петак, 31. мај 2013.

Slavuj i život


Rano je praskozorje, a mene je ponovo probudila pesma slavuja iz bagremara u komšijskom dvorištu. 
Jeste li znali da slavuj pravi svoja gnjezda u travi, na tlu? Posebno voli bagremove šumarke jer je tamo veliki gustiš, a opet, nekako pitom. Zbog toga su se lepo smestili u komšijskom dvorištu koje kad pogledam, smrknem se, jer je prepuno otpada, smeća, istrošenih guma od raznoraznih vozila, sa  šupama sklonim padu. No, ipak mi je, nekako  drago jer u istom tom dvorištu raste prelepo drvo kaline, raskošan grm zove i prava, mala bagremova šumica, prepuna slavuja koji, često, zalutaju i na grane mojih voćki ili se spuste da se napiju vode iz pojilica koje sam napravila specijalno za njih, moje krilate goste. I jutros, nekako se začudih  sama sebi mojom opijenošću pesmom slavuja i nekako se, iako nisam htela, poče vraćati film prošlih godina.

Kad imaš petnaest godina, jedva čekaš da napuniš osamnaest, pa dvadeset, da postaneš punoletan, da ne može više niko da ti “soli pamet”, da postaneš “svoj čovek”. A onda, kad dođu te iste dvadesete, glava ti puna snova, želja i sve hoćeš da ostvariš odmah, ili sad, bez izuzetka. I sve želje su primarne, važne, ma najvažnije.
        Šetaš sa društvom Kališem, smejete se, grlite se, šalite se, a ni ne primećujete raskoš prirode oko sebe, ni Dunav, koji, kao da uspori, zastane, da primi u široki zagrljaj vode Save, koja se opet, nekako otromboljila, kao iznemogla od tereta gospođa, pa se raširila i prepustila, da se stopi sa njim.
 Ne vidiš ni travku, ni pticu,  a lepo ti je. Lepo ti je jer si mlad, poletan i misliš, ovo će, to vreme, večito da traje.


E, al kad se godine otkače eto tebe, mene,  u tridesetoj. Ljuljaš slatku bebu, šetaš je po zvezdarskoj šumi, daleko od gradskog smoga, ako imaš auto, nije daleko ni Košutnjak, a i Topčider sa zelenim travnatim stazama, mostićima preko malih, veštačkih jezeraca, ima i ptica, raznoraznih, ali, ti ih i ne vidiš i ne čuješ, samo gledaš u svoje dete i opet ti je lepo.

     Onda nekako i ne osetiš kad eto tebe , mene, u četrdesetim. Ustaješ radiš, rintaš, na poslu, u kući, juriš na roditeljske sastanke, mučiš opet muku sa pubertetom,  sastavljaš kraj s krajem i tek ponekad prošetaš. 
Kad ugrabiš neko vreme samo za sebe, od svih obaveza koje imaš, kojima nema kraja, a nove nadolaze, da prošetaš(m) šetalištem Lazaro Kardenasa, čuješ žamor ljudi koji se boćaju, gledaš nove mame kako šetaju bebe u kolicima, baciš pogled na zelenu travnatu, malu poljanu između zgrada da vidiš gde ti je pas, pogledom okrzneš po neku vranu, crnu ko gar i po nekog gladnog savskog galeba, a tu i tamo, po neko jato vrabaca prhne, tek da se zna da su i oni tu i da nije Beograd tek tako uzeo njih za svoj zaštitni znak. 

Tako, dok šetaš,  razmišljaš koji će fakultet da ti upišu deca, a da od svog izbora kasnije, kad se zaposle, mogu da žive dostojni čoveka.
 Opet te more neke nove brige, misli ti se zamrsile od pretpostavljenih slika budućih dana, a pored tebe, mene, promiču godišnja doba, grane pupe, beharaju, titraju uz letnji lahor, a u jesen košava nemilosrdno skida poslednje lišće, rula kontejnere sve do raskrnice, a zima se primiče iza senki na Makišu, preko puta, na drugoj savskoj obali i eto tebe, mene, u sledećoj godini, ako nam se da.

