четвртак, 29. август 2013.

Šne nokle, ili da li mala deca pamte?





Tog leta sam završila treći razred osnovne škole. Bila je subota, posle podne jednog avgustovskog dana. Spuštali smo se niz Francusku ulicu, moja mama, moj očuh i ja. Išli smo kod kod druga Josipa Đerđe koji je u to vreme bio neki visoki državni  funkcioner. On je trebalo da da neke upute i savete mome očuhu u vezi otvaranja zanatske, oštračke radnje. Drug Đerđa je stanovao u jednoj staroj, predratnoj zgradi na drugom spratu.
   Primili su nas veoma ljubazno i smestili u prostranu, dnevnu sobu sa starinskim nameštajem. Ja sam sedela na nekom udobnom kauču, mirno. Bilo mi je dosadno. Odrasli su razgovarali dok sam se ja zabavljala gledajući okačene goblene po zidovima.
Odjednom je iz jedne pokrajne prostorije u sobu utrčao mali, beli, malteški psić i uskočio u moje krilo.


                     Lido, ne! Siđi, odmah, grdila ga je domaćica kuće! Pas je samo nezainteresovano pogledao u nju iz mojeg krila i još  udobnije se ušuško u nabore moje letnje, cigovane haljine. Pomazila sam ga po leđima, a on se lenjo protegnuo. Zamolila sam domaćicu da ga ostavi kod mene, u mojem krilu.

