четвртак, 19. јун 2014.

Nek crknem od muke, al' neću da popustim




Ne mogu da kažem da sam se zainatila, onako baš, ali ima i toga u mojoj odluci da svoju telesnu masu, slobodno čitaj kilažu, gojaznost, debljinu, ma od volje ti, dovedem u pristojno stanje. I nije da to nisam radila svih ovih, nemoj da me vučeš za jezik koliko godina, jer ću onda morati da priznam i koliko sam stara, mada, mislim da se to iz aviona vidi i da, osim mog vrapaca Živka, znaju i svi ostali vrapci, jedno mali milion puta. Nekad uspešno, nekad neuspešno što je, ako ću da budem iskrena, što kažu klinci, do koske, je bilo uvek i svagda najviše do mene, ali ipak i do same "dijete". Nije da mi one, te dijete nisu pasovale, ili da su mi smetale, ili da su imale neku veliku falinku, osim što je za pojedine trebalo odrešiti kesu, koja je, da se ne lažemo, skoro hronično bila poluprazna, dobro, može i polupuna, ko kako voli da gleda na stvari, ali, skoro redovno bih se vraćala na početno stanje tj. na onaj broj na vagi od kojeg sam i počinjala to moje veliko spremanje mene same i mog izgleda, a Boga mi, često sam i dodavala u proseku, bar, brat bratu minimum još dve kile  odozgore. Jeste, teralo me to do očaja, do ludila, onog mentalnog rastura kad ne znaš više šta da preduzmeš, a hoćeš, iz sve snage hoćeš, da stvari dovedeš u red.
Tako to traje jedno kusur godina, manje ili više, izučavam ja pomno ishranu, namirnice, malo mi bilo što sam to već učila, ne jednom nego dva puta, dok sam se školovala, čitam, kupujem sve na temu zdrava ishrana, kako do boljeg zdravlja uz pomoć pravilne ishrane, kao da se, ne daj Bože, hranim svih ovih godina nepravilno i najzad, posle raznoraznih eksperimentisanja, jer kako nazvati sva ta dešavanja koja sam sama sebi radila svih ovih godina, pronađoh sebe u jednom, za mene najboljem načinu hranjenja tj. jedenja.
Ma trebalo mi je stvarno mnogo dugo da sedenem da se presaberem, oduzmem i da napravim plan prioriteta tj. želja u vezi sa problemom debljine.
 Šta je meni u tome, što sam debela smetalo? Trebalo je najiskrenije odgovoriti na to jednostavno, surovo pitanje.
Dugi niz godina nije mi smetalo ništa. Tim pre, što ako bih, a jesam, časna reč, bilo kom najiskrenije i rekla koliko imam kilograma, uvek nailazila na začuđen izraz lica i to ne onaj, kao, iju, pa jel stvarno, već zapanjen izraz lica, jer, ruku na srce, nikad nisam izgledala kao i da zaista imam toliki broj kilograma. Ali, vaga ne laže.
Nije mi smetalo jer sam se veoma lepo osećala u svojoj koži, bila sam više nego pokretna, možda čak i previše, mogla sam da odradim mnoge vežbe koji nisu mogli ni mlađi od mene, uvek mi je falilo do cele špage, čak i debeloj 10 cm. jer, kad ne vežbaš uredno, to ide malo teže, ali postojale su smetnje koje su meni počele onako baš da idu na živce, a i da mi smetaju iz sve snage.
 Nisam mogla da se popnem do trećeg sprata, a da se ne zaduvam ko lokomotiva.
 Nisam mogla da isečem sopstvene nokte na nogama, a da se ne zamorim ko da sam orala celi dan, jer mi je stomak, meni, koja sam isti uvek imala ravan ko tepsija, nekad i sa pločicama, smetao da to odradim. Morala sam  da se bar jedno tri puta odmorim i uhvatim vazduh i zalet za nastavak jedne tako jednostavne radnje.
Mogla sam ja opet, da odem kod pedikira da odradi to on stručno, umesto mene, ali nisam nikako mogla da prebolim jedno takvo "stručno" odrađene nokte posle čega sam dugo nosila samo patike, one što liče na nekadašnje selenitske, platnene, dok mi se nokti nisu oporavili. Sreća moja da je bilo leto i da sam bila na odmoru, preživeh nekako.
E uvideh najzad da je onaj rogati odneo šalu i da floskula kojom sam sebi gladila sujetu, za koju umem da kažem da je, kao nemam, al eto, pojavi se ona iz nekog skrivenog čoška po nekad na neku posebnu temu, da je bolje da ljulja nego da žulja, nešto što više ne pije vodu.
Možda bih ja bauljala tako iztražujući i dalje šta mi valja činiti i šta je to najbolje za mene da se dovedem u red, da me nije drmnuo, onako, što bi rekla moja kuma Poleksija, izvečeri u tajnosti, skok krvnog pritiska iz čista mira. Istini za volju, nisam popila lekove tog dana. Šta ću. Nikako da se naviknem da to radim i sama uredno i na vreme, a umem drugima da držim slovo kako je to od velike važnosti, kako ovo, kako ono..
