четвртак, 31. јул 2014.

Hrana, lek za telo i dušu /2 - Odrastanje uz tradicionalnu ishranu



Odrastanje u patrijarhalnoj sredini i porodici ima svoja preimućstva i nedostatke. Smatram da je dobit od ovog pre svega što se očeličiš i osposobiš za samostalan život jer naučiš da skoro sve odradiš sam, počev od jednostavnih radnji vezanih za sebe, pa do vaspitnih lekcija vezanih za moral i etiku življenja u društvu.
Često, nemamo svi sreću da odrastemo u ekonomski dobrostojećim porodicama, a to povlači za sobom i ponekad neadekvatnu ishranu, ili ishranu siromašnu pojedinom vrstom namirnica.
Ja sam odrastala u jednoj sličnoj porodici u kojoj je dominantno bilo deljenje na ravne časti, prema uzrastu, ali i radnoj opterećenosti. Glava domaćinstva je bila moja baka, kao i neko ko je bio zadužen da "nahrani" sve ostale članove.

Ondašnja kuhinja se veoma razlikovala od današnje. Kako nije bilo frižidera, tačnije jeste ih bilo, ali samo u bogatijim porodicama, obroci su se spremali svakodnevno, sveži i u količini dovoljnoj da zadovolji članove domaćinstva.
"Frižidere", bele metalne ormare, u koje su se odozgore ulagale table leda, a koje su posebni ljudi, ledadžije, svakodnevno dovozili na kućnu adresu, imali su svi oni sa dubljim džepom, ali moja porodica nije bila među njima.
Zato je moja baka svakodnevno kuvala i spremala obroke za naše sedmočlano domaćinstvo.
Šta će biti na trpezi zavisilo je od sezone, ali često i od "debljine" novčanika.

Uglavnom, znalo se; U proleće su se konzumirale razne čorbice od zelenog povrća, razna variva, preko nedelje bez mesa, osim ako nije bio slučaj da na jelovniku bude jedna od musaka, od tikvica, krompira ili plavog patlidžana.
Meso se jelo, bar kod nas, uvek nedeljom, kao prilog nekom varivu, distano ili pečeno, ali bilo je i jela od samog mesa.

Moja baka je umela da sprema izvanredna pržena crevca, fantastične papke ili škembiće u saftu, gulaš od svinjskih iznutrica, ili džigericu u maramici. Često smo jeli konjsko meso, čak mnogo češće nego svinjsko, jer je bilo jeftinije, dok smo od goveđeg uglavnom koristili one velike, šuplje kosti za masnu nedeljnu supu sa knedlama od griza ili pileće džigerice.


Retko je na trpezi znala da bude pečena piletina, jer da bi je i bilo za sve nas moralo se kupiti tri pileta, a to je iziskivalo veću količinu novca.
 Kad bi ga i bilo, a sećam se, bilo je uvek uoči većih praznika, najčešće bi nam tri oveća, živa pileta, donosila mlekarica, petkom. Za sve ostalo pobrinula bi se moja baka i tetke.

Isto tako, kolači, slatkiši, jeli su se takođe samo nedeljom.
Kod nas se nisu mesile torte i ostali kremasti kolači. Prednost je imala lenja pita sa jabukama ili višnjama, štrudla sa orasima, ili makom, ili neka pita savijača, od domaćih, tegljenih kora. Vanilice ili domaći keksi "na mašinu" su takođe bili omiljeni.

Razne slane pite, kao i domaća gibanica, su najčešće bile nedeljna večera. 
Nedeljom se takođe spremala riba i riblja čorba, od sveže ulovljene ribe, koju su pecali moji ujaci, strastveni ribolovci. 
 Uglavnom, nedelja je bio dan kada je trpeza bila svečanija i bogatija.

Moja baka je kuvala na svinjskoj masti, sve. Naravno za salate bi koristila ulje, koje smo kupovali na točenje, u bakalnici, iz velikih za to pravljenih, metalnih specijalnih burića sa slavinom.
Litar ulja nam je trajao veoma dugo, što znači da se ulje trošilo količinski vrlo malo.