      Ova je izašla iz sobe i uskoro se vratila sa velikim, metalnim poslužavnikom na kojem su bile poređane činijice u kojima je drhturila neka žuta, sjajna kaša.
Pružila je jednu činijicu prvo meni, a zatim svima ostalima u sobi. Gledala sam u činijicu u kojoj je bila beličasta ovalna knedla prelivena žutim kremom sa kašičicom uronjenom u krem.
Zahvatila sam kašičicom sadržaj, vrlo oprezno, jer mi je taj slatkiš bio potpuno nepoznat i nedugo zatim slistila sam sve u trenu. Ukus je bio predivan.
Domaćica je, videvši da sam sve pojela u dahu, donela još jednu činijicu i pružila mi. Ovog puta jela sam slatkiš sporije, a kada sam pomno kašičicom sastrugala sve sa zidova činijice,  upitala sam domaćicu kako se zove slatkiš?
Odgovorila je, šne nokle.
Onda sam je pitala kako se zove mali pas? Rekla je da se zove Lida.
Na pomen ovog imena u glavi su počela da mi zvone zvona.
   Nedugo zatim oprostili smo se od ljubaznih domaćina i krenuli kući. Uz put, dok smo pešačili, pitala sam moju mamu jesam li i ja imala istog ovakvog malog psa sa istim imenom?
Ona je, nekako ljutito, izgovorila; Znala sam da će ti Lale reći.
Lale je bio moj ujak, mamim najmlađi brat i rekla sam joj da mi ujka ništa nije rekao, ali da bih volela da mi ona kaže sve, ali istinu.
Tako sam saznala da sam imala i ja malog belog malteškog psa po imenu Lida, kojeg su moji tata i mama dali mome ujaku Laletu da ga nekome pokloni, častivši ga pri tom, sa ondašnjih pet banki, jer nisu više mogli da se izbore sa mnom. Ja sam svako veče legala da spavam zajedno sa mojim psom. Ništa i niko nije uspevao da me od njega odvoji. Bilo mi je samo dve i po godine.
       Sedam godina kasnije, jednog drugog toplog leta, kada sam završila prvi razred srednje  medicinske škole, htela sam da svog brata, koji je mnogo voleo slatkiše obradujem i  da za ručak spremim nešto slatko, ali novo. Uglavnom sam spremala keks tortu ili rolat sa kokosom, jer je on to  najviše voleo, ali je meni to bilo već po malo dosadno, kako da spremam tako i da jedem i odlučila sam da ideju za pripremu slatkiša potražim u maminom velikom narodnom kuvaru. Prelistavajući odeljak sa kolačima i slatkišima pogled mi se zaustavio na naslovu: Šne nokle.
U trenu se setih gde sam jela slatkiš sa tim imenom. Odlučih da pripremim baš šne nokle i to duplu meru, znači od dve litre mleka i, ako se ne varam, osam jaja i sve šta još ide uz to.
     Moj brat je bio veliki sladokusac, ali, kako se aktivno bavio sportom podrazumevalo se da uvek, bar jednom nedeljno, imamo neki domaći slatkiš na trpezi. Obožavala sam mog velikog brata, a i on je voleo mene. Bio je vrsan fudbaler, vrsan šahista i plivač. Od njega sam naučila da igram šah i često bismo u zimske večeri igrali šah pijući čaj i jedući čajne kolutiće.
Kada bi duvao vetar, severac ili Košava, sa Zvezdare, znao je da me sačeka ispred škole i da me doprati do kuće, da me, kako je govorio, vetar ne oduva. Nije bio daleko od istine jer je vetar zaista znao da me podigne i nosi do prve bandere koju bih zagrlila i uz koju bih se priljubila od straha jer mojih, onda 45kg., nije imalo snage da se nosi sa naletima vetra  sa Zvezdarskog brda, ispod kojeg se nalazila moja srednja medicinska škola.
Tako sam tog dana napravila prvi put u životu šne nokle. Količina je bila velika i sve sam morala da stavim u jednu šerpu od 6 litara.
Kako nismo imali frižider, pokrivenu posudu sa šne noklama stavila sam da se hladi u predsoblju, na betonu i pošla sam da pozovem brata na ručak. Znala sam da igra šah sa drugom, preko puta nas, u istoj ulici. Ali, nije bio kod njega. Nastavila sam da ga tražim od druga do druga u ulici i na kraju, vratila sam se kući neobavljenog posla. Tamo me je čekalo iznenađenje. Moj brat je bio kod kuće i sedeo za postavljenim stolom čekajući on mene na ručak. Slabo je ručao tog dana što je meni bilo malo čudno, ali, kako sam imala za njega iznenađenje, u vidu novog slatkiša, znala sam da će nadoknaditi propušteno.
    Dok je on sedeo i čekao sa osmehom na licu da ja donesem šerpu sa šne noklama, ja sam je slavodobitno unela u kuhinju i spustila važno na sto. Zatim sam teatralno otvorila poklopac i ukočila se. Šerpa je bila poluprazna. Pogledala sam u svog brata na čijem se licu širio osmeh od uva do uva i čula ga  da kaže; Brat prob’o.
Dugo godina smo se šalili uvek kad se toga setimo.
 Odavno nisam pravila šne nokle, ni one klasične sa vanila šatoom, ni one sa čokoladnim.
Moj brat, već dugih pet godina ore nebeske njive, kako je to lepo ispevao Đorđe Balašević. Njega nema, ali šerpa u kojoj su bile one šne nokle je još tu. Sad je podmetač saksija sa cvećem u bašti i samo podseća na nekadašnje prohujale dane.
Imao pa nemao, je  najgora jevrejska kletva, samo što su oni, ja verujem, pre svega mislili na materijalno. A šta  je sa ljudima koje nemamo više?

Novac, materijalno, možeš opet da stekneš, ali ljude ne možeš nikad da vratiš, kad odu zauvek.

Ostaju samo uspomene. Bar njih nam niko ne može oduzeti, dok dišemo.
Sutra ću  ipak da napravim šne nokle, mome bratu u čast. Ko zna, možda on to ipak vidi, odozgore i možda se opet nasmeje, kao nekad, i možda opet , još jednom kaže; Brat prob’o.

недеља, 11. август 2013.

