понедељак, 29. септембар 2014.

Mora da sam pala s Marsa, tj. ko ima koristi da budemo degeni?





Sad, ko ima strpljenja nek čita, ko nema, nek odustane odmah, jer i ja sam se mislila da li da pišem, ili da ne pišem. I evo, napisah.
Kosa mi se digla na glavi, pre neki dan, kad sam pročitala tekst da je u Nemačkoj etičko veće, koje je imenovano od strane savezne nemačke vlade, zatražilo da se ukine zabrana incesta između odraslih braće i sestara!!!!!

Jel moguće da smo mi toliko zatucan narod da samo kod nas, ne znam da li vredi i kod drugih baš, nije dozvoljeno stupati u brak sa srodnicima do sedmog kolena???!!! 

A možda ja grešim za, tu i tamo neko koleno, ali zasigurno važi bar do trećeg.
Još kad pročitah da je upravo to, incest, već ozakonjen u Španiji, Portugaliji, zemljama Beneluksa, stomak mi se prevrnuo.

Postavih sebi pitanje, čemu sve to? Ako se zna, a zna se, da na jednog muškarca u svetu dolaze 4 žene i slovima, četiri žene, što će reći svaki od njih maltene može da bira koju će, s kojom će, ili neće da opšti, dok su žene po pitanju izbora, mora se istine radi reći, "ugrožene", jer, može da se desi da od tolike konkurencije bude i onih momenta, u stilu, daj šta daš, ili, nema veze postaću gej, jer među muškarcima nema onog koji baš meni paše.

Okreni obrni sve zarad sladostrašća pre svega, a ne zarad prvog i osnovnog, produžetka vrste, nas samih, a to je, odavno se zna, najjači instinkt u živom svetu, a složićete se da smo i mi, ljudi pripadnici tog istog.

 No, ne lezi vr.., ne volim ni ime da mu čujem, a nekmoli još i da mu zapisujem, jer sve mi se, ipak, čini, a nekako osećam i da ne grešim puno, on upleo prste u sve ovo, jer nekome, ili nekima, već dugi niz godina ne odgovara da se ljudi množe i razmnožavaju. 
Ruku na srce ima nas mnogo, na ovoj kugli zemaljskoj, što je neko već ranije zaključio i još pride tome dodao kako samo svojom masom opterećujemo i vršimo pritisak na samu planetu???!!!!

"Naučnici" su izračunali da, ako bi na komandu, disciplinovano, što kod njih i nije teško izvesti jer su vrlo disciplinovani, Kinezi svi, u trenu skočili u vis, samim svojim doskokom na zemlju, tle, izazvali bi, navodno, kataklizmičke pojave svetskih razmera???!!

Ja se, priupitah, ko je imao pare za bacanje kad je platio da se ovo izračuna tj. da se ispita ovaj, potencijalni fenomen? 
Kome odgovara da stanovništvo planete zemlje ode u tri lepe? 
I da li taj, ti, kome to odgovara, misle da bi oni pri tom bili pošteđeni, čak iako su sebi osmislili, uredili, spremili jazbine u kojima će biti osigurani oni i poslušnici koje oni odaberu? 
Nekako ne mogu da poverujem da su smetnuli sa uma i onaj jedan promil iznenađenja koji može i njih da zadesi prilikom njihovih eksperimenata in vivo.

Dugo mi se nameće zaključak da postoje zaista neki kojima odgovara da nas ima sve manje. Jer čini se mnogo tog da tako i bude, počev od plasiranja "naučnih" istina od kojih su pojedine već na svu sreću, potvrđene kao laži stoleća, zarad zarade tj. sticanja ogromne količine novca na računima, opet tih izabranih, ali i prodanih duša, pa do izmišljanja što perfidnijih metoda da bi se to, smanjenje ljudske populacije na zemljinoj kugli svelo na zadovoljavajući i odgovarajući broj uplašenih poslušnika i naravno njih samih, vladara.

