субота, 23. фебруар 2013.

Sećanje na jednu dvojku



 Nekada davno...
Ovim rečima uvek počinju bajke, ali  ovo nije bajka. Ovo se zaista dogadjalo i dogadja opet, ali na neki novi, drugaciji način.
      Šezdesetih godina prošlog veka, nekako odmah posle  prvomajskih praznika, koji su se u to vreme svetkovali dva do tri dana, u zavisnosti od dana u nedelji, a mislim da je baš te godine bio jedan poduzi prvomajski praznik, mi, djaci trećeg odeljenja,   jednog   šestog razreda, jedne beogradske osnovne škole, smo odlučili da pobegnemo, svi,  prvi put, sa poslednjeg časa toga dana, sa časa biologije. Osladilo nam se praznovanje i dokoličarenje tih prazničnih dana, kao  i bavljenje svim onim sto smo  u toku slobodnih dana radili. 
Vreme nam je išlo na ruku. Proleće je u punom zamahu osvojilo grad, parkove, ulice i drvorede u ulici Svetog Nikole, onda, ulica Baje Sekulica. Novo groblje, koje se nalazilo neposredno u blizini naše škole je ozelenelo i kao i uvek, mamilo nas je svojim mirom. 
Često smo znali da se, posle završetka časova igramo tamo, kod spomen kosturnice junacima iz Prvog svetskog rata. Onako grandiozna, budila je u nama dodatnu, već ionako razbuktalu maštu.
 Tako smo i tog majskog dana, a bio je prvi radni dan u nedelji, ponedeljak, pre podne,   odlučili da svi odemo i da se tamo igramo dok se ne završi taj poslednji čas u školi, čas sa kojeg smo pobegli.
 Nije da nismo voleli biologiju, naprotiv. Još više smo voleli našu profesorku biologije, Ivanku, ali, vreme nam je toga dana prolazilo sporo  u školi i kao za inat, svi su  nastavnici propitivali. Bilo je to i uobičajeno, jer, ruku na srce, bližio se i kraj te školske godine.
     Pobegli smo svi, čak i Bane, najbolji djak u razredu. No, kako sve lepo ne traje dugo, neki su se od nas uplašili i... vratili u školu, na taj, po mene zlosrećni čas biologije.
Vratio se i Bane, tačnije, ispostavilo se, da smo ostali samo nas dvanaestoro,  ''najhrabrijih'', od trideset i šest djaka koliko ih je bilo u našem razredu. Ostali smo onako zbunjeni, sa osećajem izdaje od strane svojih drugova.

Medju nama, koji smo ipak istrajali u tom ''hrabrom'' činu, bilo je nekoliko devojčica, medju kojima sam bila i ja.  Sedeli smo tužno na stepenicama spomen kosturnice i izmedju sebe razgovarali šta li se dešava sad na času i nekako nestrpljivo iščekivali zvono za kraj nastave toga dana, koje se ubrzo nakon tog, nama se činilo dugog iščekivanja, začulo.
Žurno smo istrčali iz groblja žarko želeći da saznamo šta se sve izdogadjalo na času. Bili smo veoma  iznenadjeni saznanjem da je profesorka, videći da nedostaje trećina djaka u razredu, odlučila da predaje novu lekciju, uprkos tome, što nam je naglasila da će nas odmah posle praznika propitivati.  Još više smo bili iznenadjeni saznanjem da skoro niko od naših drugova, koji su se vratili na čas, nije sa nama želeo da podeli ono što su na času učili.
        Profesorka Ivanka je predavala o krtici, rekli su samo toliko, a lekcija o krtici,  nije postojala u knjizi biologije. Znači predavala je u ''pero''.
 Ne, nije dozvolila da se ništa zapisuje, odgovorili su nam naši drugovi. Ko je šta uspeo da zapiše, a da ona ne vidi, uspeo je.
 To je potvrdilo moje sumnje.  Naša profesorka Ivanka je bila veoma ljuta na nas i vrlo razočarana, verovatno zbog samog saznanja da je medju onima koji se nisu vratili na čas, bilo dosta odličnih djaka, a ja sam bila jedan od njih.
 Oni su, prema ondašnjim merilima, trebalo da daju ispravan primer svojim drugovima  sa lošijim ocenama.

