петак, 28. новембар 2014.

U carstvu uspomena





 Skadarska ulica ima posebno mesto u mojim uspomenama. Nedavno sam, pukom igrom slučaja prošla kroz nju, posle sigurno više od dve decenije i iznenadila se. Trebalo je da najkraćim putem dođem do centra, a onda sam videla nju, moju staru štraftu i rešila da ponovo prođem ulicom moje rane mladosti. Bila je ista, a opet drugačija. Stara, a nova.









Bilo je rano pre podne i njeni restorani su tek počeli da otvaraju svoja vrata.
Pila mi se kafa, prava, turska, naša, ali mi je bilo apsolutno čudno da uđem sama u neki od njih samo zbog kafe. Znalo se, oduvek, da se u njih dolazi na dobru večeru i muziku.
Ipak, prijala mi je šetnja i evociranje uspomena na jedno vreme koje je ostavilo trag u meni, ali ne i u kaldrmi Skadarske ulice.


Bile smo sedamnaestogodišnje devojke, srednjoškolke, mlade, razdragane i vesele.
Brojale smo nestrpljivo dane do poslednjeg radnog dana u nedelji, samo sa jednom željom, da u subotu, uveče, sve, onako džumle, kako bi rekla moja baka, odemo u Skadar. Tako smo zvale Skadarsku ulicu, Skadarliju, koja je bila naša štrafta, tačnije, šetalište mladih koji su pripadali srednjoj klasi.  O da, iako smo živeli u socijalističkom društvu i onda je bilo društvenih klasa.


Čuvenom beogradskom štraftom, ulicom Kneza Mihajla,  producirali su se mladići i devojke iz "viših" društvenih slojeva, a oni su bili deca čiji su roditelji pripadali dobrostojećim intelektualcima, ljudima na direktorskim i državničkim položajima. Najčešće gimnazijalci i studenti. Malo je bilo nas iz srednjih stručnih škola među njima. Mi nismo imali dovoljno onog "dolce vita" šmeka kojim su se oni trsili zahvaljujući svojim mamama i tatama, tetkama i strinama koje su svako malo, putovale do Trsta i čuvenog Đovanija, donoseći poslednje modne vriskove za svoje miljenike, koje bi oni važno šetali svojom, snobovskom štrafrom, Knezom, kako su zvali pešačku zonu u najužem delu Beograda. Njihovo polazno mesto u provod bio je konj, spomenik knezu Mihajlu, na  Trgu republike.




Oni su se sladili sladoledom kod "Medveda", a mi smo se "sladili" lepinjom sa kajmakom i gulašem od iznutrica iz pekare na početku Skadarske ulice, kod fontane, gde je bilo zborno mesto za naš subotnji, večernji provod.
Često bi oni završavali svoje šetnje kod paviljona Cvijete Zuzorić, ili je počinjali baš tu, ako je bila neka izložba u njoj. Tako bi nama, pripadnicima dece radničke klase davali do znanja da između njih i nas postoji intelektualni jaz.


Za to vreme, mi smo u Skadarliji, našem Skadru, slušali pesničke recitale, koje je maestralno govorio Rale Damjanović, pokraj jedne klupe na kojoj je, govorilo se, sedeo i sam Đura Jakšić.

I uživale smo. U svetlosti kandelabra, igri senki, odjeku muzike iz restorana "Ima dana", u pogledima mladića koji bi nas, često, pratili u stopu, ne bi li nam se približili još više, što im, nije polazilo za rukom, jer subota veče je bila samo naš, devojački provod. Subotom bi se nas sedam drugarica, iz razreda i kraja, sastajale, skockane po poslednjoj, ondašnjoj modi i žurno, šesdesetpeticom hrlile u naš Skadar.
Istini za volju, prvo bismo skoknule do štrafte, Kneza, da vidimo šta se tamo dešava, tek da budemo u toku, ali i da pokažemo svoje zgodne noge i duge kose, da malo zagolicamo maštu mladićima iz "viših" slojeva i da skinemo nadmene osmehe devojkama koje su izgledale kao da su sišle sa prve stranice "Burde" i mahom sve do jedne mirisale na Šanel 5.






Mi smo mirisale na sapun, ili na miris pokošenog sena, koji smo kupovale na merenje u parfimeriji "Vesna" u Nušićevoj ulici. Ništa na svetu nije moglo da poljulja samopouzdanje kojim smo zračile i da nam uskrati zarazan smeh koji je zvonio ulicom kojom smo prolazile. Bile smo mlade i srećne. Zadovoljne životom i onim što nam je on onda pružao.
Gore, dole, gore, dole...satima. Kaldrma Skadarske ulice je zvonila od koraka šetača, među kojima smo bile i mi. Grupice koje bi se u mimohodu prepoznale zastajkivale bi u međusobnom razgovoru, ali se niko ne bi bunio što je ulica bila zakrčena.
Svi bi strpljivo i lagano obilazili grupu i nastavljali isti ritual, šetnju od fontane do pivare i natrag, istim putem, uzbrdo, nizbrdo.