Hleb smo kupovali u privatnoj pekari i to onaj veliki, tzv. cipovku od 2kg. Ja sam obožavala taj hleb jer je imao četiri velike okrajke od kojih je jedna uvek bila moja. Možda zato što sam bila najmanja i najmlađa.

Iako nas je bilo sedmoro, nismo trošili velike količine hleba, a suve korice, ili dvopek, je moja baka uredno čuvala u jednoj velikoj metalnoj kutiji. Od suvog hleba je znala, kad je bio "visok datum", kako je ona govorila za vreme neposredno pred primanje plata zaposlenih ukućana, ili svoje penzije, znala da napravi vrlo ukusan doručak od vode i svinjske masti, što je ona nazivala topljenice.

Sam doručak je najčešće bio obrok sastavljen od prženih jaja sa ili bez slanine, ili parče vrućeg hleba namazanog domaćom svinjskom masti, ili komad hleba i šaka domaćih čvaraka, koje je spremala sama moja baka topeći slaninu za mast.
Uz to, bila bi uvek i po čaša mleka, koje smo kupovali od mlekarice, žene, seljanke iz sela Pinosava, ispod Avale, a koje nam je ona donosila tri puta nedeljno, ili čaša kuvanog paradajza koji konzumiram i dan danas sa nesmanjenim uživanjem, a koji je u sezoni spremanja zimnice kuvala moja baka.

Kad god bi nam donosila mleko, mlekarica bi nam takođe donosila i po 2kg mladog kravljeg sira.
Sir smo jeli kao obrok za doručak ili večeru u kombinaciji sa nekom od sezonskih salata.

Slatki doručak je uglavnom bio sastavljen od masti namazane na svež hleb posute kristal šećerom, ali vrlo skromno, jer se šećer onda veoma štedeo, ili od pekmeza od mešanih šljiva, dženarika i plavih, sa kožuricama, koji je moja baka spremala svake jeseni, a koji je bio nakiseo, jer i u njemu nije bilo mnogo šećera, tek koliko da se oseti u tragu. Uz to bi ona skuvala čaj, domaći, najčešće od zove, bagrema, nane ili lipe, koje smo sami brali i sušili u sezoni.


Ja sam imala sreću da sam odrastala u dvorištu gde je bilo dosta voćki; grožđa, šljiva, jabuka, oraha i gde je bilo jedno parče zemlje odvojeno za sejanje bašte tj. povrtnjaka kojeg su svi članovi porodice, shodno svome radnom vremenu, održavali i uređivali.
Povrtnjak nam je omogućavao da u sezoni uvek imamo svežeg povrća po sopstvenom izboru, a svaki višak je moja baka sa tetkama pretvarala u slanu ili slatku domaću spremljenu zimnicu. Tako se dešavalo da i zimi imamo zelenu boraniju za obrok, sarmicu od vinovog lišća, kuvani grašak sa ili bez mesa i dr.

Osim pekmeza od šljiva spremalo se i suvo voće za zimu sastavljeno najčešće, od suvih jabuka i šljiva, a koje smo jeli spremljeno kao kompot u hladnim zimskim večerima.
 Zimi smo, takođe, često znali da grickamo orahe, ali, dozirano, kako bi govorila moja baka, jer ih je čuvala za divne i ukusne štrudle ili slavsko žito.

Veoma često smo grickali semenke bundeve, koje sam ja kupovala kod našeg pekara, čika Toše, kad bih išla po našu cipovku hleba.

Dva puta nedeljno, sredom i petkom, bili su tzv. bezmesni dani, ili posni dani. Tada bi moja baka kuvala, zimi, prazan krompir paprikaš, čiji ukus pokušavam i dan danas da pogodim, ali mi, često, ne polazi za rukom i pasulj, uvek beli, jer moji ujaci nisu voleli žuti i uvek čorbast, jer su svi voleli da ga udrobe sa ukusnim hlebom od čika Toše pekara.

