недеља, 23. фебруар 2014.

Samo za odraslu decu tj. kako su me igrice podstakle da učim







Iskreno se nadam da će se igra koja se zove “Blogeri se igraju” ponoviti više no što je sad ima na društvenim mrežama. Zašto? Zvučaće možda sebično s' moje strane, ali, ja volim da se igram. I ma koliko neko, neki, govorili da je to gubljenje vremena, detinjasto, nedoraslo,  povođenje, its. ne želim da podlegnem takvom načinu razmišljanja ne zbog tog, što ne uvažavam različito razmišljanje, već zbog tog što se tako štitim da ne pokvarim onaj lep osećaj koji u meni samoj bude igrice.
 Koliko god bilo dokazano, istraživanjem, empirijom, raznoraznim anketama, možda, na temu fenomena igranja na internetu i društvenim mrežama, ostajem verna igri. Razloga za to ima podosta. Da krenem od početka, a početak je, pogađate, bio davno.
Moja su deca tad išla u osnovnu školu i dobili su prvi kompjuter, Comodore. Naravno, igrice, raznorazne, su za početak bile najvažnije. Kasnije je to  preraslo u neko “ozbiljnije” korišćenje kompjutera uz obaveznu nabavku novog.
Ja sam bila totalni analfabeta za te stvari, a posebno za izraze tipa MS DOS i ostale meni onda tehničke zavrzlame, mada, ruku na srce, nisam ni danas na tu temu previše edukovana, ali, moram da priznam, naučim uvek dobro ono što me strašno interesuje, ili koliko mislim da će mi biti dovoljno da se sasvim prikladno opismenim u odnosu na neku oblast. Ako vidim da škripi, tj. da mi je znanje nedovoljno, zapnem da nadoknadim. Čak i sad, kad bih, ruku na srce, možda mogla malo i da o'ladim sa učenjem.
Tako sam ja onda, zamolila njih, moju decu da mi dozvole da se i ja malo igram, da vidim, šta ima toliko interesantnog u tome. I naučiše me. Ali, uvek ima jedno ali, veliki problem je bilo moje neznanje engleskog jezika. Naime, u školi sam ja učila ruski jezik, a od engleskog sam znala desetak uobičajenih i opšte poznatih reči. Tako, zahvaljujući igricama, shvatih da neću moći da savladam ništa iz znanja o kompjuterima, a i šire, ako ne počnem da učim engleski jezik.
 Znači, igrice su me stimulisale da učim nešto novo, nešto što ne znam.

Danas, sasvim solidno se služim tim jezikom, mogu da čitam i da razumem, što bi rekli, brat bratu, sigurnih 80 % teksta, po nekad, više. Ako ne verujete imam svedoka koji me je učio engleski jezik, moju, kako smo je zvali, tičerku Vesnu, a ona je profesor tog jezika. Iskreno, svađam se često sa gramatikom, ali, suština je tu.
Verovali ili ne, igrice su mi pomogle da razvijem bolje i svoje reflekse, naročito kad je u pitanju brzina reagovanja, tamo gde je to potrebno. Oni koji su se igrali takvu vrstu igara, znaju o čemu govorim.
Ne bih da davim previše na temu igranja igrica na kompjuteru, ali jedno ipak smatram da treba da naglasim. Kako nas ima raznih, ljudi mislim, tako svi različito i doživljavamo svet i sve što on nosi u svom postojanju. Tako eto, igre, raznorazne, često na mene deluju umirujuće, a s' obzirom da sam, iako sam pripadnik profesije u belom, pobornik korišćenja prirodnih i neinvazivnih sredstava za očuvanje zdravlja, tako, ruku na srce, više volim da smirim svoje živce igrajući se neku igricu na kompu, nego popivši pilulu.
Da nije bilo igrica ni moje interesovanje prema služenju kompjuterom i svemu što on pruža, ne bi doseglo, danas, mnogo godina kasnije i do društvenih mreža i nekim novim igricama na njima.
Novim, a opet starim.
Ipak starim, jer, ova igra koja kruži, “Blogeri se igraju”, mnogi će se saglasiti sa mnom uveliko podseća na onu igru koju su mnogi od nas igrali kad su bili deca, na pisanje leksikona i spomenara. 
I onda, a i danas, svi smo se igrali njome prevashodno jer smo bili radoznali. Bar ja.
Znatiželja da saznamo da li nas naša simpatija takođe simpatiše, pre svega, je u suštini često mnoge od nas terala da pravimo iste te leksikone, ne bismo li, izokola saznali, odgovor na pitanje koje nas je mučilo, a na koje smo želeli odgovor, da bi nam, nadali smo se, srce lupalo još jače i srećnije.
Danas ova igra ima utoliko sličnosti sa nekadašnjim leksikonima jer se ogleda takođe u postavljanju pitanja i želje da se na ista dobije odgovor.