     Godine se nižu, posustaješ, posustajem, a tek su pedesete, ali, donele su nešto novo i  opet ti lepo, al opet se i brineš. 
Gledaš sa uživanjem i srećom prvo unuče, gugučeš sa njim srećno i ako ti ga daju, na tren, kratko, šetaš ponosno po parku u blizini njihove kuće, sav važan.
Sad već vidiš travu i cveće, pokazuješ ga malom produžetku i tebe u njemu, vidiš senicu koja brzo leti sa drveta na drvo, parkovske jabuke u cvatu i jorgovane,  raskošne, samonikle  i osećaš njihov miris, a  da im nisi ni blizu.

     Plato pedestih te sklizne niz godine koje dolaze i shvatiš, shvatim, da se ne kaže tek tako da smo posle pedesete na silaznoj stazi, ali, odjednom počneš da primećuješ stvari koje do juče nisi, a za koje pouzdano znaš da su bile tu, a opet, nisu. Nisi ih video, nisam ih primećivala, bile mi nekako normalne.

     Počneš da uživaš u nekim novim, a opet starim dešavanjima, mirisu cveća, cvrkutu ptica, smeni godišnjih doba bez žalosti što  godine lete, da se naslađuješ svakim danom, jer shvatiš, shvatila sam, da mi je poklonjen.

I onda, počnem da se radujem tom cvrkutu ptica u rano jutro na jedan zadovoljan način, ko mačka kad zaprede posle dobrog obroka ili prijatnog milovanja.
I opet mi je lepo. 

Lepo mi je, jer me ne budi zvuk prvog autobusa koji polazi sa početne stanice, već poj slavuja.

 Lepo mi je, jer sam dočekala još jedno, novo jutro, vedra i  čila, jer mi ta ista pesma puni dušu i čini da mi krv brže poteče, da pamtim samo lepe stvari, da se sećam sa ljubavlju proteklih godina, čak iako u njima nisam uživala sasvim jer sam u mladosti mislila da je sve što me okružuje normalno i tu, zbog mene, nas. 
Lepo mi je, jer sam zdrava i jer je to najvažnije. 
To je najveća i želja i san svih nas iako toga nismo bili  svesni i što ću, ako mi je dato i sutra opet čuti pesmu slavuja u praskozorje, kao danas i sigurno znati sviće divan dan, bez kiše, jer, možda ne znate, slavuji ne pevaju pred kišu . 



петак, 24. мај 2013.

Ukus zelenog voća






 Rano leto je uveliko osvojilo stari deo Pašinog Brda sa belo okrečenim kućercima ispred kojih su se širile bašte sa rasvcetalim božurima purpurne boje i mirisnim turskim karanfilima. Samo je bašta ispred vile sa lepim imenom „Katarina“, bila zarasla u gustu travu i mlečiku. U senovitom uglu bašte, raslo je najveće i najlepše drvo kajsije u kraju.
Ispod drvoreda lipa, koje su širile prijatnu hladovinu, malom ulicom, držeći se za ruke, šetale su tri devojčice. Zastajkivale su na ćošku ispred stare vile obrasle u bršljan i radoznalo provirivale kroz razmake drvene ograde u njeno dvorište, sašaptavajući se međusobno. 
Tamnoputa, vižljasta devojčica, kratko podšišane kose virila je kroz ogradu gledajući ispitivački u krošnju kajsije.     
  

  •   Malo su sitnije nego prošle godine, a i manje ih ima, znalački je progovorila okrečući se svojim drugaricama.                        
  •     Biljo, jel čika Nidža popravio merdevine, upitala je bucmastu ,smeđokosu devojčicu,  nešto višu od sebe, koja je stajala pored treće devojčice, duge plave kose upletene u u pletenicu koja joj se spuštala niz gracilna leđa.
  •  Nije. Kaže, mnogo su stare, nisu sigurne i ne isplati se popravljati ih.
  • E to je već problem, naglas je razmišljala crnokosa devojčica. Treba da smislimo kako ćemo doći do njih.
  •  Ovo postaje interesantno i čudno, razmišljala je gospođa Stanka, posmatrajući devojčice kroz starinske, necane zavese. Svako posle podne u isto vreme prave promenadu i vire u Vaskino dvorište. Nešto šuruju, sigurno, ali šta? Moraću da ispitam Biljanu, mislila je i odmakla se od prozora u sigurnu hladovinu sobe.
  • Jelenaaa..čuo se glas koji je dozivao iz jednog dvorišta. Odmah dolazi kući!