Ponekad umesto ovog, spremila bi valjuške sa prezlama ili taške sa džemom, sa nezaobilaznom krompir čorbicom pre toga.

U proleće su se bezmesnim danima spremali rezanci sa makom ili orasima, ili knedle sa šljivama i kajsijama, uz prethodno obaveznu paradajz čorbu sa domaćom taranom.

Pamtim da se prasetina jela samo za Božić, ako je bilo para da se kupi domaće prase ili za Prvi maj. Ne retko bi umesto praseta, kao jeftinija varijanta, bila zamena živina, ćurka ili pile, ali uvek domaće gajeno.

Zimi je kiseo kupus bio spreman u raznoraznim varijantama, ali i kao sveža salata koji smo voleli svi, posebno uz domaće čvarke.

Sve u svemu hranili smo se tradicionalno, na starinski način, seoski, kako je govorila moja baka.
Ja sam izrasla u vižljastu, vitku devojčicu, kasnije devojku bez grama viška kilograma.
Moja ishrana se nije mnogo razlikovala u mome kasnijem odrastanju i životu.
Sve je govorilo da ću ostati dobre kondicije i zdravlja, kakvi su bili i svi moji rođaci, ali život ume da priredi razna nepredvidiva iznenađenja.

Vreme se promenilo i donelo je sa sobom neke nove navike, neka nova shvatanja i razmišljanja koja su mnoge od nas dovela i odvela na puteve koji mnogima nisu doneli kvalitetan život iako je materijalna situacija svih nas bila daleko bolja nego ranije.



Mi smo se promenili, ne znajući, na gore. Kad se samo setim da sam u medicinskim školama, srednjoj i višoj, o hrani i ishrani učila nešto što se dijametralno razlikovalo od tradicionalne ishrane na kojoj sam ja odrastala, ali  kockice života se vremenom poslažu, baš tamo gde i treba.


среда, 30. јул 2014.

Hrana, lek za telo i dušu /1






Može biti da je moja fascinacija ishranom započela još u srednjoj medicinskoj školi, silom prilika. U trećem razredu iste škole, moj smer je dobijao predmet dijetetika. Saznali smo da nam se vežbe iz istog predmeta odvijaju u školskoj demonstracionoj kuhinji i ja sam se radovala tome. 

Kao što život često ume da izrežira iznenađenja i meni je priredio jedno, prilično neprijatno. Umesto da sa svojim drugaricama učim kako se pripremaju obroci za pojedina oboljenja, da kuvam zajedno sa njima u prelepo opremljenoj demonstracionoj kuhinji, ja sam završila kao hitan slučaj na odeljenju abdominalne hirurgije i sa operacijom slepog creva.
 Ne znam iz kojih sam razloga ja u bolnici posle operacije provela 3 nedelje, jer mi je rez bio veoma mali, od samo četiri konca. Operacija, iako je bila, za mene jedno veoma ružno iskustvo, jer, obavljena je u lokalnoj anesteziji, a to ne bih poželela ni najgorem neprijatelju, je protekla bez ikakvih komplikacija, ako se ne računaju moji kolapsi za vreme iste. 
Postopreativni tok je bio bez ikakvih problema, čak više, ja sam od svih operisanih istog dana, ustala prva i igrala kolo u bolesničkoj sobi za Dan republike koji je onda bio državni praznik, na sred bolesničke sobe dok su me zgranuto gledala lica ostalih, jedanaestoro mojih cimera.
Uredno sam, od trećeg dana posle operacije, svako posle podne jela "viršle uličarke" koje mi je švercovao moj ujka Lale preko bolesničkog prozora uz pomoć jednog kanapa i kese. Obožavala sam "viršle uličarke", kako smo svi onda zvali popularnu brzu hranu spremljenu u kioscima, na ulici, kojih je u to vreme bilo dosta u Beogradu i ne bez razloga, jer, nekad su viršle bile od mesa.