        Došla je i  sreda.  Tog jutra sam se nerado spremala za školu i prvi put me zaista bio strah, ako ne računam strah od prvog školskog dana u prvom razredu.
 Prvi čas u školi, bio je čas bilogije.  Malo mi je bilo lakše kada  sam u školi saznala da i drugi, od nas ''begunaca'',  imaju tremu.

  Svi smo sedeli u svojim klupama mirno, bez žamora, nemi, kada je u naš razred ušla  profesorka Ivanka. Ustali smo da je pozdravimo. Nije nam otpozdravila, što je bio siguran znak da je veoma ljuta.
Žurno je zapisala u dnevnik otsutne sa časa i kao iz topa progovorila:
 -Izadji ispred  table Olivera!

Srce mi je lupalo kao ludo. Treba li da kažem da sam obožavala biologiju kao i svoju profesorku Ivanku? No, uprkos tome što sam znala da i ona voli mene, nespokojno sam iščekivala sled dogadjaja.

-Ajde sad da nam lepo ispričaš sve šta ti znaš o krtici - u dahu je izgovorila profesorka Ivanka!

Pitanje me je bukvalno zaledilo. Ono sto sam uspela da u  tih dva prethodna  dana naučim o krtici, snalazeći se  kako znam i umem, zasigurno sam znala da nije dovoljno.  
Nije da nisam znala baš nista o krtici. Jesam, ali da je to zaista nedovoljno, uverila sam se veoma brzo.
 Moja profesorka  biologije nije bila zadovoljna znanjem koje sam prezentovala i za sve sto sam rekla i nacrtala, dala mi je, dvojku!!!
To je bila moja prva dvojka u toku dotadašnjeg školovanja. Bila sam poražena i veoma tužna. Zar će jedna krtica da mi pomuti planove da na kraju školske godine ponovo imam sve petice, razmišljala sam utučeno, odlazeći na svoje mesto?


      Sa puno ljubavi se i danas sećam moje dobre profesorke biologije Ivanke, a ovih poslednjih meseci sećanje na nju navire svakodnevno jer, u moju baštu se doselila, niko drugi do, krtica.  Došla je onako iznenada, po svom ustaljenom običaju, tamo gde je i ne očekuju.  Prvo, u moj vrt, gde ja sa puno volje, na jednom malom prostoru, sadim i sejem  zdravo povrće za upotrebu u svome domaćinstvu. 
Isprva sam mislila da su ta mala ispupčenja na površini tog prostora  samo moj loše odradjen posao grabuljanja površine istog, ali... nije bilo tako.
 Posle izvesnog vremena pojavilo se i pravo izdignuće sa puno fine, rastresite zemlje. Nije bilo sumnje. Pojavila se ona, moja ''mučiteljka'' sa jednog školskog časa biologije.

      Pljuštali su saveti mojih komšija šta da uradim da se trajno oslobodim uljeza, ali ja to nisam i ne mogu da učinim. Ona, krtica, je jedna velika vrednica i iznad svega korisna životinjica, čak i onda kada buši i kopa svoje hodnike tamo gde nama ljudima, ne odgovara, u našim dvorištima, baštama i vrtovima, a ova je upravo to činila u mom dvoristu.
        Pustila sam je da vidim šta će i dokle će sve da kopa. Samo sam uredno sklanjala tu isitnjenu zemlju sa površine koju je ona izbacivala kroz otvore svojih podzemnih lavirinata. Na kraju, koristila mi je. Ja čak i kad bih htela, nikada ne bih mogla da usitnim zemlju tako sitno kao što je ona to radila. Kad se bolje razmisli, na ovom svetu ima sasvim dovoljno mesta za sve, pa tako i za nju, malu krticu, podstanarku u mom dvorištu.
No, kako ona ima ''veliki''apetit, vrlo brzo se razbaškarila i po mojoj bašti, lejama sa cvećem, a i po travnjaku. 
Odlučila sam da poslušam samo jedan savet koji joj ne može nauditi, ali je može držari pod kontrolom. U svaki njen otvor stvaljala sam po jedno uspravno parče trske.  Izgledalo je šašavo, kao iz one reklame, ali delovalo je. 
Ona se nije vraćala da kopa na tom mestu, ali je zato vredno kopala dalje. Čas u leji sa cvećem, čas po travnjaku. Sasvim je očigledno da je širila svoje podzemne hodnike.