 Svedoci smo eksperimentisanja u sferi tzv. specijalnog rata i primenom raznoraznih metoda istog diljem sveta, najviše u crnoj Africi, Aziji, Južnoj Americi, ali i u Evropi, posebno na tvrdoglavom Balkanu. Mnoge od metoda smo, na žalost, doživeli, a neke smo,   nadam se, prozreli, kao što je ova ostrašćena podrška onima koji vole istopolne, ali, ko je sanjao da će izvečeri u tajnosti, a opet prilično lako, da se usude i potegnu staru, oprobanu, izanđalu metodu onih, koji su se iz želje da im svi novci i sve bogatstvo ostanu u familiji, ženili i množili između sebe.


 No, treba potsetiti da su se, s' vremena na vreme ženili i udavali i sa onima koji im nisu niko i ništa da bi "osvežili" krv, tj. da bi im se rađala koliko toliko normalna deca.

Kome odgovara da planetom zemljom hodaju ljudi sa prikraćenom pameti, sa nagonima koji su usmereni isključivo ka sladostrašću, ali ne i ka produžetku vrste, rečeno jednostavnim, darvinovskim jezikom?

 Nekako čvrsto verujem svima onima kojima je cilj zgrtanje još većeg bogatstva, trezorisanja i tezaorisanja istog, a sa kojom svrhom, mogu opet da pretpostavim, za sticanjem još veće moći i međusobnim takmičenjem, kao nove "umnosportske" aktivnosti alavih na pare i raznorazne vrednosti.  Kako će do tog lepo i polako, ali sigurno doći, doli proklamovanjem nekih novih "vrednosti" kao pravih , dobrih  i zdravih.
 Za to će im veoma dobro poslužiti ljudi koji su sebi dozvolili da razmišljaju njihovim mozgovima, da olako prihvataju sve što im se na tacni "hleba, vina i igara" ponudi, ne shvatajući da lagano, ali sasvim sigurno postaju dobri, poslušnici gospodara materije, a ne uma. 

O ne, nisu oni maloumni. Naprotiv. Oni imaju umne ljude uz sebe koje su uspeli da plate, jer, na žalost, sve ima svoju cenu, pa i moral, a kud ćeš više dobrih i poslušnih ljudi od onih koji žive npr. u zemlji poput naše, a zemalja poput naše, ima ohoho još.
 I sve je na prodaju, pa i pamet i znanje.

Tako, svedoci smo, da se proređujemo i da silom prilika i umni ljudi, iz znanja ili neznanja, pravno rečeno, iz hata ili nehata, budu na pogrešnoj strani pa se eto dešava da se ozakonjuje i incest, kojeg, tačno, ima u životinjskom svetu, ali u njemu   samo jači predatori opstaju. 

Međutim, ukoliko se kao potpuno normalna pojava, po mojem skromnom mišljenju uvreži i među ljudima, sve manje će biti onih među nama koji će se moći podičiti sposobnošću da i budu "predatori" tj. jedinke sposobne da se izbore sa životnim iskušenjima, već će se naprotiv namnožiti oni koji će umeti baš lepo da slušaju, ljudi automati, ljudi robovi.

I sve se to, hoću da verujem da svi to znaju, dešava jer smo počeli da prihvatamo sve što nam se ponudi, iz tamo nekih civilizovanih sredina, a da ne razmislimo koliko će to svima nama doneti ne koristi, već napretka. 
Hoće li nas to ugroziti, hoće li nam nauditi ili ne?

Kao što u medicini postoji pravilo; Primum non nocere – prvo da ne škodi, tako bi trebalo da bude uvek i u vezi svih odluka koje donosimo kada je u pitanju opstanak ljudi u celini.
Na žalost, mnoge od odluka koje su ljudi doneli u poslednjih pola veka su naškodile celokupnom čovečanstvu daleko više no što su ljudi od njih imali koristi.