Kako bilo da bilo, dok sam ja bila u bolnici i na oporavku, sve ukupno 4 nedelje, vežbe iz dijetetike su se uveliko završile, kao i vežbe iz hirurgije, a nagomilane lekcije iz ostalih premeta su mi dugo izazivale dodatne nevolje.

Kako smo, u to vreme, svakodnevno imali praktičnu nastavu iz mnogih predmeta, tako nikako nisam mogla da nadoknadim propuštene vežbe, a znala sam da to mora da se odradi. Međutim i pored najbolje volje, to je bilo neizvodljivo, jer su se sve ostale vežbe iz drugih predmeta poklapale sa nadoknadom istih.
Na kraju godine, čekalo me je još neprijatnije iznenađenje. Iako sam teoriju iz predmeta dijetetika i hirurgija odgovarala i dobila zavidne ocene, kako nisam imala i kolokvijum iz istih vežbi, nastavničko veće je odlučilo da mi ne uruči svedočanstvo za završeni treći razred srednje medicinske škole dok ne nadoknadim sve propuštene vežbe. 
Takođe su doneli odluku da iste nadoknadim u mlečnoj kuhinji Dečje bolnice u Tiršovoj ulici, a vežbe iz hirurgije da nadoknadim u Specijalnoj ortopedsko hirurškoj bolnici "Banjica", za vreme letnjeg raspusta. Odluku kad ću to uraditi ostavili su meni.

Bila sam veoma tužna jer svake godine, dan nakon završetka razreda ja sam putovala za Austriju, kod moje mame, gde sam provodila ceo raspust, letnji ili zimski. Moja mama se radovala mom dolasku, jer bismo bile zajedno skoro dva i po meseca, a posebno je radovao pogled na svako moje svedočanstvo gde su se, iako sam bila sama, bez nje, šepurile sve same petice i četvorke.
Bila sam strašno povređena saznanjem da ću biti kažnjena jer sam bila u bolnici, ne svojom krivicom, da ću imati kraći raspust tri nedelje od svojih drugarica, opet ne svojom krivicom. No šta je tu je.


Koliko sutradan, po dodeli svedočanstava, otišla sam kod glavne sestre Dečje bolnice u Tiršovoj ulici na dogovor o nadoknadi mojih vežbi iz dijetetike. Na moju sreću uspele smo da se dogovorimo da sa istima započnem odmah, narednog dana. Na završetku istih sam bila u obavezi da kod nje polažem kolokvijum kao i da u toku samih vežbi uredno vodim dnevnik istih, što je bilo uobičajeno u to vreme.
Ponekad, stvari se srede baš onako kako bismo voleli, te je tako i dogovor o nadoknadi vežbi iz hirurgije u bolnici na Banjici bio uspešan. Te sam vežbe uspela da ugovorim tako da ih nadoknađujem svakodnevno, od 12h do 16h, znači, posle vežbi u dečjoj bolnici.
Umesto po 10 radnih dana za svaki predmet, ja sam nadoknađivala po 15 radnih dana.

Koliko su moje vežbe iz dijetetike bile iste ili slične onima koje su moje drugarice iz razreda obavile u školi ne znam. Znam da sam svakodnevno prala velike aluminijumske lonce, servirala šolje i šolje Moro čorbe, dvotrećinskog kravljeg mleka, griza, pire krompira i ostalih kašica koje su pripremale kuvarice. Za sve to vreme morala sam biti u svojoj uniformi i sa nezaobilaznom kapicom na glavi. Svakodnevno me kontrolisala glavna sestra bolnice dok bi me šefovica kuhinje puštala da napustim kuhinju tačno u 11h. odakle bih jurila dalje, u bolnicu na Banjici.
Osećala sam se kao kažnjenik, kao neko ko po neprimerenoj kazni odrađuje određene poslove.