       Jutros se na mom travnjaku ''ponosno'' izdizala nova gomila vrednog, rudarskog rada moje podstanarke, kojoj sam iz milošte dala ime Filip.


 Ja volim da dajem imena svom cvecu, drveću u mojoj bašti, ili ukrasnim predmetima u istoj. Tako se moja sibirska breza zove Larisa, jedna ruža, koja je nosila vrlo ružno ime, ''Oštrokondja'', jer nas je na mestu gde je rasla pre no što smo je presadili grebala uvek kada bismo prošli pored nje, sad nosi elegantno ime, ''Rozalija'', dok se solarne lampe, patuljci i  jedna žaba, zovu Spasoje, Danilo,  Jeremija, Zvončica i Žaklina. 
E pa zašto se ona, krtica, radilica, ne bi zvala Filip.
Zamišljam je, kako, onako poluslepa, vredno buši podzemne hodnike svog stana. 

Mora da priznam da me po nekad i zasmeje ta njena ''grandomanija'' za sve većim životnim prostorom, ali i zadivi njena upornost da ga povećava.
     Ovih dana se kolebam da joj, možda, ime promenim u Homer, jer ima nečeg homerovskog u njoj, u toj istrajnosti da ostavi iza sebe trag svog bitisanja na jednom prostoru i u jednom vremenu, mom.

      Sve što više živim ovaj život, sve više dolazim do ubedjenja da čak i tako male životinje, kao što je krtica iz moje bašte, zaslužuju da nose takva  velika imena, imena velikana kao što su bili slepi pesnici, naš Filip Višnjić  ili Grčki Homer, jer imaju veliki udeo u životu prirode i svetu koji nas okružuje, a koji, ne tako retko, smatramo zdravo za gotovo, pa smisao postojanja i tako malih zivotinjica, smatramo zanemarljivim. A nije tako.
      Ko zna još koliko je dana predamnom, ali jedno je sigurno, Filip ili Homer, mala vredna krtica i moja nekadašnja ''mučiteljica'' sa jednog davnog časa biologije u osnovnoj školi, ostaje da živi u mome vrtu i u mojoj bašti.

      Jednom davno, sve je obećavalo da je nikada ne zavolim, zbog jedne, zaista zaslužene dvojke iz biologije. No, ona je  svojom dokazanom upornošću i  vrednim radom u izuzetnim uslovima življenja,  uspela   da osvoji jedan mali deo mog srca samo za sebe, trajno.
I tako ćemo, nadam se,  živeti  i deliti jedno dvoriste, srećne i zadovoljne i ona i ja. 
Ipak, kao u bajci.




петак, 22. фебруар 2013.

Sticanje boljeg imuniteta uz pomoć ishrane i empirijskih suplemenata i "lekova"





Klimatske promene koje se javljaju, najčešće u ovo doba godine, pogoduju razvoju virusa, a kako republička epidemiološka služba izveštava, trenutno u našoj zemlji hara tri ( neko kaže čak četiri ) vrste virusa zbog kojih se broj obolelih povećava iz dana u dan. Uglavnom se zna da lekova, virucida, ima veoma mali broj, kao i da je njihovo dejstvo nedovoljno, a često i  neuspešno zbog toga što virusi imaju svojstvo da veoma brzo mutiraju, pretvaraju se u novu grupu virusa otpornih na ove lekove. 

Zbog toga je od izuzetnog značaja prirodan ili stečeni imunitet tj. zaštita našeg organizma od bolesti, posebno kada su  grip ili gripozna stanja u pitanju.
Veštački imunitet, koji se postiže imunizacijom tj. vakcinacijom protiv gripa, neretko omogućava   samo blaže ispoljavanje simptoma gripa tj. da se  isti manifestuje kao gripozno stanje. 
Veštačka imunizacija protiv gripa je nedovoljna da organizam zaštiti na duže staze.
 Zbog svega ovog od velikog je značaja ulagati u postizanje dobrog zdravstvenog stanja oganizma tj. u stvaranje prirodne otpornosti, imuniteta,  na bolesti pa i gripa između ostalih.