Postoji samo jedan način da se izborimo sa takvim pošastima od pojava, a to je da učimo, što više, da bismo bili sposobni da prepoznamo šta se iza brega valja, da proveravamo, a ne samo slepo da verujemo.
Moj optimizam se lagano troši jer na žalost, sve više se i u ovoj sredini u kojoj živim vide primeri tipa; videla žaba..

Da li je novac vredniji od života? Kako su živeli ljudi kad novac nije bio merilo vrednosti?
 Zašto su ljudi odlučili da žive zajedno, da osnuju osnovnu ćeliju društva, porodicu?
 Zašto je sve to vredelo od iskona na ovamo? Ko je u pravu, a ko je u krivu?
Živimo li mi u matriksu? Ko je scenarista i vladar ovog matriksa?

Hiljade pitanja, a odgovor je tamo negde.

Možda ga nikad neću saznati, ali bih volela da oni koji dolaze imaju neki bolji svet u kojem će živeti i u kojem će vladati znanje i ljubav, a ne novac.




четвртак, 25. септембар 2014.

Postoje mesta kojima se rado vraćam

Fontana "Vrelo"
Ne sećam se ko je rekao da su oni,  koji su bili ili obišli hiljadu mesta,  imali ispunjen život. Broj mesta koje sam obišla i u kojima sam bila je impozantan, trocifren, ali ima još do te hiljade. Sve se nešto mislim, nije li to zato što ja volim da se vraćam u mesta koja mi se sviđaju, koja na mene ostave poseban utisak, više puta, ali, u nedoumici sam. 
Može li obilazak istih mesta da se broji u tu brojku od hiljadu? Ma znam da ne može, al' bi sve, nekako volela da se i to računa :)
 Kako god, prošle godine sam bila u Soko Banji i kako onda nisam to zabeležila primereno, reših da ove godine ispravim nepravdu, tim pre što mi je namera da postanem redovni posetilac iste. 
Ozren
Da, Soko Banja mi se dopada i kao i kod mnogih mesta, sela, varoši, gradova, koje sam videla, bila u njima ili ih  obišla samo, ostavila je jedan samo svoj trag, koji me eto, tera, da joj se vraćam i vratim ponovo.
Soko Banja je mali grad, varošica, smeštena podno planine Ozren i sama je, upravo
 zbog tog, sva u uzbrdicama i nizbrdicama koje su, dušu dale da šetaš, da povećaš ili obnoviš sopstvenu kondiciju. 

Šetalište u centru Soko Banje u rano jutro



Vazduh je kristalno čist i ima neki poseban miris. Samo mesto bi, kao i mnoga mesta u našoj zemlji, uostalom, moglo da bude mnogo uređenije, tim pre što je jedno od najpoznatijih banjskih lečilišta u nas, no, svakako ima jednu rustikalnu draž provincije koja mene privlači. 



Park "Banjica"














Ipak, ono što mi se posebno dopada u Soko Banji su ljudi. Nasmejani, ljubazni, otvoreni, spremni da pomognu, da se našale, a to je ovih poslednjih godina poprilična retkost u našoj sredini. No, da ja ne bih previše dužila volela bih da uživate i sami u ovim slikama Soko Banje koje je moja nevešta ruka ovekovečila ove godine.

Reka Moravica




















Reka Moravica - plaža "Župan"






























Vodopad Ripaljka

Reka Moravica-
"Preko kamena u reci nikada ne teče ista voda"
(kineska poslovica)

Dogodine  u maju, opet ćemo se družiti Soko Banja, njeni meštani i ja i opet ću nastaviti da obilazim sve ono što još nisam videla, a verujte mi na reč ima toga dosta.

















четвртак, 04. септембар 2014.

