петак, 01. август 2014.

Hrana, lek za telo i dušu / 3 - Surova stvarnost



Na svu sreću da sam odavno shvatila da je znanje nešto "živo" tj. da se menja, dopunjuje, nadoknađuje. To mi je pomoglo da potpuno normalno prihvatim kasnije zablude i nova saznanja u mnogim oblastima. Jednja od njih je i ishrana.


U uvodnom postu sam delimično objasnila svoje višegodišnje interesovanje za ovu oblast. Nekako je i bilo prirodno da me ovo zanima, s' obzirom na moju struku, ali je poprilično i moje životno iskustvo doprinelo tome.
Sve je bilo i lepo i krasno i bez nekih ekstremnih problema sa mojim zdravljem, osim ako izuzmem dugogodišnje "trvenje" sa sideropenijskom anemijom, zbog koje sam omrzla džigericu u svim oblicima, a koju mi je moja mama spremala svakodnevno kao jedan on načina za poboljšanje iste, ali i problema sa epistaksom, koja mi je remetila svaku letnju sezonu, zbog koje, eto, ni dan danas, nisam ljubiljelj vrućina i visoke temperature iako su problemi iščezli.
Sve u svemu moglo bi se reći da sam bila zdrava i da sam vodila zdrav život. Pri tome mislim da sam jela sasvim zdravo, tradicionalno, uz povremen "izlet" u neke nove egzotične kuhinje, kao što je bila npr. italijanska i grčka, koje volim i danas.
Uredno sam vežbala minimum 3 puta nedeljno, šetala, bez obira na vremenske uslove, osim kad bi duvao vetar i pri tom, radila u bolnici, u tri smene, često i po 10 noći u toku meseca. Ipak, nekako sam uspevala da pomirim sve svoje obaveze, ljubavi i interesovanja.
Problemi su nastali u trudnoći, bar je to bila, po meni, inicijalna kapisla za sve kasnije što je iskrsavalo. Imala sam visoko rizičnu trudnoću tokom koje mi je ustanovljeno da imam toksoplazmozu. Bilo je to vreme kada nije bilo ultrazvuka i ostalih savremenih metoda ispitivanja. Hormoni su počeli da "luduju" i terapija, tokom trudnoće bila je neizostavna.
Ne bih o svom hodu po mukama u toku tih devet meseci dok sam nosila svoju prvu bebu, iznad svega moju željenu kći. Zadržala bih se na svojim problemima sa hranom.
Naime, od samog početka, pa do momenta dok nisam osetila prve pokrete svoje bebe, a još uvek pamtim, bilo je to 3. januara 1974. u 20h i 25 min. ja sam živela na barenom krompiru isečenom na kockice i skuvanom u malo vode i soli.
Sve ostalo što bih stavila u usta, završavalo bi u kanalizaciji. Dešavalo se da u toku dana povraćam i po 12 puta.
Govorili su, svi, da je to normalno i da će se sve srediti kad "beba oživi". Ali nije.
Tako sam ja skoro do petog meseca trudnoće imala isti broj kilograma kao i na početku. Međutim, "repati" nikad ne spava, govorila je moja baka i posle tog 3. januara, moj hod po mukama nastavio se, ali u suprotnom smeru.
Ja nisam bila zahtevna trudnica. Kad to kažem, mislim na one moguće i nemoguće prohteve koje je većina žena u trudnoći iskusila, npr. kad ti se jede lubenica u decembru, a to je bilo vreme kad su lubenice bile mislena imenica u vremenu kad im nije sezona.
Ipak i kod mene kao da se desio, ja to volim da kažem, neki kvrc u glavi i ja sam jednostavno počela opsesivno da želim KOLAČE.