       Ono što često zaboravljamo, kada je u pitanju postizanje ovog cilja, su  najbezazlenije metode koje nam  omogućavaju baš to, a to su: 

  • pravilna, izbalansirana ishraha
  • fizička aktivnost primerena godinama  i  uzrastu
  •  često provetravanje prostorija kao i boravak na svežem vazduhu
  •  izbegavanje, ukidanje pušenja kao faktora rizika
  •  rad na sebi sa ciljem postizanja mentalne ravnoteže.
Sama priroda nam svesrdno daje mnogo svojih plodova koji čine da poboljšamo  i sačuvamo imunitet svog  organizma. Jedino što treba sami da činimo je da to i  iskoristimo.
Međutim, ne retko i empirija, znanje iz iskustva je tu, da joj se pridruži u postizanju ovog cilja.

Skoro svi smo odrasli uz rečenicu: Jabuka na dan, doktor nije potreban!
No, da li je se svi i pridržavamo.

Jabuka je voćka koja u sebi sadrži kvercetin, antioksidans koji jača odbranbene snage organizma, ali i velike količine vitamina C, koji podstiče rad svih ćelija imunološkog sistema.

Kupus, povrće bogato karotenoidima koji takođe opet, pomažu ćelijama imunološkog sistema. Dostatno prisustvo vitamina C i E, opet, štite organizam od slobodnih radikla.
Upotreba svežeg kupusa, ili lagano termički obrađenog  u ishrani u količini od 400g 1-2 x nedeljno, doprinosi da održimo imunitet na zavidnom nivou ili da ga poboljšamo. 

 Značaj kiselog kupusa, ali samo  u svežem stanju je poznat od davnina.

Mahunarke od kojih su posebno značajni sočivo, grašak i  pasulj, sadrže priličnu količinu minerala cinka (Zn) koji prevenira ( predupređuje), ali i deluje na sve simptome gripa i gripoznih stanja.
Količina koja utiče na bolji imutitet je 200g takođe 2 x nedeljno.


Već vekovima poznat kao izuzetno zdrav prirodni lek, beli luk, u sebi sadrži vitamin C i  alicin, materiju koja ima svojstvo da ubija pojedine vrste bakterija i  gljivica i   koji u količini, jedan čen/ 24h sirov ili veoma malo termički obrađen, veoma dobro utiče na jačanje imuniteta disajnih organa.




Narandža, lepotica sa juga, bogata vitaminom C, a za njega smo već rekli da pomaže stvaranju i  očuvanju ćelijskog imuniteta.
Samo 2kom/24h sasvim je dovoljno da se ovo i ostvari.


Krompir, povrće koje je imalo čast da o njemu napišem poseban post i ovog puta je nezaobilazno i ovde u ovoj temi jer sadrži prilične količine vitamina C i  K, a i  minerala Zn(cink), za koji smo već rekli kakva su  mu svojstva, naročito kod gripa i gripoznih stanja.
Svi već iz iskustva znaju da prazne čorbice od krompira u toku gripa ili prehlade dobro deluju na organizam, a to opet upućuje da količina od 250g /24h je ona količina koja će nam pomoći da prebrodimo bolest, ali i  da u zdravlju poboljšamo svoj imunitet.





Povrće koje takođe pomaže da savladamo brže prehladu je i  cvekla.
 Samo 1 komad nedeljno, kao sveže pripremljena salata ili skuvana,  je dovoljan da ovo i  postignemo. Cvekla u sebi sadrži bioflavonoide, rutin i betin, a njihovo dejstvo na naš organizam je i  zaštitno i   isceljujuće.
Sa visokim   nivoom vitamina C je i  paprika, koju svakako treba više jesti u svežem stanju, no zimi, ona iz turšije je dobra zamena za svežu.



 Verovali ili ne, dobro rasploženje i  bistriji um, jedan mentalni balans, pružiće nam  banana i  to samo 1 komad/24h.
Banana  sadrži u sebi antioksidans triptofan, koji pomaže lučenje endorfina, “hormona sreće”.


