среда, 27. март 2013.

Harite / tri gracije


 Bela  (Aglaja)

        Ja sam odrastala sa Ciganima, koje danas, doduše, već dugi niz godina, zovu Romi. Rom, znači čovek, a ja sam, već jednom rekoh, njih uvek smatrala ljudima, tako da ostajem verna starom nazivu, bez ikakvih zadnjih misli.  

        Bela je bila, verovali ili ne, bela Ciganka. Kao mala, nisam znala da postoje beli i crni Cigani, ali su mi kasnije, baš oni sami i objasnili da je to tačno.  Stanovala je  u istoj ulici, u ciganskom drvorištu preko puta našeg. Bela je bila veoma lepa.

 Imala je dugu, valovitu, prirodnu pepeljasto plavu kosu, jer se u ono vreme, a govorim o pedesetim godinama prošlog veka, kosa nije farbala, sanjalačke, tamnosmeđe oči uokvirene dugim, savijenim trepavicama, iznimno tanak struk i lepe negovane ruke.


Njena pojava bi me uvek zadivila. Izlazila bi iz svog dvorišta svako predveče obučena po poslednjoj, ondašnjoj modi, često, u bluzi sa spuštenim ramenima koja se zakopčavala lepim, malim, sedefastim dugmadima, širokoj suknji sa gloknama čije su šare bile u tonu boje bluze, a koju je pridržavao lastiš kajš sa velikom šnalom na sredini struka, sa prednje strane.
 Na nogama je uvek imala tanke, prozirne čarape sa šavom, koji je lepo isticao njihov vretenasto izvajan oblik i cipele sa veoma visokom i tankom potpeticom. 
Kosu bi pustila da joj u dugim, prirodnim talasima pada niz leđa. Mala tašna sa biglom je uvek bila u tonu cipela.
 Ukratko, Bela je izgledala kao kopija Rite Hejvort iz filma „Đilda“, možda zato što je majka priroda obdarila ženstvenošću i oblinama kakve su se onda cenile kod žena. 


Divila sam se njenom lelujavom hodu na tako visokim potpeticama i ponosnom, uspravnom držanju tela dok je odlazila ka ćošku ulice.

Pričalo se, da je njena soba najbolje opremljena i najčistija  u celom ciganskom dvorištu, a o svemu tome se brinula njena majka, sa kojom je Bela živela.


Svi su znali da je Bela kafanska pevačica, ali i eskort dama, kako bi se to danas reklo. Onda je za to postojao mnogo pogrdniji izraz.
 Nju to nije doticalo. Ona je živela svoj život, nekako ispred ondašnjeg vremena i ne mareći za kuloarske priče. Nije se družila sa Ciganima iz svog dvorišta. Možda zato što je vrlo često putovala, pevajući po kafanama širom ondašnje zemlje.

Često bi se crne limuzine zaustavljale ispred Belinog prozora i ona bi izlazila iz njih sa punim koferima i kutijama koje bi se rasipale za njom dok bi ulazila u svoje dvorište.

A onda je Bela nestala. Kažu, udala se negde u Italiji za nekog bogatog Italijana.

Mnogo godina kasnije stigao je glas da je Bela umrla, iznenada, sa nepunih 30 i nekoliko godina. Njena majka je ostala sama, bez ikog svog, bez dinara u džepu.
 Kako je živela do svog kraja, ne zna se.


Živana ( Eufrosina)




Bulbuder je deo Beograda gde je svojevremeno živelo dosta porodica Cigana. Mnogi od njih su išli sa mnom u osnovnu školu i za mnoge od njih me vezuju divne uspomene.

 I danas još uvek sa velikim poštovanjem pamtim jednu belu Ciganku, Živanu.

Ona je stanovala u dvorištu sa brojem 10. Imala je malog, živahnog crnookog  sina, veoma vrednog muža, radnika beogradske gradske čistoće,  a ona, Živana, bila je poznata kao najbolja vešerka u kraju, a verujem i šire.
Koliko znam nije imala ni završenu osnovnu školu, no to joj nije smetalo da posao kojim se bavila obavlja savesno i iznad svega pedantno.  Veš koji bi Živana oprala beleo se kao sneg.

Ne bi se moglo reći da je bila lepotica, ali je bila izrazito vitka, duge, talasaste plavosmeđe kose, vedrih plavih očiju i  uvek nasmejana. Najviše sam se divila radosti koju je isijavala sama njena pojava prihvatajući život kojim je živela bez roptanja, ili žaljenja.

 U to vreme, šesdesetih godina prošlog veka, u mnogim kućama, veš se još uvek prao na ruke, u limenim ili drvenim  koritima. Njega bi Živana prethodnog dana potapala u ista ta korita prethodno ga nasapunjajući sapunom, onim starinskim, kuvanim, domaćim, punim sode i prelivajući ga vrelom vodom, kako bi joj sutradan, ranom zorom, bilo lakše da ga dobro istrlja, ispere iz više voda i da u poslednju stavi vešplav, sredstvo kojim se izbeljivao beli veš, a koje je, za divno čudo, bilo plavičaste boje i isti nije farbao. Naprotiv.
Uvek bih se čudila kako joj ruke nisu sasvim ogrubele od toliko opranog veša i od sapuna koji je nagrizao kožu. Govorila je da ih maže ispranom domaćom svinjskom masti.

Ona je bila zadovoljna svakim zarađenim dinarom iako sam sigurna da joj nadnica za toliki trud nije bila velika. Poslu je pristupala orno i sa puno vedrine  i odavala je osobu koja se radovala svakom danu svog života.
Njen dom je bio skromno namešten, ali iznad svega čist i prijatan sa dosta slika na zidovima, replika pejzaža iz prirode, uramljenih u „zlatne“, metalne ramove i  sa obaveznom papirnom kuvaricom iznad šporeta na drva.