Ja koja sam uvek od svih slatkiša najviše volela meso, kako sam govorila.
Ja koja sam vrlo retko znala da pojedem po neku vanilicu ili lenju pitu, ukratko, ja koja nisam bila ljubitelj kolača ni pod razno.
Suprug je, od tog dana, svakodnevno ispunjavao moju želju za kolačima, te sam tako otišla sad u drugu krajnost, živela sam od 5 kolača dnevno, ali i od kisele vode "Radenska", jer običnu vodu nisam mogla da stavim u usta.
Naravno, potpuno je bilo neizbežno da se kilogrami počnu da talože neverovatnom brzinom.
Kako se do četvrtog meseca nisam ugojila ni gram, tako sam za poslednjih pet meseci sve to nadomestila i preterala, mal' ne duplo. Ukratko, ugojila sam se celih 25 kg.
Na dan porođaja imala sam 85kg.
Volela sam da kažem, kako sam visoka, metar i želja da porastem. Na tu moju visinu samo može da se zamisli koliko sam bila debela, ne gojazna, pretilna, kako se to lepše kaže, već debela, u pravom smislu te reči.
Znala sam da se šalim sa sobom kako me je lakše optrčati nego preskočiti, ali, sve šale, sva emotivna lepota koja je isijavala iz mene uprkos mojoj debljini tokom trudnoće, u suštini su bile samo zamena za zadovoljstvo sobom, jer, onda mi je bilo teško da priznam, ali odavno već znam da sam se užasno uplašila svoje debljine i sebe.
No, čekao me je veliki zadatak u narednim danima i ja sam svoj strah zatomila duboko u duši.
Ipak, ni tolika debljina, ni prijem u bolnicu, za koji često kažem da je za Riplija, jer reči, koje mi je uputio dežurni akušer mi zvone i danas u glavi, (Gde si ti živela, na Goliji? Kako si mogla da se ugojiš kao krmača? Kako te nije sramota profesije? Pogledaj, skočni zglob ti se ne razlikuje od kolena!), nisu mogle da umanje, moju sreću u tom trenutku, jer dolazi moja mila. I niko, ni za šta na svetu, nije mogao da me ubedi da neće biti ćerka, što se tog dana, pet minuta pre ponoći i obistinilo.
Sutradan, 24h posle prijema u bonicu imala sam tačno 75kg.
Kamo lepe sreće da sam nastavila da sa istima silazim dole.
Ali, čovek snuje, al' Bog određuje, govorila je moja baka, i često pomislim, koliko je bila u pravu.
E tu sad stupa na scenu ono patrijarhalno vaspitanje jer, umesto da slušam sebe, svoje telo, organizam, da poštujem koliko toliko svoje stečeno profesionalno znanje, ja sam slušala tetke, babe, svekrvu, ma slušala sam sve druge, osim sebe same.
Te jedi crni luk od toga ćeš imati više mleka, te pij najmanje litar mleka dnevno, te pij kvas, te pij pivo, a pivo nisam u životu srknula ni kap, do tad.
Imala sam 23 godine i ponašala sam se u vreme dojenja, postpartalno, kako mi to stručno kažemo, zaista kao najveća neznalica na svetu. Nema veze što je cilj, dovoljna količina mleka za moju milu bio opravdan, jer sredstva koja sam koristila i "neznanje" koje sam primenjivala su bili katstrofalni po moju telesnu težinu, jer, vratila sam se opet na onih ukletih 85kg.
Mrzela sam vagu, bilo koju. Svi trgovci su mogli ladno da me obmanu jer nikad nisam gledala u taseve. Čak mislim, da sam dogurala i do 90kg.
Moja mila je rasla i ja sam počela da radim, skraćeno, po 4h. Odlazak na posao bio je novi šok.
U to vreme, u bolnici u kojoj sam radila, medicinske sestre su nosile uniforme u vidu svetloplavih haljina sa kragnom i belih kecelja preko njih koje su se preklapale na leđima. Malo teže sam ušla u haljinu, jer su mi grudi bile nabrekle od mleka, ali belu kecelju više nisam mogla da preklopim, kao nekad, sasvim i duplo, na leđima. Avaj.
Ona je bila, što bi rekli stari, raščepljena pozadi. Tačnije, sastavljala se samo u struku, ali oko kukova i bokova, ni u snu.
Pamtim da me je drugog dana pozvao u svoju kancelariju načelnik našeg odeljenja. Mislila sam da me je pozvao na čaj, da me pita za bebu, ali...ne.
Pozvao me je da bi hitno, telefonom, predamnom, referentu za zaštitu na radu, koji su onda postojali, bukvalno naredio da se meni sašije nova unoforma, preko reda.
Baš u to vreme menjale su se uniforme u našoj bolnici i sve su trebale biti sašivene u našem šnajderaju po meri svakog po naosob.
Ne znam šta je referent upitao mog načelnika, ali se sećam da mu je on odgovorio; Zar ti nisi još video Olju? Pa ona je kao Berta!
Ko li je Berta, razmišljala sam odlazeći iz kancelarije svog načelnika dok sam odlazila u šnajdersku radionicu gde su trebali da mi uzmu mere za novu uniformu.
Istog dana sam išla po bolesnika u šok sobu, da ga vratim na naše odeljenje posle operacije. Tada je važilo pravilo da lekar anesteziolog izda upute o daljem tretmanu operisanog bolesnika u naredna 24h sestri koja je došla po bolesnika. Sećam se da je to tog dana bio lekar dr I. od kojeg sam imala prilike da naučim mnogo i kojeg sam veoma cenila. Mislim da je uvažavanje bilo obostrano. Sve vreme dok je govorio šta bi trebalo da se odradi, lekar me je radoznalo posmatrao i ja sam shvatila da je zbunjem, ali razlog tome nisam razumela. U jednom momentu me je upitao; Sestro, jeste li vi novi?
Nasmejala sam se od srca i izraz na njegovom licu, koji sam videla u trenu mi je zamrzao smeh. Dr I. me je gledao zaprepašćeno i u jednom momentu je izgovorio; Zar je moguće da ste to vi Olja? Da se niste nasmejali, nikad vas ne bih prepoznao. Šta ste to uradili od sebe, šta se desilo?
Bila sam zatečena pitanjima, a i odgovore na njih, nisam imala, ali tog dana sam shvatila surovu istinu.
Koliko god ja bila lepa i tako debela, svima koji su mi bili bliski i koji su me voleli, ja sam promenila svoj lični opis drastično.
Kući sam otišla vrlo tužna. Glavom su mi prolazile misli i slike kada sam bila vitka, zgodna i nasmejana bezbrižna mlada žena, ali ja to više nisam bila.
Bila sam srećna i bila sam nesrećna. Užasno nesrećna jer sam shvatila da sam, iako sam imala i dalje lepu formu tela, bila debela i i izobličena i bila sam neko ko je ličio, tačnije, podsećao na sebe pre samo godinu dana.
U toku istog dana saznala sam od svog ujaka, ko je bila Berta. Kako su on i moj načelnik bili slične starosti, sasvim sam dobro pretpostavljala da bi on to trebalo da zna. I znao je.
Čekalo me je još jedno razočarenje.

