среда, 09. април 2014.

Samo jedan od razloga zašto volim Cigane i moju baku Elenu / Postoje ljudi na koje ličim (3)



Bila su to vremena kasnih šesdesetih onog veka. Jedno od veoma omiljenih mesta, igranki, koje su važile za kulturne i mirne, što je bilo veoma važno, bila je igranka na Mašincu, kako smo svi zvali igranke koje su se organizovale u holu Mašinskog fakulteta u Beogradu.

Volela sam to mesto i zbog tog što je onda svirala grupa “Amigos”, a njihovo izvođenje ondašnje muzike mi se veoma dopadalo, a i zato što su devojke, često, imale slobodan ulaz, a to je značilo da nisu plaćale kartu. Mojim drugaricama iz škole, a i meni, to je itekako značilo jer smo, kao i svi srednjoškolci, imali ograničen džeparac.
Sećam se da sam uglavnom stajala negde blizu podijuma na kojem su svirali “Amigosi” i pevala pesme sve vreme, zajedno sa njima. Sećam se da me je njihov vođa benda zvao da pevam zajedno sa njima, ali sam ja to uredno odbijala. Eh te mlade godine, kad si pun kompleksa i nesigurnosti u sebe i straha usađenog vaspitanjem i mišljenjem okoline. Kada si više brinuo o drugima, a najmanje o svojim snovima. Bar je kod mene to bio slučaj.
Sećam se da sam par puta i pevala zajedno sa “Amigosima” onda poznatu pesmu “Those were the days my friend”, koju sam sama, slobodno prepevala, na srpski jezik.
Sećam se da sam bila nagrađena burnim aplauzima, ali sećam se i da sam uglavnom stajala i slušala muziku, tačnije, skoro niko me od mladića nije birao za igru. 
Dok su se moje drugarice sjajno zabavljale, igrale neprestano, ja sam uglavnom stajala pored bine, ili pored nekog od onih velikih stubova kojih je bilo u holu, čekajući da mi se one pridruže posle igre.
Razmišljala sam, ne odbijam li ja svojim držanjem mladiće od sebe? Nisam li suviše elegantno obučena? Ruku na srce, oblačila sam se i lepo i moderno, zahvaljujući mojoj mami koja mi je donosila lepe stvari za oblačenje iz Austrije, a kasnije i iz Nemačke, gde je radila.
Pouzdano znam da nikad i slovima nikad, nisam bila uobražerna. Smatrala sam da nemam zbog čega da to i budem tim pre, što sam onda ljude vrednovala, a i sad, isključivo po karakternim osobinama. Delila sam ih na dobre i loše ljude i to je bila jedina podela sa kojom sam odrastala i koja se u mojoj porodici upražnjavala.
To je bilo jedno uobičajeno veče na igranci na Mašincu. Bila sam u pratnji svojih drugarica Smiljke, Milice i Ljiljane.  Mi smo bile već poznati četverac. One su po dolasku veoma brzo pronašle partnere, tačnije, bile birane za igru dok sam ja i dalje stajala iza stuba, pevušeći pesme i cupkajući u ritmu istih.
Po završetku jedne pesme objavili su pauzu. Stajala sam oslonjena na stub i nehotice čula glas svoje drugarice Smiljke iza stuba. Pričala je sa mladićem sa kojim je igrala to veče sve vreme. Nisam imala nameru da prisluškujem njihov razgovor i odlučila sam da odem da kupim sebi jednu Pepsi colu, ali zaustavilo me je pitanje mladića koji je razgovarao sa Smiljkom.
- Zašto se družiš sa onom Cigankom?
- Kojom Cigankom, uzvratila je pitanjem Smiljka?
- Onom koja se oblači kao da je sišla sa naslovne stranice “Burde”, odgovorio je mladić. Nije mi samo jasno odakle joj pare za to, nastavljao je? Mora da se kurva.
- Jel ti to misliš na Olju, devojku koja je danas u narandžastoj, svilenoj mini haljini, upitala ga je Smiljka?
- Na nju, baš na nju, resko je uzvratio mladić. Ti i tvoje drugarice ste fine i ne shvatam kako možete da se družite sa Ciganima.
-Grešiš, strašno grešiš. Olja nije Ciganka. Često u vezi sa tim mnogi pogreše, ali ona nikad nikome to ne zamera. Jedino joj bude žao, jer shvata da su pravi Cigani u još goroj situaciji od nje, čula sam glas svoje drugarice.
- Odoh kući Smiljka. Umorna sam.Uživajte vas tri. Vidimo se u ponedeljak u školi, obratila sam se svojoj drugarici, pojavivši se iza stuba.
Mladić koji je stajao sa njom prebledeo je ugledavši me.
Vozeći se autobusom kući i razmišljajući o rečima koje sam prvo nehotice, a zatim namerno prisluškivala, nisam mogla da ne budem tužna. Neka saznanja koje čovek doživi u svom životu znaju da zabole. Mene je bolelo saznanje da se pojedini ljudi, čak dosta njih, ne udubljuju dalje od boje kože npr.
Shvatila sam da sam godinama  bivala obeležena i ne znajući, a sumnjala sam.
Nikada ne objašnjavam nikome ništa, osim ako me ne pitaju. Zato nisam nikad ni negirala da nisam Ciganka. Smatrala sam da su i Cigani ljudi, kao što sam i ja. I kao što već rekoh, ljude sam delila samo i isključivo na dobre i loše, ali sam itekako na svojoj koži osetila diskriminaciju po boji kože više puta u svom životu. 
Ove tri priče su najupečatljivi trenuci, scene koje sam podelila sa vama i kao i uvek Ciganima u čast. 
Eh da, da ipak razjasnim, malo.