To veče sam stvarno mislila da odoh Bogu na ispovest. Ma što da se foliram, uplašila sam se da me ne drmne šlog, a Boga mi i da ne umrem pre vremena. Džaba svima onima, pa i meni, koji kažu, kao, ne bojim se ja smrti, jednom se živi.
Jeste, tačno je da se jednom živi, al što da umrem kad mi vreme nije? Bar ja mislim da mi nije bilo vreme da umrem baš to veče, na dan godišnjice braka, pred Novu Godinu. Ma molim te, ko još umire uoči praznika?
I tako, bila mi hitna pomoć, prvi put u životu i ..bilo mi bolje.
Sutradan, odoh ja da lepo uradim sve analize, za pregled koji sam sebi odredila sama.
Kako sama? Lepo. Svi smo mi sebi sami najbolji "lekari" i još kako svi dobro znamo šta nam valja činiti.  A kad? 
E i to znamo. Samo se često pravimo ludi kad smo mi sami u pitanju.
Tako ja reših da lepo odem kod stručnjaka da potražim podršku i da lepo krenem da skidam sve salo sa sebe, kao zmija košuljicu kad menja.
Evo mene kako to uredno radim već duže vreme, borim se za sebe, a protiv sebe.
Kako sad protiv sebe? Pa lepo. Izbalansirala sam ishranu, hranim se uredno, na vreme, pravilno, ali...nema ni S od slatkiša.
Jedva sam iskukala na poslednjoj kontroli da dobijem malo voća, a oni, ko da mi svoje daju dozvolili samo tri puta nedeljno po 150g trešanja, koje su u međuvremeno prošle, višanja, koje volim samo u kolačima i koje kad jedem, pa nek su i one slađe, marele, ko stipsu da jedem, ili 150g. malina, koje kad kupiš dok dođeš kući sa pijace možeš i da ih baciš, već su gnjile, da ne kažem trule, jer, dok stignu do pijace onako sveže i osetljive, teško da izdrže još jedno, komatanje do moje kuće.
I tako, shvatili ste, voće i ne jedem.
Ide mi, nije da mi ne ide ovakav način ishrane, imam i zavidnih, veoma dobrih postignutih rezultata i neću da odustanem, ali imam jedan veliki problem.
Svakog dana odem i pročitam postove svojih drugara blogera u grupi Blogeri na FB.
 A tamo, ikebana od kolača, torti, slatkiša, te ovih, te onih, te ovakav recept, te onakav recept. 
Meni rastu zazubice, parim oči na sve te lepe slike, bale mi cure na iste, mozak mi radi grozničavo, traži slatkiš, hoće bre da jede kolače i kvit.
Ja onda stanem, pustim da prođe malo vremena, popijem jednu limunadu, a čaša, velika, ko tegla, ima više od 300 ml. Onda opet popijem još jednu limunadu, al'... teško mi.
Sačekam da vidim, jel to mozak traži kolače ili telo? Mučim se, sva sreća, ne znojim se ko amalin, ali vidim i to će uskoro da me strefi.
Ono, rekli oni meni da kad me tako uhvati neizdrž da jedem slatko, da uzmem dve kockice crne čokolade, da lizuckam i da će da prođe, al' ja to ne radim.
 Kako da uzmem dve kockice kad ja volim crnu čokoladu, uzgred, tu jedinu i volim i kad jedem, onda pojedem dve štangle i tek onda stanem. Znam ja da ni dve štangle nisu mnogo, al' nevolja je u meni. Ako nešto odlučim da isteram kako treba i valja, ne odustajem, što bi rekla moja baba Stanojka, ne pljujem pa ližem.
Zna se, odlučila sam da se penjem na treći sprat, a da se ne zaduvam i evo me, gde to već uspevam. Nokte odavno sečem bez problema, jer sam i tu mortadelu od sala skinula sa stomaka. Ne ulazim još u neke zacrtane pantalone, ali polako, ima dana.
Nisam se ja tovila ko prase, uoči Božića, vek polako, natenane, pa ću polako natenane i da skidam sve ovo salce, onako, serbez.
Samo, kako da rešim problem kolača i želje za slatkišima? Jel znate vi kakva je to natčovečanska borba da se boriš sam sa sobom?
Ima rešenja i za to, a sve mi se čini da je najbolje da ne čitam recepte food blogera i ne gledam sve te zamamne sličice koje postavljaju na svoje tekstove već da se bacim na šetnju svaki put kad mi dođe poriv da jedem slatko.
 I da popijem još jedno litar limunade.
To ako me ne izvadi iz ove slatkočežnjujuće 
krize koja traje i preti da me izbaci iz koloseka, ništa neće.
Eh, istine radi moram da vam kažem, nema šanse da se pokolebam u naumu.
Možete slobodno da me zovete inadžijom, jer neću da popustim pred slatkim porokom, mojim.
Neka me, ali ja želim da budem i da jesam zdrava, pa to ti je.
PS: Ako ste uspeli sve da pročitate, sledi nagrada, recept za jedan brzopotezan slatkiš  :)
      