Drugo blago sa juga, limun, svojim velikim količinama vitamina C osvežava, bistri um i naravno, jača  ćelijski imunitet. Sam vitamin C je poznat i  kao antioksidans koji neutrališe štetno delovanje slobodnih radikala koji se javljaju kod stresa, kod pušenja, konzumiranja alkohola ili nesanice.
Doza soka od ½ limuna u 200ml vode je ono što nam dnevno omogućava da ovo i  zadovoljimo.

        Mnogi od nas su jednom ili više puta iskusili gripozno stanje ili grip u svome životu. Verujem da je, često, to stanje bilo praćeno suvim ili pak vlažnim kašljem. Takođe sam sigurna da smo protiv kašlja dobijali i  određenu medikamentoznu terapiju.

       Ovog puta sa vama želim da podelim jedno znanje iz empirije (iskustva), recepte za suzbijanje tzv. suvog, ili pak vlažnog kašlja uz pomoć suplemenata, dodataka iz prirode.



Na eliminisanje suvog kašlja izuzetno blagotvorno dejstvo ima čaj majkine dušice, divljeg timijana (Thymus serpyllum).

Uputstvo za spravljanje ovog čaja;

  • 2kk ( kafene kašičice) ovog čaja preliti sa 150g ključale vode, ostaviti da stoji 5 minuta i  piti 3x dnevno.
Vlažan kašalj zahteva sredstva za ekspektoraciju – iskašljavanje.
Uputstvo za pripremu "sirupa" za suzbijanje vlažogn kašlja;

  • Jedno pivo kuvati na laganoj vatri sa 250g šećera i   6–8 komada karanfilića, dok se količina mase ne smanji za polovinu! Kuvati dok sadržaj ne uvri do pola! Uzimati 3x dnevno po jednu supenu kašiku!
Hmelj, koji je glavni sastojak piva, ovde ima važnu ulogu jer je prirodno sredstvo za iskašljavanje, a karanfilić je takođe jedan od prirodnih antioksidanata, ali i  mišićnih relaksanata, posebno trbušnih.


Jedan stari recept za jačanje imuniteta koji sam koristila i kod svoje dece kada su bili mali je:

Sirup za jačanje imuniteta

250g sveže bokvice
250g sveže šargarepe
250g cvekle

250g prirodnog livadskog meda


Bokvicu, šragrepu i  cveklu sitno samleti, dobro iscediti i  sok izmešati sa medom!
Čuvati u frižideru!
Koristiti 3x dnevno po jednu kafenu kašičicu!
 Sadržaj pre upotrebe zagrejati na telesnu temperaturu!

Verujem da mnogi od nas znaju još mnogo sličnih recepata koje smo “zaboravili” jer nam je konfornije da se latimo tableta i  tabletica, no sigurna sam da ćete se saglasiti da je prirodan način lečanja, tačnije, prirodan način postizanja i  očuvanja boljeg imuniteta daleko trajniji, a i  zdraviji.
Moderna medicina, sasvim sam sigurna, podržava i  dodatne, prirodne “napore” za postizanje i  očuvanje zdravlja.




петак, 15. фебруар 2013.

Starost je teška kad si sam , sve je isto






      Priznajem, dugo se nismo čule, a nekada je to bio neki naš ritual da razmenimo reč dve, na mnoge teme. Često sam znala da odem i  da je vidim. Posedim sat, dva, uz kafu uz  evociranje uspomena na njenu, a i  moju mladost. Ona je bila i   ostala najbolja prijateljica moje mame , dugi niz godina, a i  njena ispisnica, po godinama. Gura samački, svoju drugu polovinu devete decenije, sa crkavicom od penzije koja joj je ostala od pokojnog muža, zanatlije. Po prirodi je vedra osoba uvek spremna za šalu, optimista po opredeljenju. Plaši se jedino bolesti i to one najgore. Iako stara, neprevaziđena je kuvarica i stručnjak za pravljenje pravih torti poput onih starih; torta tetka Pate, reforma torta, grilijaš torta i druge, koje danas, retko ko mesi.


      Ovih dana pozvala sam je telefonom, da je upitam za zdravlje, treba li joj što god? Iznenadila se i  obradovala, ali me njena priča, monolog, prilično emotivno uzdrmala.