Ipak, kad imaš sedamnaest godina, vetar mladosti u sebi i želju da neki započeti posao odradiš kvalitetno i na zavidnom nivou, a ja jesam bila neko ko je upravo sve tako i radio, onda mi je vreme nadoknade tih vežbi proletelo i za divno čudo ostalo u jednom lepom sećanju.
Svi su se prema meni ophodili kao prema sebi ravnom. Ukazivali mi poverenje u poslu već posle jednog provedenog dana, kako u kuhinji u Dečjoj bolnici isto tako i na odeljenju ženske ortopedije u bolnici Banjica gde sam imala sreću da mnoge medicinsko tehničke radnje savladam na najbolji mogući način, kroz konkretan rad.
Kolokvijume iz obeju vežbi sam položila sa najvišom ocenom i zaista, čak i sa ove distance, tvrdim zasluženo.

Hirurgija je ostala moja velika ljubav, ostvarena upravo kasnije kroz rad na odeljenju plastične hirurgije baš u bolnici Banjica, dok je i ljubav prema dijetetici, ishrani, ostala ugrađena kroz ceo život. 
Možda i zbog ličnih problema sa kilažom, možda i zbog prisutnog nasleđa, ako se prati morbiditet moje familije, možda i zbog sopstvenog zdravstvenog iskustva, možda i zbog profesionalne znatiželje, ali sve vezano za ishranu pratim svih ovih proteklih godina vrlo pomno.
Upravo iz tog razloga ste mogli ovde, na mom blogu da pročitate i tekstove sa ovom temom, a svi su smešteni pod oznaku zdravlje.

Zašto sam napisala ovaj tekst, bolje rečeno uvod, saznaćete u sledećem postu.

Dotle, volite svoje zdravlje i birajte za hranu sve ono što je govorio još dobri, stari, mudri Hipokrat, otac moderne medicine; Neka tvoja hrana bude tvoj lek, a tvoj lek neka bude tvoja hrana!

четвртак, 17. јул 2014.

