i hvala na komentaru :)

      Избриши
  6. Ja nisam znala da je dunja perina. :) Divna, topla priča... :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala Marija B. na komentaru. Drago mi je da ti se dopala :)

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)