       Kaže, sve je isto.

    -Sanjala sam noćas da se smejem. Možda sam se čak i smejala u snu jer me je taj veseli smeh i probudio. Mislila sam da će mi upravo zbog tog sna osvanuti lep dan ali...Osvanuo je opet jedan od onih dana kada sebi postavljam pitanja na temu prijateljstva, odanosti, ljubavi, po ko zna koji put i na koja nemam odgovor, čak i kad sam ih tražila baš od onih sa kojima su pitanja u vezi. Što bi rekao Djordje Balašević, razvali me jedan D mol, što bi u mom slučaju bilo fino, ali nije. Mene od ranog jutra ovog dana  mori ista tuga i redjaju se isti zaključci po ko zna koji put, ko zna koju godinu za redom, što me navodi da mislim da sam loš djak, da slabo usvajam lekcije iz života i da i dalje verujem u nešto čega nema i neće ga biti.
 Verujem ljudima, ali na pogrešan način,  polazim od sebe. Ja ih sve volim, onakve kakvi oni jesu, pa eto, očekujem da i oni mene vole, ovakvu kakva ja jesam. Mnogima dosadna kad “ uzmem banku“, kako bi rekli, tj. kad pričam i ne stajem. A niko, ama baš niko se od njih nije usudio da mi kaže pošteno: “ Ej, stani malo, alo, nisi sama, daj i drugima da nešto kažu na tu temu“. Ćute. Svi. Kao, kulturni su. Ja sam znači nekulturna. Možda i dosadna. Pa ako si mi prijatelj reci mi.
Ali ne. Oni biraju drugo, a to je da ne dolaze. Da ne pozovu telefonom da zapitaju kako sam, zaboravljaju praznike, slave i čestitanja za iste, nalaze izgovore za sve. E pa sad, jel to pošteno? Ili je pošteno kad ja pitam direktno da li je uzrok svega tog upravo baš to što sam ja godinama radila, a to je da ih se setim, poneke  ne baš suviše cesto, ali nekako redovno, da odem da ih vidim, da ih pozovem da čujem kako su, treba li im pomoć, da im čestitam sve praznike, rodjendane, da im napišem po neko pismo, ako su daleko, da ih pitam što ih nema i da za to godinama dobijam nekakve odgovore u smislu, ne stiže se, ne može se, nema se, kao da im ja, osim druženja sa njima s vremena na vreme išta pa tražim.
Koliko neistine u svemu tome i koliko mog pogrešnog poimanja ljudi, čak i mojih najbližih.
 Ja nekako verujem da je veoma lepo održavati kontakte sa svima koji su ti dragi, koje voliš i da to nije gubljenje vremena već naprotiv, oplemenjivanje nas samih. Vrlo često nam to pomogne, a da to mnogi i ne znaju, da shvatimo da sve ono što nas možda tišti u tom trenutku je sitnica u odnosu na nešto kroz čega prolazi neko drugi baš u tom trenutku kad smo se možda sreli. A kako ću ja saznati da li je drugima teško i kako će isti saznati da li je meni teško, ako se ne čujemo telefonom, ne vidimo? Znam da većina ljudi  misli da su njihovi problemi najveći, što, ako ćemo pošteno i nije baš tako.
Potpuno mi je u redu i prirodno da svaki čovek misli prevashodno prvo na sebe, a opet, mi ne živimo sasvim sami na ovom svetu, tim pre ukoliko  imamo rodjake, prijatelje, decu.
 Koliko otuđenja medju svima nama.
I sad će možda neko da pomisli da lamentiram nad prošlošću. Naprotiv. Svaki put kada me pogodi saznanje da me ljudi, bliski rođaci, prijatelji zaboravljaju, a to je na žalost istina, ja se strašno rastužim.
 Kažu da ti se vraća ono što daješ. Što seješ to i žanješ.
 Znači, ja sam svih ovih godina umišljala da im ja dajem ljubav i pažnju jer mi se eto vraća sve ovo što dobijam, a to je ćutanje, čak i onda kada je, možda prirodno da se setiš nekog ne zato što ti je drag, već eto, što bi rekli stari ljudi, bar reda radi, za praznike, možda rodjendane, ako ih pamtiš.
 A možda ja očekujem previše od svih njih?
 Možda sam se svih ovih godina ja uredno sećala svih njih i poštovala ih, volela, sa željom da mi vrate na isti način?
 Najiskrenije, nisam se nadala da ću dobiti ovo što sad imam i ne samo sad, već dugi niz godina na žalost, a to je ravnodušnost, često zaborav.
I sad, posle ovoliko godina koliko ih imam, pitam se vredi li čovek da voli ljude, da ih uvažava, poštuje, da ih ne zaboravlja, da im i kada ne može ipak  pruži neki znak pažnje, da im do znanja da su mu dragi, važni?
Mislim da vredi, jer bogat si onoliko koliko imaš da daš.
Ja sam onda veoma bogata jer se ipak, uprkos tome što su me mnogi zaboravili ja  njih setim, često, ili kad stignem, pa ih pozovem da čujem kako su, odem da ih vidim. I bude mi lepo na duši jer znam da sam im opet dala deo svoje ljubavi koju osećam za njih.
 Ako to oni nisu prepoznali svih ovih godina, to nije do mene.
Razmišljam, treba li da stavim tačku na kontakte sa takvim prijateljima, rodjacima i potražim druge, nove možda?
O tome razmišljam evo već dugi niz godina i ništa ne činim po tom pitanju. Možda zato što, opet stari ljudi, kažu da prijatelje biramo sami, a rodjake nam je Bog izabrao. E pa sad, ko sam ja da se mešam i sumnjam u božanski izbor?
I kako da promenim prijatelje kad volim ove koje imam, a nemam?
Sve se svodi na to da idem dalje i da pokušam da budem jača no što jesam ove godine i ovog dana, a ne opet tužna jer su me neki meni dragi ponovo zaboravili, tj. zaboravljaju me uredno.
 Pa idem onda dalje. Možda će ipak biti bolje. Dao Bog.
Evo, baš tvoj poziv mi jasno govori da će biti bolje.