Tamnjanika




       Pozno avgustovsko sunce se priklanjalo zapadu. Baštom se širio opojni miris bosiljka i trandafila. Sivo beli mačak teglio se ispod žbuna šimšira. U senci dunje, u raširenom ligeštulu, odmarala se sredovečna žena držeći u jednoj ruci knjigu, pogleda upravljenog u pravcu vitke, tamnokose devojke koja je stajala kraj čokota grožđa. Devojka se sagla,  otkinula   jedan grozd boje crvenog vina, a  zatim levom rukom otkide jedno puce i zadovoljno ga stavi u usta. Pogleda u pravcu žene sa knjigom. Stopiše se pogledi svetlozelenih očiju.
-Mama, hoćeš li i ti jedan?
Žena je ćutala gledajući u grozd u njenoj ruci kao da gleda kroz vreme..
      Džombastim seoskim putem kloparali su točkovi volovske zaprege. Na klupi, na mestu kočijaša, sedeo je seljak srednjih godina, obučen u suknene bridž pantalone, kariranu, plavu, ispranu  košulju sa prslukom preko nje. Ivice prsluka bile su optočene šujtašem zelene boje, mestimično već iskrzanim. Na glavi je imao šajkaču ispod koje su provirivale smeđeplave vlasi. Dva topla, plava oka su krasila od sunca izborano lice.
Držeći čvrsto dizgine u  rukama, vešto je upravljao kolima koje su vukle njegove dve krave, Ruža i Bulka. Do njega, malo pogurenih ramena, sedela je sitna žena približnih godina, obučena u radnu, šumadijsku nošnju, zabrađena belom maramom i nemo gledala prašnjavi put ispred sebe i daleke vrhove Rudnika. Iza njih, u kolima, ležeći na jednoj polovini ćilima, dok je drugom polovinom bila pokrivena, spavala je crnokosa, suvonjava devojčica. Dve žene, istih plavih očiju kao u kočijaša i kose iste boje, sedele su pored devojčice i tiho razgovarale.
Prva, starija, bila je isto obučena kao i žena do kočijaša, druga, mlađa, u jednostavno gradsko odelo, suknju i bluzu i džemper bez marame na glavi.
     Sunce se rađalo na horizontu. Njive i živice, pored kojih je put prolazio, budile su se uz cvrkut ptica, zujanje pčela i bumbara.
- Ima li još puno do livade Gile  upita svog brata žena obučena u gradske haljine? Sve se promenilo, ne prepoznajem više put, dugo nisam dolazila.
- Nema Nedo. Eno, iza onog hrasta međaša počinje naša livada. Sećate li se kad nas je otac dovodio  da sa njim plastimo seno? Ti si Smiljka već išla u školu, reče seljak svojoj sestri koja je sedela iza njega u kolima, pored Nede i usnule devojčice.
Kad smo se vraćali jednom, pred Preobraženje, baš kao sad, stali smo da se napijemo vode sa izvora. E tu sam se prvi pu zagledao u ovu moju Javorku, tad, pa zauvek.
 Pamtiš li Javorka?
- Ajde, ćuti, Bog te pomilovao,  probudićeš dete, stidljivo se javi žena do njega. Sigurno da pamtim.