Poklonu se u zube ne gleda





Ne verujem da danas postoji neko ko se ne raduje poklonu, posebno onom koji je dobio bez nekog razloga već, možda,  iz želje darodavca da vidi osmeh na licu poklonoprimca.
Ti iznenadni pokloni su često izvori i velikih radosti baš zato što su nesvakidašnji, al' ipak, uspevaju da nas preplave endorfinom.
Najviše volim takve poklone, a pre neki dan, a i sinoć, sam imala sreću da i dobijem jedan takav i eto, to ushićenje ne prolazi jer su ovi redovi rezultat upravo toga.
Pamtim, da je moja mama znala da kaže, kako voli mene da obraduje poklonom, jer umem da se radujem. Zar postoje i oni koji to ne znaju?
Verujem da je moja mama znala da ima i onih koji jesu ravnodušni prema poklonima, ili, rekla bih, ne znaju, ne mogu, da pokažu svoje emocije u vezi s tim.
Mnogo volim poklone, da dajem, ali i da primam.
Poslednjih godina sam izgubila, a verujem i mnogi od nas, jednu lepu naviku, o da, znaju pojedine navike  da budu itekako korisne, da uvek, kad sam u mogućnosti, usput, a volim usputne kupovine, kupim po neku interesantnu stvarčicu, korisnu, u svakom slučaju primenljivu kao poklon koji će mi možda zatrebati u pojedinim prilikama. Takvih prilika imamo svi. Počev od proslava ili obeležavanja rođendana, raznih godišnjica, svadbenih veselja, slava i preslava, značajnih momenata i datuma, ma ima ih svakojakih, tih prilika, u kojima jednom sitnicom, pažnjom, možemo, a i trebalo bi, da obradujemo ljude do kojih nam je stalo na ovaj, ili onaj način.
Neophodni svima koji čitaju knjige, obeleživači stranica,
 umesto onih, ružnih "ušiju", ili papirića :)
Međutim, desilo se nešto usput, tokom ovih godina, da se darivanje smanjilo, a Boga mi i prestalo da postoji, ili je nemogućnost istog postala jedan od uzroka retkog, pa i nikakvog, druženja među ljudima, rođacima ili poslovnim saradnicima.
Sećam se, da sam znala, da svim svojim kolegama sa kojima sam radila u istoj smeni, a povodom Nove godine, prvog radnog dana posle praznika, simbolično, zarad lepih i iskrenih želja, podarim po jednu, onda popularnu čokoladnu bananicu, kojoj su se svi radovali i kojoj smo se svi smejali, jer je zaista i budila smeh u nama, velikima i “ozbiljnima” i sećam se koliko mi je prijatnosti izazivao taj sveopšti smeh kojim bismo započinjali novi radni dan i novo razdoblje u svojoj saradnji.
Ta čokoladna bananica je, sigurno znam, budila u nama radost i ono malo, skriveno dete u svakom od nas i bar je tog trenutka odagnavala sve sumorne misli i strahove i budila nadu da će ta Nova Godina zaista i biti bolja.
Ne verujem da sam krivo shvatila ta nasmejana lica mojih kolega kad bi je uzeli u ruku?
Na kraju, darovi i služe da izazovu osmeh na licu i sreću u srcu.
Ne želim, a nikad i nisam, da generalizujem svoje razmišljanje, ali je sigurno došlo neko "novo" vreme gde se poklonima više ne pridaje onaj značaj koji su oni uvek imali, ili, tačnije rečeno, da se mnogi, koji sebi to u sadašnjim vremenima mogu dopustiti, odlučuju da umesto izabranih poklona, daruju novac u lepim kovertima, ili prigodnim novčanim čestitkama.
Nisam ni malo protiv tog, pogotovo ako je u pitanju svadbeno veselje, jer se na taj način omogućuje da ne dođe do dupliranja poklona, ali i pre svega, omogućuje se mladencima da sami izaberu ono što im je zaista potrebno za početak novog, zajedničkog života.
Međutim, postoje i neka, u najmanju ruku, čudna događanja u vezi sa tim, koja nisu za ovaj post.
Ono što želim da naglasim je da se darivanje nekako gubi kao oblik zbližavanja ili održavanja lepih međuljudskih donosa. Znam, neko će reći da nam takav oblik održavanja odnosa, bilo kojih, ako postoji odanost, nije potrebna, jer se onda vrednuje, možda, kroz materijalnu prizmu, ali, nije baš uvek tako, a i ne mora da bude. Jer, darovi opelemenjuju, kako onog koji poklanja, tako onog i koji prima.