Moja baka po ocu, Elena, Jelena, kako su je vlasti u ondašnjoj socijalističkoj državi pokrstile, je iz Grčke, iz pograničnog mesta Evzoni, odakle se, između ostalih,  regrutuju vojnici za čuvenu evzonsku gardu koja čuva stražu ispred  Groba neznanog junaka i predsedničke rezidencije, na trgu Sintagma u Atini. U mestu Evzoni, kažu,  rastu Grci najviši rastom, visoki i  tamnoputi, a lepi, za pamćenje.
Baš ovim rečima je opisala vodičkinja, Grkinja iz Atine, ljude iz ovog mesta, jedne godine kada sam bila u poseti Atini i dok smo obilazili Sintagmu.
Kao da je gledala u moju baku Elenu kad je o tome pričala. 

Dok sam odrastala, moja mama je veoma često govorila da ja najviše ličim na svoju baku Elenu.

Ljudske predrasude / Postoje ljudi na koje ličim (2)




Bilo mi je šesnaest godina i prvi put sam došla sama u Beč, međumesnim vozom iz malog mesta
St. Andre-Wörden, gde je stanovala moja mama dok je radila u Austriji. Odlučila sam da idem u poznatu bečku, trgovačku ulicu Marijahilfer strasse da kupim neke porcelanske figure pasa koje sam videla u izlogu dok smo se šetali i razgledali Beč jedne od ranijih nedjelja.
Bila sam na letnjem raspustu. Leto je bilo toplo, ali ne i onako žarko kako je znalo da bude kod nas, u Jugoslaviji, zemlji u kojoj sam onda živela.
Lako sam pronašla radnju i kupila željene figurice posle čega sam odlučila da malo procunjam i da razgledam Beč. Sećam se da sam tog dana išla da vidim prvi put Belvedere palatu. Zanesena lepotom i uređenošću svega oko sebe u jednom momentu sam shvatila da sam izgubila orijentaciju, a valjalo mi je da se lagano uputim na železničku stanicu Franz Josef. 
Ogledala sam se oko sebe tražeći pogledom tramvajske žice, koje bi mi bile neki putokaz do stanice istog. Nije ih bilo.
Već pomalo uznemirena krajičkom oka spazila sam policajca na ulici. Prišla sam mu lagano sa namerom da ga pitam gde sam. On me je ugledao dok sam mu prilazila i odmeravao me od glave do pete. Nije mi se dopalo kako me gleda.
Bila sam preplanula od sunca i odevena sasvim pristojno, shodno kako mojim godinama tako i ondašnjim modnim trendovima.
Na sebi sam imala super mini haljinu košuljicu ljubičaste boje, na nogama ravne, lakovane Spenser cipele, oko ramena malu, lakovanu tašnu koja je visila na “zlatnom” dugačkom lancu. Imala sam dugu, do ispod struka, izrazito crnu kosu, koja se kovrdžala na krajevima. Bila sam našminkana diskretno.
U ono vreme nisam koristila ruž. Samo bih svoje usne namazala crvenom grožđanom masti u stiku, što bi ima dalo, svež, sjajan izgled.
Bila sam u godinama kada sam imala kompleks dužine nosa i niko, ali baš niko, nikad nije imao šanse da me ubedi u mogućnost da sam bila lepa i zgodna. Sad, sa ove distance, znam da jesam.
Skinula sam svoje naočari za sunce i oslovila policajca.
-Molim vas, budite ljubazni i recite mi kako mogu doći do tramvaja koji vozi za železničku stanicu Franz Josef, upitala sam ga najbolje što sam umela na mom, onda početničkom nemačkom jeziku? Nasmejao se nekim sarkastičnim osmehom zatvorenih usana i umesto odgovoroa me upitao.
