среда, 30. октобар 2013.

Feng Shui za uspešniji rad i bolju karijeru




Danas, kada živimo u svetu tehnologije i svekolikih dostignuća nauke, skoro kod svakog od nas postoji želja da ostvarimo najviše što možemo i u profesionalnom i u privatnom životu. Ne retko, mnogi se odlučuju za privatan biznis većeg ili manjeg obima. Pri tome se trude da obezbede skoro sve što je potrebno da bi se isti odvijao nesmetano i nadasve uspešno, počevši od školovanih kadrova, dobre lokacije preduzeća, ustanove, najmodernije tehnologije, vrhunskog marketinga, obezbeđenog plasmana, mogućnost proširenja itd. itb.
Nisu baš svi u mogućnosti da sve to i imaju već na startu, jer je kod mnogih početni kapital ograničen. Brojni su oni koji su lepo startovali i negde usput se zaglibili u poteškoće, one svakodnevne pa nagomilane ili neke koje su se iznedrile ni otkud.
       U Singapuru, niko ne započinje privatan biznis kao ni   ostale životne odluke, npr.  sklapanje braka, putovanje i drugo,  bez konsultacije sa dobrim majstorom i poznavaocem Feng Shui filozofije. Vrlo je moguće da je, između ostalog, baš zbog tog, Singapur mesto gde je stopa nezaposlenosti veoma niska, a siromašnih je zanemarljiv broj. Singapurci takođe posebno vode računa  o skladu življenja sa prirodom u okruženju poštujući Feng Shui postulate.
   Skoro sve što se primeni iz Feng Shuia da bi se poboljšala ili podstakla,  oblast karijere i slave koje imaju svaki dom, kancelarija, dvorište, grad, naselje, a  i šire, dovodi do zadovoljavajućih i prosperitetnih  rezultata.
Možda  će ovi  redovi  pomoći  onima koji uz malo korišćenja Feng Shui smernica mogu poboljšati ili unaprediti karijeru, pa i uspeh,  u svakodnevnom poslu koji obavljaju ili u  samostalnom poslovanju.



     Dešava se da iako smo veoma obučeni i školovani za posao koji radimo, da nam baš sve i ne ide od ruke. Za dobro obavljanje posla potrebno je mnogo veština počev od sposobnosti za dobru komunikaciju, znanja o korišćenju modernog marketinga, kako se to danas u savremenom svetu misli na reklamu, sposobnost za pronalaženjem ekonomskih resursa i održanjem istih, sposobnost rukovođenja, menađmenta, sopstvenim ili nekim drugim biznisom,  sposobnost realnog planiranja dostignuća u određenim vremenskim intervalima, sposobnost planiranja pretpostavki mogućih poteškoća u poslovanju i još mnogo drugih znanja koje se danas primenjuju u savremenom poslovanju.


Ali i kada sve funkcioniše po planu, dešavaju se „iskliznuća“, a po nekad i krahovi.
Volim da kažem, da mudri Kinezi, a pri tom mislim na majstore znanja Feng Shui filozofije življenja, imaju odgovor i često i rešenje za nepredviđene okolnosti u odvijanju dobre poslovne karijere svakog od nas.
Kako sam već nagovestila, a i po nešto objasnila u nekim od svojih postova na temu Feng Shuia, npr. ovde, ili ovde,  kao  pomoć, da se sačuva dobra energija za nesmetan rast i prosperitet rada, karijere ili privatnog biznisa, često se koriste odgovarajući simboli, boje, biljke, vodeni elementi i životinje.
     Sektor koji pripada karijeri je severni deo prostorije u kojeme živimo ili radimo.
Ovaj deo bi trebalo da bude uređen za svaku osobu po naosob gledajući sve važne činjenice vezane za tu osobu.
 Međutim, uopšteno govoreći, postoji mogućnost da se ovaj sektor obogati uz pomoć odgovarajućih simbola svrsishodno svima, mada je svakako uvek bolje, a i tačnije da se to odradi pojedinačno.
Primera ima mnogo.
    Ukoliko neko ima sopstvenu zgradu ili poslovni prostor, moćan simbol i blagotvorna energija je dobro postavljena fontana ispred ulaza u isti taj prostor okrenuta tako, da se voda, ukoliko je postavljena kaskadna fontana sliva u pravcu ulaza, a nikako od njega, ili da npr. postoji vodoskok.