      Štapići od kokosa


Potreban materijal: 100g kokosovog brašna

                              100g rendane kore od narandže
                              100g prah šećera
                               jedno belance
                              50g istopljene čokolade
                              2 kafene kašičice ulja  

Od svega ovog napraviti ujednačenu masu. Oblikovati u vidu valjka i iseći na jednake komadiće pa od njih napraviti štapiće. Krajeve štapića, umakati u istopljenu čokoladu u koju ste dodali i one dve kašičice ulja.

Poređati na pleh i sušiti na vazduhu!
Prijatno vam bilo!  
 PSS: Nema slike!
 Taman posla da još i ovde gledam sliku slatkiša, još sa kokosom, kojeg obožavam, a hoću da crknem od muke što ne smem ni da ih probam :( 
     


12 коментара:

  1. A šta misliš, da uvedemo moratorijum na recepte na određeno vreme? Ionako ima sijaset primedbi ostalih kategorija blogera... da je previše recepata!
    a?

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Može :) Da uvedemo dan za njih npr. ponedeljak ili npr. neparan datum ili...daj predlog. Stvarno kriziram :(

      Избриши
    2. Pa eto...neka "se" objavljuju petkom... a onda glasamo za najbolji recept. Tako, em povećavamo vidljivost istinskih blogova, em su svi okupljeni na jednom mestu, pa još dobijemo recept nedelje, meseca itd

      Избриши
  2. Joj, nije lako, ja volim da jedem razumem te! Kada sam pre mnogo godina kupovala stan, moj otac, koji je jako pokretan za razliku od mene, insistirao je da kupim stan na četvrtom spratu bez lifta i samo je rekao - jednog dana ćeš mi biti zahvalna! I jesam.
    Puno sreće i upornosti.
    P.s. Znam da ti nisu potrebni saveti ali evo ličnog iskustva - od kako sam pre mnogo godina, onako inadžijski, kao i ti, uvela pravilo da posle 18 h nema jela i ima efekata

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala na savetu :) Ja već godinama jedem samo do pola sedam uveče, tako da to ostaje do kraja. I ne, nije mi lako, ali ću da izdržim, opet, do željene težine ;)