   Ja sam ćutala i slušala je bez reči.


Dugo sam posle razgovora razmišljala kako mora da joj  je teško da živi sama, zaboravljena od svih, a toliko je mnogo dala drugima,  toliko tuđe dece očuvala jer nije imala svoju, od kojih su neki danas čak veoma poznati ljudi i da nikada ništa nije tražila za uzvrat, a opet, zasigurno nije zaslužila da bude tako usamljena.

    Kažu, starost je teška sama po sebi, ali nekako verujem da bi bila lakša kada ne bismo zaboravili da svi mi idemo ka njoj i kada bismo uložili samo mali napor, da bar pozovemo telefonom nekog od rođaka, prijatelja zašlih u godine, da im obojimo dan i možda time prekinemo monotoniju nanizanih dana i udahnemo malo poleta, jer ako ćemo pravo, da nije bilo starosti, mudrosti,  ne bi bilo ni mladosti. I obrnuto.


четвртак, 14. фебруар 2013.

Galeb


                             

            Reka je tekla s bonacom, ravno, nečujno. Aprilsko jutro razgrtalo je noćnu tamu i površinom vode ljeskali su se zraci izlazećeg sunca. Betonskom stazom šetališta, lagani koraci su razbijali tišinu jutra. Crni labrador veselo je skakutao oko ženske prilike u sivoj vetrovci i plavom beretkom na glavi, koja je neuspešno krotila gustu kestenjastu kosu sitnih kovrdža. Mala šarena lopta odletala je iz devojčine ruke u pravcu zelenog tepiha od trave, gde su rasle stare čvornovate topole. Na vrhovima njihovih grana, u svojim gnezdima, spavali su gačci. Obalom reke vladao je  mir, bez titraja vazduha i žamora ptica.

  • Bruno, donesi loptu!
 Pas je spremno otrčao u pravcu bačene lopte, a zatim zastao , njuškajući ispod podnožja jedne od topola. Uplašena njegovim prisustvom, jedna trčka je prhnula u vis, u sigurnost neba.  Pseća dlaka presijavala se ljubičastim odsjajima, dok je u trku vraćao loptu svojoj gospodarici.
 Igra loptom, devojke i psa, odvijala se u hodu, ravnomernim tempom na šetalistu kraj reke.