      U holu poslovne zgrade bi trebalo da postoji dosta stilizovanih saksija sa cvećem koje simbolizuje novac, a to su uglavnom ukrasne, sobne biljke sa mesnatim, okruglastim ili širim listovima kao npr. difenbahija,  krasula, afričke ljubičice, šeflera, bambus, bugenvilija, fikus.
          
     U svakoj radnoj prostoriji posebna pažnja treba da se obrati na postavljanje harmoničnog rasporeda radnih stolova, ukoliko  u istoj rdnoj prostoriji radi više  ljudi, da bi međusobni odnosi među njima bili skladni, bez tenzija i negativne energije. Takva sredina dovodi do boljeg i produktivnijeg rada, a i zadovoljstvo samih zaposlenih je onda na radnom mestu veće.
To znači, nikada ne treba postavljati stolove da ljudi budu jedni drugima okrenuti leđima ili pak direktno jedni naspram drugih. Najbenigniji položaj bi bio da su svima leđa okrenuta ka zidu, a da „prepreku“ između njih čine lepo aranžirane biljke, ili čak manji akvarijum sa zlatnim, japanskim ribicama.



     Na svakom  radnom stolu takođe treba da bude postavljena ili biljka u saksiji, ili vaza sa svežim cvećem u uvek čistoj vodi, sa leve strane stola. Ukoliko to ne može biti biljka, omanja stona lampa bi bila odlična zamena.

Ulazna vrata u radnu prostoriju uvek treba da su od punog materijala, a ne od stakla!
Nameštaj u radnoj prostoriji je najbolje da bude u kombinaciji metal staklo. Staklo reflektuje svetlost i stvara pozitivnu energiju, dok metal simbolizuje novac.
Boje u radnim prostorijama bi trebalo da su svetlih nijansi i najbolje je da to budu bela boja  u kombinaciji sa bojom lavande. Po  neki „zlatni“  detalj će pojačati prosperitetnu energiju bilo da je to npr. figura krave ili konja od bronze, od  metala boje bronze, ili ramovi na slikama na zidu obojeni zlatnom bojom.

     Kada su slike u pitanju motiv na njima koji pogoduje boljem i uspešnijem radu i karijeri je reka koja teče krivudavo i talasasto, ali ne i vrtložno.


      Nekome bi se mnogi od ovih predloga učinili možda smešnim, posebno kad su u pitanju simboli, jer se pitaju kako uopšte oni mogu da budu delotvorni?

Mnogo puta smo svi mi posegli za nekim od lekova u obliku tableta,  a da nismo znali za  lekovitost istog ali smo ih sve jedno  prugutali, jer smo verovali da će nam od njih biti bolje.
Nešto slično je i sa primenom Feng Shuia u našem okruženju, s' tim što iza njega stoji dugogodišnje i iskustvo i tradicija koju su mudri Kinetzi odlučili da podele sa ostalim svetom posle,  više od 5000 godina primene u njihovoj zemlji.

Mnogi ne znaju da je čuveni kineski vođa, Mao Ce Tung   živeo u okruženju sređenom po Feng Shui filozofiji kao i da je sahranjen po istom principu.
Na kraju, da parafraziram izreku; Ono što nas ne ubije, čini nas jačim ;)









понедељак, 21. октобар 2013.

