недеља, 26. јануар 2014.

Preko Srem, a u Sremu Zemun





Ja od svog rođenja živim u Beogradu, ali nisam to nikad smatrala nečim od izuzetne važnosti, a još manje sam tim podatkom mahala drugima ispred nosa, onima, koji nisu imali privilegiju da budu treća generacija Beograđana, kao ja. Meni je uvek bilo važnije gde sam se rodila, a ja se nisam rodila u Beogradu. Mene je moja mama rodila u onda, jednom malom gradu, blizu Beograda. 
Volela sam da mi priča,  zašto je samo mene rodila u tom gradu, dok su se moji sestra  i brat, rodili u Beogradu.
Kaže, stanovali smo na Neimaru, ispod Čubure, u jednoj maloj ulici nedaleko od onda poznate kafane “Neimar” gde, je moj tata, toga se čak i ja kroz maglu sećam, voleo da igra bilijar nedeljom, posle podne. To što sam se ja rodila van Beograda za ono vreme, a bilo je to sredinom prošlog veka, nije bilo uobičajeno, jer su u Beogradu postojala čak četiri porodilišta. Ali, mojoj mami se nije posrećilo da, kad je došlo vreme da rodi mene, svoje treće, najmlađe dete, bude i mesta na odeljenjima istih. Tako je hitna pomoć, sa zavijajućom sirenom jurila kroz grad, jedne mlade noći, krajem meseca septembra i krenula preko Save u Zemun.
Pamte Zemunci da se do njihovog grada onda, dolazilo ispod starog nadvožnjaka, trojelbusima, putem pored kojeg se belasao pesak, dok se Beograd gubio u daljini.
Tako sam ja rođena u divnom gradu u Sremu, u Zemunu i na to sam strašno ponosna.
Ma nema veze što sam u svom rodnom gradu provela samo par dana posle svog rođenja, ja ga doživljavam i dan danas kao svoj rodni grad, jer za mene on to i jeste.

Zemun je danas  jedna od beogradskih opština. Za mnoge prave Zemunce, one koji su celi svoj život živeli u njemu, to je samo administrativni podatak jer oni, ali i ja, svoj grad doživljavaju kao grad za sebe, što, ako ćemo pravo, Zemun to i jeste.
Prvi put sam ponovo, od dana svog rođenja, videla svoj rodni grad kad sam išla po krštenicu koja mi je trebala za upis u srednju školu. Bilo je to putovanje za pamćenje.
Trebalo je da idem do opštine Zemun, a ja sam imala tremu kao da putujem u inostranstvo.
Trolejbus, broj 14, vozio je od pijace Zeleni Venac do Muhara, jednog dela Zemuna.
Rekli su mi da siđem stanicu pre.
Obrela sam se u centru grada u Glavnoj ulici. Zemun je tad na mene je ostavio jedan strahopoštovajući utisak. Ništa nije bilo kao u Beogradu. Kuće sa starim fasadama, divan park, ljudi susretljivi, prijatni.
Brzo sam našla opštinu i dobila svoju krštenicu odmah, istog dana, čemu su se baš čudili svi koji su znali da se za to, onda, u ono vreme, dolazilo opet, za par dana.
Taj prvi moj susret sa mojim rodnim gradom pamtim i sad. Pamtim kako me je bilo strah jer sam se nalazila u nepoznatom gradu.
No, svaki drugi susret sa svojim rodnim gradom, postajao je za mene sve lepši i postajali smo sve bliskiji, on, Zemun i ja.
Kao turista koji želi da upozna sve skrivene delove grada koji mu se dopada, tako sam i ja otkrivala svoj rodni grad tokom narednih godina; Muhar, stare uličice, Gardoš, zemunsko groblje, dunavski kej, stari put za Bežaniju, novo pozorište u kojem sam jednom gledala predstavu “Labudovo jezero” i nezaboravnog Žarka Lauševića u ulozi Kanjoša Macedonovića.

