четвртак, 19. децембар 2013.

Drina priča



Od tad je prošlo više od pet decenija, ali evo, setih se i krenuh sa pričom pod istim naslovom, ali ovog puta u svoje, lično ime.

Bila je klinka od tek navršenih devet  godina, a pisala je o meni kao da me je celi život poznavala. Nisu se začudili samo učitelji u njenoj školi, koju je pohađala, već i ja, subjekat njenog pisanja, znanju koje je pokazala vezanim za moj život, a o svom životu, ja  bar znam sve najbolje.  Dugo sam se pitala otkuda toliko zna o meni. Kad smo se srele, na kom mestu? Nisam to nikada saznala, nikad mi  nije rekla sama. Za priču o meni osvojila je čak i nagradu, u ono vreme, vrlo prestižnu.
 Osvojila je prvo mesto  za najbolji literarni sastav na opštini, na kojoj je išla u školu. Radovala se nagradi onako kako to znaju da se raduju samo deca koja su odrasla u nemaštini i nedostatku mnogo čega. Dobila je putovanje, odmor, za vreme školskog raspusta u trajanju od čak tri nedelje na Kopaoniku, u Brusu.
Posle tog putovanja, zaljubila se u Kopaonik, u planinu, u reku Rasinu, a ja, ja sam se čudila zašto nije pisala kasnije o njima, zašto sam samo ja ostala veoma dugi niz godina jedina reka, subjekat njenog pisanja? Istine radi, znam da je napisala pesmu o Savi, ali ju je retko kome pokazivala, a nije da nije bila dobra.
Pitala sam se, svih ovih godina, da li je mašta toliko moćna da čoveku može da pruži sve podatke o nekome, ili nečemu, a da on to u suštini nikada nije video, a ni osetio? Posle njene priče o meni, shvatila sam, da postoje ljudi koji imaju, možda, dar prekognicije, a da toga nisu ni svesni i da im to, ustvari, omogućuje da, kao  što je uradila ona, pišu o nekoj temi, a da su o njoj znali veoma malo, čak ništa.

Znala sam da voli da "putuje", kako je ona to nazivala. Uzimala bi svoj stari, pohabani, nasleđeni geografski atlas, otvorila bi ga nasumice, zažmurila bi i vrhom olovke dotakla mapu na otvorenoj strani. Tamo gde bi olovka napravila tačku, dugo bi i pomno razgledala taj predeo. Mora biti da je tako i mene odmaštala, na jednom od svojih "putovanja" jer, kako bi inače znala sve to što je znala o meni, a da me nikada nije upoznala. Pri tom je bila i mala devojčica, tek na početku sticanja znanja iz raznih oblasti. Ipak, shvatila sam da je bila radoznala jer da nije, sve što je saznala o meni zaista nije mogla samo da odsanja ili samo  izmašta.

Čudila sam se kako je znala da sam ja postala zagrljajem, kako je ona to napisala, dve brze, planinske reke, Pive i Tare kod mesta zvanog Šćepan Polje, ali, da nimalo nisam zaostajla u temperamentu  darovateljica mog života. I ja sam, kako je ona to znalački stavila na papir, bila obesna, žustra, brza, hirovito valovita, dok sam tekla kroz klisure i kanjone probijajući sebi put duž mog vodotoka.
 Na momente bi me suzili da sam osećala da bih prsla.  Opet, radovali bi me usputni saputnici koje sam primala u svoje naručje da mi dalje prave društvo dok tečem i hučim i brujim neštedimice praveći bukove i tek po negde, smirujući svoje vode, da predahnem.
Znala je da su se u mene ulili smaragdno zeleni Lim i stidljiva Žepa koja je, valjda želeći da se zapamti ne samo po mostu, skoro skočila meni u naručje.
 Sutjesku je sigurno pomenula jer se potsetila partizana i pesme o njoj.