Ruža koja je mnogo više od ruže




      Volim jesen, možda najviše od svih godišnjih doba. Njen kolorit na mene deluje razgaljujuće, bez obzira  da li je sunčan ili kišni dan. Kiša mi nikada nije smetala da uživam u jesenjim šetnjama kroz ulice na Bulbulderu, kraju Beograda gde sam, između ostalih, odrastala. U udobnoj  obući,  s' kišobranom  u ruci, znala sam često da idem  i u dugačke šetnje, nekad sve do Zvezdarske šume.
Usput bih zastala ispod ciglana i nabrala pune džepove trnjina, gloginja, kako ih ko zove,  jedući ih pri  povratku kući, ili, ne retko, čuvajući ih i sušeći kasnije za čaj, kada zagude ondašnji zimski vetrovi, a sneg okuje Beograd i njegove ulice na periferiji.
Ta moja ljubav prema jeseni se razvijala još od najranijeg detinjstva, posebno dok sam živela i  na Pašinom Brdu, kod moje bake. Ona je, počev od rane jeseni, lagano pripremala kiselu i slanu  zimnicu za brojne ukućane.
      Sa spremanjem zimnice baka je počinjala od prvih plodova koje je priroda darivala. Sve je započinjalo spremanjem slatka od belih trešanja,  posle kojeg su se ređala slatka, ili kompoti,  što je zavisilo  od čvrstine voća, od sveg ostalog sezonskog voća.
U oktobru mesecu, negde pred Svetog Luku, njenu slavu, moja baka Stanojka je spremala poslednje slatko, slatko od dunja. Te dane pred slavu sam volela najviše i baš zbog toga što se pripremalo sve od dunja, a posebno, kitnikes. 

Moja baka je govorila da je dunja izdašno, sirotinjsko,  voće jer se od nje priprema slatko, kompot, sulc i kitnikes i sve od od iste količine voća koju odlučiš da pripremiš.
    Gledala sam kako to priprema moja baka, kasnije moja mama, a još od davnih dana, posebno dok su mi deca bila mlađa, sve po redu od dunja  spremam i ja, a naročito od kad imamo ovu našu ravničarsku kuću i za mene najlepše,  drvo, voćku u dvorištu, dunju.

Moje najmilije drvo, dunja u  dvorištu u bašti u Perlezu
  Moja je dunja kruškolikog oblika ploda i ne rađa svake godine izdašno, ali me izdašno daruje svojom prozračnom hladovinom i lelujanjem svojih zaobljenih listova lepe, tamnozelene boje. Ima  prelepe cvetove koji liče na cvet divlje ruže, trna, šipurka, a da je i sama iz roda ruža, saznala sam tek pre nekoliko godina gledajući svoj omiljeni kviz.
Nije važno što danas mnogo tog znam o dunji, kao biljci, drvetu, već je veoma važno što sam zapamtila kako su  i šta sve od dunje spremale moja baka i mama.
Tako sam, pre neki dan od naših dunja spremila sve po redu, počevši od kompota, preko slatka, sulca do kitnikesa.
Ne bih da vam pričam o lekovitim svojstvima dunje i značaju njenog korišćenja posebno u zimskim mesecima. Sve to se može naći danas na stranicama internet pretraživača.
Htela bih ipak da naglasim da nekad, kad nije bilo interneta, itekako se znalo koliko je dunja lekovita i zdrava, kako njen plod tako i njeni listovi.
Nekada je, mnogo više nego danas, kompot od dunja u zimskim mesecima krepio rekonvalescente od gripa, slatko od dunja davalo je jutarnju snagu i svežinu, dok se čajem od njenih listova zaustavljao uporni proliv, a često je  sulc  od dunja, bio zamena za šećer, pa i za med.
Moje ovogodišnje slatko od dunja

 Istovremeno, svi proizvodi od dunja se mogu veoma lepo iskoristiti i kao dodatak raznoraznim kolačima, a sam kitnikes (sir od dunja) je bio i kolač tj.  slatkiš za sebe.

Sa vama danas delim stari način pripreme sulca i kitnikesa od dunja, onako kako  je to radila moja baka i moja mama.



                              Sulc od dunja

Kada se pravi slatko od dunja, stare domaćice bi dobro oprale dunje od onog njihovog somotastog omotača i svaku dunju tanko oljuštile. Za pripremu slatka koristile su plod, njegovu pulpu, dok bi za pripremu sulca koristile očišćenu koru dunje i  delove koji se nisu koristili za pripremu slatka kao i sredinu  sa košticama.
U zavisnosti koliko želite da imate sulca koristite određenu količinu dunja.

