четвртак, 13. фебруар 2014.

Šinteri



Jara je izbijala iz kaldrme male, slepe ulice iznad Neimara. Na ivičnjaku, ispred broja 8, sedeli su dečak i devojčica gledajući ispred sebe sa dosadom. Devojčica je imala tamnu kosu i kao gar crne oči. Bila je obučena u špilhozne sa tregerima, isprane bordo boje, a dečak, nešto stariji od nje, bio je u kratkim lanenim pantalonama boje peska, bez majce, golišav, sa grguravom plavom kosom i tamnim očima koje su odavale sličnost sa devojčicom.
- Sejo, meni je dosadno, reče Bratislav.
- Hajdemo do kume, sigurno ima vanilice, javi se devojčica.
- Znaš da ne smemo da jedemo slatko pre ručka, ljutiće se mama, odgovorio joj je dečak i pogleda niz brdo u pravcu ulice Franca Rozmana. Pogledaj Tanja, kakav lep pas!
Pas je trčao uzbrdo ka njima, osvrćući se neprestano. Zaustavio se ispred dečaka i devojčice dahčući ubrzano i gledajući čas niz ulicu, čas u decu ispred sebe, pa u malu poljanu, kojom se završavala ulica. U očima mu se sjajio strah i očaj. Verovatno je u deliću sekunde shvatio da je u klopci i nemoćno se, iscrpljeno, spustio ispred dečjih nogu, cvileći tužno.
-   Tanja, ovaj pas je u nevolji, beži od nekog. Hajde da ga odvedemo u naše dvorište i sakrijemo!
- Znaš da ne smemo da imamo psa. Čika oficir će tužiti tatu i mamu. Zar si zaboravio da smo morali da poklonimo i našu Lidu zbog toga? On ne voli životinje, brzo mu je odgovorila devojčica.
- Nerviraju ga što laju u nevreme. Kao da psi znaju kad je vreme za lajanje.
        Dvorišna kapija kuće preko puta broja 8 bila je otvorena, ali deci, tako daleka. Plašili su se te kuće. Delovala im je sablasno. Visoka ograda od cigala sakrivala je unutrašnjost dvorišta, a dva prozora sa ulice, uvek su bili zatvoreni sa spuštenim, zelenobelim prugastim roletnama.
       Otvorena kapija je mamila, a psu je trebala pomoć. Istovremeno, kao po dogovoru, brat i sestra su zajedno podigli psa rukama i utrčali u susedno dvorište. Srca su im lupala ubrzano, a usne se sušile od straha.
   Nedugo zatim, ispred kapije se začuo razgovor dvojice muškaraca.
   - Nema ga,  pobegao je, reče prvi.
   - Nije važno, uhvatićemo ga drugi put. Dosta je bilo za danas, vraćamo se u kafileriju, skoro će kraj radnog vremena, čuo se odgovor drugog muškarca i bat odlazećih koraka.
Tanja je oprezno provirila iz dvorišta i videla ih je kako silaze niz ulicu. Jedan od njih je nosio dugačak štap na čijem se vrhu klatila žičana omča. Uzdah olakšanja ote se deci iz grudi. Pas, koji je mirno ležao pored dečakovih nogu podiže uši i mahnu repom, kao da je i sam shvatio da je opasnost prošla.
Tanja i Bratislav se osvrnuše oko sebe i pogledaše dvorište nepoznate kuće koje su se do pre nekoliko minuta veoma plašili. Dvorište je bilo veliko. U njemu je vladao potpuni mir. Ni ptice nisu pevale iako je bilo puno razgranatih krošnji stabala jabuka i višanja, gde su se mogle sakriti od svih. Cveća nije bilo, samo nekošena, gusta trava. Ulazna vrata kuće su bila do pola u staklu. Prugasta roletna je bila spuštena i na njima. Kuća je delovala prazno i napušteno.
Stezanje u grlu koje su Tanja i Bratislav osećali pri ulasku u dvorište nepoznate kuće, lagano je nestajalo i strah  se neprimetno topio. Čak je i pas živnuo i počeo slobodnije da se ponaša njuškajući okolo drveća i pogledavajući svaki čas da li su deca još tu.