- Neka se probudi. Vidi kako je lepo jutro, vri život, miriše seno. Ovo nema kod nje u Beogradu, jel tako Nedo?
- Jeste Gile, odgovori mu sestra.
- Mnogo ti je slaba unuka Nedo, kao da ne jede dovoljno. Jel mrljava na jelu?
- Nije. Samo je živahna, radoznala i puno trči. Nema drveta u onoj našoj bašti iza kuće na koje ne može da se popne, a vidi je, kao vejka. Ne možeš da je skrasiš na mestu duže od deset minuta. Što se hrane tiče, pa i ti sam znaš da u gradu nije kao na selu i da nema uvek svega. Imaju oni, sa velikim platama, ali mi nismo među njima. Skup je život u gradu moj brate Gligore, završi monolog Neda dok su joj se plave oči caklile od zatomljenih suza.
- Nano, gde smo došli? O kako je lepa i velika livada! Vidi nano, ima i potok. Koje je ovo drvo? idem da se umijem, u dahu je izgovorila probuđena devojčica hitro iskačući iz kola i otrčavši u pravcu potoka.
- Nemoj da se pokvasiš Ružice, doviknula je za njom Neda vrteći glavom.
Eto, sad vidiš o čemu sam ti malo pre pričala, okrete se i reče svom bratu.
- Čigra, prava čigra, promrmlja sebi u bradu.
     Dan je osvojio livadu na kojoj su vredno plastili seno Gligor, njegova ćutljiva žena Javorka i njegove dve sestre, Smiljka i Neda. Okolo njih je neumorno trčkarala mala, vižljasta Ružica, postavljajući pitanja, čas jednom, čas drugom, nekad i ne sačekavši odgovor privučena nečim novim što joj je okupiralo pažnju.
-  Nano, evo ga miš. Šta će miš na livadi? Zar on ne živi u šupi nano, uzbuđenim glasom pitala je svoju baku Nedu?
- Deda Gile, gde je taj ručak? Rekao si da će ujna Koviljka doneti ručak, a nje još nema, a pogledaj, sunce je tačno iznad moje glave, kako si kazao da treba da bude! Mnogo sam gladna, brzo je pričala devojčica.
- Sad će ona rano, samo što nije, odgovorio joj je deda, nežno milujući čvornovatom rukom devojčicu po gustoj loknastoj kosici.
- Eno, vidi, dolazi Koviljka!   Pokaza joj u pravcu puta, gde se u daljini pojavila prilika žene sa obramicom na ramenu.
- Potrči joj u susret, možda će ti reći šta nam je spremila za ručak!
 -  Gligore, hoćemo li ručati kraj potoka ili kao i uvek ispod hrasta, pitala je Javorka?
- Gore, ispod hrasta. Lepša je hladovina, a i bliže je Koviljki, da ne vuče bez preke potrebe hranu niz brdo, do potoka.
- Dosta je bilo rada. Haj'te sestre moje da  se osvežimo i okrepimo.
- Javorka, dođi, ostavi te grabulje, govorio je seljak lagano krečući u pravcu stoletnog hrasta, međaša, razgranate, kao cvast krošnje, koji je mamio svojom hladovinom.
- Deda, ujna neće da kaže šta je donela za ručak, jadala se mala Ružica.


