уторак, 23. јул 2013.

Deca i dalje veruju u bajke

           



On, Živko, mali beogradski vrabac, dživdžan, kako smo ga zvali u mom detinjstvu,  je doleteo iz moje mašte, jednog davnog dana sedamdeset i neke godine, dok sam se, držeći za ruku mog četvorogodišnjeg sina, vraćala sa njim, kući iz vrtića.

- Kako ti sve to znaš kad nisi ti bila u obdaništu - upitao me je moj  sin?
Nikako nisam smela da priznam da sam sve  saznala od vaspitačice, a zna se i zašto, da ne bi izgubio poverenje u nju. Misli su mi ubrzano radile i tako sam izmislila njega, Živka, mog budućeg pomagača u mnogim kasnijim dešavanjima.
-Rekao mi je Živko- odgovorila sam mu.
- Ko je Živko - stiglo je sledeće pitanje mog radoznalog sina?
- Živko je mali vrabac -brzo sam mu odgovorila nadajući se da će pitanja prestati, ali avaj, nisu. Stiglo je novo.
- A on, kad je on to video i kad ti je to sve ispričao - nastavljao je moj sin?
- Znaš, Živko je maleni vrabac koji veoma brzo leti. Tako može brzo da mi sve ispriča šta si radio u vrtiću, jesi li lepo ručao i  spavao, jesi li se lepo igrao sa drugovima, nastavljala sam ja.
-On je tužibaba - neumoljivo je izgovorio moj sin i  nije dobar drug.
- Nije lepi moj. On je veran drug, tvoj i moj. On te povremeno obidje da vidi šta radiš u vrtiću, jesi li dobro, jel ti nešto treba i onda odmah doleti i sve meni kaže da bih ja znala da li ti treba pomoć.
-  Eto, kako sam znala da hoćeš da jedeš pitu za večeru? To mi je rekao Živko, nastavljala sam ja dalje, dok me je, moram priznati po malo grizla savest jer sam izmišljala, a opet, nisam htela da otkrijem da mi je vaspitačica Zorica rekla kako moj sin nije hteo da ruča, jer će on jesti pitu kod kuće, kako jo je obrazložio odbijanje ručka tog dana.
      Tako je Živko, maleni vrabac, postao deo naše svakodnevnice i odrastanja mog sina. On je verovao u njegovo postojanje, povremeno se ljutivši, ako bi mi on ispričao nešto što je "tajna", a opet, znao je i da se veoma obraduje jer bi mi Živko tačno "preneo" njegove želje.
Često bi znao da kaže kako je Živko i njegov dobar drug, a po nekad bi ga i dozivao sa prozora naše sobe da dodje da mu nešto šapne.
       Mnogo godina kasnije, Živko je ušao i u život mog, onda,  četvorogišnjeg  unuka, na isti način, zadivljujući i njega, kako to ja sve znam!!!
Njegov otac bi se slatko nasmejao kada bi čuo razmišljanja svog sina, vezana za vrapca Živka.
Moj unuk me pitao zašto Živko ima tako smešno ime?
Kako nikada nisam svome sinu objasnila poreklo Živkovog imena, morala sam pozvati opet maštu u pomoć.
Rekla sam svome unuku da je Živko dobio svoje ime jer stalno, izmedju reči koje saopštava,
  izgovara Živ, Živ, kao uzrečicu.
- A kako  to  vrabac Živko sad i njega obilazi u vrtiću kao i njegovog tatu, zar to njemu nije teško jer je on već star i kako još uvek lako i brzo leti???