Plavokosa devojčica hitro otrča u pravcu velike kuće sa duplom, gvozdenom kapijom ofarbanom zelenom bojom.
Idem i ja. Dođi pred veče da se igramo žmurke Milice, reče Biljana i šmugnu u dvorište do vile „Katarina“!

             Ostavši sama Milica je još jednom čežnjivo provirila u dvorište stare vile i debeo hlad koji se širio ispod razgranate, stare kasije na čijim su granama, sakriveni lišćem, rasli plodovi, kao veliki, zeleni pupoljci.

  •  Šta ako ne nađemo merdevine? Moraćemo da napravimo lopovske, Biljana i ja, a Lela da se popne. Ona je najviša, a ima i duge noge. Zato su je i upisali u baletsku školu. Samo da se ne uplaši visine kao uvek kad se penjemo po drveću, ili, ne daj Bože, da padne. Onda bi tek bio belaj.
 Čika Svetozar bi me tužio nani, ona mami, kaznili bi me da celo leto sedim iza kuće i da se igram samo sa lutkama. Uh kako bi mi bilo dosadno. Biljana bi se izvukla, rekla bi da sam ja sve smislila. Pa i jesam, razmišljala je Milica hodajući u pravcu svoje kuće, ali, stigavši do nje neodlučno je zastala ispred kapije.

  • Zašto ja ne bih sve sama uradila? Prilika je zgodna, nedelja je po podne, svi se odmaraju posle ručka, a i vrućina je. Niko me neće videti. Tetka Vaska sigurno drema u hladovini one njene sobe sa pirotskim ćilimima, zidnjacima.

         Žurnim koracima se uputila natrag ka staroj vili. Ulica je bila pusta. Niko nije video kad se vižljasta devojčica provukla između dve daske na drvenoj ogradi prethodno pomerivši jednu koja je bila klimava. Zvuk njenih koraka se gubio u gustoj travi dok se brzo prikradala drvetu kajsije. Uhvatila se za jednu nisku granu, odskočila od zemlje, zaljuljala i vešto se popela na drvo, kao da to radi godinama. Hitro, poput veverice, popela se na sledeću, višu i deblju granu.


  •  Mogla bih po celi dan da se verem po drveću. Mnogo mi je interesantnije od igranja školica, mislila je devojčica, ispruživši ruku i otkinuvši jednu, još uvek nezrelu kajsiju. Obrisala je rukom i zagrizla sitnim, beli zubima.
  •    Nije puno kisela, brzo će sazreti. Dok smo se mi mislile  kad ćemo, te kako ćemo, kajsije su već počele da zriju, a to nije ono pravo.  Nema ničeg slađeg od ukusa ukradenog zelenog voća. Idem više gore da naberem za Bilju i Lelu, a i da tetka Vaska ne primeti gde se denuše voćke.
      Dok se pela na sledeću granu čula je zvuk otvaranja vrata. Priljubila se kao koala uz lisnatu granu i pogledala u pravcu kuće. Niz stepenice je silazila tetka Vaska noseći stolicu za ljuljanje u ruci. Lagano hodajući došla je do kajsije, stavila je stolicu ispod drveta i sela udobno se zavalivši. Počela je da se ljuljuška lagano, gledajući u susedno dvorište.

  •    Šta ću sad? Kako da siđem, a da me ne vidi, mislila je Milica uplašeno, čvrsto se držeći za granu na kojoj je stajala?
          Vreme je sporo prolazilo. Tetka Vaska se ljuljala ispod drveta kajsije, a gore, na drvetu, ćutala je crnooka devojčica.

  • Bar da sam ubrala još neku kajsiju, nego samo jednu, a i strašno sam žedna. Evo i Sunce zalazi, a ona, kao da ima nameru da spava u dvorištu. Šta ako me nana bude tražila, a mene nema iza kuće, navirale su brižne misli u malu glavu devojčice sa dečačkom frizurom?
       Senke u dvorištu su postajale sve tamnije i tamnije. Padalo je veče. Na malom licu, oči boje trnjina, od straha su postale još krupnije i veće.

  •  E sad bi već mogla da siđeš, prenuo je tetka Vaskin glas. Ne bih htela da ti se majka brine,  a sigurno ne zna da si ovde i da opet, kao i svake godine, kradeš moje kajsije i to zelene.
        Devojčica je ćutala gore na drvetu iznenađena i zatečena saznanjem da je tetka Vaska znala svih ovih godina, da ona krade zeleno voće.
 Skupivši hrabrost, tiho je rekla: Nisam samo ja.

