уторак, 09. децембар 2014.

Kletva



Baka Radojka je sedela u svojoj stolici i dremala kada je njena unuka Nina ušla u sobu i pogledala u pravcu svoje majke Danice, još sa vrata, glasom punim srdžbe izgovarajući reči;
- Majko, dođe mi da ga prokunem! 
 - Ne, samo to ne, zagrmeo je nekom do tad nepoznatom jačinom, glas bake Radojke.
Obe su iznenađeno pogledale u njenom pravcu očekujući neko objašnjenje, a ono je stiglo iznebuha i odmah u potocima reči koje su sledile.
- Ja sam neuka, nepismena žena, seljanka rodom, ne umem da ti kažem da li me je on, moj čovek, a tvoj deda Vitomir, voleo. Nas su vezali njegovi i moji roditelji, a onda se roditeljska slušala i poštovala. Ne daj Bože da ne poslušaš šta ti je roditelj odredio, ili uredio. To se smatralo velikim grehom za dušu. Nismo mogli ni da znamo, oboje, ni šta 'oćemo ni dal' volimo. Njemu bilo osamnaest, meni, godinu više. Ja sam već bila, za ondašnje merenje, stara devojka, al' opet, udali me moji.
Govorili su svi u mojem selu, udala se Radojka baš dobro, u grad, za jedinca. A on, moj Vitomir, nije bio jedinac, samo se to tako govorilo kad neko ima jedno muško dete.
Imao je on stariju sestru, Borku, ali je ona umrla naprasno, odmah posle udaje. Ostao on, jedan, pa su mu i otac i majka ugađali. Otac posebno.
Moj svekar, Vitomirov otac je bio Solunac. Tako su zvali sve koji su bili na solunskom frontu. On je bio ratnik, pravi. Ratovao je u balkanskim ratovima i u onom, prvom, pa je Vitomir rastao više uz majku. Valjda ga se otac uželeo, jer po dolasku iz rata, Borka je ubrzo umrla, a on je onda svio Vitomira uz sebe i sve mu je pružio. Nije mu dao da izabere sebi devojku, već mu je odabrao mene.
Zaposlio ga kao montera, u gradskoj telefoniji. Vukao je one kablove, za telefone, na železnici. Posao mu je bio naporan i terenski. Nimalo nije bilo lako da pored pruge ukopavaju drvene, visoke bandere za koje su posle kačili kablove, preko kojih su bile puštane telefonske linije, koje su povezivale železničke stanice i omogućavale njihovu komunikaciju.
Živeli smo sa njegovima, doduše, oni u jednoj sobi i kujni, mi u drugoj.
Moj svekar se posle prvog rata doselio u prestonicu gde je kupio kuću. Imao je i jednog kirajdžiju.
Ne znaš šta je kirajdžija? To ti je onaj ko živi u nekom stanu pod kiriju.
Vreme je prolazilo, a i godine našeg braka su se množile. Nas dvoje nismo začeli ni roda ni poroda.
Ja sam pazila na svekra i svekrvu koji su svako malo poboljevali. Ne mogu da grešim dušu, voleli su me. Valjda što sam ih poštovala kao prave roditelje i rado sam sve činila za njih što je bilo u mojoj moći.
Niko ne zna zašto je Vitomir počeo da pije. Nije dušu otvarao nikome, meni najmanje.
Možda je nešto i pričao sa svojim stricem, Davidom, koga je posebno voleo, ali ovaj nikad nije pomenuo ni reč.
Ipak, mora da ga je neka muka terala da pije. Kad bi se vraćao kući, sa terena, uvek se vraćao pijan. Još sa vrata bi počeo da komanduje i bogorada. Iznalazio je mnogo razloga, za svađu, ali sam ja uvek ćutala. Najposle bi me istukao, uvek, jer se nisam opirala ni protuslovila, ni reč.
Često bi me tukao toliko da nisam danima mogla da legnem od bolova već sam dremala sedeći u stolici.
Tukući me, lomio je sve po kući, stvarajući nezamislivu buku, te je moj svekar utrčavao u našu kuću pokušavajući da umiri sina i ne retko dobio bi i on, udarac, dva namenjen meni.
Vitomir bi me još jače tukao kad bi se otac pojavio, vičući iz glasa kako su ga oženili jalovicom.
Otac mu nije ostajao dužan. Odgovarao bi mu, da mu je bolje da se svrti kući, no što je stalno po terenu pa će da vidi dal mu je žena jalova il' nije. Nek ne greši dušu. Kako da ostane trudna kad joj muža nema po tri meseca kod kuće, a i kad dođe, ode posle dan, dva.
Poslušao je Vitomir oca, došao kući na celih mesec dana. Pogledao me Bog. Odrešila se kesa. Tako smo dobili našu prvu ćerku, Rajku.
Posle nje izređali su se i ostali. Osmoro sam dece rodila. Četiri sina i četiri ćerke. Na žalost, dva su nam deteta umrla, odmah po rođenju. Poslednje, za vreme nemačkog bombardovanja Beograda, četrjes' prve.
Mislila sam, sad, kad sam rodila, kad imamo decu, Vitomir će preći da radi u Beograd, ali nije. A mogao je.
Ostao je terenac. Život se nastavio tamo gde je i stao pre mog prvog porođaja.