Kao i nekada, sa mojim sinom, pitanja su sustizala jedno drugo.
      Jednog dana, ovog proleća u Perlezu, dok smo išli ulicom, moj unuk je  poželeo da se upozna sa Živkom lično. Hteo je,  kako je objasnio,  da ga prepozna kad ga vidi,  jer,  vrapci liče jedan na drugog nano, ozbiljno mi je objasnio.
Eto ti nove zavrzlame, pomislila sam, ali, kao da neko diktira dogadjanja, iznad naših glava je baš u tom trenutku proleteo jedan, vrabac. Ja sam ga "pozvala" po imenu.
Kako "odgovora" nije bilo, kao ljutito sam ga opet pozvala, a krišom sam u uglu oka ugledala jednog malog vrapca na  grani bagrema pored kojeg smo upravo prolazili.
Zatim sam naglas, kao, počela da se ljutim zašto mi se ne odaziva kada ga zovem.
Moj unuk je, dok sam ja to glasno izgovarala, ugledao malog vrapca i oduševljeno je uzviknuo: Nano evo ga Živko, nemoj da ga grdiš, kako ga nisi videla, pa stao je na granu baš iznad nas!
Onda je , kao, meni Živko "objasnio" da je u žurbi, jer se upoznao sa jednom slatkom, malom vrabicom, pa eto, nije me čuo, jer su se dogovorili da se nadju na onom drvetu na ćošku i da mu oprostim, da se ne ljutim i tako to..
Posle mog "razovora sa Živkom moj unuk me je ozbiljno upitao kako to da ja razumem Živkov jezik?
Rekla sam da će kad poraste i kad bude imao svog sina, kasnije i unuka i on razumeti govor vrapca Živka.
Na to mi je on veoma ozbiljno odgovorio; Možda nano neću razumeti Živka, jer će on da ode u nebo, zauvek, ali ću sigurno razumeti njegovog sina.
      Pre neki dan, moj sin mi je ispričao  da kad se čuo telefonom sa svojim sinom, ovaj ga je iznenadjeno upitao kako to on ne zna šta se desilo u vrtiću i zar  Živko nije dolazio da mu to sve kaže!!!!
- Mama, smejao sam se posle razgovora shvativši koliko značajno mesto u našoj komunikaciji ima vrabac Živko i koliko je dobro što si ga nekad  izmislila.
-  Čak sam se nadovezao na priču o vrabici i ukljućio sam novi lik, vrapca Tasu, koji, kao juri Živkovu vrabicu, pa je Živko kao ljubomoran i eto, ne stiže da dođe da me obavesti o svemu šta se dešava u vrtiću u toku dana.
- I znaš šta me je pitao? Kako se zove Živkova devojka, mala vrabica?
Rekao sam da ću pitati tebe, kroz smeh mi je sin govorio preko telefona.
Eto novog rebusa. Naći prikladno ime za novi lik u bajki o vrapcu Živku, ime za njegovu devojku.
        Pre nekoliko dana držeći jedno drugo za ruke, moji unuci i ja smo šetali ulicom ispod drvoreda lipa i u jednom trenutku moj unuk je viknuo; Živko, Živko, gledajući u vrapca na jednog nižoj grani lipe. Moja najmladja unuka je počela da doziva vrapca sa njim; Žiko, Žiko.
Na kraju im se pridružila i moja starija unuka i mali hor je stajao ispod lipe dozivajući malenog dživdžana koji je gledao, kao da zna da baš njega zovu, u njih, odozgore sa grane.
Vrabac ih je gledao još nekoliko trenutaka, a onda prhnuo i nestao u zelenoj krošnji.