Berta, tačnije, debela Berta ( Dicke Bertha) je bila nemačka haubica, top, iz prvog svetkog rata, onda, razorne moći.
To saznanje je razorilo iole malo krhkog samopouzdanja koje sam imala do tog dana, ali je bilo presudno da donesem, onda sam mislila, ključnu odluku, a to je da pod hitno počnem da skidam nagomilane kilograme.

Tako je započeo novi krug.

2 коментара:

  1. Uh...opet slična priča. Ja ni kao devojka nisam bila posebno vitka, ali ni baš debela, možda do 5 kg viška. Ali ja sam imala ogroman apetiti tokom cele trudnoće, a povraćalo mi se samo na pastu za zube. U porodilište otišla sa 88 kg, izašla sa 80, i nikada to nisam skinula. Druga trudnoća, ubrzo posle prve samo je dodala nove kilograme, a kasnije moja večna ljubav prema slatkišima, a i nekim drugim jelima, mada ja nikada nisam bila ljubitelj mesa. Zato mi sada ni malo teško ne pada što je meso retko na našoj trpezi i to samo za jela koja se spremaju za dva dana, pola kila mesa.
    Ono što je kod mene mnogo loše je taj bioritam, nikada nisam marila za doručak, ali uveče, mogla sam čudo da pojedem i nisam mogla da spavam gladna. Nema šanse da večeram u sedam i legnem u 11 ili 12, ja sam tada gladna.
    Čitala sam puno o hrono ishrani, zbog posla se ne bih uklopila nikako, a i koliko sam mogla da vidim, ni materijalno, puno mesa.
    Čekam sledeći članak.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Drago mi je Neno da ti se postovi na ovu temu dopadaju. To je moj način da iz sebe izbacim narojene misli na ovu temu i potrajaće. Nekako, želim da se kao i ti, pronađu i drugi i možda nađu neki svoj put, način, da prevaziđu problem oko telesne mase, smanjene ili povećane i kako da to poprave. Hvala što čitaš moj blog :)

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)