Vitomir se pijan vraćao kući sa terena, tukao me kao vola u kupusu, razjaren samo njemu znanim razlozima za ljutnju i bes.
Moji svekar i svekrva su me branili koliko su mogli, sklanjali bar decu, da ne gledaju oca krvavih, od besa, očiju.
Poslednji put me je Vitomir istukao dan iza Božića devetstočetr'es druge.
Voleo je svu svoju decu, ali najviše najmlađu, tvoju majku Danicu i drugu po redu ćerku, Radu. Za sinove, nije mario. Voleo je kad dođe kući, da posedne Danicu u krilo. Onda bi joj rekao da mu peva. Kad ona ne bi znala sve reči pesme, ili samu pesmu, , terao bi Radu, da nastavi.
Jednom, dok su njih dve pevale ocu, on je zatražio da mu donesem još rakije. Rekla sam da nemamo više.
Nastao je pakao. Počeo je da me tuče takvom žestinom pred decom. U jednom momentu me je udario takvom silinom da sam glavom udarila u zid, posle čega se više ničeg ne sećam.
Sve su mi dalje ispričali svekar i svekrva. Kažu da su deca počela da vrište i da ih zovu u pomoć.
Svekar je dotrčao, svekrva za njim i ugledali su užasan prizor. Ja sam ležala na podu dok me je Vitomir nogama udarao gde stigne.
Deca su se skupila u drugom ćošku, jedno uz drugo sve vreme vrišteći i vičući;
- Tata nemoj! Majko, majkoooo.
Svekar ga je povukao za rukav, na šta se Vitomir okrenuo, zamahnuo i udario svog oca po sred lica.
Majka mu, moja svekrva je vrisnula; Ne oca Vitomire!
On nije čuo njen vrisak već je još jednom udario svog oca. Ovaj, užasnut sinovljevim postupkom zavapio je s bolom;
-Vitomire, sine, očinji moj vidu, da Bog da te voz zgazio, ja ti koske kupio i groba ti se nikad ne znalo!
Posle izgovorene kletve nastao je tajac u kući.
Vitomireve ruke su pale niz telo kao pokošene. Deca su ućutala dok je njegova majka Danica, zanemela. Ja sam, kažu, ležala na podu kao vreća kostiju.
Završila sam u bolnici gde su me zadržali na lečenju narednih sedam dana, jer više ja nisam mogla da izdržim bez svoje dece.
Vitomir je otišao na teren. Nije se javljao. Nije nam bilo čudno jer je i inače to retko činio.
Posle su nam sve ispričali njegove kolege, monteri, sa kojima je tada radio u Smederevskoj Palanci.
Svakodnevno bi se, posle posla, okupili i posedeli u staničnoj restoraciji. Bila je to neka kafana gde je uveče bilo žive muzike. Te večeri su u kafani, kažu, bili i nekolicina nemačkih vojnika, dobro podgašeni domaćom rakijom. Jedan od njih je neprestano terao muzikante da sviraju i pevaju, onda popularnu nemačku, vojničku pesmu “Lili Marlen”. Pri tom je terao da svi gosti u kafani pevaju. I pevali su. Osim tvog dede Vitomira. On nije pevao. Kada je pijani nemački vojnik video u jednom momentu da Vitomir ne peva prišao mu je i viknuo na srpskom jeziku; Pevaj!
Tvoj deda je ćutao. Nemac je izvadio pištolj, prislonio mu na čelo i naredio opet; Pevaj!
Vitomir je i dalje čutao dok su muzikanti svirali, a svi ostali su zanemelo gledali u razvoj događaja.
Na svu sreću, u kafanu je u tom trenutku ušla patrola gestapoa i kad su videli da su nemački vojnici pijani, odmah su ih uklonili iz kafane, a sve goste poterali kući, jer se bližio policijski sat.
Sutradan, svi su na stanici saznali da je Vitomir prethodne večeri izbegao smrt za dlaku.
Toga dana su vukli kablove baš u samoj stanici, preko železničkih koloseka. U jednom trenutku jedan Vitomirov drugar je video da iz jednog pravca dolazi brzi voz i doviknuo mu je; Vitomire, pazi na voz!
Ovaj mu je, misleći da ga on upozorava na teretni voz koji je upravo polako ulazio u stanicu, odmahnuo rukom i zakoračio na sledeći kolosek vukući kabl. To mu je bilo poslednje. Zgazio ga je brzi voz kojeg nije video.
Istog dana otac, moj svekar, je dobio telegram. Saopštio nam je vest sivog, skamenjenog lica.
Odmah sutradan je otišao u Smederevsku Palanku, gde je mog Vitomira, skupio u sanduk, “sredio” sam, i tamo, na Palanačkom groblju ga i sahranio. Drugačije i nije moglo. Rat je bio, nemaština, glad.
Kažu stari ljudi da kad neko umre na veliki praznik, ili u nedelju, da mu je Bog onda oprostio sve grehove. Tvoj deda Vitomir je umro na praznik, u narodu poznat kao Vruće verižice (Časne verige Svetog apostola Petra), 29. januara 1942. godine. Tvoja majka je tad imala nepunih pet godina.
Po završetku rata, otac je redovno posećivao grob, održavao ga, dok ga snaga nije izdala.
Ne znam da li je on uspeo da oprosti sam sebi kletvu upućenu sinu, jer ga više, posle njegove smrti, nije ni pomenuo.

