четвртак, 04. септембар 2014.

Poklonu se u zube ne gleda





Ne verujem da danas postoji neko ko se ne raduje poklonu, posebno onom koji je dobio bez nekog razloga već, možda,  iz želje darodavca da vidi osmeh na licu poklonoprimca.
Ti iznenadni pokloni su često izvori i velikih radosti baš zato što su nesvakidašnji, al' ipak, uspevaju da nas preplave endorfinom.
Najviše volim takve poklone, a pre neki dan, a i sinoć, sam imala sreću da i dobijem jedan takav i eto, to ushićenje ne prolazi jer su ovi redovi rezultat upravo toga.
Pamtim, da je moja mama znala da kaže, kako voli mene da obraduje poklonom, jer umem da se radujem. Zar postoje i oni koji to ne znaju?
Verujem da je moja mama znala da ima i onih koji jesu ravnodušni prema poklonima, ili, rekla bih, ne znaju, ne mogu, da pokažu svoje emocije u vezi s tim.
Mnogo volim poklone, da dajem, ali i da primam.
Poslednjih godina sam izgubila, a verujem i mnogi od nas, jednu lepu naviku, o da, znaju pojedine navike  da budu itekako korisne, da uvek, kad sam u mogućnosti, usput, a volim usputne kupovine, kupim po neku interesantnu stvarčicu, korisnu, u svakom slučaju primenljivu kao poklon koji će mi možda zatrebati u pojedinim prilikama. Takvih prilika imamo svi. Počev od proslava ili obeležavanja rođendana, raznih godišnjica, svadbenih veselja, slava i preslava, značajnih momenata i datuma, ma ima ih svakojakih, tih prilika, u kojima jednom sitnicom, pažnjom, možemo, a i trebalo bi, da obradujemo ljude do kojih nam je stalo na ovaj, ili onaj način.
Neophodni svima koji čitaju knjige, obeleživači stranica,
 umesto onih, ružnih "ušiju", ili papirića :)
Međutim, desilo se nešto usput, tokom ovih godina, da se darivanje smanjilo, a Boga mi i prestalo da postoji, ili je nemogućnost istog postala jedan od uzroka retkog, pa i nikakvog, druženja među ljudima, rođacima ili poslovnim saradnicima.
Sećam se, da sam znala, da svim svojim kolegama sa kojima sam radila u istoj smeni, a povodom Nove godine, prvog radnog dana posle praznika, simbolično, zarad lepih i iskrenih želja, podarim po jednu, onda popularnu čokoladnu bananicu, kojoj su se svi radovali i kojoj smo se svi smejali, jer je zaista i budila smeh u nama, velikima i “ozbiljnima” i sećam se koliko mi je prijatnosti izazivao taj sveopšti smeh kojim bismo započinjali novi radni dan i novo razdoblje u svojoj saradnji.
Ta čokoladna bananica je, sigurno znam, budila u nama radost i ono malo, skriveno dete u svakom od nas i bar je tog trenutka odagnavala sve sumorne misli i strahove i budila nadu da će ta Nova Godina zaista i biti bolja.
Ne verujem da sam krivo shvatila ta nasmejana lica mojih kolega kad bi je uzeli u ruku?
Na kraju, darovi i služe da izazovu osmeh na licu i sreću u srcu.
Ne želim, a nikad i nisam, da generalizujem svoje razmišljanje, ali je sigurno došlo neko "novo" vreme gde se poklonima više ne pridaje onaj značaj koji su oni uvek imali, ili, tačnije rečeno, da se mnogi, koji sebi to u sadašnjim vremenima mogu dopustiti, odlučuju da umesto izabranih poklona, daruju novac u lepim kovertima, ili prigodnim novčanim čestitkama.
Nisam ni malo protiv tog, pogotovo ako je u pitanju svadbeno veselje, jer se na taj način omogućuje da ne dođe do dupliranja poklona, ali i pre svega, omogućuje se mladencima da sami izaberu ono što im je zaista potrebno za početak novog, zajedničkog života.
Međutim, postoje i neka, u najmanju ruku, čudna događanja u vezi sa tim, koja nisu za ovaj post.
Ono što želim da naglasim je da se darivanje nekako gubi kao oblik zbližavanja ili održavanja lepih međuljudskih donosa. Znam, neko će reći da nam takav oblik održavanja odnosa, bilo kojih, ako postoji odanost, nije potrebna, jer se onda vrednuje, možda, kroz materijalnu prizmu, ali, nije baš uvek tako, a i ne mora da bude. Jer, darovi opelemenjuju, kako onog koji poklanja, tako onog i koji prima.