Sećam se, da je tih godina, moja mama često spremala raznorazna jela od testa; šufnudle, rezance sa orasima, sa makom, sa krompirom, sa slatkim ili kiselim kupusom i uvek su to bili oni domaći, razvijani široki reznaci. Ja sam se “davila” u svima, najviše u onim sa krompirom.
Ne znam zašto je moja mama flekice sa krompirom zvala grenadirmarš, ali znam da se to jelo u Banatu zove, Vojvodini, nasuvo sa krompirom. Bilo kako bilo, evo recepta za to prečansko, u celini, vojvođansko jelo.

Grenadirmarš / flekice / nasuvo sa krompirom
Za ovo jelo potrebno nam je:
1 kg krompira, oljuštenog isečenog na kocke veličine 5 x 5cm i skuvanog
2 glavice, srednje veličine crnog luka sitno iseckanog ( ja više volim na rebarca)
500g testenine, flekica ili ravnih širokih rezanaca, skuvanih u posoljenoj vodi sa malo ulja
ulje
so
biber
1 kafena kašičica šećera
aleva paprika ( po želji )
U jednu veću posudu sipati ulje da se malo zagreje, dodati crni luk i lagano pržiti mešajući dok ne porumeni i postane staklast. Po želji dodati kašičicu aleve paprike ( ne mora ako ne volite), pa u to dodati skuvane flekice, rezance i skuvani krompir i lagano sve promešati. Dodati, po potrebi i malo vode u kojoj su se kuvali rezanci. Posoliti i pobiberiti po ukusu i dodati na kraju lagano mešajući jednu kafenu kašičicu šećera.

Dugo su me u familiji zavitlavali kako sam ja prečanka jer volim da jedem rezance na sve moguće načine. Kad sam bila mala nisam znala šta znači biti prečanin, prečanka, ali sam se uvek osećala, nekako važnom kad bi mi to rekli.
Kasnije, saznala sam da sve koji žive preko Save, u Sremu, Beograđani zovu prečanima.
Onda su krenule priče kako su prečanke najbolje domaćice, pa sam se ja opet pravila važna, jer sam sebe smatrala jednom od njih.
Na poslu sam imala jednu koleginicu koja je bila Zemunka, od davnina, što je značilo da su svi njeni bili Zemunci kusur generacija. Mene je ona posebno volela i izdvajala jer sam, bila Zemunka. Nikada nije priznavala to što sam živela u Beogradu da me to čini Beograđankom. 
 Danas je moj rodni grad drugačiji, moderniji, ali još uvek ima onaj stari šmek kakav je imao te davne šesdesetpete, kada sam ga prvi put videla posle svog rođenja u njemu.

     Skoro sam, preko FB, stekla jednu divnu drugaricu koja je Zemunka i koja je videvši da sam i ja rođena u Zemunu poželela da budemo prijateljice. Usrećilo me je opet saznanje da me moji Zemunci, smatraju Zemunkom i ponovo sam se osetila važnom što sam deo tog starog, drevnog grada.

Sve ove godine živim u glavnom gradu i smatram ga svojim gradom, ali u srcu uvek nosim i svoj mali rodni grad, na Dunavu, preko, u Sremu, onaj, stari Zemun. 

23 коментара:

  1. Imala sam kolegu koji je znao da se hvali - samo smo tajitaj i ja rođene Nišlije. Jednom sam mu rekla, šta ti to vredi, kad si sto godina podstanar, dok se svaki Zaplanjac potrudio da svom detetu napravi kuću. Nisam mogla više da slušam to trabunjanje, svojstveno onima koji nemaju čime drugo da se pohvale, pa ajd...
    Sviđa mi post, jer ima dušu. i da, hvala za recept.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Neg, na neki način sam celog svog života bila ljubomorna na sve koji su se rodili u selu iz mnogih razloga. Možda zato, što je Zemun bio mali grad, ja sam volela uvek da kažem da sam rođena u njemu. Drago mi je da ti se post sviđa ;)

      Избриши
  2. Nevažno mi je totalno ko je gde rođen, koje je nacije, vere.... nek je ČOVEK!
    Moju ljubav prema tvom receptu nažalost imam u kući samo ja :-)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. I ja sam odrastala sa ubeđenjem da je najvažnije biti ČOVEK, a ne ko si, odakle si, šta imaš, koje si vere. Zemun je možda i zato bio moj otpor prema onima koji na to nisu gledali istim očima jer u njemu godinama žive ljudi raznoraznih nacija i veroispovesti ravnopravno.
      Žao mi je da tvoji ukućani ne vole flekice sa krompirom, a možda zavole neke druge od...:(