      Избриши
  3. Imamo isti problem. I kao devojka nisam bila od onih mršavih, a od prve trudnoće, nikad manje od osamdeset. sada ne smem ni da kažem koliko imam, bila bih "vitka" da je osamdeset. Da li je moguće da neko ima teže kosti, uglavnom, ni meni ne veruju kad kažem koliko kila imam. I sve te probleme imam, da se zaduvam, da ne mogu da sagnem, da volim slatko, posebno kasno uveče. Bilo je veoma uspešnih dijata, ali dijete ko dijete, shvatimo ih kao odricanje od onoga što volimo, pa se patimo. U radikalnoj promeni načina ishrane je spas. Samo kako, kad sam do kasnog popodneva na poslu, a na poslu ne moram i ne mogu ništa da jedem, jede mene strs i zahtevan posao, samo se to na telu ne vidi, već u duši.
    I moram i ja nešto da menjam, ali kako, kod nekog nutricioniste ni da privirim ne mogu, a jedino dobar nutricionista može da mi osmisli dijetu koja odgovara mojim navikama, dnevnim aktivnostima i ukusu. Počela sam polsednjih dana da izbegavam da jedem kasno, izbegavam slatko, loše kombinacije, na primer kropmir i meso ( a šta je to meso), ali time samo zaustavljam dodatno gojenje, treba mi dijeta da skinem jedno 40 kila, da BMI bude malo iznda maksimalno normalnog, pa da promenom načina ishrane to čuvam. Sve mislim, kasno je, a smeta mi.
    Jednom sam, od septembra 2009 do marta 2010 smršala 24 kila, bila sam super, i vratila sam, malo po malo mnogo više od toga. tada sam radila drugi posao, pa sam nosila obroke na posao, sada to ne mogu. Da li ja to tražim izgovore?
    Verovatno.
    Razumem te, sestro, savršeno te razumem, ali ti nisi ni blizu kao ja, bar koliko sam mogla da vidim.
    Srećno i budi zdrava!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Neno, kao prvo, treba doneti odluku, a posle, zaista treba da se uobročimo. Ja sa, stvarno, od onih, koji "kad pljunu, ne ližu" :), ali, treba mi dugo do tog, jer je prag moje tolerancije, za sve, veoma dubok, a i za prestanak iznalaženja, izgovora, jer, sve se ipak svede na to. A kad se mora, nije teško! Često se setim mog očuha koji je pio petrojel, ne bi li se izlečio, a verujem da ga ne bi pogledao, da je to zaista trebalo da radi svaki dan, ne bi li sprečio :(

      Избриши
  4. I ja ti želim sreću. Na sličnoj klackalici sam i ja. Nedisciplinovana, ne jedem mnogo ali ne jedem u obrocima već u dva u toku dana. Jedno vreme sam uspevala da se izborim sa slatkim, sada opet moram da ga bacam iz ishrane. Usput, uvek dilema... nema se para pa se radi mnogo... pa se sedi mnogo... ponekad zavidim onima što stalno šetaju, posle mislim, sigurno ih neka muka tera da su čitav dan napolju... Ali, tekst je odličan i slažem se, mogli bi generalno da budu neki tematski dani... :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Аутор је уклонио коментар.

      Избриши
    2. Meri, hvala na podršci. Koliko god ja i bila jaka, kad donesem neku odluku, podrška mi uvek dobro dođe, ali stvarno ;) Nije možda za utehu, ali to o kretanju, je diskutabilno. Postoji mnogo razloga kod ljudi, zašto se za nekog "lepe kilogrami" dok je kod drugih drugačije. Ja spadam u one koji na stres odgovaraju "taloženjem" istih, jela ne jela, ali zasigurno sam shvatila, da je bolje jesti tj. biti uobročen, nego ne jesti. Slatkiši nisu hrana, ja to smatram svojim porokom i jedini izlaz iz toga je, da sebe nagradim, ili ne nagradim, što je bolja i zdravija opcija. Međutim, zasigurno ću se pozabaviti iznalaženjem novih, meni prikladnih recepata da zadovoljim tu svoju, "hedonističku" crtu, da po nekad bez griže savesti, pojedem dozvoljem i zdrav slatkiš :)

      Избриши
  5. Budi disciplinovana,kao ja! Ja uvek krećem na dijetu i vežbanje od ponedeljka. Ali kad dođe ponedeljak,uvek imam spreman izgovor. Mislim,glupo je i nepristojno otići na rođendan a ne jesti tortu i odbiti još jedno parče ako je torta dobra! Može domaćica da se uvredi! Pa onda,umesto da odložim kašiku,ja odložim dijetu.Do novog ponedeljka. Ovako sam uspešno dobila 2 dodatna kg.
    Držim palčeve!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Pojesti parče rođendanske torte je odraz lepog vaspitanja, a skoro niko nije imao rođendan :( a. i to se ne računa u prekršaj kad si na dijeti ;) Hvala za palčeve, dobro će mi doći ;)

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)