- Odakle si?
- Iz Jugoslavije, odgovorila sam mu smireno, ali sećam se, prkosno sam podigla glavu.
- Radiš ovde, u Beču, usledilo je drugo pitanje?
-Ne, ne radim. Na raspustu sam.
- A gde stanuješ, koga imaš ovde?
- Moja mama radi ovde, u Austriji, rekla sam. Stanujem kod nje, u mestu St. Andre- Wörden.
- Znači, ideš vozom u pravcu Tulna.
- Tako je, odgovorila sam i čekala da mi najzad da odgovor na moje pitanje ali...
- Ti si jedna lepa Ciganka, progovorio je policajac uz jedan razvučen, sarkastičan osmeh.
- Nisam Ciganka, ali sam srcem uz njih, uzvratila sam mu, okrenula se i otišla ni ne pogledavši ga više.  
Tog dana setila sam se svog trećeg razreda osnovne škole i svih mojih drugara Cigana ponovo sa velikom tugom, a put do tramvajske stanice, linije tramvaja koji mi je trebao pronašla sam sama.
Možda zbog prkosa koji sam nosila u sebi dugo tog dana, a i kasnije.




Ciganima je bilo teže / Postoje ljudi na koje ličim (1)






To leto, 1960. godine, bilo je veoma toplo i sunčano. Onda sam volela leto. Mogla sam da budem goliždrava preko celog dana. Da se igram samo u tankim, atlasnim gaćicama po celi dan ne skrivajući se od sunca, osim, naravno između 12h i 16h. No, to je bilo uglavnom zato, što je oko pola jedan bio ručak, a posle tog bi počinjao popodnevni odmor i valjalo je biti miran, tj. ćutljiv, što ja nisam bila, skoro nikad, jer sam bila veoma nestašna devojčica i poprilično velika i glasna pričalica.
Pocrnela sam kao i uvek svakog leta, skoro isto, kao i moji drugari, Cigani iz dvorišta preko puta našeg, sa kojima sam se uvek i rado igrala. Čak sam i likom podsećala na Cigančicu, jer sam imala crnu, poludugu, često od igre umršenu kosu, jer sam uredno gubila mašne koje mi je moja baka svakodnevno vezivala.

Došao je i polazak u školu i ne malo sam se iznenadila, kad su mi rekli, da ću od te jeseni živeti sa mamom i ići u novu, drugu školu. Za mene je to bilo veoma neprijatno iznenađenje.
Nisam se radovala promeni, kako škole, tako ni učiteljice, a ni školskih drugara jer mi je bilo lepo sa mojim, već poznatim drugovima iz razreda.
 Posebno sam volela, moju riđokosu drugaricu, debelu Marinu, kako su je svi, osim mene zvali i sa kojom sam sedela u klupi, jer je imala divnu, loknastu kosu.
Nisam se ljutila ni na svoju učiteljicu Dragicu, koja me uporno odvikavala od pisanja levom rukom.
Mene niko ništa nije pitao, a i kad bih htela  nešto da kažem, uvek su me prekidali rečenicom, koja se urezala u moje pamćenje; Ćuti, ti si mala!
Tako sam ja pošla u treći razred, u drugu školu, u potpuno drugom kraju Beograda.
Da zlo po mene bude još veće, u novu školu sam pošla sa zakašnjenjem od jednog dana. Nikad nisam pitala moju mamu zašto je to bilo tako, jer nisam bila bolesna da bih kasnila. Kako god, pamtim taj moj prvi dan u novoj školi i novom razredu.