Malakoff torta i kišobran od tetka Elze




Ja ne znam otkud i kako se desilo da sam se združila sa dva brata, Austrijanca, u tom malom selu, nedaleko od Beča, u kojem je živela moja mama dok je boravila na radu u Austriji. Zvali su se Ernst i Peter. Bila su to meni, onda, vrlo čudna imena. Sećam se da su njihovi roditelji, čika Ernst i tetka Elza, dolazili uvek kod nas kad je moja mama, ponekad čak i nedeljom, shvatih, zbog njih, kuvala Serbische Bohne Suppe, ili ti naš srpski pasulj sa suvim rebarcima. A kuvala ga je u velikom loncu od 5 litara, što bi rekla moja baka Stana, kao za puk vojske. Međutim, uz salatu, skoro uvek od slatkog kupusa, lonac bi se ispraznio za tili čas. Nije se znalo ko više voli da ga jede, čika Ernst, koji je odlično govorio srpski jezik, jer mu je otac bio poreklom iz Bosne, ili tetka Elza, njegova supruga, prava Austrijanka, nežne puti i prelepe plave, talasaste kose. Ni moji novi drugari nisu zaostajali za njima, a ruku na srce ni moja mama, moj očuh Mile, a ni ja.
Čika Ernst je radio u bečkoj operi. Sećam se da me je jednom vodio da obiđem to staro bečko zdanje, ali iznutra. I sećam se da smo putovali crvenim metroom od Nusdorfa do samog centra grada, što je za mene bilo otkrovenje, jer sam se tad, te daleke šesdeset i neke prošlog veka, vozila prvi put metroom. Peter, njegov mlađi sin je išao sa nama.
Peter, Pezi (Peci) kako su ga zvali, bio je godinu dana mlađi od mene i bio je potpuno likom na svoju majku, tetka Elzu. Imao je svetlu, skoro nordijski plavu kosu i tamno smeđe, tople oči, koje su pravile nesvakidašnji kontrast sa bojom kose. Bio je, za razliku od svog starijeg brata Ernija, koji je bio visok i likom na oca, tamno smeđe kovrdžave kose, dežmekast, i veoma dobre naravi.
Tog leta, ti, meni interesantni austrijski dečaci i ja, postali smo divni drugari. Tog leta ja sam počela da učim nemački jezik upravo zahvaljujući Peteru i Erniju, koji nisu znali ni reč, mog srpkog jezika, kao ni ja njihovog, nemačkog.
Naši roditelji su se družili pa smo tako i mi postali drugari. Postali smo trojka, nerazdvojna, koju su u selu svi prepoznavali, njih kao meštane, a mene, kao devojčicu izrazito duge, vrane kose koja je išla sa njima kao senka.
Negde početkom jula meseca proslavljali su neki svoj veliki praznik, nekog onda meni nepoznatog sveca. Bila sam pozvana na ručak kod mojih novih drugara.
Stanovali su u maloj ulici koja se zvala Weber Gasse. Uličica se završavla puteljkom koji je vodio na breg, a kojim smo često, Peter, Erni, ja i druga deca, odlazili da bismo uživali u prelepom pogledu na okolna austrijska brda i krajolik.
Tetka Elza je rekla da dođem ranije, da bi mi pokazala kako se priprema to nacionalno austrijsko jelo; češke šnicle i Malakoff torta.
Nekako mi je bilo čudno da se austrijsko nacionalno jelo zove češke šnicle, kao i Malakoff torta, čije je ime tek zvučalo proruski, ali, ako se zna istorija Austrije i habsburške monarhije, sve je imalo svoj red i sve se kockice poslažu na svoje mesto.
Te, češke šnicle, se prave od barenog krompira i u njima nema mesa uopšte.
Ja volim krompir i sva jela od krompira tako da mi to nije ni malo smetalo, jer je ukus bio izvanredan.
Za Malakoff tortu nisam nikad čula do tad, ali je definitivno ona postala, moj omiljeni slatkiš dugi niz godina nakon te moje prve degustacije tetka Elzine torte, tim pre što se priprema veoma brzo i jednostavno, a pri tom se ne peče.
Od tetka Elze sam saznala da je to bila omiljena torta maršala Konjeva, visokog savezničkog komesara za Austriju posle drugog svetskog rata.
Ručak je bio neobičan za mene, devojčicu sa Balkana gde su svi ručkovi počinjali supom ili čorbom, što ovde nije bio slučaj, sa neizostavnim mesom, što takođe nije bio slučaj, sa obaveznom slatkom pitom posle ručka, što opet nije bio slučaj jer jer slatkiš bila predivno ukrašena i divnog ukusa torta za koju pre tog, nisam znala ni da postoji.
No, najlepše od svega je bio poklon koji sam dobila od tetka Elze. Poklonila mi je divan, pravi kišobran za dame prelepih duginih boja.
Nisam znala da tetka Elza sama pravi kišobrane, u maloj kućnoj radionici čime je popunjavala kućni budžet.
Malo je reći da sam od momenta kad sam ga dobila naprosto obožavala svoj kišobran. Nosila sam ga svuda sa sobom, za svaki slučaj, čak i kada nebo nije slutilo na kišu.
Jednom sam ga zaboravila u kupeu voza kojim sam išla za Beč, u jednu od svojih obaveznih jednodnevnih poseta austrijske prestonice sve vreme mog letnjeg raspusta. Shvatila sam da ga nemam tek kad sam stigla do mesta svog tadašnjeg isplaniranog obilaska.
Bila sam strašno tužna. Za nevolju i kiša je počela da pada tog poslepodneva pri povratku kući.
Uvek sam u vozu koji je saobraćao od Beča prema St. Andre- Werden sedela u jednom istom kupeo, na jednom istom sedištu, ukoliko bi bilo slobodno.
Već posle nekoliko takvih izleta i kondukteri su me prepoznavali. Da li je to bilo jer se iz aviona videlo da nisam Austrijanka, ili je to bilo jer sam bila uglavnom sama, ređe sa Peterom, kako god, tog dana kad sam izgubila moj prvi kišobran, "moje" mesto je bilo slobodno, ali baš tamo gde sam ga i ostavila, čekao me je i moj kišobran.
Vozio se, više puta, do Tulna i natrag za Beč, sve do mog povratka kući u vozu i niko ga nije "pozajmio za uvek", kako mi je rekao i kondukter, kada je došao da mi proveri kartu.
Poslednje godine srednje škole jedna od žica na kišobranu je pukla i ja sam, odnela svoj prvi kišobran na popravku. Imala sam već više kišobrana, ali kišobran od tetka Elze sam najviše volela. Nisu mu mogli konkurisati ni oni manji, koji su se mogli smestiti u školsku torbu.
Postojala je jedna, poslednja radnja za popravku kišobrana u Ruzveltovoj ulici u Beogradu gde je završio na popravci moj, dugin kišobran, kako sam ga zvala.
Često bih odlazila da proverim, da li je majstor uspeo da pronađe i zameni žicu na mom kišobranu, jer ih je bilo teško nabaviti, bar tako mi je on govorio.
Jednog dana, kada sam došla do radnje, ostala sam potpuno iznenađena. Na mestu gde je do par dana pre tog bila radnja za popravku kišobrana, trsila se radnja za izradu roletni.
Ušla sam u radnju da pitam kud je nestala radnja za popravku kišobrana?
Mlađi muškarac mi je rekao da je to bila radnja njegovog oca i da je on otišao u penziju, a da je on otvorio svoju delatnost na mestu iste.
Šta je bilo sa kišobranima, nepopravljenim, među kojima je bio i moj, dugin kišobran?
Samo je slenuo ramenima.
E sad, da me neko pita zašto sam sve ovo pisala rekla bih mu da sam pre neki dan, na jednom blogu, pročitala lep tekst o staroj radnji za popravki kišobrana u jednom gradu na obali Jadrana i to mi je drmnulo damare i pokrenulo sećanje na moj prvi kišobran. Čudno je to kako čoveku navrnu neka izgubljena sećanja.
Izgubljena, ili skrivena, očigledno, negde u nekoj od fijoka, engrama, u nekom od delova sive mase.
A recept za Malakoff tortu , ako hoćete, ima jedan koji je isti kao i tetka Elzin.
Samo, nema više kišobrana kao što je bio moj prvi kišobran, duga, koji sam dobila od nje na poklon.