  - Strpi se malo da postavim pa ćeš videti, smireno joj se obratila mlada žena toplih očiju boje kestena i kuštrave kose sakrivene ispod marame sa sitnim šarama živih boja. 

Bila je obučena u čistu, radnu šumadijsku nošnju. Kecelja koja je pokrivala legovanu suknju, nevešto je skrivala tragove rane bremenitosti. Ispucalim, od rada  rukama vešto je raširila kockasti čaršav preko ugažene trave i laganim pokretima počela da vadi sudove i bošče sa hranom iz korpi koje su stajale pored spuštene obramice.
- Koviljka, dete, jesi li se umorila?
- Nisam najo. Miladin mi je pomogao da donesem do pola puta, do vinograda.
        Ružica je nemirnim pogledom pratila šta Koviljka stavlja na čaršav, nestrpljivo iščekujući da otvori poklopce i razveže bošče od belog, lanenog platna.
- Evo, izvolite i prijatno vam bilo, reče Koviljka i dade svekru vruću pogaču u ruke. On je uze, prekrsti je rukom, odlomi poveće parče i pruži ga Ružici.
 - Na rano, jedi! Uzmi šta voliš, rekla si da si mnogo gladna.
        Kockasti čaršav se nije video od posuda punih đakonija. U drvenim činijama bilo je sira, kajmaka, lučene paprike, seckanih krastavaca i paradajza, a iz jedne zemljane tepsije, zlatasto ispečen, još vruć, mamio je svojim mirisom pekarski krompir. Sa strane, na plehanom tanjiru, posuta šećerom, mirisala je na cimet, savijača od jabuka.
Ružica je gledala u hranu ispred sebe, ne znajući šta pre da proba.
- Nano, stavi mi u tanjir od svega po malo, reče svojoj baki Nedi!
Svi se prihvatiše jela, tiho ćućoreći među sebom o poslu koji su obavili tog jutra.
- Ostalo je da uplastimo još samo tri otkosa, reče Gile.
-   Završićemo pre sutona.
- Ružice, lezi, odmori malo! Nemoj trčati odmah posle jela, govorila je Neda unuci!
 - Svi ćemo malo da odmorimo po ručku. Lezi i ti Gligore, odmori malo, obrati se svome mužu Javorka!
- Koviljka dete, nemoj sve sama da raspremaš, daj da ti pomognem, reče Smiljka snaji svoga brata. Dosta je što si sve to sama zgotovila i donela nam na noge.
     Sunce se sakrilo iza plavetnog oblačka, a lahor je zatitrao hrastove grane donoseći svežinu maloj skupini koja se odmarala posle rada i ručka.  Samo je mala Ružica neumorno trčkarala od stoga do stoga igrajući se skrivalice sa zamišljenim tragačima.
- Eto i to smo obavili. Hvala vam sestre moje na pomoći. Volim kad posao na ovoj livadi, koja je najdalje od kuće, završim na vreme. Dobro je. Ima dosta sena, govorio je naglas Gile, slažući alatke u kola i stavljajući jaram kravama, Bulki i Ruži, koje su celog dana pasle mirno kraj potoka.
       Kola su kloparala prašnjavim putem. Sunce je pitomo grejalo umorna leđa male družine.
- Deda Gile, ima li već grožđa, upita mala Ružica?
- Treba da ima. Još tri dana je do Preobraženja Gospodnjeg, a grožđe se posle toga bere i jede, tako su govorili moji stari Ružice, odgovori joj deda Gligor.
-Zaustavićemo se pored vinograda pa ako ima zrelog, nabraćemo ga. Uzmi od baba Javorke maramu da stavimo grožđe u nju!
     - Oooo... Bulka..ooo...Ružoo...
Kola stadoše. Hitro, kao da mu je dvadeset leta, deda Gligor skoči sa kola i zamače u red čokota.
- Ej Ružicee..dođi ranoooo, dozivao je devojčicu.
    Ova je, brzo poskakujući dotčala i zastala gledajući u njega. Držao je u ruci veliki grozd tamno rumene boje. Lagano je kidao puce, po puce i stavljao ga u usta dok mu se licem širilo zadovoljstvo.
- Tu si rano. Evo, uzmi, jedi, reče Ružici. Ružica uze pruženi grozd, otkide jedno puce i stavi ga u usta. Oporo sladak ukus joj zagolica nepce.
 - Deda Gile, kako se zove ovo grožđe?
- Tamnjanika rano, odgovori joj deda i nastavi da u maramu stavlja zrele, ubrane grozdove.
 - Nanoo, nano, vidi, tamnjanika, vikala je mala Ružica, noseći boščicu od marame, punu grožđa tamnog, kao noć i trčeći ka kolima.


- Ružice, gde si odlutala, kao iz daljine začula je glas svog muža?

Stajao je na pragu kuće i gledao u njenom pravcu.
- Dete te nudi grožđem, a ti, gledaš u nju i u grozd kao omađijana, kao da nisi tu.
- Hoću rano moja, kako da ne. Znaš da od sveg grožđa najviše volim tamnjaniku.
Donesi i meni jedan grozd, reče žena i toplim zelenim pogledom pomilova devojku kraj  čokota.

субота, 10. август 2013.

