понедељак, 13. јануар 2014.

Odbačena ljubav






Tetka Milesa je pravila šam za tortu. Gledala sam kako to ona radi i čudila se, kako će to od umućenih belanaca, koja je mutila žicom i vrućeg sirupa od šećera koji je sipala kap po kap da ispadne šne za tortu, koja je stajala na stalku, na sredini stola? Masa je postajala sve gušća i gušća i nekako glatko sjajna.

Dok je mutila, s vremena na vreme me je zapitkivala o svojoj ćerki, Biljani . Otkud to da ne znam gde je, kako to da joj ona, Biljana, ništa ne priča gde idemo i šta nas dve radimo, jel istina da smo bile u nedelju u bioskopu “Avala”, jel nam se sviđa neki dečko?

Pitanja su pljuštala, a ja sam uglavnom ćutala i gledala u fil koji ona muti i čudila se i sama gde je Biljana? Rekla je da dođem kod nje kući, posle ručka, oko tri po podne da se dogovorimo sa njenima, da joj dozvole, da idemo u pozorište. Nisam se usuđivala da pitam gde je. Bojala sam se da ne napravim neku grešku, da se ne prevarim i kažem više nego što smem.
Mrzela sam što lažem i pokrivam moju drugaricu Biljanu kod njene mame, ali, ona je govorila da je to pravo drugarstvo, kad “pokrivaš” svog druga onda kada mu to treba.

Biljana je imala sedamnaest godina. Bila je godinu dana starija od mene, išla je u učiteljsku školu i bila je do ušiju zaljubljena u našeg druga iz kraja, prelepog Ciganina, starijeg od nje godinu dana.
I on je voleo nju. Ko i ne bi.
Imala je dugu plavu kosu, bila je omanjeg rasta, vedra, uvek vesela, nasmejana i spremna za igru i šalu, kolovođa mnogih nestašluka dok smo još bili klinci, omiljena u ulici u kojoj smo rasli.
Bila je jedinica. Njena mama je bila domaćica, dok je tata, zanatlija,  radio, po ceo dan.

Oni su nju, Biljanu, dobili u nešto starijim godinama i pazili su je kao kap vode na dlanu.
Svi su mislili da ona ima sve, a ona opet, je govorila da to sve nije ništa naspram slobode kretanja, koja joj je bila ograničena, jer, njeni roditelji su joj mnogo tog zabranjivali.

Svi iz ulice smo je zvali Radmila. Ona je to tražila, zahtevala od nas. Obožavala je Radmilu Karaklajić, onda popularnu pevačicu i iznad svega je htela da bude kao ona. Nevolja je bila u tome, što nije bila muzikalna, ali, to je nije sprečavalo da nadahnuto, gromko, uvek peva, baš ona, njene pesme, kada bismo se skupili na ćošku ulice u vreme letnjih večeri i pevali ondašnje popularne šlagere.

Jednom nas je sve, čoporativno, odvela u Pop Stojanovu ulicu, gde je stanovala Radmila Karaklajić da tražimo od nje autogram. To je nekad bilo moderno, da skupljaš autograme svojih ljubimaca iz sveta muzike ili filma. Naši ljubimci su nam uvek izlazili u susret i dobijali smo od njih njihove slike, sa posvetom i potpisom.
Dobili smo tad i od Radmile Karaklajić, svi, a bila je nedelja, dan odmora, sećam se i ne baš pogodno vreme za posete.

Dečaci su Biljanu bukvalno gutali pogledima, a ona, nikog od njih nije gledala ni na koji drugačiji način, osim kao drugove. Govorila bi im u lice da su smotani, musavi i da su klinci.

Svi smo znali da je zaljubljena u Zdravka i svi smo ćutali. Niko o tome nije govorio naglas. Svi smo lagali, za nju i zbog nje, uvek, kad god bi tetka Milesa izašla na ulicu i zvala je da dođe kući, a onda se čudila da je nema sa nama pri tom nas pitavši znamo li gde je?
Odmahivali smo glavama, svi, sklanjajući poglede u stranu.

Vreme je letelo. Svako od nas je otišao za svojim životom, otselio se iz male ulice u predgrađu.
Mislila sam da se te mladalačke ljubavi, simpatije više, završavaju kao što se završavaju godišnja doba, spontano, neprimetno, bezbolno. Prevarila sam se, jer.

Biljana se udala za Zdravka. Sreću su potražili van ove zemlje, u jednoj od evropskih zemlja. Dobili su devojčicu, bili su srećni.

Tetka Milesa i čika Žarko su dobili stan i otselili su se iz kuće na ćošku ulice.

Nikad ih više nisam videla. Ali, život se potrudi da nas obavesti, ponekad, o onima sa kojima smo se usput razišli te tako sretoh jednog dana jednog druga iz osnovne škole.

Kao što to uvek biva, pričali smo o svemu i svačemu, najviše o zajedničkim dogodovštinama iz detinjstva i svojim drugarima iz ulice i škole. Upitah ga zna li nešto o njima, Zdravku i Biljani?
 Znao je.