Živana je svoj posao vešerke ponosno radila dugi niz godina, čak i posle pojave veš mašina. Mnoge su ondašnje beogradske gospođe volele ručno oprane košulje i nisu štedele da sebe oslobode pranja istih.

Godine su prolazile, Živana se ozbiljno  razbolela i više nije prala tuđ veš. Jedva je obavljala uobičajene kućne poslove. Ipak, dočekala je da oženi svog jedinca, da zagrli svoju prvu unuku.
     Njen suprug danas živi sam. Nije se više ženio. Njeno, Živanino mesto, nije mogla ni jedna druga da popuni ni do danas.


Jelisaveta ( Talija



       Poslednji dan je oktobra. Sedim u autobusu do jedne mlade, crnokose žene zadubljene u čitanje knjige čiji naslov uporno pokušavam da vidim, ali mi to ne polazi za rukom. Preko puta, na susednim sedištima, sede dve Albanke i smeju se filmu, “Tesna koža” koji je vozač pustio da putnicima  prekrati dugo putovanje. Obe smo se okrenule u pravcu njih i nasmejale se. Shvatile smo da razumeju srpski jezik iako su povremeno, između sebe  i sa svojom decom koja su sedela iza njih, pričale na nemačkom jeziku. 
Mlada žena do mene smelo je otkomentarisala njihovo tobožnje neznanje našeg jezika i tako je razgovor počeo između nas dve, prvo malo usiljeno, a zatim sve opuštenije.

 Zvala se Jelisaveta. Kaže, ne voli svoje ime i zato je svojoj ćerki dala lepo, internacionalno ime. Ja je “tešim” u stilu da se i engleska kraljica Elizabeta zove isto, no,  ne vredi.

Pogledala sam je malo bolje. Bila je moderno obučena, lepe crne kose uredno ošišane u modernu frizuru, diskretno našminkana. Poprilično kasnije primetila sam da je Ciganka, jer nije imala izrazit tamnoput ten, premda mi je i sama pomogla da to otkrijem. Verovatno sam joj ulivala poverenje, ili je možda bila jedna od onih osoba koje vole da sklapaju poznanstva na putovanjima sa saputnicima do sebe, jer sam ubrzo saznala podosta iz njenog života.

Išla je u grad van naše zemlje da tamo nastavi da studira. Dobila je njihovu stipendiju na fakultetu političkih nauka. Muž joj je već godinu dana radio u istom gradu, a na jesen će i njihova osmogodišnja devojčica doći da živi sa njima, čim završi razred koji trenutno pohađa. Pričala je da radi u jednoj nevladinoj organizaciji, da studira vanredno, dosta dugo, ali samo zbog želje da ima visoke ocene. Pokazala mi je svoj indeks u kojem su se razbaškarile sve same desetke, po neka devetka, a osmica, gde koja.
Kaže da su za njeno obrazovanje najzaslužniji njeni roditelji koji su joj ulili poverenje i ljubav prema obrazovanju, stalno ističući da čovek što više zna više vredi i koji su i sami završili zanate od kojih su sasvim lepo živeli, odškolovali nju i omogućili joj da udobno živi sa njima u njihovoj porodičnoj kući koju su sami stekli negde na Voždovcu.

Tužna je što će život nastaviti van svoje zemlje, ali je i zadovoljna jer misli da će imati više mogućnosti da pruži pre svega bolji život svojoj devojčici, ali i da njena porodica dalje napreduje.
Isto tako, smatrala je da bi mogla više da pomogne   pripadnicima  svoje nacionalnosti, jer je želela da nastavi da radi u nevladinom sektoru koji se bavi unapređenjem života Roma, Cigana, posebno u Evropi, a naročito u našoj zemlji.

     Slušala sam je pomno i nisam mogla, a da se ne zadivim radosnom entuzijazmu koji je širila mlada žena pored mene. Školovana, lepih manira, tihog govora, plenila je na neki nov način i nekako mi je punila srce nadom da će sve više biti Cigana poput nje i njoj sličnih, a sve manje onih koji na našim raskrnicama stoje sa ispruženom rukom. 
Ispunila mi je to putovanje nekom posebnom verom u neko bolje sutra.


Na odredištu našeg putovanja pozdravile smo se kao stari znanci. Poželela sam joj puno sreće i još mnogo radosti u daljem životu.
Jelisaveta je to zaslužila.







PS: Harite boginje iz grčke mitologije koje predstavljaju ljupkost, lepotu, šarm i plodnost. Pandan su rimskim gracijama.
Tri najpoznatije su: Aglaja – Lepota, Eurfosina – Radost i
Talija – Zadovoljstvo.


Leposava (


 Poslednji dan

недеља, 24. март 2013.

Crne antilop mokasine


                           


