четвртак, 31. јул 2014.

Hrana, lek za telo i dušu /2 - Odrastanje uz tradicionalnu ishranu



Odrastanje u patrijarhalnoj sredini i porodici ima svoja preimućstva i nedostatke. Smatram da je dobit od ovog pre svega što se očeličiš i osposobiš za samostalan život jer naučiš da skoro sve odradiš sam, počev od jednostavnih radnji vezanih za sebe, pa do vaspitnih lekcija vezanih za moral i etiku življenja u društvu.
Često, nemamo svi sreću da odrastemo u ekonomski dobrostojećim porodicama, a to povlači za sobom i ponekad neadekvatnu ishranu, ili ishranu siromašnu pojedinom vrstom namirnica.
Ja sam odrastala u jednoj sličnoj porodici u kojoj je dominantno bilo deljenje na ravne časti, prema uzrastu, ali i radnoj opterećenosti. Glava domaćinstva je bila moja baka, kao i neko ko je bio zadužen da "nahrani" sve ostale članove.

Ondašnja kuhinja se veoma razlikovala od današnje. Kako nije bilo frižidera, tačnije jeste ih bilo, ali samo u bogatijim porodicama, obroci su se spremali svakodnevno, sveži i u količini dovoljnoj da zadovolji članove domaćinstva.
"Frižidere", bele metalne ormare, u koje su se odozgore ulagale table leda, a koje su posebni ljudi, ledadžije, svakodnevno dovozili na kućnu adresu, imali su svi oni sa dubljim džepom, ali moja porodica nije bila među njima.
Zato je moja baka svakodnevno kuvala i spremala obroke za naše sedmočlano domaćinstvo.
Šta će biti na trpezi zavisilo je od sezone, ali često i od "debljine" novčanika.

Uglavnom, znalo se; U proleće su se konzumirale razne čorbice od zelenog povrća, razna variva, preko nedelje bez mesa, osim ako nije bio slučaj da na jelovniku bude jedna od musaka, od tikvica, krompira ili plavog patlidžana.
Meso se jelo, bar kod nas, uvek nedeljom, kao prilog nekom varivu, distano ili pečeno, ali bilo je i jela od samog mesa.

Moja baka je umela da sprema izvanredna pržena crevca, fantastične papke ili škembiće u saftu, gulaš od svinjskih iznutrica, ili džigericu u maramici. Često smo jeli konjsko meso, čak mnogo češće nego svinjsko, jer je bilo jeftinije, dok smo od goveđeg uglavnom koristili one velike, šuplje kosti za masnu nedeljnu supu sa knedlama od griza ili pileće džigerice.


Retko je na trpezi znala da bude pečena piletina, jer da bi je i bilo za sve nas moralo se kupiti tri pileta, a to je iziskivalo veću količinu novca.
 Kad bi ga i bilo, a sećam se, bilo je uvek uoči većih praznika, najčešće bi nam tri oveća, živa pileta, donosila mlekarica, petkom. Za sve ostalo pobrinula bi se moja baka i tetke.

Isto tako, kolači, slatkiši, jeli su se takođe samo nedeljom.
Kod nas se nisu mesile torte i ostali kremasti kolači. Prednost je imala lenja pita sa jabukama ili višnjama, štrudla sa orasima, ili makom, ili neka pita savijača, od domaćih, tegljenih kora. Vanilice ili domaći keksi "na mašinu" su takođe bili omiljeni.

Razne slane pite, kao i domaća gibanica, su najčešće bile nedeljna večera. 
Nedeljom se takođe spremala riba i riblja čorba, od sveže ulovljene ribe, koju su pecali moji ujaci, strastveni ribolovci. 
 Uglavnom, nedelja je bio dan kada je trpeza bila svečanija i bogatija.

Moja baka je kuvala na svinjskoj masti, sve. Naravno za salate bi koristila ulje, koje smo kupovali na točenje, u bakalnici, iz velikih za to pravljenih, metalnih specijalnih burića sa slavinom.
Litar ulja nam je trajao veoma dugo, što znači da se ulje trošilo količinski vrlo malo.

Hleb smo kupovali u privatnoj pekari i to onaj veliki, tzv. cipovku od 2kg. Ja sam obožavala taj hleb jer je imao četiri velike okrajke od kojih je jedna uvek bila moja. Možda zato što sam bila najmanja i najmlađa.

Iako nas je bilo sedmoro, nismo trošili velike količine hleba, a suve korice, ili dvopek, je moja baka uredno čuvala u jednoj velikoj metalnoj kutiji. Od suvog hleba je znala, kad je bio "visok datum", kako je ona govorila za vreme neposredno pred primanje plata zaposlenih ukućana, ili svoje penzije, znala da napravi vrlo ukusan doručak od vode i svinjske masti, što je ona nazivala topljenice.

Sam doručak je najčešće bio obrok sastavljen od prženih jaja sa ili bez slanine, ili parče vrućeg hleba namazanog domaćom svinjskom masti, ili komad hleba i šaka domaćih čvaraka, koje je spremala sama moja baka topeći slaninu za mast.
Uz to, bila bi uvek i po čaša mleka, koje smo kupovali od mlekarice, žene, seljanke iz sela Pinosava, ispod Avale, a koje nam je ona donosila tri puta nedeljno, ili čaša kuvanog paradajza koji konzumiram i dan danas sa nesmanjenim uživanjem, a koji je u sezoni spremanja zimnice kuvala moja baka.