  • Znam da nisi samo ti, ali, ti si bolja od njih, spretnija i što je važno, ne lomiš grane, čuvaš drvo, reče joj žena.
  • Tetka Vaska, ako ti obećam da nikada više neću krasti tvoje kajsije, jer me nećeš tužiti nani? Znaš kako će da me kazni ako sazna? Neću smeti da izlazim više iz dvorišta i da se igram na ulici, samo iza kuće, sama, bez Lele i Bilje.
  • Samo ti siđi pa ćemo se dogovoriti za dalje, odgovorila joj je stara žena.
          Hitrim, spretnim pokretima, devojčica se obrela na zemlji. Stajala je pognute glave ispred sedokose žene koja se i dalje ljuljala u stolici.

  •  U selu, gde sam rođena i ja sam nekada, kao sada ti, krala zeleno voće. Prija onaj slatko, kiseli ukus. Ipak,  nije dobro za stomak da jedeš zeleno voće, reče tetka Vaska nežno gledajući Milicu. Sigurna sam da više nećeš krasti moje kajsije. Znam da ćeš i ti pamtiti ukus zelenog voća, isto, kao što ga i ja pamtim, jer to je ukus detinjstva, a ono se ne zaboravlja nikad, reče stara žena, ustade iz svoje stolice za ljuljanje, pomilova crnokosu devojčicu po glavi i laganim, umornim, staračkim hodom krete ka kući.


       Devojčica je zamišljeno gledala za njom nekoliko trenutaka, zatim je hitro otrčala do drvene ograde i izašla iz dvorišta na isti način, na koji je i ušla, razmaknuvši dve klimave daske.
       Stara, oronula vila obrasla u bršljan sa lepim imenom „Katarina“ u čijem je dvorištu rasla najlepša kajsija u kraju, ostala je iza Milice koja je žurnim koracima grabila ka kući.

-                             

среда, 15. мај 2013.

Duvančica





Na kraju utabane staze, koja je činila granicu između vrta i bašte, raslo je veliko zovino drvo izuvijanih i isprepletanih grana. Bilo je idealno za penjanje i sakrivanje sa gustom i širokom krošnjom.
U vreme cvetanja, sitni, mirisni, beličasti cvetovi, obrazovali su cvasti velike kao pekarska tepsija za mali burek.
 Želeći da pobegne od raznoraznih zaduženja koje je dobijala od svojih ukućana ili komšija, kao što su kupovina piva ili cigareta kod čika Arse bakalina, što je još i bilo blizu, ili kupovina sveže pečenih semenki svako posle podne, kod čika Toše pekara, što je iziskivalo savladavanje uzbrdice Miklošićeve ulice, često  bi se, mala Sunčica, uzverala uz drvo i sakrila na njemu, udobno se zavalivši u „sedište“ koje su činile tri isprepletane grane i ćutala, ne odgovarajući na uporna dozivanja.
Silazila bi samo onda, kada bi njena baka Stana došla do ispod drveta glasno govoreći: Onome, ko se penje ili sedi na zovinom drvetu, vile će kosu zamrsiti da je neće moći ni jedan češalj počešljati i ispraviti.
 Ne kažu ljudi badava za zovu da je to vilinsko drvo.
          Sunčica je imala dugačke, prirodne feder lokne i nikako nije želela da joj se zamrse više no što ih je ona svojom živom igrom svaki dan sama umrsila, a češljanje pred spavanje joj nikada nije činilo zadovoljstvo. Naprotiv.
          Svoju baka Stanu je neizmerno volela i slušala je bez pogovora iako joj nije bilo sasvim jasno, zašto ide da joj kupi samo pet cigara pre podne, pa opet još pet, posle podne?
          Zovino drvo je bilo njeno omiljeno mesto za sakrivanje, a služilo joj je i kao osmatračnica. Sa njega je lepo videla šta se dešava u susednom dvorištu, naročito kad bi započeli sa berbom trešanja ili crnog, hamburg grožđa.
Vešto skliznuvši niz jednu zovinu granu, koja se spuštala preko zida koji je delio dva dvorišta, Sunčica bi se, kao slučajno, obrela baš u vreme berbe i naravno, dobijala bi uvek punu korpu trešanja ili grožđa od baba Vide i deda Vidoja.
          Njena baka Stana u svom vrtu nije imala trešnju, a ni grožđe hamburg, već samo crno i belo grožđe otelo. Ali, imala je zato puno šljiva, oraha, jabuka, a u bašti puno cveća; jorgovana, perunike, zumbula, lala, spomenka, zvezdana, božura i duvančice.
          Posle zovinog drveta, Sunčica je najviše volela duvančice, cveće svežeg, opojnog mirisa koji se širio sve do komšijskih dvorišta, naročito julskih večeri kada bi njena baka Stana ili ujak Rale, zalivali cveće.