      Избриши
  3. Svih godina svog detinjstva i rane mladosti koje nisam provela van zemlje, živela sam na Novom Beogradu, od svoje šesnaeste na samoj "granici" Novog Beograda i Zemuna, kod hotela Jugoslavija, i uvek sam volela Novi Beograd i samo Novi Beograd. U Zemun sam išla jednom, kao devojčurak, pešice, ispod onog nadvožnjaka, sa sestrom, da njenoj kuci kupimo povodac. I imala sam neki otpor prema Zemunu, ko bi znao zašto. I smetalo mi je kad je moja ulica svrstana pod poštanski broj 11080, a ja više volela 11070.

    A onda sam počela da radim u školi Lazar Savatić. Autobus 14 je u međuvremenu postao 84, pa ili sam išla dve stanice njime, ili petnaesticom, ili pešice kejom (to uglavnom u povratku) i malo po malo sam počela da otkrivam čari Zemuna. To se nastavilo i kad sam jedno vreme radila u Surčinu, a u Zemunu "hvatala" autobus. Uvek bih otkrila ponešto novo, i stalno sam sve više i više okretala Zemunu, za kupovine, šetnje, ma, za sve... Kasnije sam jedno vreme živela u Gornjem gradu. Uglavnom, i meni je već odavno moj grad Zemun, poštanski broj 11080. Munze konza!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. E baš tako Nado,; Munze, konza :D Sve si rekla. Jednostavno ti uđe pod kožu i postane deo tebe i to ili imaš ili nemaš. Trećeg nema ;)

      Избриши
    2. Eto, a ja sam imala žal što moj poštanski broj nema taj famozni br.80 na kraju :)

      Избриши
  4. A meni je ceo život žao zato što se nisam rodila u Zemunu kao moja mama i baka već u Beogradu. Tridesetak godina kasnije ja sam iz Beograda otišla u Zemun da rodim moje prvo dete, moju devojčicu. Ona je Zemunka. Živela sam do 9. godine u Zemunu pa smo se na moju veliku žalost preselili na granicu, Novi Beograd-Zemun. Kod starog Merkatora. I tada za mene Zemun je predstavljao centar grada. Zemunska pijaca (najbolja i najlepša), bioskop, kupvoine, šetnje...Srednju školu sam upisala tu, samo zato što je u Zemunu. Jedino se nisam udala za Zemunca :D
    Nasuvo sa krompirom, flekice sa kupusom i rezanci sa orasima i makom su jelo mog detinjstva i na zadovoljstvo moje porodice ja ta jela rado i često pravim.
    Baš si me raznežila sa ovim postom. Valjda što sam u srcu prava rođena Zemunka, kao moja mama, baka i moja ćerka :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ovaj post je dugo "kuvao" u meni i, ruku na srce, mogla sam mnogo bolje da ga napišem, ali, on je sinoć jednostavno iskipeo iz mene i puno tog sam izostavila što sam htela da kažem. Eto, baš pijaca ;) I ja sam znala da iz bloka 44 idem na zemunsku pijacu, jer ...jeste najbolja :) Baš mi je drago da delimo istu ljubav i prema Zemunu i prema prečanskim jelima od testa :D

      Избриши
  5. Divan post, Olja.
    Ja sam zemunka tek nešto više od šest godina, a evo četvrta godina od kada i radim u srcu Zemuna.
    Morala sam ga zavoleti, jer je baš privlaćan, lep, ima dušu.
    Retko idem van Zemuna, sve što mi treba ima u Zemunu. Najbolja pijaca i najbolja riba, prodavnice, sve kao i Beogradu.
    Nadam se da ćeš doći uskoro u Zemun, pa da gledamo labudove na keju i pijemo kafu u nekom od starih restorana.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ajde Snežo da utanačimo tu kafu ;) Ti javi preko FB kad možeš i ja dolazim. Bilo bi šteta da se mi Zemunci ne družimo i uživo zar ne? Drago mi je da ti se post dopao, premda ja nisam ni napisala sve o duši Zemuna, onako, do kraja :)