Ovo je Quilling čestitka, od moje drugarice Nene

Pokloniti nekome neku sitnicu ima mnogo značenja, a najčešće i dobijemo objašnjenje uz svaki poklončić koji dobijemo. Na nama je da to uvažimo i prihvatimo, upravo tako kako je i rečeno.
Kako smo ovih godina, bezmalo, svi materijalno, manje ili više osiromašili, tu pre svega mislim na ovu našu dragu zemlju Srbiju, tako su se i pokloni proredili, ili su se sveli na ono brzopotezno kupovanje kesice kafe od sto ili 200g, flaše pića, buketa cveća, a to je, ipak i neki izdatak, koji će, ja volim to da kažem, završiti u WC šolji, pre ili kasnije.
Za isto toliko novca, često i manje, postoje pokloni, koji su izabrani sa posebnom namenom, koji su trajni, koji izazivaju daleko veći priliv sreće u nama, nego gore navedeni, a najčešći, neinventivni primeri, a koji su i daleko pristupačniji svakom džepu.
Ja sam upravo sinoć, dobila jedan takav poklon od jedne svoje drage prijateljice, bez ikakvog povoda, moglo bi se reći, a opet, itekako sa povodom.
Mi smo sinoć, ona je, na neki način, obeležila naš prvi susret u živo, pogađate, radi se o mojoj prijateljici sa FB, jer je naše poznanstvo trajalo već dugo on line.
Posebno mi je veliko uživanje kad ostvarim direktan, uživo kontakt sa onima koji su mi “legli na dušu”, a još kad me iznenadi neki dar, e onda to doživim kao jedan dugovremenski “kredit” zadovoljstva koji mi ulepšava sve predstojeće dane o čemu umem dugo da pričam, jer, volim da kažem, da dugo pamtim, a teško zaboravljam.
Bar za sad.
Neko će možda, kad vidi sliku reći; Ih pa i nije neki poklon!

Prelepa tegla koja će u sebi čuvati štapiće cimeta za moje
 obavezno kuvano vino kad zaveju snegovi, dar od moje Nene
Ali jeste, jer je u njega uložen veliki rad, veliko umeće, talenat, velika volja i očinji vid, kako bi rekla moja baka, a na kraju i ljubav prema onome kome se poklanja, te je tako i vrednost jednog takvog poklona, nemerljiva. Meni bar.
Ono što želim ovim postom da istaknem je da postoji sijaset poklona kojima svojima bližnjima, a i daljima, možemo da priuštimo osmeh na licu, lepe trenutke, nadu u boljitak koji baš i upravo nas čeka “iza ugla”, želju za srećom itd. its.
Vrede puno, a nisu skupi. Tačnije, vrede mnogo više, neuporedivo više od one kafe, buketa cveća i boce pića, a traju dugo, onoliko dugo koliko umemo da ih čuvamo čak i kad ih koristimo neprestano.
Takve poklone je vrlo lako nabaviti i pojedine od njih sa velikom ljubavlju upravo pravi moja draga drugarica.
Bilo bi lepo da svi, pa i ja, opet vratimo onaj lepi običaj kupovine sitnih poklončića, onako, u šetnji, u prolazu, kad imamo koji dinar više, kojima ćemo priuštiti radost na nečijem licu nekom određenom prigodom, ili tek onako, kao što je to meni priuštila, a to rado i često čini, moja kći, pre neki dan, koja je, na svu sreću i zadržala tu naviku darivanja bez nekog posebnog razloga, valjda zato što je odrastala sa onom starom krilaticom; Poklonu se u zube ne gleda!