Polaziš u školu ove jeseni Zorice, a ćutiš, ne hvališ se, reče komšinica Marija devojčici koja je žurila kući noseći iz piljarnice pun zembilj krompira.
-Jeste tetka Marija, polazim u školu, promrsila je devojčica i stisnula usnice dok joj je licem preletela senka tuge.
        - Moja Svetlana takođe polazi u prvi razred, možda ćete biti u istom odeljenju.
        -Ne znam, možda tetka Marija, odgovorila je Zorica, brzo šmugnuvši  u kapiju do otvorenog prozora iza kojeg je, kraj razgrnutih zavesa, stajala kao i uvek, komšinica Marija i budno motrila na sve što se događalo u njihovoj ulici.
        - Ko li joj je rekao da polazim u školu, kada se njena ćerka Svetlana i ja ne družimo. Svetlana se pravi fina jer ima lepše haljine od mojih. Ona ima tatu i sestre i živi u  svojoj kući i neće da se igra sa mnom jer ja živim kod bake, dok moja mama radi daleko, a moj brat i tata žive sami, rojile su se brze misli u maloj glavi devojčice dok joj se čelo mrštilo, a crne feder lokne tresle pri svakom koraku.
     Malo suvonjavo lice devojčice, krasila su dva sjajna smeđa oka. Okolo njih, tragove zatomljene tuge, otkrivali su tamni podočwaci plavkastog odsjaja, a napućene drhtave i stisnute  usnice bile su spremne za bolan jauk. Već okraćala cicana haljinica plave boje i tanki  džemperić isprane roze boje, pokrivali su krhko telo. Na tanušnim, od sunca preplanulim nogama,  visile su stare dokolenice sa istegnutm lastišem, a stopala, mala, kao i sama devojčica, skrivale su ružne, žute, poluduboke cipele izlizanih, gumenih đonova, ušnirane dugačkim, braon pertlama koje su na krajevima bile vezane u troduplu mašnu. Cela pojava devojčice podsećala je na  lik iz Dikensovih romana, ali u čistom izdanju.     
       -Bako, stigla sam, reče devojčica brzo stavljajući krompir na kuhinjski sto. Starica, koja je sedela na izbledeloj , braon bojom ofarbanoj hoklici, trže se , kao da je uhvaćena u šteti,  pogleda u devojčicu iznenađeno i ustade žurno sa stolice.
      -Ti si Zorice, nešto sam se zamislila reče joj brzo sklanjajući jedan sedi pramen kose sa čela koji joj je izvirio ispod stare, bele marame sa crnim sitnim tufnama.  Brzo si se vratila, evo sad ću da skuvam krompir, za čas će biti gotov, pa ćeš moći da jedeš, govorila je starica drhtavim rukama vadeći krompir iz zembilja i stavljajući ga u staru ulubljenu vanglu do pola napunjenu vodom.
Jedan po jedan, prala je krompir i spuštala u duboki, crni, tučani lonac koji je stajao na šporetu. Sagla se i dohvativši mašice sa poda, otvorila vratanca na šporetu, prodžarala vatru dodavši još jedno suvo drvo na plamen.
      Devojčica je radoznalo gledala u njene ruke pomno prateći svaki pokret starice. Bile su smežurane i ispucale od rada, ali, ona je volela ruke svoje bake baš takve kakve su. Te su je ruke ljuljale, kupale, češljale kosu, vadile čičke iz nje i držale za ruku dok su je kao malu devojčicu šetale. Najviše ih je volela kada bi je uveče pokrivala starim svilenim jorganom govoreći joj:
 - Laku noć Zorice, neka te anđeli čuvaju!
          -Šta misliš nano, hoće li mi mama kupiti novu haljinu i cipele za školu, upita Zorica baku?
      -Hoće dušo, ako bude imala dovoljno para, tužno joj odgovori starica laganim pokretima vadeći kuvani krompir iz lonca i ređajući ga na plehani tanjir sa crvenom linijom na ivici. Drugi, isti takav tanjir i jednu aluminijumsku viljušku stavila je pred devojčicu.
     -Evo Zorice, uzmi, jedi!
Spustila je jedan očišćeni krompir na tanjir ispred devojčice. Ova je viljuškom otkinula parče i duvajući ga, brzim pokretom stavila u usta.
     -Uzmi i ti nano!
     -Neka dušo, samo ti jedi, ja nisam gladna, a ti treba da porasteš velika, snažna devojčica, reče starica Zorici  milujući je po glavi.
     - Meni će mama sigurno kupiti haljinu za školu i doneće mi i knjige i sveske, a možda će imati para da mi kupi i nove cipele, brzo je govorila mala devojčica halapljivo jedući kuvane krompire koje joj je starica čistila i stavljala u tanjir. Pri tom je odsutnim pogledom povremeno pogledavala u svoje stare, ružne cipele, dok su joj  oči iskrile nekim radosnim sjajem, kao da je već na nogama imala nove cipelice. Starica uzdahnu tiho gledajući u devojčicu zamišljeno i reče:
      -Daj Bože da bude tako. 
      Noć je savladala i poslednje senke zalazaćeg sunca. Večernji povetarac donosio je sa sobom mirise ranog septembra  kroz otškrinuti prozor sobe u kojoj se mala Zorica pripremala za san. Njeno tanušno telo, skrivala je šivena, dugačka,  bela, flanelska noćna košulja obrubljena sitnom, heklanom čipkom. Devojčica je ležala u velikom krevetu sa metalnim naslonima, na čijim su se krajevima sijale mesingane lopte.  Pogled usmeren u plafon i dve sitne bore na čelu, odavali su da je mala glavica o nečemu duboko razmišljala. Povremeno bi joj trepavice sanjivo zadrhtale, a oči se jače raširile boreći se sa snom.
     -Kako su lepe Biljanine nove bele baletanke, rekla je da će ih obuti za prvi dan škole , kolale su misli kroz malu Zoricinu glavu. Kada bi meni mama kupila  nove cipele  bilo bi divno. Onda bih i ja imala cipele za igru  i cipele za školu. Deca mi se ne bi rugala da sam jadna  i da stalno nosim ove žute stare cipele, razmišljala je mala Zorica dok joj je lice sijalo od neke skrivene čežnje, a san sklapao oči iz kojih su dve suze uspele da pobegnu na  ivice dugih trepavica.  
      Dok je u sobi srce male devojčice žarko želelo nove cipele za polazak u školu, u kuhinji, za stolom, sedela je njena baka i razgovarala sa svojom najmlađom ćerkom i sinom. Oboje su sa poštovanjem gledali starici u oči i pažljivo je  slušali.