Međutim, suština ove igre danas, po meni, nije samo radoznalost. Mislim da su mnogi od nas, koji smo igrali ovu igru i bili uključeni u nju, želeli da se pre svega zaista bolje upoznamo sa ljudima sa kojima komuniciramo preko društvenih mreža. Da osokolimo neke koji su tek počinjali sa pisanjem blogova, među kojima sam bila i ja, da čak damo priznanje i podstrek  za dalji rad i onima koji su već bili na neki način već osvedočeno dobri blogeri, da podelimo svoje vreme sa onima koji su iz istog razloga svoje podelili sa nama uključivši nas u igru, koliko god to nekima zvučalo apsurdno, da razbijemo monotoniju ako ćemo pravo, da zatalasamo moždane vijuge mnogima, jer da nema toga zar bi bilo raznoraznih komentara, a i novih postova, izmeću ostalog i ovog, na temu ove igre i još mnogo tog, čega u ovom trenutku ne mogu da se dosetim, ali da ima, ima.
Možda vam ja zvučim konfuzno posle ovih redova, ali suština je da želim da kažem da su ovakve igre potrebne, svima. Čak i onima koji su protiv njih, možda njima i više nego onima koji u čestvuju u samoj igri.
Život je suviše kratak i uvek lep na neki svoj i ružan način i treba ga živeti svaki dan bez zastoja i ograda. Sad, mnogi od nas to veoma dobro znaju i meni nije namera da im solim pamet, ali, uvek imam želju da prodrmam sve koji su se previše “uozbiljili”, otuđili od onog malog deteta u sebi, sakrili ga, ušuškali u ozbiljnost godina, znanja, akademske titule i čega sve ne, da odigravši neku, od npr. ovakvih “neozbiljnih” igara na društvenim mrežama, vi, ja, uvek na jedan divan način pomilujemo to svoje, malo dete bez kojeg, iako često nismo svesni, ne bismo išli dalje, jer, šta nas to tera da učimo, saznajemo, sazrevamo, ako ne baš ono, koliko god se mi sakrivali iza plašta odrasle osobe?


I najzad, kome je kruna pala sa glave, ako se igrao, kao dete, a bio odrastao?
Mislim samo onome koji je to shvatio kao neozbiljost i nedostojnost ponašanju odrasle osobe.

Ako je i od mene, dosta je. 
Odoh da se igram i dalje, a možda nešto usput i naučim, šta mislite?

15 коментара:

  1. I ja volim da se igram i ne mislim da ima bilo šta loše u blogerskim igricama. Svaku stvar možemo gledati i ovako i onako, a da li je čaša polu puna i li poluprazna, zavisi od čoveka.

    Isto tako, često kažem da upotreba i zloupotreba nisu isto i da su kompjuterske igrice korisne za mnogo stvari, ali ako su samo one stvar koja čini život ili dan, onda je to već nešto drugo. Svi znamo šta je dobro za nas i našu decu, ali poneki roditelji, jednostavno nemaju izbora nego da daju detetu da igra igrice dok oni ne dođu s posla, jer znaju da je tu najsigurnije, bar će sedeti.

    Učenje je proces i traje celog života i treba posmatrati kako se deca igraju, jer i u najobičnijoj igri moje ćerke, ja sam nalazila rešenja za neke stvari. Način igranja mnogo govori o karakteru.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Iskrice, rekla si baš ono što osećam i mislim i sama. Drago mi je da imam istomišljenika na ovu temu :)

      Избриши
  2. U tebi čuči jedno veliko dete :) Uvek te zainteresuje šta je s druge strane...

    ОдговориИзбриши
  3. И ја сам баш размишљала о томе како ме те блогерске игрице подсећају на оне лексиконе из мојих школских дана...
    Иначе, игра је неопходан део одрастања, да не кажем детињства, и свако онај ко и у "одраслим" данима уме да се игра је срећан човек... Ја уживам да се играм са својом децом... И пронађем им лепе, занимљиве, едукативне игрице на рачунару, па се и ту заједно забављамо...
    И драго ми је да признајеш да су те игрице научиле или натерале да научиш нешто ново. Зар није диван осећај кад схватиш да си богатија за ново искуство или сазнање :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Suzo, mnogi se stide da priznaju isto, već naprotiv, skrivaju to, a kasnije kritikuju. Kod mene je i danas igrica sastavni deo mog življenja jer me smiruje :)

      Избриши
    2. Разумем те потпуно... И ја понекад себи дозволим "луксуз" да се играм, али сада имам друге занимације које задовољавају моју потребу за игром ;)

      Избриши
  4. Aaaaaa...jel si vidla da li u radiju živu mali ljudi?

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Odličan post, Olja, odličan.
      U pravu si za učenje, ja sam mnogo naučila na netu. No, treba biti i zainteresovan, znam neke koji nisu zaiteresovani, i mogu samo da čitaju vesti i igraju solitere, iz toga se ništa ne može naučiti. Uči se najviše iz komunikacije s ljudima.

      Избриши
    2. Tako je Neno. Ko želi da uči uvek će pronaći ono što ga ponuka ka nečem novom i iz igara.

      Избриши
  5. I sama sam se smirivala i to dosta na igricama i to radim i dan danas..kao što si rekla bolje nego piti pilule za smirenje.
    A engleski sam znala ali sad ga još više znam baš zato jer nas potiće da učimo kroz raznorazne igre :D lp

    ОдговориИзбриши
  6. Drago mi je da se razumemo na isti način Klaudija i dobro došla na moj blog!

    ОдговориИзбриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)