Samo nebo zna

Kad padneš pa ustaneš, naučiš da hodaš i nastavljaš.
Dalje.
U život i nova padanja, u nove snove i nadanja.

Na klizavici i nizbrdici, balansiraš, širom otvorenih očiju.
Paziš.
 Da nekog ne zgaziš, da te oni koji kraj tebe promiču,
otrovom svojim ne dotiču, dok kliziš ili hodaš.
Dalje.
U život i nova padanja, u nove snove i nadanja.

Na putu kamen, teret, preskočiš ili zaobiđeš.
Poneki poneseš. Tako je suđeno.
Kažu, to je tvoje blago pronađeno, tvoj deo  kolača.
Usud.
Skakućeš, trčiš u život, lepršaš i često se praviš lud.
A nisi.
Jedan od bezazlenih ti si, koji voli i veruje.
U život i nova nadanja, u snove i neka nova padanja.

Dok živiš, traješ, ideš, padaš, ustaješ, bauljaš,
oklizneš se, teturaš, hodaš čvrsto, padaš.
Pa sve iz početka, do samoga kraja.
A gde je kraj, pitaš se dok prašinu sa sebe otresaš?
Koliko još?
Samo nebo zna. Modrice života te krase. Svrbe, žigaju, bole.
 One u duši najviše.

Sebi kažeš, dokle? Ne mogu više.
Ipak se nadaš da još traješ i da si poslednji put pao.
Da ti je nebo sreću namenilo i ideš dalje.
Bez straha.
U život, u nove snove, u nova nadanja i padanja.
Do poslednjeg daha.