    Za npr. 3 tegle od 600g. potrebno vam je:
    2 kg. kora i sredine od dunja
    2 l vode   
     Sve to se skuva dok tečnost ne uvri do pola. Procedi se kroz  cediljku i u ostatak tečnosti ( 1 L) se doda 1 kg. šećera.
 Opet se nastavi sa kuvanjem sve dok masa ne postane rubin crvene boje i ne dobije gustinu želea.
Vruć sadržaj se  sipa u dobro oprane tegle, po malo, prvo da se  prekrije dno tegle, da se tegle  malo „prekale“, da ne bi pukle, a potom se sipa i ostatak.
Sulc od dunja

Ostaviti   otvorene tegle dok se sadržaj potpuno ne ohladi i ne stegne do željene gustine tj. dok potpuno ne postane žele ili sulc!




Kitnikes   -  sir od dunja

Stare domaćice bi od pulpe, tj. od onih skuvanih ostataka od dunje, dalje nastavile da prave kitnikes. Sve bi to ispasirale kroz pasirku za pasiranje  krompira, sadržaj izmerile i onoliko kolika je količina sadržaja dodale kristal šećera, ali tek na kraju.
To znači da bi sadržaj nastavile da kuvaju, na tihoj vatri ( manjoj temperaturi), sve dok voda ne uvri, a tek onda bi dodale šećer, smanjile opet temperaturu i kuvale kitnikes dok ne počne da se zgušnjava na gustinu ratluka (najbliže ).
Po želji bi dodale u to oraha, a zatim bi vruću masu razlile u pleh, u kojem bi prethodno postavile pergamnet, danas, peki pak papir, ravnomerno rastanjile, pokrile prozračnom krpom  i ostavile na suvo i prohladno mesto do služenja.
Pre služenja kitnikes bi isekle na kocke ili štangle, posule prah šećerom i ređale kao i sve sitne kolače.


"Dunje" za sulc i kitnikes
Ne retko bi ovaj „sir“ od dunja razlivale u modle za pravljenje šapica ( vrsta kolača sličnih vanilicama ali bez džema), ili čak u okrugle modle za kuglice i koristile ih kao kolače za slavlja kao što ih je moja baka obavezno koristila za slavu Svetog Luku.

Na identičan način ja i dan danas spremam kako slatko, tako i sulc i kitnikes od dunja. Iako sve to može da se sprema i od celih dunja, a ne od njenih „ostataka“, ja ostajem verna ovoj staroj verziji jer me ona seća na moju baku i moju mamu i sve one stare domaćice, od kojih smo, ako ćemo pravo, svi nasledili mnogo tog.

Nisam se proslavila ove godine sa kitnikesom ;)
    Dunja je, baš kako bi rekla moja baka, zahvalno voće, a pod tim je, danas definitivno znam, mislila na njeno višestruku  korisnu upotrebu i dejstvo, ali i ekonomičnost.






Napomena: Količina od koje se pravi sulc, ali i kitnikes,  se uvek prethodno izmeri i onoliko koliko ima sadržaja toliko se doda vode ili šećera.
Dakle, razmera je  1:1

 PS: Nemački Quitenkäs = sir od dunje
 Na našim prostorima, posebno u Vojvodini,  je zbog ovog nemačkog izraza i danas ostalo ime za sir od dunja, kitnikes.




Ovako treba da izgleda dobro skuvan kitnikes :)






понедељак, 07. октобар 2013.