Sitne radosti





Postoji izreka koja kaže: Traži mnogo da bi dobio dovoljno!
Ja sam za nju čula prekasno. A i rasla sam u neko drugo vreme, gde su negovani neki drugačiji, tradicionalni pogledi na život i "probijanje" kroz život, kako su stariji govorili, tipa, budi skromna, nemoj da budeš previše zahtevna, ne leti visoko..
Ja sam jednostavno naučila da se u svom životu zadovoljavam malim stvarima i da se veoma radujem baš njima.
Tačnije, uvek su znale da me više obraduju i da mi ulepšaju i dan, i godinu, i vreme, neka mala, lepa događanja od onih, nazovi grandioznih.
Za mene je osmeh na licu moje majke posle mog dobro odrađenog posla u kući bio vredniji od nagrade koja mi je sledovala, ako je takav bio dogovor i često bih od te nagrade i odustajala jer mi ona nije srce punila onom toplinom kao taj osmeh.
Meni je lepa reč, hvala, koju bih često dobijala u svome profesionalnom radu imala nemerljivu vrednost i često mi je značila više i od same plate.
 Neki će na ovo prevrnuti očima, ali..različiti smo.
Neki će možda reći; Pazi je, što lupeta, kao da se od hvala živi!
Kao da se hvala maže na hleb!
Odavno sam shvatila da smo svi različiti i da različito vrednujemo stvari.
Meni je uvek bilo važnije umeti nego imati. 
Meni je uvek bilo važnije šta ko ima u glavi nego na glavi. 
Meni je uvek bilo važnije deliti nego skupljati.
I tako do dana današnjeg.
Za neke sam ja gubitnik, ali sebe vidim kao pobednika. 
Mene su uvek radovale male stvari, sitnice, one obične stvari koje često mnogi i ne primećuju.
Mnogo me obraduje kulturno oslovljavanje, iako bi to trebalo da je normalno danas, a opet, često nije.
Obraduje me nasmejana službenica na šalteru neke javne službe.
Veoma se obradujem kad dobijem gratis cvet od vlasnika rasadnika, kada se kolege sete da smo zajedno radili pa me pozovu na kafu, dok čekam na red kod lekara.
Obraduje me crtež mog lika moje trogodišnje unuke.
Posebno me obraduje komentar na nekom od mojih postova na blogu.
Mogla bih ja ovako da vam pišem koje su to sve sitne radosti koje mi ulepšavaju život, ali se bojim da bih neku propustila.
     Da ne dužim u beskraj, moj život su uvek činile lepšim one male, sitne radosti kao što je danas moj dan ulepšan novim pratiocem mog bloga, na kojem vi, koji zastanete, svratite, ili dođete, čitate ove moje pisane redove sa više ili manje zadovoljstva.
Nekome bi se to činilo veoma malo, no mislim da je život lepši uz sitne radosti. 
Mnogo davno  je neko rekao da ko ne ume da vrednuje malo ne zna da ceni ni veliko.

недеља, 04. август 2013.

Blogeri se igraju





Merima Simovljević Aranitović   (http://mojritamdana.wordpress.com),  me je kandidovala za ovu nadahnutu igru između blogera, zbog čega sam joj neizrecivo zahvalna jer sam, kao nedovoljno promovisam bloger, to doživela kao specijalno priznanje od nje, jer njenu pisanu reč posebno cenim.
   Pratim zaista puno blogova, ali ima mnogo i onih koje rado čitam, moglo bi se reći, čekam na novi post ;)
    Moj zadatak u ovoj igri je da, takođe nominujem 11 blogera, koji imaju manje od 200 pratilaca, premda ima blogova koji bi po svom sadržaju zaslužili mnogo veći broj pratilaca.
Oni blogeri, koje  budem nominovala, će takođe dobiti mojih 11 pitanja na koja će odgovoriti na svojim blogovima, a zatim će dalje nominovati novih 11 blogera, osim onog koji je njih nominovao i novonominovanim blogerima će postaviti svoja pitanja.