 Privezani uz obalu teškim metalnim sajlama spavali su brodovi restorani, čudnih imena: “Gusar”, “Amsterdam”, ”Plava laguna”  i svemu davali izgled nečeg tuđeg, stranog, nepoznatog.
Isplaženog jezika, ubrzano dišući, labrador je hodao tik uz svoju gospodaricu ne pokazujući više želju za trčanjem.

  • Umorio si se, sad ćemo da sednemo i malo predahnemo. Čekaj, stani   Bruno!
Pas je zastao i upitno pogledao u devojku koja je netremice gledala u pravcu metalne ograde pristaništa za čamce.

  • Sedi Bruno! Pogledaj, rukom je pokazivala u pravcu reke iskričavog pogleda usmerenog u pticu koja je stajala na ogradi.
Ugledavši pticu, labrador je veselo zalajao.

  • Ćuti Bruno, uplašićeš ga! Pogledaj kako je lep!
Nevelika ptica kao sneg belih grudi, lepe okrugle glave, malo povijenog kljuna svetložute boje i sklopljenih krila, stajala je na metalnoj ogradi pristanista za čamce i gledala u reku.

  • Misliš li da je to onaj isti od juče, tiho je devojka pitala psa? Mora da jeste. Uvek je tu kada se u rano jutro šetamo kraj reke. Čekaj, ne idemo još kući. Sedi i budi miran! Danas ćemo da vidimo šta radi svako jutro u isto vreme i na istom mestu.
          Devojka i pas su seli na betonsko stepenište nedaleko od ptice i radoznalo gledali u njenom pravcu. Pas je smešno krivio glavu, čas levo, čas desno.

  • Vidiš Bruno, sada se tegli. Pogledaj kako su mu lepa krila, podsećaju na fini baršun čelično sive boje.
          Ne sluteći da nije sama, ptica je širila krila i lepetala njima u mestu. Zatim je zavukla glavu pod jedno krilo i sitni pokretima kljuna, nešto vešto radila. Isto to, ponovila je i sa drugim krilom.

  • Sada raspoređuje perje Bruno, objašnjavala je devojka psu.
 Pas je začuđeno gledao čas u devojku čas u pticu i veselo mahao repom.
U jednom trenutku ptica je okrenula glavu ka dvema prilikama. Topao pogled ptice stopio se sa pogledom njenih posmatrača. Vazduhom je na tren prostrujao osećaj straha. Devojka se uplašila da će ptica odleteti, a ptica se verovatno uplašila da je pas ne pojuri. Ipak, ostala je na istom mestu i spokojno nastavila sa jutarnjom toaletom.

Sunce je već odskočilo od horizonta. Dan je počinjao sa cvrkutom probuđenih vrabaca i pesmom skrivenih kosova. Vešto, čujno zamahnuvši krilima, ptica se vinula u vis leteći pravo kao strela. Zaustavila se iznad reke kružeći u pravilnim krugovima, glave okrenute na dole i pogleda crnih očiju usmerenog ka njenoj dubini. U jednom trenu, uz trzaj, počela je da pada u kovit velikom brzinom. Voda je pljusnula i ptica je nestala u njenim nedrima, a onda...

Sa biserima vode po krilima i telu, koji su se presijavali bojama duge, ptica je uzletela iz reke noseći u kljunu omanju ribu. Sletela je na pristanište za čamce i spretno, halapljivo, kljunom kidala komadiće ribe gutajući ih uz ritmično pomeranje podignute glave.
           Izraz neverice i postovanja razlio se devojčinim licem. Pas pored nje je oblizivao njušku.

  • Eto Bruno, videli smo svojim očima šta radi jedan galeb u ranu zoru, nežno tapšući psa po leđima rekla je devojka i laganim  koracima se uputila u pravcu iz kojeg su došli ona i njen pas.
  • Idemo kući!
 Gore, ispod oblaka, pogleda usmerenog u tamne dubine reke, leteći u krug i zastajkujući povremeno u mestu kao vetruška, započinjao je još jedan dan svog života i borbe za opstanak, sivo beli galeb sa reke.