     - Nisam sigurna da će Lenka moći da kupi Zorici i nove cipele za školu, a ona ih veoma želi. Ruku na srce, trebaju joj nove cipele, skoro tri godine nosi ove koje si joj ti napravio Rale. Sreća, te joj stopala ne rastu brzo pa ih je mogla i nositi ovoliko dugo. Bi li ti mogao da joj napraviš nove mokasine, da je obraduješ, a i sestri bi pomogao? Eto, Dara joj je od materijala, koji je Lenka kupila, sašila divnu haljinicu. Sakrila sam je duboko  u ormar da je slučajno ne vidi, tiho se starica obratila svojoj deci.
     -Skoro su gotove majko, odgovori joj sin. Znao sam da Lenka ne može da joj kupi nove cipele, rekla mi je sama. Knjige su mnogo skupe, a i sav ostali pribor. Morala je i za Dragoljuba da kupi knjige za četvrti razred, jer Milutin ne može, nova žena mu ne radi.
     - E, teško sirotinji, a i deci razvedenih roditelja, uzdahnu starica. Dragoljub kod oca, Zorica kod majke, a i Lenki nije lako, ćuti, ne žali se, radi od jutra do sutra. Zato treba da joj pomognemo, kolko, tolko, vašoj sestri vredi mnogo,  umorno reče starica i sa ljubavlju pogleda u svoga sina Raleta i ćerku Daru.
    Dani su  leteli brzo i neprimetno. Zoricini obrazi bili su  obojeni neizvesnošću i brigom.
    - Sutra polazim u školu nano, bojim se, reče Zorica svojoj baki vireći iz postelje sa crveno belim kvadratićima.
    - Ne plaši se dušo, sve će biti u redu, ti si pametna devojčica, znaš  da čitaš i da pišeš i da brojiš do stotinu, umirivala je uznemirenu devojčicu baka.
    - Hoće li i mama doći nano da me isprati u školu, upita Zorica?
    - Sigurno će doći dušo, ne brini, znaš da mama uvek održi obećanje, odgovori starica. Spavaj, treba da se lepo odmoriš.
    - Ne mogu da spavam  nano, mama nije donela haljinu, a rekla je da će mi kupiti novu za polazak u školu. Šta ću da obučem nano, tužnog glasa pitala je devojčica, znaš da su mi sve haljinice okraćale. Imam samo jednu lepu, onu što mi je kuma sašila za rođendan, ali ona je debela, zimska , govorila je naglas devojčica zamišljeno gledajući u staricu.
     - Nemoj tu svoju malu glavu da mučiš turobnim mislima, reče joj starica. Videćeš, sve će biti u redu. Kad Bog zatvori sva vrata, uvek negde ostavi otvoren prozor Zorice, izgovorila je tiho  starica. Laku noć dušo, neka te anđeli čuvaju!  
       Osvanuo je i šesti septembar, prvi školski dan. Mala Zorica je ustala u osvit dana. Od uzbuđenja nije mogla da spava duže, kao obično.Brzo se obukla i istrčala na kapiju željno gledajući u pravcu ćoška ulice odakle je uvek dolazila njena majka.
       - Rano je Zorice, sad će Lenka, dođi da doručkuješ, doviknula joj je baka. Devojčica se poslušno vratila u kuću i sela da doručkuje.
       - Kako si mi spremila lep doručak bako, mrmljala je devojčica preko zalogaja zadovoljno srčući mleko i grickajući parče hleba namazano marmeladom.
         Kapija škripnu. Sitni koraci užurbano su se približavali kući. Na vratima kuhinje pojavila se lepa, gracilna žena crne kose sa osmehom na usnama i veselim pogledom zelenih očiju.
        - Dobro jutro mala moja, al si poranila, reče žena cvrkutavim glasom.  Prišla je devojčici, zagrlila je i nežno  poljubila u oba obraza. Ova je ciknula od sreće i musavih od mleka usana stala da ljubi i grli svoju majku svijajući se oko nje kao bršljan.
         - Došla si, došla si mamice. Rekla je nana da ćeš doći, a ja sam se plašila da nećeš moći jer puno radiš, u dahu je pričala devojčica gledajući u prazne majčine ruke dok joj se senka tuge i straha navlačila na lice. Jesi li mi donela torbu i knjige, školski pribor i haljinu, upitala je majku Zorica gledajući je u oči sa iščekivanjem?
       - Sad ćeš videti, odgovori joj majka, uhvati je za ruku i povede u sobu. Stala je ispred ormara, podigla ruku i dostojanstvenim glasom izgovorila;  Ćiribu, ćiriba, otvori se Sezame! Brzim pokretom otvorila je širom ormar i počela da vadi iz njega pakete umotane  u beli pakpapir.   Evo, izvoli, sve je tu reče Zorici majka, posluži se!
Devojčica je nestrpljivim pokretima počela da skida hartiju  sa paketa iz kojih su ispadale olovke, gumice, kutija za olovke, sveske i već u lep plavi pakpapir zamotane školske knjige sa belim nalepnicama na kojima je bilo ispisano njeno ime i prezime. Kada je odmotala i poslednji paket u kome se skrivala školska torba, zastala je i pogledala unaokolo po sobi tražeći nešto.
       -Nema je, sve je tu mamice, ali nema haljine, razočarano je izgovorila devojčica.
       - Kako je nema, tobož začuđeno upita majka, mora da je tu.  Da vidim da nije neki paket ostao unutra. Zavukla je ruku u ormar i počela da traži po dnu. Zorica je stajala u iščekujućoj pozi i gledala u svoju majku.
        - Stvarno je nema, reče najzad. Da je nisi ti majko negde zaturila, upita staricu koja je sve to posmatrala sa smeškom na usnama?
      - E sad je dosta! Dosta si je mučila, reče starica, priđe ormaru i izvuče iz njega vešalicu na kojoj je   visila plava haljinica sa sitnim belim cvetićima i sa  dugačkim kajiševima ušivenim sa strane,
 na struku,  koji su se vezivali u lepu veliku mašnu . Zorica je gledala u haljinicu netremice.
Oči su joj se caklile od radosti, a mala rumena usta krasio je  srećan osmeh .
        - Kako je lepa moja haljinica, jel da nano? Puno ti hvala mamice što si mi kupila novu haljinicu i sve što mi treba za školu, reče devojčica svojoj majci, grleći je zadovoljno.