Evo mojih odgovora na pitanja koja sam dobila od Merime :)

1. Kako birate teme o kojima ćete pisati?

Nemam neki ustaljeni šablom za odabir tema o kojima pišem. Po nekad je dovoljna samo jedna reč da kod mene izazove lavinu inspiracije da napišem tekst.
Po nekad to budu sećanja koja smatram da treba ovekovečiti na neki novi način.
Često to bude nešto što znam, što izučavam, pratim, a što poželim da podelim sa svima misleći da bi im to moglo koristiti u životu, možda olakšati isti.
Ne retko to budu i teme iz života drugih bića sa kojima delimo ovaj svet, a od kojih i ne znajući, učimo mnogo.

2. Postoji li neki juli koji biste voleli da zaboravite i zašto?

Dugo je postojao i svesno sam potiskivala to sećanje dok nisam spoznala da sam upravo zahvaljujući svemu što se tog jula izdogađalo shvatila koliko je život veliki dar, jedan nemerljivo vredan poklon koji treba čuvati i trošiti najbolje što umem.

3. Uz koju pesmu redovno placate?

Bilo je pesama koje su kod mene izazivale ogromni priliv emocija uz pojavu suza u očima, ali ne i plakanje. Međutim, postoji jedna pesma uz koju danas redovno zaplačem, čak i dok pišem odgovor na ovo pitanje suze same kreću od pomisli na nju, a to je najdraža pesma moje mame "Te oči tvoje zelene".

4. Verujete li u moć reči?

Veoma verujem u moć reči. Mišljenja sam da je svaka reč energija koja ima vrlo veliku snagu u sebi i da treba upravo zbog tog svi da obratimo pažnju šta govorimo i naravno posebno, šta pišemo. Nije tek tako naš narod sačuvao poznatu poslovicu : Lepa reč i gvozdena vrata otvara!
Lepa reč leči, hrani, uznosi čoveka do vrlina za koje često nije ni sam svestan   da ih može dostići.

5. Na osnovu kog kriterijuma birate koje ćete blogove pratiti?

Nemam neki određeni kriterijum za biranje blogova koje pratim. Ja sam veoma radoznala i poprilično svestrana osoba, ali pozitivno radoznala osoba. Kad to kažem, mislim da volim da saznajem nešto novo, da učim. Takođe, volim lepu, pisanu reč i često me privuku blogovi ljudi koji imaju sličan senzibilet mom, jer me tekstovi istih, kako već rekoh u prethodnom pitanju, razgale, po nekad i izleče. Možda zvuči čudno, ali je istina, jer, interesuje me strašno mnogo različitih sfera iz života te otuda čitam, mnogi bi možda rekli, sve i svašta, ali, sve je to ipak probrano i ima mnogo ljudi iz blogosfere koje uredno čitam ili pratim.

6. Verujete li u Boga ili neku višu silu?

Verujem u Boga i verujem da je on ta Viša sila o kojoj se često govori. Verujem, jer, koliko god se to drugima činilo glupo, besmisleno, nemoguće, sanjarenje, izmišljanje i šta god već, u svim trenucima kada bih ostajala sama na vetrometini života i svih životnih nedaća i poteškoća, a moj život je bio bogat istima poprilično, on je jedini i uvek bio bezrezervno sa mnom.

7. Postoji li neko kome bezrezervno verujete?

Mnogi koji me poznaju znaju da verujem ljudima i da često umem da kažem da svako ko misli da me je slagao ne shvata da je slagao prvo sebe.
Nepopravljivo verujem svima, ali, koliko god da verujem, nikome ne verujem bezrezervno. Bezrezervno verujem samo Bogu.

8. Koliko senzualnosti, čežnje, erotike, putenosti (kako god) ima u vašim tekstovima?

Mislim da u mojim tekstovima od svega tog ima veoma malo. Možda ima, tu i tamo, po malo čežnje za onim što je bilo dobro, a što je prošlo i što se nikada neće vratiti. Za sad, na blogu imam samo jednu izmišljenu priču, "Košćela", koja u sebi sadrži nešto pritajene senzualnosti, ali to nikako ne znači da sam zaboravila da pišem i na teme koje u sebi imaju sve to. Po nekad običan život, odvuče čoveka od razmišljanja o takvim temama.