Darby O Gill i lički kupus




      Nikada nisam bila po JUS-u (jugoslovenski univerzalni standard) i to mi je uvek pravilo problem kad god bih trebalo da kupim  nešto od garderobe, jer  nisam  mogla da nađem sebi konfekcijski šivenu odeću. Ukoliko bi mi blejzer bio dobar, bilo je problema sa suknjom, ili pantalonama, zavisi od kompleta. Ili mi je bio širok struk, ili tesan kuk J To je bio glavni razlog zbog kojeg sam uvek šila sebi odeću kod profesionalnih kriojačica ili ti šnajderki,  a ko to nije radio ne zna kakvi to znaju da budu problemi.  Nije bilo lako pronaći  odgovarajući materijal, u zavisnosti od sezone, za neki odgovarajući, željeni,  model, u ondašnjoj zemlji, u kojoj sam ja odrastala i živela. Poseban problem je bilo pronalaženje dugmeta, odgovarajućeg konca, a najposle i dobre krojačice. Kod dobrih se red pravio  još od jeseni, za šivenje prolećnih ili letnjih modela, te se često dešavalo da dok stigneš na red za šivenje, pa dok to bude gotovo, dezen više nije bio ni moderan ni aktuelan. Potrošiš novac i silno vreme, a ono, na kraju, pun poraz.
      Tako sam se i  ja godinama, kao mnoge mlade žene onda, znala da zlopatim sa šnajderkama jer sam čekala, na takve redove, a završnica je često  znala  da  bude fijasko, posebno ako mi komplet za leto bude sašiven u ranu, sledeću, jesen.
      No, svim mojim mukama je došao kraj kada me je drugarica upoznala sa svojom prijateljicom, šnajderkom, Zorom. Kod Zore mi je odgovaralo sve. Način zakazivanja, čekanja, njen rad je bio pedantan i što je najvažnije, nigde me ništa nije ni žuljalo ni zatezalo, a nije bilo ni nabora tamo gde i ne treba da ih bude.  Najvažnije je, da je sve bilo gotovo tačno kad treba, znači u sezoni.
Moram da priznam da ni ja nisam baš bila „slatka“ mušterija jer apsolutno nisam mogla da podnesem npr. nepoštovanje dogovora, a to je značilo, treba da dođem određenog dana i kad dođem, proba nije spremna.
Ne mali broj puta sam otkazivala takvu saradnju ukoliko bi se takvo što dešavalo više od jednog puta.
Moja Zora nije bila takva. Poštovala je moje vreme, kao i ja njeno.
Dugi niz godina saradnje je učinio svoje i postale smo dobre prijateljice.
Znalo se već da ja s' jeseni donosim materijale, više njih, za šivenje kompleta za proleće i sa radom bi se počinjalo nekako uvek, u ovo vreme, početkom oktobra.
Zora mi je probe zakazivala uvek po završetku mog posla, negde između 14h i 15h, tako da sam posle njih stizala da stignem kući pre mraka i  imala sam dosta vremena da se posvetim svojoj porodici i kući.
       Te jeseni je uzela da mi sašije pet kostima i suknji za proleće. Sećam se da je bio utorak i da sam žurila na probu prvog kostima, a kako sam bila veoma umorna i napeta, odlučila sam da ispešačim dve tramvajske stanice, do sledećeg prevoznog sredstva i da usput kupim nešto za jelo.   Tokom dana nisam stigla ništa da doručkujem jer nisam imala ni trenutak predaha za doručak.
Još uvek sam žvakala poslednji zalogaj neke tvrde perece, a stajala sam  ispred  vrata Zorinog stana iz kojeg je dolazio predivan miris nekog kuvanog jela. Pozvonila sam i vrata mi je otvorio Zorin muž, Branko, nasmejan kao i uvek i simpatičan sa onim svojim razmaknutim prednjim zubima.  Branko me je uvek podsećao svojim izgledom i bojom svoje talasaste kose, na kralja Brajana (King Brian of Knocknasheega), junaka iz Diznijevog filma „Darbi O Gil i mali ljudi“, kojeg sam gledala kao desetogodišnja devojčica na matine predstavi za decu u Narodnom univerzitetu „Božidar Adžija“, sada već davne šesdesete godine, onog veka J ali, za razliku od njega, on je bio  krupnog stasa. Imao je gustu, riđu kosu i baš kao i kralj Brajan, govorio je glasno i smejao se grleno i gromko.
- E baš fino, stigla si na ručak,  taman da nam se pridružiš, rekao mi je.
Ja sam rekla da sam već prezalogajila, ali me on uopšte nije slušao već je nastavio da ide u pravcu trpezarije vukući i mene za ruku.
- Evo, izvoli sedi! Nemamo ništa posebno, samo lički kupus.
Znaš da mi Ličani ne možemo bez krompira i kupusa, smejao se Branko, praveći šale na svoj račun.
Kako ja do tad u životu nisam ni čula za, a ni jela lički kupus, radoznalo sam pogledala ka stolu.
Na sredini stola pušilo se jelo iz jednog  ovećeg đuveča. U dva tanjira, jednom koji je stajao ispred Zore i drugog koji je očito bio Brankov, bilo je sipanog kupusa, ali, između se videlo da ima i dosta krompira, a i po neko parče suvog mesa. Sve je bilo u finom softu od paradajza.