         Visoka, zeljasta stabljika svetlo zelene boje, listova kao u biljke duvan, po kojoj je i dobila ime, na čijem je vrhu cvetao beli cvet oblika trubice sa pet, zvezdasto raspoređenih, somotastih latica i od čijih bi prašnika Sunčici požuteo nos kada bi ga mirisala, krasila je najveći deo baka Stanine bašte, čineći da ona liči na beli, mirisni tepih po kome je tu i tamo raslo sve ostalo cveće.

          Ni jedan ulični prolaznik nije ostajao ravnodušan pri pogledu na njenu baštu, samo bi im  u očima zaiskrilo čuđenje kada bi saznali da ti mirisni cvetovi imaju tako jednostavno ime, duvančica.
      Sunčici je to bilo najlepše ime za cvet, posebno zato što bi joj prvom procvetalom duvančicom baka Stana okitila kosu govoreći joj: Moja Sunčice, moja duvančice!

понедељак, 06. мај 2013.

Prolećno veliko spremanje organizma / 3. deo






Kako smo preko zime svi manje ili više sedeli kod kuće, u zatvorenom prostoru, otuda je kod onih, manje srećnih da imaju brz metabolizam, došlo i do stvaranja viška masnih naslaga, kod mnogih vidljivih golim okom, ali često i onih nevidljivih, u krvnim sudovima.
Mnogi zaista znaju, no, da li to i upražnjavamo, da je kretanje od izuzetne važnosti iz raznoraznih zdravstvenih razloga, a pre svega kao predohrana, profilaksa, mnogih oboljenja.
Kao i uvek, ishrana tj. određene namirnice, mogu i te kako da doprinesu boljem zdravlju srca i krvnih sudova koji su zaduženi da naš krvotok  funkcioniše pravilno i nesmetano. Takođe, određene namirnice mogu doprineti da i stomak, koji je preko zime vario sve što smo u njega „trpali“, sada, u ovo prolećno vreme odahne i da  se na neki način „osveži“ uz pomoć određene vrste hrane.

   Namirnice za zdravo srce i krvne sudove


Patlidžan, koji u sebi sadrži bioflavonoide i biljna vlakna pomaže snižavanju holesterola, a zna se, dugotrajni višak holesterola  utiče na narušavanje zdravlja krvnih sudova.
Patlidžan je jedna od osnovnih namirnica, povrća, u Južnoafričkoj Republici.  Smatra se da je njegova zastupljenost u ishrani ljudi u ovoj zemlji, doprinela da je stopa  srčanog udara, infarkta miokarda, manja nego u drugim zemljama sveta, upravo njegova zasluga.
Patlidžan treba jesti 2x nedeljno i to u količini 1 komad za jednu osobu. Najbolje je da se sprema dinstan na veoma malo vode i na laganoj vatri.

Avokado, bez kojeg Meksikanci ne mogu ni da zamisle svoj gvakamole sos, a ni mnoge salse i salate, je namirnica bogata nezasićenim masnim kiselinama koje opet, snižavaju opasne masti u krvi ( holesterol i trigliceride). Avokado je bogat i vitaminima B grupe koji štite srce.
Poželjno je pojesti 2-3 komada avokada nedeljno.

Masline, već osvedočeno zdravo povrće, bogato je vitaminom C  koji čisti krvne sudove od masnih naslaga. Masline u sebi sadrže i salicilnu kiselinu koja sprečava stvaranje krvnih ugrušaka.
Poželjno je da se svaki dan pojede ( odrasla osoba) po 150g. maslina, dok mala deca mogu pojesti najviše do 5 komada.

Integralni dvopek - hleb koji u sebi sadrži vitamin E koji krvne sudove čini elastičnim, a i deluje protiv slobodnih radikala. Svakodnevno ga treba jesti u količini od, maksimalno,  100g. za obrok.

