субота, 29. новембар 2014.

Kad umre ljubav





Juče smo se, uz smeh, ali i zbilju, brzo dogovorili da se opet igramo, mi blogeri. Oni koji žele i hoće. Pristala sam i ja, što da ne. Imam nekoliko inspiracija na tu temu. Nije loše, hoće me ideje, ali, opet, predlog je da izmislimo, ili izistinski napišemo.
Ja ću sigurno izmisliti. Stalo mi je da budem deo grupe i dogovora. A i tema je lepa, škakljiva, ljubavna, ali životna. Još uvek imam bogatu maštu i verujem da će me poslužiti.
Samo, pre no što se bacim na pisanje tog teksta na zadatu temu, htedoh da izbacim ove redove koje sam skoro napisala. Ispileli se nekako iz mene, kao nekad i uhvatili me pa me stegli, ovi stihovi.
Sigurna sam da smo svi, u ranoj mladosti, zapisivali negde, u nekoj svesci svoje stihove. Mnogi to čine i dan danas i mislim da je to lepo.
Čovek poveri papiru sve što mu leži na duši, a on, papir, trpi sve, a duši, nekako bude lakše. Rastereti se osećanja, kakvi god da su i nastavi, da živi, da sanja, da se nada.
Čak i onda kad nema nade na puškomet.
Ja se ne predajem, ne odustajem, skoro nikad. Osim ako to nije situacija, pametniji popušta.
Nekad sam imala svesku, za moje, kako sam ih zvala, zapise u trenutku inspiracije, sa naslovom 3 S, što je značilo sećanja, snovi i stvarnost.
Danas imam ovaj blog pa kad mi padne na pamet da nešto ovekovečim, ja to 'ladno stavim ovde. Ima ko čita i kome se sviđa, osim meni. Ima ko razume da neke misli jednostavno mora da budu pretočene u zapis, pre ili kasnije. Da ostane trag od njih, a ne da bude, kao da nikad nisi ni razmišljao o nekoj temi, a jesi. Mučila te čak.
Eto, tako je mene ovih dana mučila ova priča u rimi.
Možda će naći još nekog ko je osetio isto, ali nije imao dovoljno hrabrosti da je zapiše.


Kad umre ljubav

Kad zavoliš, treperiš od sreće,
ko list što ga razvigor njiše.
Smešiš se ozaren, ko umiveno rosom cveće,
dok srce ti srećom ubrzano diše.

Sa izvora ljubavi slasni nektar piješ
ruku, pod ruku, u dvoje.
Od svega i svih hoćeš da sakriješ
božanstvo ljubavi svoje.

Neguješ ljubav i rasipaš sebe
sa željom da večito traje.
Godine promiču pored tebe
i svaka ti sve manje daje.

Zajedno, a sami na silaznoj stazi
mnogi stignu do kraja.
Okreneš se shvatiš, da život te gazi
krpice ostaše od ljubavnog raja.


Često pokorni sluga
ostaješ prošloj ljubavi svojoj,
i obostrana teška, tuga
ko kazna je sudbini tvojoj.


Odavno ruka u ruci nije.
U sobi , u mraku, svak sa sobom diše.
Tek poneki uzdah tamu razbije,
Umrla je ljubav i nema je više.


Kad umre ljubav, poraz u oku zasija
poneka suza se kradom otkine.
Srce u sebi bol uvija,
i život odbaci dizgine.


4 коментара:

  1. Дивно што си ово поделила са нама.
    Одлични стихови, баш ми се допадају, иако су тужни.
    Али и то је живот...
    Нисам стигла да испрегледам твој блог, има доста тога на њему и нисам знала да пишеш стихове.
    Но неважно, хтела сам заправо да ти кажем да су сјајни :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala ti Luna, što si opet ovde i što ti se moji zapisi u trenutku inspiracije dopadaju.

      Избриши
  2. Nisam sačuvala svoje stihove. nekad sam lepo pisala, bar su tako govorili profesori i društvo oko mene. Sada je to bezznačajana prošlost.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ja sam neke sačuvala, stare 30 godina, ali one iz rane mladosti, nisam. Ovi stihovi su novi, sveži, iz ovih dana. Zato i stihove, poeziju koju pišem i zovem zapisi u trenucima inspiracije, ili 3 S, što znači; sećanja, snovi i stvarnost, jer su baš to, što im ime kaže ;)

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)