Moja nova šolja za ispijanje jutranje kafe, poklon od moje ćerke
Ili zato što zna da se ja svakom poklonu radujem kao malo dete omiljenom slatkišu.
Bilo kako, ovaj post je moj dar mojoj dragoj Neni i svima onima koji će ponovo, ili će nastaviti, da daruju druge, sa ili bez povoda, jer ih, možda, nečiji srećan osmeh na licu, čini srećnijim i ispunjenijim u ovim, čudnim vremenima u kojima živimo.


PS: Eh, umalo da zaboravim, posetite ovo mesto, jer tamo ima mnogo baš takvih poklončića i poklona sa dušom koji čekaju da obraduju nekog ko vam je drag i ko će sigurno znati da u njima prepozna ljubav i onog ko ih je napravio i vašu koji ga poklanjate ;)





уторак, 02. септембар 2014.

"Zdravlje iz Božje apoteke"




 Htela sam na poseban način da izrazim zahvalnost na iskazanom čovekoljublju i na pomoći na očuvanju mog zdravlja, a šta je bolje od toga nego post u njenu čast. 

Naslov sam pozajmila, od Marije Treben, najpoznatije austrijske travarke. Ona ima knjigu o lečenju lekovitim biljem sa istim naslovom, a ja sam opet, smatrala, da je to najbolji naslov da objasnim ne značaj korišćenja lekovitog bilja, već značaj korišćenja biljnih esencija, floriterapije.
Poslednjih godina smo svedoci da se lagano, ali sigurno vraćamo, na žalost ne baš u svim segmentima života, majci prirodi i svemu onom što ona štedro daje, a mi to sve, baš i ne koristimo. Naprotiv.
Nekako smo se dugi niz godina uljuljkali u “darove” civilizacije i novih tehnologija i sveg što uz to ide, a ide mnogo tog.
No, kao da se sama priroda urotila protiv nas, pa nas sve više i više opominje, potseća, demantuje. Tako imamo “otkriće” o lekovitosti indijske konoplje kod najtežih oboljenja, imamo brojne recepte o lečenju lekovitim biljem, imamo poplavu prirodnih preparata, “home made” pripravaka od biljaka za negu kože i kose, imamo sijaset recepata, oprobanih, dokazanih, o korišćenju tzv. korovskih biljaka za suzbijanje korova i nepoželjnih buba i insekata kod povrtarskih ili baštenskih biljaka i voća, upotreba domaćih pripravaka od biljaka za dezinfekciju prostora u kojem boravimo itd. its.
Mene raduje da se ljudi vraćaju izvoru i počecima, svakako onoliko koliko nam je to potrebno, ili koliko kome odogovara, ali me raduje i spoznaja da su mnogi shvatili da bez prirode, koju smo zdušno uništavali, zagađivali, iskorišćavali neplanski i nemilosrdno, hteli ne hteli ne možemo.
Jeste da uveliko živimo u poprilično zagađenom svetu i da je apsolutno diskutabilno koliko je sve čisto, intaktno, kao na početku, no ipak, zahvalnost koju bismo svi trebali da imamo, upravo prema i takvoj prirodi, ne smemo ni da zaboravimo ni da je ne iskazujemo, stalno. Ne samo onda kada dođemo u situaciju da se, pored moderne medicine uhvatimo za pomoć i tzv. alternatvnim metodama lečenja, među koje spada i jedna od nama novijih, floriterapija.
Neću vam ništa pričati na temu floriterapije jer sve o tome imate sjajno napisano na blogu moje prijateljice, izuzetne blogerke Majske, koja je i floriterapeut, već hoću da vam toplo preporučim upravo floriterapiju.
Imali ste priliku da, verujem, prepoznate da retko kad na svom blogu, na kojem pišem o raznim temama, dajem savete, ali rado delim smernice. Neko će reći da je to slično? Na neki način i jeste i ja, kao neko iz zdravstvene struke, imam obavezu, da sa ljudima podelim i iskustvo, čak i lično, a ovog puta upravo je to u pitanju.
Sebe ne smatram slabom osobom. Ja sam u suštini borac i neko ko greši, posustaje, ne retko, ali uči i ide dalje i ustaje nebrojeno puta posle životnih iskušenja i padova.
Kao i mnogima među nama, čak iako bih trebalo da bezmalo uvek mogu da prepoznam simptome problema ili bolesti, desi se i meni da mi u hodu promakne nešto od tog, pa da kad se okrenem, osvrnem, shvatim da sam u npr. popriličnom stanju anksioznosti (straha), melanholije, koja ume da iznenadi neželjenim posledicama, ako se ne otkrije na vreme i da skratim, postoje stanja koja primetimo posle izvesnog vremena kod sebe, koja nam smetaju, koja nas ponekad blokiraju, koja nam život čine u najblažu ruku nelagodnim.
Meni su kapljice, mog floriterapeuta pomogle. a i dalje mi pomažu.