- Šta ćemo sad da radimo bato, pitala je Tanja brata?
- Hajde prvo da psu damo ime pa ćemo videti šta ćemo dalje. Šta misliš, da se zove Tobi? Vidi kako je veliki, kao Reks, pas čika Svetozara mesara, a on je vučjak.
- Može, zašto da ne, dopada mi se, reče devojčica milujući psa iza ušiju i nežno ga zovući novim imenom. Pas je veselo mahao repom i tiskao se uz njene noge, željan toplog dodira i nežnosti.
- Odvešćemo ga na malu poljanu na kraju naše ulice i tamo mu od naše gajbice napraviti kućicu, razmišljao je naglas dečak.
- Kako ćemo se igrati gusara ako mu od gajbice napravimo kućicu? Šta će nam biti brod, pitala je Tanja brata?
- Nećemo se više igrati gusara. Sad imamo Tobija i igraćemo se s njim nešto drugo.
- Al će se iznenaditi Mirjana i Mirko kad budu videli Tobija, radosno, ozarenog lica, govorila je Tanja.
- Možda je bolje da im ga ne pokazujemo. Sećaš se, tata im je oficir i on ne voli pse, razumno je Bratislav podsetio sestru. Hajde da brzo sredimo Tobijevo novo prebivalište i da se vratimo kući na vreme, pre no što se tata i mama vrate s posla.
Deca su pošla iz dvorišta nevoljno napuštajući debelu hladovinu. Tanja se na kapiji osvrnula još jednom i naglo protrčala pored svog brata na julsku vrelinu male ulice. Ne shvatajući šta se dešava Bratislav je izleteo za njom dok ga je pas pratio u trku.
- Šta ti bi Tanja, što si projurila kao furija?
- Uplašila sam se. Učinilo mi se da se na ulaznim vratima kuće pomerila roletna, isprekidanim i uznemirenim glasom je odgovorila devojčica.
- Idi kući i donesi komad hleba za Tobija, a ja ću te čekati sa njim na poljani.
  Rekavši to Bratislav je pošao uzbrdo dozivajući psa. Ovaj ga je u stopu pratio obigravajući oko njega i skačući radosno.
      Tanju je kod kuće čekalo iznenađenje. Majka je već stigla s posla i iščekivala je nihov dolazak. Sto je bio postavljen, a iz lonca se pušila para i širio se miris luka i suvog mesa.
Pasulj sa rebarcima, prostrujalo je devojčici kroz glavu.
- Gde si ti malena i gde ti je brat, upitala je majka Tanju?
Uzbuđena zbog skorašnjeg događaja, devojčica je sve u dahu sipričala majci, umiljavajući se oko nje i moleći je za komad hleba za novog prijatelja, psa Tobija.
Majka, shvativši značaj svega, dade devojčici komad hleba i mesa i reče joj da se požure natrag  sa poljane i vrate kući na vreme da ručaju.
      Tanja je trčećim korakom grabila preko kaldrme uzbrdo, ka maloj poljani punoj čičaka i skrovitih mesta, gde je njen brat već u jednom senovitom delu postavio gajbicu, kućicu za njihovog novog prijatelja, psa Tobija.
       Ugledavši je, pas joj je potrčao u susret i u letu, izgladnelo, uhvatio komad hleba koji mu je Tanja dobacila. Nešto kasnije je, ležeći i hladovini svoje nove kućice, lagano žvakao meso, kao da je želeo da što duže uživa u njegovom ukusu.
- Bato, mama je došla kući. Sve sam joj ispričala. Ona mi je dala hleb i meso za Tobija, ali je rekla da požurimo kući na ručak.
     Mala poljana, kojom se zvaršavla mala, slepa ulica na Neimaru, zvonila je od razdraganog dečjeg smeha i laveža psa. Na njoj se harmonično odvijao život dvoje dece u neumornoj i veseloj igri sa psom, protkanoj bezuslovnom, obostranom ljubavlju. Tobi se nije ljutio kada su ga gađali čičcima, a zatim ga čistili od njih često ga počupavši, a deca su sa njim delili svaku užinu, svaki obrok ili jabuku.
    