- Kako nemate ništa posebno kad miriše suvo meso, da se još na ulazu u zgradu oseti, našalila sam se ja. Osim tog, nudiš me ručkom kao da si ga sam spremio, nastavila sam da se šalim sa Brankom.
- I jesam. Ja sam majstor za lički kupus.
- Kupus k'o kupus, samo si mu dodao malo više krompira, nastavila sam ja.
- E nije, nego. Probaj, pa ćeš videti.
Uzela sam malo kupusa koji mi je on brzo sipao u jedan tanjir i bukvalno ostala bez teksta. Krompir je bio izuzetno mekan, a mislila sam da će biti tvrd zbog paradajza.

Istog dana, po povratku kući, usput sam kupila kupus i kod kuće, za moje ukućane, spremila lički kupus za sutrašnji ručak.
Negde pred veče uputila sam se u sobu svog sina gde su on i moj muž gledali utakmicu preko TV da ih pitam šta bi želeli da večeraju. Zatekla sam ih obojicu kako sede na podu i zure u TV ekran, bez daha držeći svako po pun tanjir ličkog kupusa ispred sebe i jedući halapljivo.
Otišla sam se u kuhinju, otvorila rernu u kojoj sam ostavila kupus i zabezeknula sam se od prizora. Veliki đuveč u kojem sam skuvala sutršnji ručak, lički kupus, bio je skoro prazan. U njemu je, možda, bilo kupusa samo za još jednu osobu, a nas je u kući, bilo četvoro.
Vratila sam se u sobu svog sina i svečano im objavila da su pojeli sutrašnji ručak te će tako umesto kuvanog i sveže spremljenog obroka za sutra, imati obrok po sistemu „ spremi sam jelo od onog šta nađeš u frižideru“. Moj sin i muž su me pogledali kao da sam pala sa Marsa i obojica, kao po dogovoru, rekli; Mi smo mislili da si ovo spremila za večeru, a koliko je dobro i ukusno, da nismo mogli da stanemo. Izvini, snaći ćemo se za sutra, ali ovo da nam spremiš opet, jel može?- umiljvao se moj sin.

Recept za lički kupus i njegovu pripremu, dobila sam od Branka, muža moje prijateljice i šnajderke Zore, ali ukus tog Brankovog  ličkog kupusa još uvek osećam i dan danas, kao i tog dana kad sam ga prvu put probala.

Branka odavno nema. Izgubio je višedecenijsku bitku sa životom i dijalizom.
Ipak, uvek ga se setim kad spremam ovaj kupus i ovog puta rado ću podeliti sa vama njegov recept za ovo izuzetno zdravo, ukusno i jednostavno jelo. 

Lički kupus


Za ovo jelo potrebno je:

 - pola  srednje glavice belog (zelenog) kupusa (oko 0,5kg)
- 5 - 6 komada  belog ( ličkog) krompira srednje veličine
- 0,75 L  kuvanog paradjza
- malo ulja ( po izboru)
- oko ½ kg suve mesnate slanine ili domaće šunke, ili suvog mesa po izboru ( može i posna varijanta, bez suvog mesa) 

Priprema:  

Kupus očistiti i iseći na reznace širine oko 1cm. Krompir takođe očistiti i iseći na kriške srednje debljine. U veći đuveć ili vatrostalnu posudu sipati ulje, tanko, da pokrije dno, preko toga rasporediti isečen krompir, preko krompira staviti  suvo meso-slaninu, isečeno na deblje parčiće  pa preko toga poređati isečen kupus.
Preliti paradajzom, poklopiti poklopcem ili folijom i kuvati u rerni na temperaturu od
180 stepeni sve dok krompir ne omekša i količina soka od paradjaza ne bude svedena na samo malo softa na dnu posude, a to je otprilike oko 1-2 h.