Kad god bi nam donosila mleko, mlekarica bi nam takođe donosila i po 2kg mladog kravljeg sira.
Sir smo jeli kao obrok za doručak ili večeru u kombinaciji sa nekom od sezonskih salata.

Slatki doručak je uglavnom bio sastavljen od masti namazane na svež hleb posute kristal šećerom, ali vrlo skromno, jer se šećer onda veoma štedeo, ili od pekmeza od mešanih šljiva, dženarika i plavih, sa kožuricama, koji je moja baka spremala svake jeseni, a koji je bio nakiseo, jer i u njemu nije bilo mnogo šećera, tek koliko da se oseti u tragu. Uz to bi ona skuvala čaj, domaći, najčešće od zove, bagrema, nane ili lipe, koje smo sami brali i sušili u sezoni.


Ja sam imala sreću da sam odrastala u dvorištu gde je bilo dosta voćki; grožđa, šljiva, jabuka, oraha i gde je bilo jedno parče zemlje odvojeno za sejanje bašte tj. povrtnjaka kojeg su svi članovi porodice, shodno svome radnom vremenu, održavali i uređivali.
Povrtnjak nam je omogućavao da u sezoni uvek imamo svežeg povrća po sopstvenom izboru, a svaki višak je moja baka sa tetkama pretvarala u slanu ili slatku domaću spremljenu zimnicu. Tako se dešavalo da i zimi imamo zelenu boraniju za obrok, sarmicu od vinovog lišća, kuvani grašak sa ili bez mesa i dr.

Osim pekmeza od šljiva spremalo se i suvo voće za zimu sastavljeno najčešće, od suvih jabuka i šljiva, a koje smo jeli spremljeno kao kompot u hladnim zimskim večerima.
 Zimi smo, takođe, često znali da grickamo orahe, ali, dozirano, kako bi govorila moja baka, jer ih je čuvala za divne i ukusne štrudle ili slavsko žito.

Veoma često smo grickali semenke bundeve, koje sam ja kupovala kod našeg pekara, čika Toše, kad bih išla po našu cipovku hleba.

Dva puta nedeljno, sredom i petkom, bili su tzv. bezmesni dani, ili posni dani. Tada bi moja baka kuvala, zimi, prazan krompir paprikaš, čiji ukus pokušavam i dan danas da pogodim, ali mi, često, ne polazi za rukom i pasulj, uvek beli, jer moji ujaci nisu voleli žuti i uvek čorbast, jer su svi voleli da ga udrobe sa ukusnim hlebom od čika Toše pekara.

Ponekad umesto ovog, spremila bi valjuške sa prezlama ili taške sa džemom, sa nezaobilaznom krompir čorbicom pre toga.

U proleće su se bezmesnim danima spremali rezanci sa makom ili orasima, ili knedle sa šljivama i kajsijama, uz prethodno obaveznu paradajz čorbu sa domaćom taranom.

Pamtim da se prasetina jela samo za Božić, ako je bilo para da se kupi domaće prase ili za Prvi maj. Ne retko bi umesto praseta, kao jeftinija varijanta, bila zamena živina, ćurka ili pile, ali uvek domaće gajeno.

Zimi je kiseo kupus bio spreman u raznoraznim varijantama, ali i kao sveža salata koji smo voleli svi, posebno uz domaće čvarke.

Sve u svemu hranili smo se tradicionalno, na starinski način, seoski, kako je govorila moja baka.
Ja sam izrasla u vižljastu, vitku devojčicu, kasnije devojku bez grama viška kilograma.
Moja ishrana se nije mnogo razlikovala u mome kasnijem odrastanju i životu.
Sve je govorilo da ću ostati dobre kondicije i zdravlja, kakvi su bili i svi moji rođaci, ali život ume da priredi razna nepredvidiva iznenađenja.

Vreme se promenilo i donelo je sa sobom neke nove navike, neka nova shvatanja i razmišljanja koja su mnoge od nas dovela i odvela na puteve koji mnogima nisu doneli kvalitetan život iako je materijalna situacija svih nas bila daleko bolja nego ranije.



Mi smo se promenili, ne znajući, na gore. Kad se samo setim da sam u medicinskim školama, srednjoj i višoj, o hrani i ishrani učila nešto što se dijametralno razlikovalo od tradicionalne ishrane na kojoj sam ja odrastala, ali  kockice života se vremenom poslažu, baš tamo gde i treba.


4 коментара:

  1. Slično sam se i ja hranila. No, donekle slično sam hranila i svoju decu, ali bez hleba i masti, to nisu volele. ono što nije tradicionalno, bile su viršle ili pašteta, što danas ne bi ni primirisale :)
    Slatko volimo svi, to je naš porok.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Da, da. Okreni, obrni, slatkiši jesu porok, ali nisu hrana i trebalo bi ih uvesti u ishranu samo i isključivo kao "nagradu", znači, retko.

      Избриши
  2. Oljo ja sam koju godinu mlađa od tebe, ali dosta toga što si nabrojala i ja sam jela. Samo mast nisam nikako mogla pojesti. I okrajke nisam voljela, ma zapravo koricu uopće, samo sredinu :D razmažena, znam.
    Vjerujem i ja da je i do ishrane, ni ja nemam problema ni s kg ni s bolestima. Ali nisam sklona ni slatkome, ako moram birati između čokolade i nečega slanoga, biram ovo drugo

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Nek si ti živa i zdrava, samo nek je i dalje tako! Hvala Mirna za lep komentar.

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)