  Kada bi im otac oficir dozvolio da se igraju van dvorišta, znali su da tajno donesu hranu za Tobija, Mirko i Mirjana i da se pridruže u igri Tanji i Bratislavu i psu Tobiju.

 Bratislav i Tanja  su odavno shvatili da otac njihovih drugova iz dvorišta  ne voli životinje, a ko ne voli životinje, ne voli ni ljude, čuli su kako je jedne večeri njihov tata govorio  mami u kuhinji, ne znajući da ga njih dvoje pažljivo slušaju u sobi, dok žmure, praveći se da spavaju. 
Mnogo puta su se začudili kada bi zatekli Tobijevu posudu za hranu punu, do vrha, razmišljajući ko to tajno hrani njihovog psa.
       Prošlo je leto i počela je jesen donoseći kišu i vetar i paletu smeđežutih boja. Trava se osušila na maloj poljani. Tobijeva kućica je prokišnjavala dok je pas ležao u njoj sklupčan, pokušavajući da se zagreje.
- Kako da ga zbrinemo za zimu, svaki dan su razmišljali Tanja i Bratislav dolazeći da nahrane svog psa.
- Sutra idemo da obiđemo baku, rekla im je mama, ljubeći ih u obraz za laku noć.
    Tanjina i Bratislavova baka je stanovala blizu, na Pašinom brdu i do nje su uvek odlazili pešice sa velikim oduševljenjem. Imala je veliko dvorište i razgranate šljive po kojima su se verali do mile volje. Često bi ostajali do mrklog mraka i otac i majka bi ih mnogo puta usnule, noseći ih u naručju, vraćali kući.
     Osvanuo je vedar dan, ali su Tanja i Bratislav sa zebnjom u srcu otišli kod bake u pratnji oca i majke. Brinuli su za svog psa Tobija. Šta ako padne kiša? Opet će mu biti mnogo hladno. Hteli su da ga vide pre spavanja i molili su roditelje da idu kući pre mraka.
       Dok su ih otac i majka ispraćali pogledom, deca su žurno trčali uzbrdo u pravcu male poljane da obiđu svog prijatelja. Zatekli su ga da mirno spava u novoj, lepoj, pravoj  kućici za pse. Začuđeno su gledali u kućicu i punu šerpu hrane ispred nje.
      Poskakujući i podvriskukući od sreće probudili su Tobija koji im se radosno pridružio u igri. Kiša, koja je iznenada počela da pada, prekinula je zajedničko veselje. Tobi je pobegao u svoju novu, suvu kućicu, a Tanja i Bratislav razdragani i treperavih srca otrčaše svojoj kući.
Kod kuće su mami poverili tajnu rekavši joj kako Tobi sigurno ima dobru vilu koja mu je napravila novu kućicu za pse i koja ga redovno hrani i čuva kao što ga i oni čuvaju.
       Po nekad je Tobi, kada je kiša padala neumorno danima, dolazio ispred kapije broj 8 i lajući dozivao svoje prijatelje, Tanju i Bratislava, želeći da ih vidi.
Mirjanin i Mirkov otac oficir bi tada izlazio i terao ga, gunđajući pri tom da to pseto treba prijaviti kafileriji.  Tanja i Bratislav nisu znali šta je to kafilerija, ali su po izrazu oficirovog lica slutili da je to nešto strašno i strahovali su za Tobijevu sigurnost..
     Te godine Tanja i Bratislav su se posebno radovali odlasku na bakinu slavu, Sveti Luka, ne samo zbog žita i kolača, već i zbog kostiju koje će sve pripasti Tobiju, kao i svi ostaci od hrane.
Sa slave su se vratili kasno po podne. Otac i majka su im dozvolili da svome četvoronožnom prijatelju i ljubimcu odnesu „slavske“ kosti.  Žurili su uzbrdo ka maloj poljani čudeći se što Tobi ne istrčava njima u susret, kao što je to uvek činio osećajući da oni dolaze. Čudna hladnoća strujala je u vazduhu.  Tobijeva kućica bila je prazna, a njega nije bilo na poljani. Poljana je bila mala i nije bilo žbunova iza kojih bi mogao da se sakrije, a trava koja je preko leta bila bujna i zelena, ležala je posrnulo savladana vetrom i jesenjim kišama.   Ustreptala dečja srca shvatila su da se njihovom prijatelju desilo nešto ružno. Uhvativši se za ruke, plačući su krenuli natrag, kući.
Na kapiji „sablasne“ kuće, stajao je sedi, omanji čovek i gledao uplakanu decu.
- Tobija su odveli šinteri. Video sam kasno, već su skretali u ulicu Franca Rozmana, ništa nisam mogao da učinim. Ne smem da trčim, imam slabo srce, tiho, kao da se izvinjava, govorio je sedi starac.
Videvši uplakanu decu roditelji su se uznemirili.
- Komšija preko puta je rekao da su Tobija odveli šinteri. Ko su ti šinteri, hoće li da ga vrate, pitali su oca i majku, dok im je srce već znalo odgovor?
Te jesenje večeri Tanja i Bratislav su saznali da šinteri rade u kafileriji, da love pse lutalice i da su to oni isti ljudi od letos koji su jurili Tobija kada su ga oni spasili žičane omče.
Te tužne, jesenje večeri, shvatili su da je komšija iz njihovog dvorišta, oficir, ispunio svoju pretnju.
Shvatili su i da je Tobi uz pomoć njihove ljubavi izgubio strah od ljudi.
Te nezaboravne jesenje večeri majka ima je priznala da Tobijeva dobra vila nije bila vila već „vilenjak“, sedi komšija iz „sablasne“ kuće, udovac, koji je video kada su Tobija prvi put spasili od šintera i sakrili se od njih u njegovom dvorištu.
Istinu je poverio njihovoj majci onog slavskog dana, dok ih dozivala da se vrate kući. Tada joj je rekao da ne brine, da se deca sigurno raduju zajedno sa njim njegovoj novoj kućici koju mu je on napravio da ih obraduje i iznenadi.
Tanja je tada shvatila da joj se ipak nije samo učinilo da se roletna pomerila na ulaznim  vratima kuće, onog julskog dana kada su ona i Bratilsav sa psom,  izlazili iz dvorišta „sablasne“ kuće.
Još dugo su noću u snu, brat i sestra dozivali svog Tobija.
Više se nisu igrali na maloj poljani među čičcima i nisu se plašili „sablasne“ kuće.