Nemojte dosoljavati ni u toku pripreme, a ni posle jer je sok od paradajza već slan, a i suvo meso takođe.

To je čitav kunst spremanja ovog veoma ukusnog, zdravog i starog jela koje je takođe dobro i kao gluten free hrana.

Prijatno i nadam se da ćete ga uvrstiti u svoj jelovnik.                  

недеља, 06. октобар 2013.

Rajsko voće koje greje zimi




       Zahvaljujući mojoj mami imam ovu moju, kako je ja zovem, ravničarsku kuću u Perlezu, selu blizu Zrenjanina. Na samom početku imali smo veliku baštu gde smo, onako hrabro, sa velikim entuzijazmom počeli da gajimo raznorazne povrtarske biljke, kao da smo to celog života radili. A nismo, ni moj suprug ni ja. Mi smo gradska deca, ili, deca sa asfalta. Pojma nismo imali ni kako se seje, ni kako se kopa, još manje šta se kad radi, ali želja da uzgojimo svoje povrće bila je toliko jaka da smo vremenom, zahvaljujući svojim komšijama, suseljanima, knjigama koje sam kupovala na raznorazne baštenske teme, polako savladali i to znanje i naravno, shvatili da je to jedan ozbiljan, težak posao koji često ne donese ono zadovoljstvo i rezultat kakvom se nadaš. Danas, posle mnogo proteklih godina, imamo samo mali deo vrta u kojem se ja „igram“, volim da kažem, Ranke baštovanke J.

  Iz onog početnog perioda bivalo je mnogo puta da nismo znali šta ćemo sa toliko mnogo plodova
   pa smo ih rado delili svojim prijateljima i komšijama u zgradi gde smo stanovali.
         Sećam se, jedne godine nam je rodio paradajz da smo od njega imali celo leto svežeg paradajza   za kućnu potrošnju, da smo mogli da skuvamo i sameljemo isti za zimu i to baš poveću količinu, a takođe smo ga delili  svima i ko je hteo i ko nije. Nosili smo paradajz na poklon J
Možda zato što ga je bilo puno zrelog, ostalo je i dosta zelenih plodova kada se sezona primakla kraju.
Onda sam zeleni paradajz koristila samo za stavljanje mešane turšije jer ništa nisam znala drugo da spremim od njega za zimnicu.
Jednom prilikom, doneli smo kući, u Beograd, više od 15 kg. zelenog paradajza i ja sam počela da ga delim komšinicama u zgradi. Izvesnu količinu sam odnela i svojoj dragoj komšinici, preko puta mene, profesorki engleskog jezika, sa kojom sam često znala da provedem lepe sate u zanimljivom razgovoru na raznorazne teme, uz kafu ili čašu vina.
Ona se veoma obradovala rekavši da je planirala da inače kupi zeleni paradajz da bi napravila od njega salatu.
- Salatu, kakvu salatu, upitala sam je iznenađeno?
Od tog dana svake godine, neizostavno, čak i ako nemam svoj zeleni paradajz u bašti, pravim ovu salatu za zimu. Pravi se brzo i jednostavno, što mi je nekada puno značilo, dok sam radila, a danas mi takođe to ide na ruku jer me ne umara.
Rado delim sa vama recept za ovu jedinstvenu salatu, lepu  na oko i veoma ukusnu.

Salata od zelenog pradajza ( original recept) 1.


3kg zelenog paradjaz iseći na kolutove i ispeći u rerni 10 minuta na temperaturi od 200 stepeni.

Staviti pečen paradajz u jedan veći sud, dodati 1-2 glavice belog luka sitnije isečenog i jednu iseckanu  vezu peršunovog lišća.

U drugu posudu sipati:

 1 L vode
   3 šoljice (manje, za kafu) ulja
   3 šoljice šećera ( ja staljam 2 jer mi je bolje po ukusu)
   1 šoljicu soli,
   1 šoljicu esencije ( ja stavljam alkoholno sirće 2,5 dl, ali i dodam ako to moj ukus zahteva)
   ½ kesice konzervansa.
   Sve ovo staviti da provri i vrućim presolcem preliti pečeni paradajz u posudi!
    Izmešati, sipati u tegle sa zatvaračem, pokriti nečim toplim i ostaviti da se ohladi!