        - Ja sam dušo kupila materijal, a tvoja tetka Dara ti je sašila haljinu, odgovorila je majka Zorici, zadovoljno gledajući u srećno lice svoje devojčice. Hajde sada da se spremiš za školu. Treba sve lepo da spakuješ u torbu, da se umiješ i presvučeš. Časovi počinju u jedanaest sati, vreme leti, skupljajući papire sa poda i slažući stvari na gomilu, govorila je Zorici majka.

          Obučena u novu haljinicu i nove dokolenice, krhka devojčica bljesnula je novim sjajem. Stajala je ispred svoje majke i bake držeći u ruci školsku torbu. Osmeh joj nije silazio sa lica. Samo je ponekad, krišom, bacala poglede na lepo očišćene i uglancane svoje stare, žute cipele na kojima su bile provučene nove, kraće pertle i žalosno bi uzdahnula.
         - Mama nije mogla da mi kupi i nove cipele. Zato mi je baš lepo očistila ove stare. Nema veze ako su stare, važno je da su čiste. Nana  uvek kaže da je mnogo važnije da su stvari čiste i uredne nego nove, a prljave, mislila je devojčica.
          - Divno izgledaš Zorice, tvoja drugarica Biljana te neće prepoznati reče starica svojoj unuci. Ipak mi se čini da nešto nedostaje da budeš još lepša. Sačekaj, odmah dolazim. Starica je hitro ušla u sobu i iz ormara izvadila jednu kutiju.
          -Evo, izvoli! Ovo ti je ujka poklonio za srećan polazak u školu. Otvori, pogledaj šta je unutra.
          Baka je pružila kutiju devojčici. Ova je uze u ruke i brzim pokretima je otvori. U kutiji su stajale nove mokasine  od crne  antilop kože sa malom mašnicom odozgore. Devojčica je iznenađeno i zadivljeno gledala u mokasine dok joj se licem širio zadovoljan i srećan osmeh. Sela je na najbližu stolicu i užurbano počela da izuva stare žute cipele. Mala stopala, skliznula su u nove cipelice.
         - Stoje ti kao salivene. Sad si kompletna. Imaš sve novo, a i valja se, Bogu hvala,  zadovoljno reče starica devojčici.

           Na kapiji su stajale dve žene, starija i mlađa, držeći se za ruke i sa osmehom na usnama gledale u malu devojčicu koja je odlazila hitrim koracima. Onako sitna, u plavoj haljinici i sa belim mašnama u kosi, ličila je na plavog leptira. U ruci je nosila đačku torbu i nešto živo govorila devojčici koja je koračala pored nje. Povremeno bi joj pogled skrenuo na dole, u pravcu njenih nogu koje su skakutale u novim, crnim antilop mokasinama žureći u školu.






понедељак, 18. март 2013.

Prolećno veliko spremanje organizma / 1. deo




Još samo par dana nas deli od prvog dana ovogodišnjeg proleća, a onda, zna se, počinju raznorazna velika spremanja.
 Veliko spremanje kuće, stana, ormara, bašti, fijoka, nagomilanih papira i dokumenata.
Retko ko od nas započinje i veliko spremanje svog sopstvenog organizma.

Malo je onih koji se ne raduju lepoti snežnog pokrivača  i koji ne uživaju u dobrom kuvanom vinu koje nas ugreje posle boravka na snegu, na dobrom zalogaju koji su, ako ćemo pravo, znatno kaloričniji nego oni uobičajeni u npr. sezoni proleća ili leta. Svaka zima donese pojedinima od nas mnoga lepa, ali i neprijatna iznenađenja.

 Dosta je onih koji posle svake zime, još ako se tome dodaju i pojedina prirodna dešavanja u organizmu kao što su hormonski disbalansi, ne iznenade jer je jezičak na vagi odskočio dalje od uobičajene mere, jer je koža postala suva, izgubila svežinu iako smo je negovali i kod kojih podosta tog što je radilo nekako spontano ne zaškripi.

E tada je najbolje započeti veliko prolećno spremanje sopstvenog organizma i ponovo ga vratiti u neku željenu ili optimalnu normalu, kome kako pođe za rukom.

U tome nam mnogo pomaže sama priroda koja se budi i donosi polako, ali na vreme, sve svoje dragocene darove, prevashodno sunce i njegove okrepljujuće i zdravlja pune zrake i svetlost. Zahvaljujući tome naš organizam poprima novi ritam rada i mi sami se lagano ubrzavamo posle usporene zime.

Kako poslednjih godina, nezavisno od godišnjih doba i sezonskog  rasta voća i povrća isto imamo u ponudi raznih super marketa, tako nam se pruža dobra prilika da upravo uz njihovu pomoć i odradimo veliko prolećno spremanje našeg organizma.

                                          Za lepu kožu i sjajnu kosu

Tokom zimskog perioda naša koža izložena je često vetru i hladnoći  zbog čega dolazi do njenog sušenja, ali i proširenja pora kao i do promene boje tena usled nedostatka sunčeve svetlosti. 
Takođe, kosu, koju smo npr. znali da u letnjim mesecima sušimo uz pomoć istih tih sunčevih zraka, sada sušimo uz pomoć električnog fena, a štitimo je od zime, vetra i niskih temperature noseći razne kape, marame ili   šubare za glavu, zbog čega se ona brže masti, prlja, jer ne diše dovoljno, tj. dlaka nema dovoljno kiseonika.
 Neretko se dešava da preko zime i osedimo, ko je sklon tome, više nego uobičajeno.