Ćehotina je, mora biti asocirala na sevdalinku koju je divno u ono vreme pevala Nada Mamula, a ona, ta mala devojčica koja je pisala priču o meni je znam, mnogo volela muziku i volela je da peva.

Za Jadar, e to je sigurno znala zbog Vuka i Tršića i poplava zbog kojih sam bila dugo omrznuta kod običnog, seljačkog sveta, sve dok nisu shvatili da svako zlo ima svoje dobro, a ja sam im sa svakom poplavom donosila i boljitak i bolju žetvu.
Tek mnogo godina kasnije je pričajući o meni, usmeno, svima, govorila kako je ostala fascinirana rekom Godina, najkraćom rekom u Evropi, a koja se opet, slila u moje mirne vode kod Perućca i Rzavom, mom sadrugu po teškoćama toka kroz planine,  kome sam ja zavidela jer su njega pohodili orlovi, beloglavi supovi, dostojanstveni vladari litica i visina neba iznad nas.
 Dok smo mi u njih gledali odozdo, zadivljeni  snagom i lepotom njihovog leta, činilo nam se da su majušni za tako nešto, nemoćni čak, a oni, oni su u nas gledali odozgo i ko zna koliko smo se mi njima činili slabašnima i sićušnima, onako zapreteni među okolnim planinama koje nam ni malo nisu pomagale da tečemo mirno, naprotiv. Htele su da nas po svaku cenu ukrote, podjarme, umire, ali, ni jedna u tome nije uspela. Ja sam, kako je mala devojčica lepo primetila, bila svoja sve vreme svog puta od momenta mog nastajanja pa do, moram ipak da priznam, dolaska u ravnu Mačvu.
Tek tu sam se malo smirila, olenjila, raspojasala i tekla bih, igrajući se, uokolo, naokolo, praveći, geografi kažu, meandre.
Uživala sam gledajući u ta divna zasađena polja koja su sa svakim godišnjim dobom dobijala novi kolorit, neki čudesan, iskonski mir od kojeg čak i ja nisam postala imuna i eto, zato sam tekla mirno. Nisam želela da poremetim svojim plahim temperamentom to savršenstvo i harmoniju koje su pružale te ravne obale sa moje obe strane.
Sve je to lepo, ali onako, od srca, opisala ta mala devetogodišnja devojčica, a da se nismo to tad, nikada srele ona i ja.

I kako se ne bih čudila što me je spoznala i ušla u dušu, a nije bila reka kao ja.

Ipak, videla me je. I  ja sam nju, iz daljine doduše, dva puta, mnogo godina kasnije posle tog pismenog sastava u njenom trećem razredu osnovne škole.
Ona je sa svojom porodicom sedela na klupi, na odmorištu kraj druma, u Zvorniku, gledajuću u mene sa vrha brega na kojoj je bila klupa, gde su zastali da predahnu od dugog puta ka moru i da se okrepe. Znam da je uživala u tom svom prvom pogledu na mene, posle dugih, šesnaest godina nakon što je napisala pismeni sastav o meni, Drini, reci koju je tog dana  imala priliku da vidi prvi put u svom životu.
Onda su prošle još mnoge godine, tačnije skoro isto toliko, jer su joj deca išla u školu. Starija u gimnaziju, mlađi u sedmi razred osnovne škole.
Vozili su se onim vrletnim putem od Perućca ka Mitrovcu na Tari. Deca su uživala u predelu i visini dok je ona sklanjala pogled od prozora drhteći od straha i uporno izbegavajući neminovan susret pogleda. Na kraju, ipak nije odolela, zatomila je strah, pogledala je u mene sa te visine, ali me nije gledala s' visoka, ne,  jer, ona me je volela, oduvek. Divila mi se.
 Čak i u tim momentima gde sam ja voljom ljudske ruke bila podjarmljena i smirena u to veliko jezero koje je njima značilo mnogo i donosilo mnogo dobrog. Meni, moram ipak da budem fer i kažem, donosilo mi je preko potreban mir, nakon svih onih savladavanja planinskih tesnaca sve do Bajine Bašte, do tog jezera, gde sam se raširila skoro dvestotine metara u širinu, a opet, znam kako mi je bilo tamo gde sam morala da se skupim na samo petnaest.
Ona, devojčica u njoj, a odrasla žena, gledala je u mene ne trepćući i upijajući moju tamnozelenu boju i izgovarajući samo jednu reč, Zelenika.
To je bilo moje drevno, narodno ime koje sam zaslužila jer sam tečući, svuda i uvek, bila zelene boje, osim, kada bi me Jadar zapljusnuo svojom blatnjavom vodom koju je pokupio razulareno vukući oranice duž svog vodotoka jer nije mogao da zaprete snagu svojih novopridošlih, nabujalih pritoka.
Ljutilo bi me kad bi me tako ukaljao i onda sam, hoteći da se što pre sperem od tog blata i ja valjala obale, ne shvatajući da postajem kao i on, muljevita, neprozirna, troma, zagušena, ratoborna.