-Otišao je da se druži sa svojom drugaricom, vrabicom, važno je svojim sestrama rekao moj unuk.

- Eh da nano, nikako da mi kažeš, kako se zove Živkova devojka, upitao me je moj unuk?
       Kako odgovor nisam znala, napravila sam se da ga nisam čula shvativši da ću morati da veoma brzo izmislim ime za novi lik iz bajke o vrapcu Živku, bajke koja evo traje već dugi niz godina, a u koju verujte, deca i dalje veruju.
     Zna li neko možda kako se zove mala, vižljasta vrabica, sa tamno smedjim perjem na svojim obrazima, koju voli vrabac Živko iz ove priče?



понедељак, 22. јул 2013.

Grad predstavljaju ljudi koji u njemu žive

           

            Oduvek sam verovala da su Beogradjani dobri i susretljivi ljudi. To moje verovanje nije od juče. Naprotiv. Učvrstilo se svih ovih godina uprkos životu koji živimo i svim teškoćama kroz koje smo prošli. Jedna epizoda, od pre neki dan, mi je opet učvrstila  verovanje da uvek  ima dobrih ljudi koji svojim ponašanjem osvetlaju obraz gradova u kojima žive.

Bio je sasvim običan dan. Jedan od onih letnji dana kad u asfalt uležu cipele sa visokom potpeticom, kad znoj curi nevidljivim graškama niz ledja, a na oči se hvata izmaglica od vreline julskog leta i jare koja izbija odasvud.
    U gradskom autobusu na liniji 23  je kao i uvek bila gužva u pravcu prema Karaburmi, mada, nije bilo one gužve kada se tela putnika lepe o tela saputnika. Na stanici kod Ade Ciganlije u autobus, propisno, na prednja vrata, ušli su trojica mladića. Nisu bili stariji od osamnaest, najviše, dvadeset godina. Privukli su pažnju putnika koji su sedeli na prvim sedištima, iza vozača. Govorili su nekim čudnim, grlenim jezikom. Jedan od njih, izrazito plavokos, uredno posečene kose, obratio se mladoj kontrolorki "Bus-Plus"-a, na engleskom jeziku. Ova se usredsredila sa pažnjom na ono šta joj je mladić govorio i u jednom trenutku se obratila putnicima pitanjem; Ima li neko papirnu maramicu?
Kao po komandi pojavile su se više ruku i u svakoj je bila po jedna maramica. Ona je uzela sve i dodala ih mladiću koji je seo na sedište odmah iza vozača. Saginjao se i nešto je radio, dole, na svojim stopalima.
Jedna gospodja, u dubokoj crnini, sa prozračnim crnim šeširom na glavi, koja je sedela tik iza mladića, stranca, okrenula se radoznalo i pogledala šta se dešava. Brzim pogledom je uhvatila pokret njegove ruke koja je nevešto brisala krv koja je curila u laganom mlazu iz velikog prsta na njegovoj desnoj nozi. Nedugo zatim obratila mu se na engleskom jeziku, ne tako perfektnom, ali sasvim korektnom. Rekla mu je da se on mora hitno obratiti za pomoć u hiruršku ambulantu  da bi se rasekotina na njegovoj nozi hirurški zbrinula. Takodje mu je rekla da će najverovatnije dobiti bar dva šava, tj. da će mu sigurno ušiti povredu, kao i da mora da dobije antitetanusnu zaštitu.


Mladić je upitao kako da stigne kod lekara? Gospodja u crnini mu je strpljivo objasnila na kojoj stanici treba da sidje, kojom ulicom da se popne da bi mu na kraju zapisala u njegov mobilni telefon adresu Kliničkog centra, a na kraju i pokazala stanicu na kojoj je on, zajedno sa još jednim drugom iz svoje pratnje, izašao, prethodno joj se veoma uljudno zahvalivši.

U autobusu je ostao jedan od trojice mladića, crnokos, sa rancem na ledjima. Zabrinuto se premeštao sa jedne noge na drugu. Mlada devojka, kontrolor, se nešto dogovarala sa svojim kolegom. Onda je ovaj, na lošem engleskom jeziku, ali sa puno volje, pitao mladića šta se desilo? Ovaj je pričao, ali, videlo se da kontrolor ne razume sve.
Radoznala gospodja u crnini se ponovo umešala upitavši mladića odakle su i koji je problem?
Mladić je rekao da su iz Holandije, da su bili na Adi da se kupaju i da mu je u autobusu broj 52 ispao novčanik sa dokumentima. Gospodja je prevela kontroloru i posle kraće konsultacije ovaj je uputio mladića da ide do poslednje stanice, na Karaburmi, gde će glavnom dispečaru biti prijavljen nestanak njegovog novčanika. Gospodja u crnini je upitala mladića da li je u novčaniku imao novac, na šta je on rekao da nije, već da su u njemu bile njegove putne isprave i dokumnta, tipa lične karte i drugo.
Takodje je pitao da li neko zna da mu kaže gde se nalazi holandska ambasada u Beogradu?
Gospodja je brzo na svom mobilnom potražila podatak i ubrzo je isti upisala u mobilni telefon mladiću. Usput, upitala ga je da li mu treba novac? Ovaj je rekao da će se snaći. Ona je rekla da nema mnogo, ali rado će mu dati novac da ima, da ode do ambasade.
Mladić je iznenadjeno pogledao u gospodju u crnini i veoma uljudno joj se zahvalio na ponudjenoj pomoći, ali, kaže, ima za toliko. Ona mu je poželela prijatan boravak u Beogradu i Srbiji sa željom da ne brine, rekavši mu kako veruje da će sve biti u najboljem redu.
Mladić joj je pružio ruku i ona je ubrzo izašla na stanici kod stare okretnice.
I ja sam izašla sa njom na istoj stanici, kao i još jedna mlada žena koja se obratila gospodji u crnini rečima ; Ne verujem da bi oni i nama tako pomogli da smo se našli u istoj situaciji mi kod njih? Gospodja u crnini, sa šeširom na glavi, se blago nasmešila i rekla da je dobro dok mi njima pomažemo.
Ja sam ostala da gledam postrance za obema, ponosna na sredovečnu gospodju u crnini, ponosna na mlade kontrolore iz autobusa koji su se trudili da svojim nesebičnim postupcima olakšaju mladom, stranom posetiocu našeg grada.
Nisam mogla, a da ne pomislim nije li neko izdžepario mladog Holandjanina i hoće li lep gest ljudi z autobusa bar malo ublažiti rdjav utisak, ukoliko se ispostavi da je moja pretpostavka tačna?
Nadam se da hoće.
Ipak, ni ta ružna pretpostavka nije mogla da me razuveri u razmišljanju da jedan grad predstavljaju ljudi koji u njemu žive, a nekoliko njih je zaista svojim delima u gradskom autobusu na liniji 23, to i pokazalo.