Prokelj, namirnica, povrće koje čuva srce jer je bogat beta karotenom, vitaminima E, C i folnom kiselinom. U sebi takođe sadrži i bioflavonoid kvercetin, ulje kamfora i indol.
Preporuka je da ga treba jesti u količini od 150g. po osobi 1x nedeljno.

Spanać, povrće koje, osim što dobro deluje na poboljšanje krvne slike i dobru probavu, veoma dobro prevenira i aterosklerozu krvnih sudova zbog velike količine vitamina C i beta karotena koje u sebi sadrži. Poželjno je, a u svrhu baš očuvanja krvnih sudova, jesti ga svakodnevno kao sveže spremljenu salatu u količini od najmanje 100g.

Paradajz sa svojom dostatnom količinom vitamina C i beta karotena, ali i likopena snižava nivo holesterola, te se kao takav savetuje da bar 2x nedeljno bude zastupljen u ishrani u količini od najmanje 200g.

Smatra se da ga treba jesti u svežem stanju, mada ima novijih saznanja da se likopen bolje iskorišćava kada je ovo povrće spremljeno kao sos, posebno kao Marinara sos.


Grožđe, posebno crno, štiti od ateroskleroze. U sebi sadrži fenole
 (biljne kiseline) koje razgrađuju kalcijum te stoga štite od pojave kalcifikata u krvnim sudovima. Osim ovog, grožđe u sebi sadrži i zavidnu količinu antiosidansa reservatola koji smanjuje nivo holesterola. Grožđe treba jesti više puta nedeljno po 150g. najmanje.

Pšenične klice su pravi čuvari krvnih sudova. Sadrže višestruko zasićene masne kiseline koje snižavaju nivo holesterola. Takođe, u sebi sadrže i vitamin E koji vezuje slobodne radikale i čini krvne sudove elastičnim. Preporučuje se 1 kašika dnevno sa sokom ili jogurtom.

Luk je bogat eteričnim uljima koja sprečavaju pojavu kalcifikata unutar  krvnih sudova, a to opet poboljšava cirkulaciju krvi u celini. Luk takođe sadrži u sebi i prostaglandin koji snižava krvni pritisak. Poželjno je jesti ga svakodnevno u količini od 1
/2 ili jedne glavice sirovog ili kuvanog.

    Namirnice za bolje zdravlje želuca i creva

Urme- datule, sadrže u sebi leucin, amino kiselinu koja podstiče varenje. Poželjno je jesti ih svakodnevno u količini od 5 komada.

Zova, o kojoj sam već pisala poseban post, je blagotvorna lekovita biljka za zdravlje želuca i creva. Kiselina iz soka sveže skuvanih zovinih plodova deluje delotvorno kao sredstvo za prirodno čišćenje  creva.
Suprotno tome, suvi plodovi sprečavaju proliv.
Ako želimo da je koristimo kao sredstvo za regulisanje dijareje ( proliva) treba jesti 30-50 komada suvih bobica u toku dana.
Nikada ne jesti sirove bobice!

Jogurt, mlečna namirnica čiji laktobacili podstiču rad creva i poboljšavaju varenje.
Preporučuje se svakodnevna konzumacija jedne čaše jogurta baš u te svrhe.

Kiseli kupus, ali u svežem stanju jer u sebi sadrži mlečnu kiselinu koja sprečava zatvor (opstipaciju).
Takođe, zbog dostatne količine balastnih materija reguliše pražnjenje creva. U sezoni, a i van nje, preporučuje se u količini od 200g. svakodnevno.

Integralni hleb bogat je balastnim materijama te kao takav podstiče rad creva. U sebi sadrži vitamin B1  koji je važan za razmenu materija, ali i za varenje hrane u tankom crevu.
Jesti  4 kriške u toku dana.

Mango, voće koje je u velikoj količini zastupljeno u indijskoj ishrani. Sadrži u sebi složene ugljene hidrate koji uništavaju štetne crevne bakterije. Deluje i kao sredstvo za smanjenje dijareje.
Poželjno je konzumirati ga u količini od 1 komad svakodnevno.

 Baš kako glasi i ime mog bloga „ Od svega po nešto“, tako se i priroda potrudila da nam bogatstvom namirnica omogući da koristeći od svega po malo, za svakog po nešto, unapredimo i sačuvamo svoje zdravlje.