Trajalo bi to, nekada danima. Ljudi bi me tih dana kleli, a mene je svaka njihova kletva ljuto bolela, no, bila sam često nemoćna i ja sama, pred snagom svoje prirode. To sam bila ja, koliko god se to nekome ne dopadalo i nisam mogla nikuda odatle gde sam bila.

Porasla je devojčica, odavno. Silazi stazom života, ali i dalje misli na mene, znam. Znam i da je posle te priče, školskog pismenog sastava, nastavila da piše i dalje, uglavnom za sebe, odskoro, deleći i sa drugima. Smogla je hrabrost da izađe u javnost sa svojim, kako je ona to govorila i govori, zapisima u trenutku inspiracije. Ali, nas dve se još nismo upoznale do sad, ni jednom.
Ona nikada nije dodirnula moju vodu, a ja nikada nisam osetila njene ruke, a poznajemo se ipak, ona mene i ja nju. Nekome će to biti možda čudno, meni nije.
Ja znam da sam zaslužna što ona piše ta svoja pisanija i dan danas, a ona zna da me poznaje koliko i ja sebe samu, skoro.
Ja sam reka njenih dečjih odmaštanih i nedomaštanih snova, a ona je svedok moje istine u njenoj istini.
Obe ćemo trajati, svaka onoliko dugo u životu one druge koliko je to postanjem određeno i obe ćemo voleti jedna drugu, ja, Drina nju i ona, mene, Drinu.











уторак, 10. децембар 2013.