Kao i uvek, na prvom mestu, pozovimo u pomoć ishranu da sve to lagano promenimo i poboljšamo.

Ananas, voće koje je zaštitni znak Havaja. Možda zato što se koristi u dosta  egzotičnoj ( za nas) kuhinji, žiteljke iz podneblja gde ovo voće raste i zri imaju divan ten i veoma lepu kožu. Ananas zateže kožu i vezivno tkivo. Ovakvo dejstvo na kožu ima zahvaljujući svom sastojku bromelinu, enzimu sličnom pepsinu ( enzim koji se nalazi u želucu). Konzumiranje ½ ploda ananasa 2-3 x nedeljno je sasvim dovoljno da veoma brzo dovede do lepšeg izgleda kože, naročito kože lica.

Jaje, bogato biotinom, (vitamin H), jednim od vitamina iz grupe  B, utiče na bolju elastičnost kože. 
Odrasla osoba bi trebalo da nedeljno na svom            jelovniku ima jedno do dva jaja.


Grašak, zeleno, mahunasto povrće koje u sebi sadrži moćnu kombinaciju vitamina C, B1, B6 i niacina kao i minerala Ca, Mg i Fe ( kalcijum, magnezijum i gvožđe), ali i oligoelemenata F, P, Zn i Ni ( fluor, fosfor, cink i nikl), a koji svi zajedno utiču da kosa bude  zdrava i jaka.  Jednom do 2x nedeljno zbog ovog rečenog, grašak bi trebalo da se nađe na tanjiru svih nas u količini od 150-200g.
Crna ribizla, kod nas nepravedno retko korišćeno voće. Kako je crna ribizla bogata vitaminima C,  E i beta karotenom (provitamin vitamina A), za koje se pouzdano zna da čine kožu glatkom i  mladolikom, upravo zbog togaje treba konzumirati 2-3x nedeljno u količini od 150g.


Dinja, je voće koje, između ostalog, ima dejstvo da štiti kožu od prevremenog starenja i UV zračenja jer je bogata beta karotenom, naročito dinja žute boje. Treba je jesti više puta nedeljno po polovinu dinje.

Orasi, sadrže vitamin biotin i važne amino kiseline koje podstiču rast kose ali I utiču na lep izgled naše kože. Optimalna količina oraha po osobi je 10 komada jezgra u toku jednog dana.  

Sve što učinimo za sebe i sopstveno zdravlje, naš organizam nam vrati višestruko, počev od boljeg fizičkog i emocionalnog zdravlja do drugih mogućnosti koje upravo zbog tog kasnije i  postižemo.




уторак, 12. март 2013.

Šinteri




     
 Jara je izbijala iz kaldrme male, slepe ulice iznad Neimara. Na ivičnjaku, ispred broja 8, sedeli su dečak i devojčica gledajući ispred sebe sa dosadom. Devojčica je imala tamnu kosu i kao gar crne oči. Bila je obučena u špilhozne sa tregerima, isprane bordo boje, a dečak, nešto stariji od nje, bio je u kratkim lanenim pantalonama boje peska, bez majce, golišav, sa grguravom plavom kosom i tamnim očima koje su odavale sličnost sa devojčicom.

- Sejo, meni je dosadno, reče Bratislav.
- Hajdemo do kume, sigurno ima vanilice, javi se devojčica.
- Znaš da ne smemo da jedemo slatko pre ručka, ljutiće se mama, odgovorio joj je dečak  pogledavši nizbrdo, u pravcu ulice Franca Rozmana. 
- Pogledaj Tanja, kakav lep pas!

Pas je trčao uzbrdo ka njima, osvrćući se neprestano. Zaustavio se ispred dečaka i devojčice dahčući ubrzano i gledajući čas niz ulicu, čas u decu ispred sebe, pa u malu poljanu, kojom se završavala ulica. U očima mu se sjajio strah i očaj. Verovatno je u deliću sekunde shvatio da je u klopci i nemoćno i iscrpljeno, spustio se ispred dečjih nogu, cvileći tužno.

-   Tanja, ovaj pas je u nevolji, beži od nekog. Hajde da ga odvedemo u naše dvorište i sakrijemo!
- Znaš da ne smemo da imamo psa. Čika oficir će tužiti tatu i mamu. 
Zar si zaboravio da smo morali da poklonimo i našu Lidu zbog toga? On ne voli životinje, brzo mu je odgovorila devojčica. Nerviraju ga što laju u nevreme. Kao da psi znaju kad je vreme za lajanje.

        Dvorišna kapija kuće preko puta broja 8 bila je otvorena, ali deci, tako daleka. Plašili su se te kuće. Delovala im je sablasno. Visoka ograda od cigala sakrivala je unutrašnjost dvorišta, a dva prozora sa ulice, uvek su bili zatvoreni sa spuštenim, zelenobelim prugastim roletnama.
       Otvorena kapija je mamila, a psu je trebala pomoć. Istovremeno, kao po dogovoru, brat i sestra su zajedno podigli psa rukama i utrčali u susedno dvorište. Srca su im lupala ubrzano, a usne se sušile od straha.
  
Nedugo zatim, ispred kapije se začuo razgovor dvojice muškaraca.
   - Nema ga,  pobegao je, reče prvi.
   - Nije važno, uhvatićemo ga drugi put. Dosta je bilo za danas, vraćamo se u kafileriju, skoro će kraj radnog vremena, čuo se odgovor drugog muškarca i bat odlazećih koraka.