      Избриши
  6. Uživala sam čitajući post o gradu koji i jeste i nije deo Beograda. Uvek kada sam u Zemunu meni je nešto toplo oko srca, nisam rodjena tu ali sam Prečanka iz Bananata, jer me sve podseća da sam u Vojvodini :) A kad ugledam Dunav imam osećaj da ću zaploviti njime sve do mog rodnog kraja.
    Kod nas u Beloj Crkvi se nasuvo s krompirom oduvek zove Grenadir marš i mama ga je često spremala. Znam da je jedan dan u nedelji bio posvećen domaćem testu i svi smo s nestrpljenjem čekali šta će tog dana biti posluženo :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Drago mi je da si uživala čitajući post Jafi :) I na mene tako deluje Vojvodina u celini. Lepo je da sam saznala da se nasuvo sa krompirom u Beloj Crkvi zove Grenadir marš, to nisam znala ;) Kod nas je, takođe, jedan dan bio tzv, besmesni dan i tad su za ručak uvek bile flekice sa..... nečim posnim, najčešće, sa krompirom :)

      Избриши
  7. Totalno sentimentalan post :)
    Ja sam cistokrvna Vojvodjanka i kod nas u kuci se isto kaze Nasuvo sa krompirom/sirom/dodaj po zelji

    Zemun je ubedljivo najlepsi deo Beograda ♥

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Baš tako, jeste sentimentalan :) Lete godine, i eto... Zemun je jedan od najlepših gradova pored Dunava, ne samo deo Beograda ;)

      Избриши
  8. Одговори
    1. Upravo i ja se tako osećam kad dođem u Zemun, moj rodni grad, suuupeeer :)

      Избриши
  9. Ima jedan grad a pored je Beograd.
    Znaci ZEMUN ...procitala sam i sad puna emocija ne znam sta da ti napisem...Kad god neko pomene Zemun meni srce poskoci, zaigra, jer sam tu rodjena, tu odrasla, isla u skolu...udala se za Zemunca ,rodila Zemunce..
    Kaze jedan natpis :"Zemun se ili voli ili ne poznaje."
    Budi ova prica nostalgicna secanja ,na onaj pravi Zemun sa pravim zemuncima koji nikad nisu naucili da razlikuju č i ć.
    Svojevremeno dok sam radila na pijaci, onoj staroj, medju musterijama je bilo par momke s pocetka onog veka (1924) .Svaki put smo evocirali uspomene na stari Zemun ,koga vise nema...Koga su pokvarili i promenili mnogi koji su se doselili i sad se zovu Zemunci...
    Spajanje sa Beogradom je samo unistilo grad...politicka previranja jos vise...Umesto da pomognu da zivimo od turizma.Da se procuje za Kulu i njenu istoriju.Da od Panteliceve radionice naprave muzej ,da zavicajni muzej bude otvoren,da zemunsko podzemlje i tajne prostorije budu vise posecene.Oni nam ne daju da disemo,ubijaju svaku inicijativu da Zemun bude onaj stari.Jadnom prilikom sam cula sledeci izgovor :"To nije u nasoj nadleynosti ,morate ici u Beograd jer oni o tome odlucuju...
    E oduzilo se,imam ja mnogo da pricam o mom gradu,ali ovde cu stati.
    Testo u svim oblicima i sa svim i svacim...toga nikad dosta...ujutro u podne i uvece, pa sutra opet .
    Nego da ti nesto predlozim ,ja napravim jedan dan granadir mars a ti dodjes da njupas .

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Znači prvo kafa pa granadir marš? Pristajem, Ti reci kad :)

      Избриши
  10. Ajd sledece nedelje ,ako nas dotle ne oduva ovaj vetar.Jos cemo se dogovoriti,tj.cuti.

    ОдговориИзбриши
  11. Одговори
    1. Hvala tebi za čitanje mojih pisanija :) Zadovoljstvo je i moje ;)

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)