Naša šetnja bi se završavala negde oko 22h kada bismo žurno trčale do početne autobuske stanice na trgu sa namerom da uhvatimo autobus koji je vozio Žuća.
Tako smo zvale vozača na liniji 65, koji bi nas pustio da se vozimo bez karte, ali je insistirao da budemo blizu prednjih vrata.

Onda su srednjoškolci imali povlastice za samo dve autobuske linije i najčešće su to nama, bile one linije koje su nam omogućavale da stignemo na obaveznu praktičnu nastavu.
Subote su pripadale šetnji kroz Skadarsku ulicu i nikad nam nisu dosadile.
Od subote do subote bi se prepričavali događaji sa naše štrafte, maštalo se o nekim mladićima koje bismo upoznavale, recitovali bi se stihovi Pere Zupca, pravili novi planovi.
Od ranog proleća do pozne jeseni do kraja školovanja nezaobilazni deo naše mladosti pripadao je Skadarlijskoj štrafti.



Kafu sam popila u drugoj ulici. Jedva sam pronašla mesto gde se kuva obična, srpska kafa na turski način, u centru grada. Bio je to neki orijentalni restoran u kojem sam dobila pravu kafu, serviranu na pravi način.
Divno jutro začinjeno dragim mirisima iz prošlosti bilo je završeno na savršen način.
Još jedan novi razlog za pamćenje čari iz moje Skadarlije, ali iz današnje perspektive.
Spoj starog i novog.



13 коментара:

  1. Divne uspomene jednog srećnog vremena :) Moj prvi susret sa Skadarskom je bio dolaskom na studije. Stanovala sam iznad kafane "Kod dva bela goluba", hleb kupovala u pekati Spasa i i za nepunu godinu ugojila se 5 kg. Hleb je bio okrugli, korica rumena i hrskava, a sredina bela, mekana i sundjerasta. Nisam mu mogla odoleti; jela sam ga i previše za moje pojmove. Ulicom sam silazila do pijace ili tramvaja, a često sam znala u povratku od kuće da uzbrdo iznesem punu torbu. Mladost- ludost :)
    Volela sam maj, miris lipa i tihu muziku koju sam slušala s prozora :) Kasnije sam sa društvom iz studentskog doma dolazila u Skadžu na mandžu i sećam se jednog neprijatnog dogadjaja. Poližila sam ispit i pošla s drugaricom da je počastim lepinjom s kajmakom. Lepo smo mi to pojele, legle da spavamo a rano ujutro smo se našle u toaletu...I tako više puta u toku dana :( Propade nam odlazak kući i vikend :) Otada više nisam jela lepinju :( Ulicom sam nedavno provela ćerku stazama moje mladosti i puno je propala i kaldrma i fasade. Jedino se još restorani drže :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Jeste, fasade su su problem celog Beograda, a u Skadarliji, tom nekom, nazovi zaštićenom pojasu, još više pada u oči njihova oronulost. Žao mi je bilo kad sam videla baš tu oronulost, a opet, obradovalo me što još postoje sve one stare stvari, klupe, žardinjere, murali, fontana, pa i neke novine.

      Избриши
  2. Baš si me dirnula ovom pričom. Ja sam odrastala u malom gradu, ali smo na neki način bili slični.
    Skadarlija je uvek lepa, i priliči boemima, dok je Knez pomodarski.
    Lepe su obe ulice, svaka na svoj način.
    Hvala za lepu priču.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Imam predlog, vodim te na kafu i šetnju kroz Skadarliju ;) Može? :D

      Избриши
  3. Voljela bih sljedeci put kad dodjem u Beograd prosetati ovom ulicom...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. A to znači, draga moja Leno da se čujemo telefonom kad dođeš u Beograd i prošetaćemo zajedno kroz Beograd i Skadarliju :D Može?

      Избриши
    2. Dogovoreno :) Imacu odlicnog vodica ;)

      Избриши
  4. Divna priča. Tako me podsetila na moju miljenicu, Mir-Jam...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala ti Sneška na poređenju. I ja sam je mnogo volela kao i vreme o kojem je pisala.

      Избриши
  5. Hvala ti na ovom intrigantnom upoznavanju sa Beogradom tvoje mladosti- meni je ovo zaista zanimljiv dokument o nekom vremenu koje smo idealizovali i za koje smo vezivali pojam jednakost.
    A za te šetnje, ne mislite valjda da ćete bez mene!?

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Lepo si rekla, idealizovali smo neka vremena, činili ih lepšim, jer smo sami želeli da takva i budu, a nisu. A šetnje bez tebe, ne dolaze u obzir :)

      Избриши
  6. Одговори
    1. Ooo još kako Neno ;) Mnoge uspomene čekaju da ugledaju svetlo dana tj. da budu pretočene u priče :)

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)