недеља, 13. јул 2014.

Ja mislim i delam Ubuntu #Budi Ubuntu




Jedan od mojih prvih mladih prijatelja sa FB, kojeg veoma cenim i od kojeg mnogo učim, Miloš Miladinović iz Prokuplja, bloger, kao i ja, me skoro pozvao i zamolio da napišem nešto o Ubuntu filozofiji i načinu življenja. Imala sam prilike, a i želje, da pročitam nešto na tu temu i sve što sam saznala me je fasciniralo i ulilo mi neku novu nadu u bolje sutra.
Naime, Ubuntu, imali ste sigurno prilike da saznate šta to znači, ali nije zgoreg ponoviti, je jednostavnim jezikom, ili ti našim jezikom rečeno humanost na delu.
Postupanje prema drugima u smislu da i oni postupaju prema nama baš onako kako bismo mi voleli da nas drugi tretiraju.

Ni malo me ne čudi da se Ubuntu filozofija javila u Africi, još u devetnaestom veku.  Ako se ima u vidu da su odande robovi odvođeni u Novi svet gde su živeli i radili, a svi znamo kako su živeli veoma dugi niz godina, zahvaljujući istorijskim dokumentima, filmovima na temu robovlasništva u osamnaestom veku,  kaoi zahvaljujući potresnoj knizi Herijet Bičer Stou, "Čiča Tomina koliba". 
Takođe se zna, da su ljude crne boje kože u njihovoj postojbini, Africi, beli došljaci godinama, vekovima čak, tretirali kao ljudska bića drugog reda. 
Znamo da je u Južnoafričkoj uniji, kasnije republici, dugo bio na snazi zakon o aparthejdu, te je onda  sasvim normalno da oni čiji je dignitet dugogodišnje urušavan i nipodaštavan i iznedre ovu filozofiju i  način razmišljanja, a još prirodnije je da mu daju naziv na svom jeziku, jetiku Bantu crnaca, Ubuntu.