Kaže, Biljanini rodilji su je se odrekli, preko novina, jer se udala za Ciganina. Nisu popustili ni kad je dobila devojčicu, njihovu unuku. Nikad je nisu primili u svoju kuću, a ona je dolazila, molila..

Oboje su dolazili. Kaže, voleli su se i dalje istom onom čistom, plemenitom, pripadajućom ljubavlju, a onda je nešto puklo.

Biljana je počela da pije, malo, pa sve više..
On, Zdravko, joj je pomagao, bio uz nju, sve vreme dok se ona lečila od alkoholizma. Neuspešno. Svaki put, kad bi se vratila iz bolnice, počinjala je iz početka, nastavljala je tamo gde je stala i pila je sve više i više.

Još uvek su zajedno, ali svako u svom svetu. Devojčica, devojka, je vezana za oca, majke se plaši.
Ništa ne zna o Biljaninim roditeljima ni gde su ni da li su živi.

Slušala sam ga ne mogavši da shvatim, razumem jed i jad moje, naše, drugarice iz detinjstva i njenih roditelja. Pa ona im je bila jedino dete i znam, sigurna sam, da su je neizmerno voleli. A ovo, ova priča, šta je sad ovo?

Zar je moguće da roditelj može da se odrekne svog deteta, tek tako, jer se zaljubila i jer voli, svom svojom dušom čoveka koji nije bele kože, koji nije iz istog naroda kojem oni pripadaju?
 U dvadesetom veku? Da se odreknu unuke, svog produžetka koji ostaje iza njih?
Koliko li su bola zadali svome detetu odbacivši je i koliki je njihov udeo u njenoj predaji poroku i ima li ga? Ili je to bila samo Biljanina slabost?

Ništa nije govorilo da je ona spremna da poklekne pred iskušenjima jer, bila je jaka. A možda i nije, čim je išla “glavom kroz zid”, kako se to nekad govorilo, jer je sigurno znala da njeni ne odobravaju njen izbor?


Pitanja u mojoj glavi su se rojila, odgovora nije bilo.
 Ni osude. Samo tuga.
Dve su porodice i svi njeni članovi užasno patili svih ovih godina, a toliko je bilo ljubavi među njima koju su oni odbacili ili je nisu prihvatili. Sve jedno.

Još uvek se ponekad zapitam kakav je epilog ove priče, naročito ako mutim šam, mikserom, ne žicom kao tetka Milesa nekad i uvek isto, po njenom receptu, koji sam igrom slučaja, naučila jednog davnog dana.

Ko zna zašto je dobro što ne znam kraj.




     Šam za tortu po tetka Milesinom receptu

Skuvati sirup od 300g kristal šećera i 2dl vode!
 Ostaviti da stoji na toploj ringli i da  lagano ključa  svre vreme!
Umutiti mikserom čvrst sneg od 3 belanca u većoj posudi za mućenje krema i polako, nešto više od kapi, dodavati vruć sirup u umućena belanca neprestano muteći sve dok se sav sirup ne potroši!
U dreser džak ( kesa za ukrašavanje torti) sipati šam i ukrasiti kolač, tortu, po želji!

PS: Veoma je važno da šećerni sirup bude sve vreme vruć!
    

12 коментара:

  1. Da, stari recept za šam...

    Ne znam šta bih rekla o ovoj situaciji, samo znam da je moje dete moje i ne odričem ga se ni u dobru ni u zlu. Koliko god bila ljuta.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Jeste, stari dobri recept za šam :) Delim razmišljanje.

      Избриши
  2. Tužna priča, a u ta vremena je bilo puno ovakvih priča, nije bitna nacija, već samo izbor koji nije po volji roditelja.
    Većina slučajeva koje znam, završila se srećno, roditelji ipak popuste, a ova priča, tuga za sve njene aktere.
    Ko tu najviše pati?

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ne znam ni dan danas ko je tu najviše patio. Mislim svi, svako na svoj način :(

      Избриши
  3. Lepa prica, Olja, tuzna, ali, nazalost, istinita cak i u 21. veku...

    ОдговориИзбриши
  4. Opet se vraćamo na jalove osude i robovanje predrasudama. Tekst je predivan, poruka vrlo obeshrabrujuća, ali tu je šam da koliko-toliko zasladi gorku pilulu.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Nisam želela da ostavim svoju poruku Nado. Ostavila sam da svako za sebe izvuče zaključak jer se možda moj ne bi dopao drugima. Udvaram se čitaocima?? ;) Da, da, dobro je da je šam malo zasladio gorčinu cele priče, ali ipak nedovoljno, po meni :(

      Избриши
  5. A mnoge majke znaju da kažu... samo neka se uda/oženi, ma i za crnog Ciganina---

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Baš tako Neg, ali to je po sistemu; Pričajte usta da niste pusta, ili za svet, kako bi rekla moja baka, ali u suštini, uglavnom bi volele i one da im se ćerke udaju za onog koji se mami sviđa, a ne ćerki ;)

      Избриши
  6. Одговори
    1. Drago mi je da ste posetili moj blog i da vas je potsetio na vašu baku i stari recept :) Srdačan pozdrav.

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)