Dunja




  •       Milena, eno je Nataša, čeka nas, reče Smiljka - pokazujući kroz prozor autobusa koji se lagano zaustavljao, na devojku koja je stajala na peronu autobuske stanice zgrčenih od zime ramena, sa crvenom kapom na glavi, ispod koje je na čelu virio žuti čuperak. Na izlazu iz autobusa ošinu ih hladan vetar u lice i mraz zaštipa za tople obraze.
  •  Dobrodošle u hladnu Kikindu. Tačno je -18, reče Nataša. Haj''te brzo da od nas ne postanu sante leda. Sva sreća da vas dugo ne čekam, a i da blizu stanujemo -  u dahu je izgovorila i izljubila se sa gošćama, prvo sa svojom sestrom Smiljkom, a posle, sa njenom najboljom drugaricom Milenom.
  •  Smiljka, juče smo zaklali svinjče, ima svežih belih kobasica. Mama je ispekla krompir mesečar i bundevaru za večeru - govorila je Nataša žurno grabeći napred.
Dočekala ih je topla kuhinja sa punom trpezom i miomirisima banatskih specijaliteta.
  • Sigurno ste umorne od puta, prihvatite se jela pa lezite da se odmorite i ugrejete! Soba vam je spremna -  govorila je Natašina majka. Suta ćemo se ispričati Smiljka. Teča je već legao. Znaš da i on voli da čuje kako je u Beogradu i kako živite.
Milena je, sladeći se, lagano grickala popušku i komad džigernjače, bacajući željno pogled na rumenu bundevaru u tanjiru na kredencu.
  • Ja ne mogu ništa više, pući ću -  reče Smiljka. Milena, nećeš moći da spavaš ako se prejedeš. Ostavi malo i za sutra -  začikavala je svoju drugaricu.
  • Smiljka, mama vam je namestila krevete u onoj dugačkoj sobi do ulice, da možete do mile volje da pričate - reče Nataša svojoj sestri.
  •  Spavaj u ovom krevetu sa desne strane, on ima dunju, biće ti toplije, a ja ću u ovom levom koji ima jorgan, reče Smiljka mileni. Pogledaj, tetka je stavila crepove u krevet da se zagreju, a bubnjara se usijala.
Milena se ušuškavala ispod dunje u toploj postelji dok su joj misli lutale daleko, a pogled pratio igru senki na zidovima koje je pravila svetlost ulične svetiljke ispod prozora sobe. Sećanja su navirala...
.....
 Devojčica, tek probuđena iz sna, tromo je koračala mračnom ulicom držeći se za skut majčinog kaputa.
  • Požuri dušo, pobeći će nam šinobus, tiho je korila majka. Vidiš kako Nemanja trči. 
Milena pogleda žutu kosicu svog mlađeg brata koji je išao ispred njih držeći oca za ruku. On se radovao putovanju u Titel i nije mu smetalo što su ga probudili u cik zore, a njoj se spavalo.
Zašto su mama i tata odlučili da prvog dana zimskog raspusta putujemo kod bake i deke, razmišljala je Milena?  Bar da nije tako hladno i da ne pada sneg.

Na stanici je bilo mnogo putnika. Svi su se tisklai i gurali želeći da što pre uđu u topao voz.
  •  Da li svi putuju u Titel tata - pitao je Nemanja oca?
  • Videćemo sine. Titel je poslednja stanica - odgovori mu otac.
Milena je sela pored prozora. Drvena klupa je bila hladna. Pisnu sirena i voz krenu. Grad je spavao. Sivo nebo najavljivalo je svitanje. Sneg je neprekidno vejao i smetovi pored pruge zaklanjali su vidik.
  • Tata, koja je ovo reka - ču se Nemanjin glas?
  •  Dunav, sine - stiže strpljivi odgovor.
Mašinovođa je ugasio svetla u vagonu. Razdanilo se. Kraj prozora promiče bela ravnica. Nigde brda, sve ravno, belo i zavejano.
Čela naslonjenog na prozorsko staklo, Milena je gledala u ravnu belinu i brojala bandere kraj pruge. Voz se kretao sporo.
  • Eno ga zec Nemanja, pogledaj kako trči kroz sneg - pokazivala je devojčica rukom svom bratu na zeca koji je skokovima savladavao visinu snežnog pokrivača.
  •  Al' je veliki i kako brzo trči -  oduševljeno je uzviknuo dečak!
  •  Kada stižemo u Titel tata - upitao je mališan?
  •  Predveče sine - reče otac i nastavi da nešto tiho priča sa majkom.
 Zamirisala je slanina i beli luk i čulo se krckanje otkinute korice hleba.
  • Gladan sam mama, mogu li dobiti nešto da jedem - upitao je dečak majku?
Majka, nežna žena zagasito zelenih očiju i crne kose tek prošarane sedim vlasima, saže se i iz platnene torbe izvadi zamotuljak, razvi beli papir, razdvoji dva parčeta hleba i dade jedan komad dečaku, a drugi devojčici. Na Na površini hleba se crvenela aleva paprika.
Dečak halapljivo zagrize veliki komad. Devojčica je pogledala u hleb namazan mašću, okrenula ga nekoliko puta u ruci i počela da jede sitnim ugrizima žmureći pri tom.
    Šinobus je kloparao preko ravnice, putnici su izlazili i ulazili na usputnim stanicama, Milena i Nemanja su spavali.
Dan se lagano gasio. Sneg je prestao da pada. Milena se odavno probudila i gledala kroz prozor. Voz je stajao. Na staničnoj zgradi pisalo je ime mesta. Sa leve strane ćirilicom, sa desne, latinicom, Perlez.