Svi oni koji su osetili torturu, mučenje, ponižavanje i život nedostojan ljudskog bića, a ljudi crne rase to znaju najbolje, znaju i kako i koliko znači život kroz Ubuntu filozofiju tj. filozofiju ljubavi, jednakosti, humanosti i čovečnosti jer to je sama suština ljudskog načina življenja ljudi. Humanost na delu.
 Nigde se, kao u Africi ne deli zdušno sve ono što se ima između sebe tj. sa onima koji imaju manje ili nemaju ništa. Šta više ogromno zadovoljstvo je kod svih koji tako žive i rade.
Neko će reći da je to nova era socijalizma, komunizma čak.
Ne bih pravila paralelu između ovih društvenih uređenja i Ubuntu filozofije koja izvire iz srca samih ljudi koji ovako misle i delaju.
 Ovde je osnovni pokretač ljubav prema čoveku, bližnjem svome, drugim ljudima, na način kako bi svako od nas voleo da mu se priđe, da mu se pomogne, da se uvažava.

Ima tu nečeg i od one francuske krilatice iz neslavno završene francuske revolucije; jednakost, bratstvo, sloboda, ali u ovom slučaju, kod Ubuntu filozofije, za sve ljude, bez obzira odakle su, koje su boje kože, koje su vere, gde žive, jer je od svega najvažnije da su ljudi, kako ja volim da kažem, umna bića.

Nije onda ni čudo da se diljem sveta stvaraju društva po principu Ubuntu filozofije koja dele između sebe i dostignuća nove tehnologije kao što je besplatni Ubuntu operativni sistem, osnivanje zajednica koje imaju za cilj da svim ljudima koji žele da se služe ovim novim sistemom pomogne i omogući da do svega dođu na najlakši potpuno besplatan način. 
To opet ima za cilj da učini dostupnim znanje i tehnološke inovacije svima nezavisno gde su, jesu li materijalno obezbeđeni ili ne, već da svi imaju jednak pristup ovoj globalnoj internet mreži koja apsolutno svima onda pruža iste mogućnosti i mogućnost širenja znanja i vidika.
Lično, radujem se  činjenici da je ovako nešto započelo baš u Africi i da se sad već jednom zavidnom progresijom širi širom sveta, pre svega među mladom populacijom, čime se uspostavlja baš ono što i sama ova filozofija propagira svojim postojanjem, a to je zajedništvo, uzajamna solidarnost i pomoć.

Kada neko tako jednostavnim rečima objasni; Ja sam to što jesam jer smo svi isto, onda nas te reči pokrenu na delo, na pružanje ruke onom preko puta nas, ako mu je potrebna i to ne zbog tog što mi imamo npr. više, već zato što je to u suštini sasvim normalno, ili što bi trebalo tako da bude.

Ovaj svet nije stvoren za izabranu manjinu ma kojeg osnova, već za sve ljude, što nikako ne znači da se samim tim stvara nekakva vrsta uravnilovke. Naprotiv. 
Ovde itekako svi oni koji imaju prirodnog dara da se izdvoje intelektualno, tek time imaju moralnu i etičku obavezu, po meni, da žive baš po Ubuntu filozofiji. Tim pre što su i mnogi velikani, poput jedinstvenog Tesle, živeli upravo tako, deleći  neštedimice sve svoje znanje i  moć koju ono daje, svima nama neštedimice i štedro.

E zato je Ubuntu filozofija jedna nova budućnost kroz novi pokret koji treba da se putem svih nas širi geometrijskom progresijom diljem sveta i da prodre do svih delova sveta i do svih ljudi ne bismo li bar donekle za svog veka, a sa željom da tako i potraje i posle nas, bilji bolji danas i sutra, no što smo bili juče.