Tanja je oprezno provirila iz dvorišta.  Videla ih je kako silaze niz ulicu. Jedan od njih je nosio dugačak štap na čijem se vrhu klatila žičana omča. Uzdah olakšanja ote se deci iz grudi. Pas, koji je mirno ležao pored dečakovih nogu podiže uši i mahnu repom, kao da je i sam shvatio da je opasnost prošla.
Deca se osvrnuše oko sebe i pogledaše dvorište nepoznate kuće koje su se do pre nekoliko minuta veoma plašili. Dvorište je bilo veliko. U njemu je vladao potpuni mir. Ni ptice nisu pevale iako je bilo puno razgranatih krošnji stabala jabuka i višanja, gde su se mogle sakriti od svih. 
Cveća nije bilo, samo nekošena, gusta trava. 
Ulazna vrata kuće su bila do pola u staklu. Prugasta roletna je bila spuštena i na njima. Kuća je delovala prazno i napušteno.
Stezanje u grlu koje su Tanja i Bratislav osećali pri ulasku u dvorište nepoznate kuće, lagano je nestajalo i strah  se neprimetno topio. Čak je i pas živnuo i počeo slobodnije da se ponaša njuškajući okolo drveća i pogledavajući svaki čas da li su deca još tu.

- Šta ćemo sad da radimo bato, pitala je Tanja brata?
- Hajde prvo da psu damo ime pa ćemo videti šta ćemo dalje. Šta misliš, da se zove Tobi?
Vidi kako je veliki, kao Reks, pas čika Svetozara mesara, a on je vučjak.
- Može, zašto da ne, dopada mi se, reče devojčica milujući psa iza ušiju i nežno ga zovući novim imenom.
Pas je veselo mahao repom i tiskao se uz njene noge, željan toplog dodira i nežnosti.
- Odvešćemo ga na malu poljanu na kraju naše ulice i tamo mu od naše gajbice napraviti kućicu, razmišljao je naglas dečak.
- Kako ćemo se igrati gusara ako mu od gajbice napravimo kućicu? Šta će nam biti brod, pitala je Tanja brata?
- Nećemo se više igrati gusara. Sad imamo Tobija i graćemo se s njim nešto drugo.
- Al će se iznenaditi Mirjana i Mirko kad budu videli Tobija, radosno, ozarenog lica, govorila je Tanja.
- Možda je bolje da im ga ne pokazujemo. Sećaš se, tata im je oficir i on ne voli pse, razumno je Bratislav podsetio sestru. 
Brzo, idemo  sredimo Tobijevo novo prebivalište i da se vratimo kući na vreme, pre no što se tata i mama vrate s posla!

Deca su pošla iz dvorišta nevoljno napuštajući debelu hladovinu. Tanja se na kapiji osvrnula još jednom i naglo protrčala pored svog brata na julsku vrelinu male ulice. Ne shvatajući šta se dešava Bratislav je izleteo za njom dok ga je pas pratio u trku.
- Šta ti bi Tanja, što si projurila kao furija?
- Uplašila sam se. Učinilo mi se da se na ulaznim vratima kuće pomerila roletna, isprekidanim i uznemirenim glasom je odgovorila devojčica.

- Idi kući i donesi komad hleba za Tobija, a ja ću te čekati sa njim na poljani.
  Rekavši to Bratislav je pošao uzbrdo dozivajući psa. Ovaj ga je u stopu pratio obigravajući oko njega i skačući radosno.

      Tanju je kod kuće čekalo iznenađenje. Majka je već stigla s posla i iščekivala je nihov dolazak. Sto je bio postavljen, a iz lonca se pušila para i širio se miris luka i suvog mesa.
Pasulj sa rebarcima, prostrujalo je devojčici kroz glavu.

- Gde si ti malena i gde ti je brat, upitala je majka Tanju?
Uzbuđena zbog skorašnjeg događaja, devojčica je sve u dahu sipričala majci, umiljavajući se oko nje i moleći je za komad hleba za novog prijatelja, psa Tobija.
Majka, shvativši značaj svega, dade devojčici komad hleba i mesa i reče joj da se požure natrag  sa poljane i vrate kući na vreme da ručaju.

      Tanja je trčećim korakom grabila preko kaldrme uzbrdo, ka maloj poljani punoj čičaka i skrovitih mesta, gde je njen brat već u jednom senovitom delu postavio gajbicu, kućicu za njihovog novog prijatelja, psa Tobija.
       Ugledavši je, pas joj je potrčao u susret i u letu, izgladnelo, uhvatio komad hleba koji mu je Tanja dobacila. Nešto kasnije je, ležeći u hladovini svoje nove kućice, lagano žvakao meso, kao da je želeo da što duže uživa u njegovom ukusu.

- Bato, mama je došla kući. Sve sam joj ispričala. Ona mi je dala hleb i meso za Tobija, ali je rekla da požurimo kući na ručak.

     Mala poljana, kojom se zvaršavla mala, slepa ulica na Neimaru, zvonila je od razdraganog dečjeg smeha i laveža psa. Na njoj se harmonično odvijao život dvoje dece u neumornoj i veseloj igri sa psom, protkanoj bezuslovnom, obostranom ljubavlju. Tobi se nije ljutio kada su ga gađali čičcima, a zatim ga čistili od njih često ga počupavši, a deca su sa njim delili svaku užinu, svaki obrok ili jabuku.
      Kada bi im otac oficir dozvolio da se igraju van dvorišta, znali su da tajno donesu hranu za Tobija, Mirko i Mirjana i da se pridruže u igri Tanji i Bratislavu i psu Tobiju.

Bratislav i Tanja  su odavno shvatili da otac njihovih drugova iz dvorišta  ne voli životinje, a ko ne voli životinje, ne voli ni ljude, čuli su kako je jedne večeri njihov tata govorio  mami u kuhinji, ne znajući da ga njih dvoje pažljivo slušaju u sobi, dok žmure, praveći se da spavaju.
Mnogo puta su se začudili kada bi zatekli Tobijevu posudu za hranu punu, do vrha, razmišljajući ko to tajno hrani njihovog psa.