Mama i ja smo se javile direktorki škole, tog ponedeljka, negde oko 13h. Onda su one nešto razgovarale, bez mene naravno, da bi me kasnije, negde oko 14h kada su časovi već počeli, lično direktorka odvela u odeljenje III3. 
Otvorila je  vrata od učionice, nešto prozborila učitelju unutra i isporučila me je kao paket.
Ja sam stajala, u učionici, pored vrata i gledala u tri kolone poređanih školskih klupa iz kojih su me gledale širom otvorenih očiju trideset i četvoro novih školskih drugara.
I ja sam njih gledala, ukočenog pogleda i uplašeno.

  • Kako se zoveš, predstavi nam se - prozborio je visok, suvonjav učitelj!
Izgovorila sam svoje puno ime i prezime drhtavim glasom.

  • Ja sam učitelj Milisav Ganić, predstavio se i on meni, a ovo su tvoji novi drugari. Na žalost, nemaš svog para i idi sedi u poslednju klupu u srednjem redu!
Sve dalje je bilo kao u magli. 
Sećam se da mi niko nije prišao na velikom odmoru, kako to deca znaju iz radoznalosti da urade i da me niko, ništa nije pitao. Ni učitelj.

Dani su tekli u nizu, ali i dalje nisam imala drugove, one prave, koji bi me pozvali da se igramo školice, ili između četiri vatre, na odmoru.

Ja sam bila izuzetno stidljivo dete i što od straha, što od otpora, koji je strujao iz mojih školskih drugara, nisam se usuđivala ni ja da im priđem prva. Čak me ni devojčice, koje su stanovale u mojoj ulici, nisu pozivale u igru, ni u školi ni kod kuće, u našoj ulici.
Bila sam strašno usamljena.
Pamtim da me je učitelj uvek pitao da odgovaram s mesta. Pamtim i da sam ređala petice, jednu za drugom, ali pamtim da i dalje nisam imala drugove, sa kojima bih razmenila reč, dve.

Bližio se i kraj prvog polugođa. Imali smo poslednji pismeni zadatak iz srpskohrvatskog jezika.
Tema je bila “Drina priča”. Nikada u svom životu nisam videla reku Drinu, čak ni na slici i pustila sam svojoj mašti na volju.
Za taj pismeni zadatak sam dobila peticu. No, to nije bilo sve.
Moj učitelj Ganić je taj moj pismeni rad poslao na opštinsko takmičenje iz literarnih sastava i ja sam osvojila prvo mesto, kao i nagradu, boravak u školskom odmaralištu Brus, na Kopaoniku, za vreme zimskog raspusta.
Ja za to nisam znala. Saznala sam tek kad je to učitelj obznanio pred celim razredom sa puno ponosa u glasu.
Sećam se da mi je prvi od drugova prišao Dragoljub, zvani Daca, dečak iz druge klupe u srednjem redu, koji je imao kraću jednu ruku i rekao mi, pružajući mi ruku za pozdrav; Bravo Olivera.
A onda su prilazili polako i ostali drugovi.

Osećala sam da će pluća da mi puknu od uzbuđenja. Prvi put su me, posle dugih četiri meseca moji školski drugovi primetili.

Nekoliko dana kasnije, dok smo se igrali za vreme odmora u školskom dvorištu moja radoznalost je pobedila i upitala sam jednu drugaricu, Jadranku, zašto  niko nije hteo da se igra samnom do sad?
Potpuno mirno, odgovorila je da su svi mislili da sam Ciganka još onog prvog dana kada sam ušla u njihov razred. Bili su zbunjeni kada sam počela da ređam petice, ali i dalje su sumnjali.

  • Zar se vi ne družite sa Ciganima - upitala sam je? Samo je slegla ramenima.
Nisam se osetila povređeno. Bila sam tužna. Meni su Cigani uvek bili dobri drugari i bilo mi je sasvim normalno i potpuno u redu da se igram sa njima, sve vreme dok sam živela kod moje bake.
Ali, shvatila sam, na  sopstvenoj koži, da ovde, u novom kraju, ne dele svi isto razmišljanje.