 Prošlo je mnogo godina od tad.
Priča o Tobiju i dalje živi iako njega više nema.  


6 коментара:

  1. kod nas ima puno pasa lutalica . Ljudi ih puštaju "da se snadju " . Iako neki hoće da ih udome , uvek je trka sa vremenom da ih ne uhvate šinteri ili neko otruje. Na deset pasa jedan se udomi . Iako ste tad happy , ne možete slaviti jer preostalih devet čeka ovakva sudbina i možete to doživeti kao poraz. Rasplakala si me juče , jer svako je imao ili ima svog Tobija. I nekad smo nemoćni pred nehumanošću većine ... Ljubim te <3

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ovde, trenutno, u ulici gde stanujem u Beogradu, na samo 20m razdaljine, živi 8 pasa lutalica. Na ćošku, kod okretnice autobusa, 50m nizbrdo, ima ih 7 :( Možda je to razlog zbog kojeg sam se setila mog Tobija, opet, i postavila ovaj post ispočetka, čak i sa greškom koju sam napravila ;) Da imam para, kao što nemam, trošila bih ih na jadnu bolesnu decu i na nezbrinute pse. Hvala ti :)

      Избриши
  2. Uh, mnogo tužna priča, i nije jedina...jadni psi, kad među ljudima ima životinja.

    ОдговориИзбриши
  3. Podseti me - na početku karijere pisala sam neki tekst o šinterima, a naslov stavili drugi- Rano rane, kučiće tamane.
    A tvoj post - divan.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Mislim da im je to narodno ime. Ruku na srce, ružno je. Znam da rade svoj posao ali.... :(

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)