9. Šta vas može dovesti na "ivicu ludila"?

Nisam od onih koje je lako "isterati iz takta" ali nažalost, na "ivicu ludila" me može dovesti učestala ljudska bezobzirnost i bezobrazluk.

10. Kakvi ste bili kao dete?

Bila sam veoma živahno, radoznalo i starmalo dete. Velika sanjalica i pričalica. Ovo drugo, najverovatnije da nosim i sada u sebi, a čvrsto verujem kao posledicu često slušane rečenice; Ćuti, ti si mala :)

11.Čime se trenutno bavite u životu osim pisanjem, naravno?

Ja sam već popriličan broj godina u, kako volim da kažem, zasluženoj mirovini. Ali, ne mirujem. "Blogovanje" je jedna od mojih novijih sfera interesovanja, premda sam malo zatajila u poslednje vreme, ali ne zbog nedostatka inspiracije, već zbog onih drugih sfera koje i dalje pratim, izučavam, radim.
Oni koji su slučajno ili namerno "zalutali" na moj blog, su mogli da primete da je on sam svaštara u malom i da u suštini oslikava sve ono čime se i danas bavim, šta volim da radim, izučavam, učim. Tako da, kako bi rekla jedna moja dobra prijateljica, radim svašta nešto, od svega po malo. Neko bi rekao da je to ništa, ali, verujte, nikad ništa ne ostavim nedovršeno.
Najiskrenije, trudim se da život živim ispunjeno svakog dana.

Za nastavak ove igre nominujem:



Moja pitanja za blogere su:

  1. Zbog čega ste započeli da pišete blog?
  2. Čemu se obradujete?
  3. Volite li da delite savete?
  4. Zanima li vas politika?
  5. Verujete li u ljubav do groba?
  6. Verujete li da postoje i da nas posećuju vanzemaljci?
  7. Šta je po vama vrednije, imati ili umeti?
  8. Koju osobinu kod ljudi najviše cenite?
  9. Šta mislite, zašto se kaže; Što južnije to tužnije?
  10. Volite li kućne ljubimce?
  11. Ako biste mogli, koji trenutak života biste vratili?

субота, 03. август 2013.

Zelene oči moje majke


Jednom, davno, dok sam još bila devojčica, napisala sam pesmu o očima moje majke. Imala je sličan naslov ovoj.  Moja mama je mnogo volela te stihove posvećene njoj i dugo je čuvala tu svesku u koju sam ja zapisivala svoje, kako sam ih  nazivala, zapise u trenutku inspiracije. Ne znam gde se zagubila ta sveska, ali znam da su mi  ove godine, na dan kad mi je užasno nedostajala moja mama, petog jula,  u noći, navrli ovi stihovi i jednostavno sam morala da ih zabeležim.
Možda i nemaju neku spisateljsku vrednost, ali sam sigurna da će ona, kojoj su posvećeni, prepoznati ljubav koju sam htela njoj da iskažem, kao i nekada davno.
Čovek se vremenom pomiri sa gubitkom najdražih, ali taj gubitak nikada ne preboli.


Ja bih još na   tren da verujem u bajke.
Da je ćutim i kad pokraj mene nije.
Da me opet prate oči moje majke,
da mi ruka njena kosu pomiluje.

Da zamene crne, mirne, plave   noći.
Da se snovi nižu, raskošni, u nizu.
Da nad mnome bdiju moje majke oči,
da budu kraj mene, kao nekad, blizu.


Avaj. Pusti snovi. Ne postoje bajke.
Život nije more. On je reka, teče.
Zgasle su za uvek oči moje majke,
a bol neprolazni još mi dušu peče.


Svet ću da obojim u zelenu boju.
da svakoga dana oči njene gledam.
Da u njemu vidim milu majku svoju
I da do svog konca sećanju se predam.

Da joj duša s mirom večni san odsanja,
svirajte joj nebom ruske balalajke,
a u mom će srcu večno da odzvanja
najlepše su bile oči moje majke.