Moja svekrva, Danica, čije ime nosi tvoja majka, umrla je pre njega. On je umro ne saznavši da se kletva obistinila do kraja.
Šesdesetih godina ovog veka je pravljen auto put od Beograda ka Nišu. Trasa puta je trebalo da prođe delom preko smederevskopalanačkog groblja. Niko od nadležnih nije se pozabavio izmeštanjem onih grobova koji su se nalazili na trasi puta, pa su tako mnogi od njih, među kojima je i grob tvog dede, prekopani i danas ne postoje više.
Tako se kletva obistinila, do u detalj.
 - Sad ti dobro razmisli draga moja unuko šta ti valja činiti, jer kažu da se devojačka i roditeljska kletva uvek obistine. Za ovu drugu sam se i sama uverila, završila je ispovest baka Radojka i umorno se naslonila na naslon svoje fotelje, iznurenog i sablasno bledog lica.
Nina i njena majka Danica su se samo nemo pogledale.





12 коментара:

  1. Ух, каква прича.
    Дивно испричана али тешка.
    Мрзим клетве, не волим ни да чујем кад неко куне.
    Не знам због чега, али увек се најежим

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Jeste, teška priča iz koje sam davno naučila da se kletve treba kloniti.

      Избриши
  2. Аутор је уклонио коментар.

    ОдговориИзбриши
  3. Kako si ovo ispripovedala. Sjajna, tužna, ali majstorski ispričana!

    ОдговориИзбриши
  4. Odoh da smišljam neke "pozitivne" kletve svojoj deci. Valjda i to pali! Divno ispričana priča!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala Blaženka. Nemoj, jer i pozitivne kletve nisu baš uputne.

      Избриши
  5. Teške ljudske sudbine.
    Kako se nositi sa tolikom nesrećom?
    Žene su velika snaga, sve mogu da otrpe, ali koliko dugo, to se ne zna.
    Nikog ne kunem, nemam ni zašto, sam se Bog postara za sve.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Moja baka, Stanojka, je umeča da kaže; Bog nikome ne da više no što on može da ponese! Uhvatim sebe, kako često pomislim, da imam dobra leđa ;)

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)