Ovo je Quilling čestitka, od moje drugarice Nene

Pokloniti nekome neku sitnicu ima mnogo značenja, a najčešće i dobijemo objašnjenje uz svaki poklončić koji dobijemo. Na nama je da to uvažimo i prihvatimo, upravo tako kako je i rečeno.
Kako smo ovih godina, bezmalo, svi materijalno, manje ili više osiromašili, tu pre svega mislim na ovu našu dragu zemlju Srbiju, tako su se i pokloni proredili, ili su se sveli na ono brzopotezno kupovanje kesice kafe od sto ili 200g, flaše pića, buketa cveća, a to je, ipak i neki izdatak, koji će, ja volim to da kažem, završiti u WC šolji, pre ili kasnije.
Za isto toliko novca, često i manje, postoje pokloni, koji su izabrani sa posebnom namenom, koji su trajni, koji izazivaju daleko veći priliv sreće u nama, nego gore navedeni, a najčešći, neinventivni primeri, a koji su i daleko pristupačniji svakom džepu.
Ja sam upravo sinoć, dobila jedan takav poklon od jedne svoje drage prijateljice, bez ikakvog povoda, moglo bi se reći, a opet, itekako sa povodom.
Mi smo sinoć, ona je, na neki način, obeležila naš prvi susret u živo, pogađate, radi se o mojoj prijateljici sa FB, jer je naše poznanstvo trajalo već dugo on line.
Posebno mi je veliko uživanje kad ostvarim direktan, uživo kontakt sa onima koji su mi “legli na dušu”, a još kad me iznenadi neki dar, e onda to doživim kao jedan dugovremenski “kredit” zadovoljstva koji mi ulepšava sve predstojeće dane o čemu umem dugo da pričam, jer, volim da kažem, da dugo pamtim, a teško zaboravljam.
Bar za sad.
Neko će možda, kad vidi sliku reći; Ih pa i nije neki poklon!

Prelepa tegla koja će u sebi čuvati štapiće cimeta za moje
 obavezno kuvano vino kad zaveju snegovi, dar od moje Nene
Ali jeste, jer je u njega uložen veliki rad, veliko umeće, talenat, velika volja i očinji vid, kako bi rekla moja baka, a na kraju i ljubav prema onome kome se poklanja, te je tako i vrednost jednog takvog poklona, nemerljiva. Meni bar.
Ono što želim ovim postom da istaknem je da postoji sijaset poklona kojima svojima bližnjima, a i daljima, možemo da priuštimo osmeh na licu, lepe trenutke, nadu u boljitak koji baš i upravo nas čeka “iza ugla”, želju za srećom itd. its.
Vrede puno, a nisu skupi. Tačnije, vrede mnogo više, neuporedivo više od one kafe, buketa cveća i boce pića, a traju dugo, onoliko dugo koliko umemo da ih čuvamo čak i kad ih koristimo neprestano.
Takve poklone je vrlo lako nabaviti i pojedine od njih sa velikom ljubavlju upravo pravi moja draga drugarica.
Bilo bi lepo da svi, pa i ja, opet vratimo onaj lepi običaj kupovine sitnih poklončića, onako, u šetnji, u prolazu, kad imamo koji dinar više, kojima ćemo priuštiti radost na nečijem licu nekom određenom prigodom, ili tek onako, kao što je to meni priuštila, a to rado i često čini, moja kći, pre neki dan, koja je, na svu sreću i zadržala tu naviku darivanja bez nekog posebnog razloga, valjda zato što je odrastala sa onom starom krilaticom; Poklonu se u zube ne gleda!

Moja nova šolja za ispijanje jutranje kafe, poklon od moje ćerke
Ili zato što zna da se ja svakom poklonu radujem kao malo dete omiljenom slatkišu.
Bilo kako, ovaj post je moj dar mojoj dragoj Neni i svima onima koji će ponovo, ili će nastaviti, da daruju druge, sa ili bez povoda, jer ih, možda, nečiji srećan osmeh na licu, čini srećnijim i ispunjenijim u ovim, čudnim vremenima u kojima živimo.


PS: Eh, umalo da zaboravim, posetite ovo mesto, jer tamo ima mnogo baš takvih poklončića i poklona sa dušom koji čekaju da obraduju nekog ko vam je drag i ko će sigurno znati da u njima prepozna ljubav i onog ko ih je napravio i vašu koji ga poklanjate ;)





6 коментара:

  1. Hvala ti!
    Krenu mi suza, valjda je to radost, uzbuđenje, veliko zadovoljstvo što sam stekla takvu prijateljicu. A da poklanjam volim, pa tih malih bookmarkera poklonjeno je za poslednjih nekoliko godina, ne zna se broj.
    No, moj poklon tebi je uzdarje za sve što si ti za mene učinila svojom dobrom voljom, mudrošću i prijateljstvom, lepom rečju, brigom i još puno toga o čemu smo se dogovorile da ne pričamo.
    Volela bih da se viđamo češće samo radi divnog druženja i da pričamo o lepim temama.
    Jedan veliki topli zagljaj za tebe.

    ОдговориИзбриши
  2. Volim da dobijam sitne poklone, ali se uvek i setim drugih! Ako nemam ništa drugo, poklonim teglu pekmeza ili podelim dragim ljudima muziku sa YT, ili neku lepu sliku... Divno Olja što si pisala o ovome! Zaista zaboravljena tema... Pozdrav i hvala na tekstu!!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Eh da, Snežana, potsetila si me, na te divne poklonjene tegle s pekmezom ili ajvarem :) Obožavam takve poklone. I uzvraćam, uvek, nekom prigodom, ili tek onako. Drago mi je da ti se dopala tema posta. Hvala tebi na poseti i komentaru :)

      Избриши
  3. Ми се трудимо да код наше деце негујемо баш ту институцију поклањања. Оне уживају да праве поклоне и да их дају, а нарочито се обрадују чак и најмањој ситници. Диван текст :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala ti Suzo, na poseti. Mislim da i treba decu usmeravati da poklanjaju. Možda i zbog tog moja kći rado to čini i dan danas.

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)