Voz je cimnuo i krenuo dalje.
  •  Probuđen iz sna, sanjivog pogleda Nemanja upita oca: Hoćemo li još dugo da putujemo, ja sam već umoran, kad će taj Titel?
  • Vrlo brzo sine - odgovorio mu je otac. Hajde da se pripremimo za izlazak, ali polako, bez žurbe.
Konačno uz pisak sirene i jak trzaj, voz je stao.
  • Titeeeel - vikao je kondukter - poslednja stanica!
Kroz zavejanu ulicu, dok se spuštalo veče, koračala je mala porodica žureći ka toplini vojvođanske kuće. Zvono sa crkve odbrojavalo je sedmi put.
  •  Ko je - čuo se glas iz dvorišta dok su psi nervozno lajali?
  •  Mi smo majko - oglasi se očev glas.
  •  O kakva radost, kakva radost - ponavljala je starica, žurno otključavajući kapiju. Lepi moji pilićani, tepala je Mileni i Nemanji. Žurite da se što pre ugrejete.
U kući je mirisalo na pečenu ludaju, jabuke, vruć hleb i džigernjaču.
  •  Upravo smo seli da večeramo, raspremite se i primaknite se stolu - lica razvučenog u osmeh govorio je deda.
U uglu je tiho pucketala vatra u starom, crnom šporetu sa sjajnim mesinganim drškama na kojima su visile mašice.
  •  Bako, hoću da spavam - čuo se Nemanja. 
  • I ja - oglasila se Milena.
Rumenih obraza od toplote deca su krenula za bakom.
  • Evo, ti ćeš da spavaš  u ovom krevetu sa leve strane Nemanja, a ti Milena u ovom sa desne strane - reče baka uvodeći decu u sobu u kojoj se već osećala prijatna toplina koju je širila peć bubnjara u uglu sobe.
  •  Bako, krevet je visok, bojim se.
  •  Ne plaši se dušo, to je samo dunja. Dođi da te njome pokrijem!
Devojčica se ispruži u krevetu osetivši toplotu od crepa zamotanog u krpu. Baka je nežno pokri i ušuška dunjom.
 Dunja, kako lepo ime za nešto što je mekano kao mamino krilo i što greje lepše i od bubnjare u ćošku, pomisli Milena i spokojno zatvori snene oči...
  Čkiljava ulična svetiljka razbijala je noćnu tamu sobe praveći senke čudnih oblika po zidovima male sobe u kojoj su mirnim snom spavali Milena i njen mali brat.
  •  Milena, sutra uveče idemo u omladinski dom, na igranku. Upoznaću te sa mojim najboljim drugom, Darkom. Videčeš,  dopašće ti se. Šta misliš o tome - upita Smiljka svoju drugaricu?
Odgovori joj ćutanje. Devojka se podboči u postelji i pogleda u krevet preko puta svog.
  •  Pa ti spavaš Milena, ništa nisi čula od svega što sam ti pričala, a ja, pričam li pričam, k'o navijena.
Napolju je huktao severac kroz vojvođansku ravnicu praveći kovitlace od snega

Smiljka još jednom pogleda svoju drugaricu čiji su samo pramenovi duge, valovite, vrane kose izvirivali ispod dunje, osmehnu se, navuče svoj jorgan do brade i tiho prošaputa: Sanjaj lepe snove Milena!



PS: Za one koji možda ne znaju!  :)
      dunja - perina
      popuška - okrajka od hleba
      ludaja - bundeva
      mašice - metalna hvataljka za žar i ogrev