       Prošlo je leto i počela je jesen donoseći kišu i vetar i paletu smeđežutih boja. Trava se osušila na maloj poljani. Tobijeva kućica je prokišnjavala dok je pas ležao u njoj sklupčan, pokušavajući da se zagreje.
 Kako da ga zbrinemo za zimu, svaki dan su razmišljali Tanja i Bratislav dolazeći da nahrane svog psa?

- Sutra idemo da obiđemo baku, rekla im je mama, ljubeći ih u obraz za laku noć.
    Tanjina i Bratislavova baka je stanovala blizu, na Pašinom brdu i do nje su uvek odlazili pešice sa velikim oduševljenjem. Imala je veliko dvorište i razgranate šljive po kojima su se verali do mile volje. Često bi ostajali do mrklog mraka i otac i majka bi ih mnogo puta usnule, noseći ih u naručju, vraćali kući.

     Osvanuo je vedar dan, ali su Tanja i Bratislav sa zebnjom u srcu otišli kod bake u pratnji oca i majke. Brinuli su za svog psa Tobija. Šta ako padne kiša? Opet će mu biti mnogo hladno. Hteli su da ga vide pre spavanja i molili su roditelje da idu kući pre mraka.

       Dok su ih otac i majka ispraćali pogledom, deca su žurno tčali uzbrdo u pravcu male poljane da obiđu svog prijatelja. Zatekli su ga kako mirno spava u novoj, lepoj, pravoj  kućici za pse. Začuđeno su gledali u kućicu i punu šerpu hrane ispred nje.
      Poskakujući i podvriskukući od sreće probudili su Tobija koji im se radosno pridružio u igri. Kiša, koja je iznenada počela da pada, prekinula je zajedničko veselje. Tobi je pobegao u svoju novu, suvu kućicu, a Tanja i Bratislav razdragani i treperavih srca otrčaše svojoj kući.
Kod kuće su mami poverili tajnu rekavši joj kako Tobi sigurno ima dobru vilu koja mu je napravila novu kućicu za pse i koja ga redovno hrani i čuva kao što ga i oni čuvaju.

       Ponekad je Tobi, kada je kiša padala neumorno danima, dolazio ispred kapije broj 8 i lajući dozivao svoje prijatelje, Tanju i Bratislava, želeći da ih vidi.
Mirjanin i Mirkov otac, oficir, bi tada izlazio i terao ga, gunđajući pri tom da to pseto treba prijaviti kafileriji.  Tanja i Bratislav nisu znali šta je to kafilerija, ali su po izrazu oficirovog lica slutili da je to nešto strašno i strahovali su za Tobijevu sigurnost.

     Te godine Tanja i Bratislav su se posebno radovali odlasku na bakinu slavu, Sveti Luka, ne samo zbog žita i kolača, već i zbog kostiju koje će sve pripasti Tobiju, kao i svi ostaci od hrane.
Sa slave su se vratili kasno po podne. Otac i majka su im dozvolili da svome četvoronožnom prijatelju i ljubimcu odnesu „slavske“ kosti.  Žurili su uzbrdo ka maloj poljani čudeći se što Tobi ne istrčava njima u susret, kao što je to uvek činio osećajući da oni dolaze. Čudna hladnoća strujala je u vazduhu.  Tobijeva kućica bila je prazna, a njega nije bilo na poljani. Poljana je bila mala i nije bilo žbunova iza kojih bi mogao da se sakrije, a trava koja je preko leta bila bujna i zelena, ležala je posrnulo savladana vetrom i jesenjim kišama.   Ustreptala dečja srca shvatila su da se njihovom prijatelju desilo nešto ružno. Uhvativši se za ruke, plačući su krenuli natrag, kući.

Na kapiji „sablasne“ kuće, stajao je sedi, omanji čovek i gledao uplakanu decu.
- Tobija su odveli šinteri. Video sam kasno, već su skretali u ulicu Franca Rozmana, ništa nisam mogao da učinim. Ne smem da trčim, imam slabo srce, tiho, kao da se izvinjava, govorio je sedi starac.

Videvši uplakanu decu roditelji su se uznemirili.
- Komšija preko puta je rekao da su Tobija odveli šinteri. Ko su ti šinteri, hoće li da ga vrate, pitali su oca i majku, dok im je srce već znalo odgovor?

Te jesenje večeri Tanja i Bratislav su saznali da šinteri rade u kafileriji, da love pse lutalice i da su to oni isti ljudi od letos koji su jurili Tobija kada su ga oni spasili žičane omče.

Te tužne, jesenje večeri, shvatili su da je komšija iz njihovog dvorišta, oficir, ispunio svoju pretnju.

Shvatili su i da je Tobi uz pomoć njihove ljubavi izgubio strah od ljudi.

Te nezaboravne jesenje večeri majka ima je priznala da Tobijeva dobra vila nije bila vila već „vilenjak“, sedi komšija iz „sablasne“ kuće, udovac, koji je video kada su Tobija prvi put spasili od šintera i sakrili se od njih u njegovom dvorištu.
Istinu je poverio njihovoj majci jednog dana, dok ih dozivala da se vrate kući. Tada joj je rekao da ne brine, da se deca sigurno raduju zajedno sa njim njegovoj novoj kućici koju mu je on napravio da ih obraduje i iznenadi.

Tanja je tada shvatila da joj se ipak nije samo učinilo da se roletna pomerila na ulaznim  vratima kuće, onog julskog dana kada su ona i Bratilsav sa psom,  izlazili iz dvorišta „sablasne“ kuće.

Još dugo su noću u snu, brat i sestra dozivali svog Tobija.
Više se nisu igrali na maloj poljani među čičcima i nisu se plašili „sablasne“ kuće.
 Prošlo je mnogo godina od tad.
Priča o Tobiju i dalje živi iako njega više nema.