Ova salata se izuzetno slaže uz sva pečena mesa, uz prebranac, gulaš i ona jaka zimska jela.


      Međutim, moram da vam kažem da sam ja  originalan recept podesila po svom ukusu, a to znači da nikada nisam koristila esenciju, kao ni za svu ostalu zimnicu koju spremam, a takođe  nikada, nigde,  ne stavljam nikavo sredstvo za konzerviranje, konzervans, vinobran, salicil i slično, već uvek sipam sve vruće u tegle i stavljam ih
 u rernu da se pasterizuju  na  75 - 90 stepeni oko 30 minuta. U rerni držim tegle sve dok se sasvim ne ohlade.



Salata od zelenog paradjaza (originalan recept) 2.


3kg zelenog paradajza samleti na mašini za meso pa u to dodati:
   1/2kg svežeg narendanog  rena ( super secko je car za ovo)
   1/2kg senfa
   4 supene kašike šećera
   2 supene kašike supene soli
   4 supene kašike, sirćeta

  Sve ovo dobro izmešati u jednoj posudi, ostaviti da prenoći i sutradan sipati u tegle!
 Pasterizovati u rerni na 75 -90 stepeni oko 30 minuta!
 Ostaviti da se ohladi sasvim!

Ja nisam food bloger, ali volim da sa vama delim pre svega oprobane recepte i dokazane u praksi, a osim tog, kako se moj blog zove „Od svega po nešto“ otuda na njemu i ima od svega po malo,  za svakog po nešto.

Živeli!

субота, 05. октобар 2013.

Zabluda






         Danas sam bila na groblju da posetim večnu kuću moje majke. Ne idem često na groblje. Samo onda kada osetim potrebu da vidim mesto gde su sada oni, koji su veliki deo mog života bili prisutni u njemu. Ne volim groblja, jer me ona uvek podsete na konačnost, na nepovratnost mnogih. Uzdrma me saznanje da ispod tih kamenih ploča počivaju zemni ostaci onih koje sam neizmerno volela i onda krene tuga. Opet. Kao kad povrediš ranu koja se smirila, ćuti, počinje da zarasta, a onda te neko ili nešto zapara i tek mladu skramu razdere, a ona te zapeče, pa ti dođe da vrisneš, ali, progutaš jauk i odćutiš. Nema svrhe, ne pomaže. Boleće me  i ovako i onako.  Poražena shvatim da će tako biti do kraja, mog.
Danas, sedim na klupi i gledam sliku moje mame, na tom kamenu. Na njoj je imala negde oko 45 godina, baš kad je dobila prvu unuku. I ona gleda mene, a nije tu, a opet jeste, u meni.
Počinju misli da se roje, vraćaju se sećanja, u mlazu, ali opet, shvatim, ničega od tog nema više, ništa se neće ni nastaviti, ni ponoviti, samo će vreme nastaviti da teče, ali neće doneti ni olakšanje, ni manji bol.
Moram da prihvatim konačnost i da potvrdim, što verovatno mnogi koji su se susreli sa gubitkom onih koje vole znaju, da vreme ne leči sve.  
Stihovi dole napisani su sami istekli iz mene, posle dolaska kući. Zapisala sam ih  da ih sačuvam od zaborava, mog. 

 Zabluda

Od davnina, kažu,
sve izleči vreme.
Ja znam, lažu,
jer ovo bolno breme
što nosim u duši,
 još me boli, guši.
Kažu,
vremenom preboliš.
Lažu,
samo utrniš.
Ide život, teče,
al' rana na srcu
 ipak stalno peče.
Kad se setiš, imao si,
srećan bio, leteo si.
Al' sad nemaš više nikad,
one što su tvoji bili,
što su ti se radovali,
grlili te i voleli,
koje ti i dalje voliš
 i ne možeš da preboliš.
Kažu,
vreme leči i zaceli, svaku ranu.
Lažu, jer dušu bolom odranu,
nikad izlečilo nije.
Samo je koprenom uspomena uljuljalo
jer to je od onih koje više nema, jedino ostalo.