Moram da se ponovim, da iako sam veliki poštovalac moderne medicine i lečenja, isto toliko sam i poštovalac primene prirodnog načina lečenja. To bi otprilike značilo da za mnoge “zdravstvene” probleme koji to nisu, u pravom smislu reči, ali jesu preduslov da ih izazovu, često biram sredstva koje nudi majka priroda. Bilo je situacija da sam medicinsku terapiju dopunjavala i tzv. narodnim lekovima.
Ne želim da kažem da su oni bolji, ali mislim da ispunjavaju uslov; Primum non nocere- prvo ne škoditi! Svakako ako se pridržavamo određene doze i određenih smernica koje dobijemo od onog koji je takvu terapiju i preporučio. Ovo jasno ukazuje da danas to rade obučeni ljudi, ili ljudi sa dovoljno empirijskog znanja iza sebe i određenim pozitivnim rezultatima.
Nisam baš sasvim sigurna da mnogi znaju da i čaj od kamilice, koji se poprilično koristi kao napitak, u stvari ne treba “zloupotrebljavati”. Kad to kažem, mislim na npr. ispijanje istog kao napitak, jer on to nije. Kamilica je, mnogi to ne znaju, lek, i kao takva se treba da koristi dozirano i u određenim situacijama.
Previše korišćenje kamilice kao napitka, može nam poremetiti crevnu floru, a skoro svi znaju, da je ona, kamilica, dobra za stomačne tegobe. Da protiv tegoba, ali ne i kada ih nemamo.
Ovaj jednostavan primer samo ukazuje da je promišljenost prilikom korišćenja prirodnih lekova, ili kako se to danas često zna da kaže, supelemenata iz prirodnih resursa, neophodna.

Poenta cele ove priče je da ponekad postoje načini lečenja, koji su konforni koliko i pijenje pilula. Ispijanju pilula pribegavaju veoma često oni koji ne slušaju svoje telo, jer je to lakši način da se senzacija ućutka i da se radi dalje, bez zastoja. Floriterapija nam itekako može pomoći kod pojedinih situacija, a da ne stvori nepoželjnu naviku, a opet, da sasvim prirodno otkloni čak i uzrok, potpuno neškodljivo.
Zamislite sebe kako ste besni, a i ne morate da zamišljate, dešava nam se svima, manje ili više, da pobesnimo, a da je suština našeg besa u stvari duboka tuga uzrokovana nekim situacijama kojima smo izloženi kraće ili duže vreme. Duže osećanje besa razara naše telo na mnoge načine.
Eto, upravo i kod takvih emocija, kao što je bes, floriterapija jeste izbor.
Meni je floriterapija pomogla da savladam svoje strahove, ali i povremeni bes.
Naslov ovog posta će veoma dobro razumeti i verujući ljudi, jer kao što rekoh, lagano postajemo svesni da iako mislimo da leka za mnoge bolesti nema, to i ne znači da i jeste tako. To samo znači da mi još nismo otkrili sve tajne prirode, Božje apoteke.
Postoje ljudi, koji vole ljude i koji o tome uče sa svrhom da pomognu ljudima i kako bi to rekli neki duhovni oci, kojima je to dato.
Prevedeno na običan rečnik, mada mislim da nema potrebe za objašnjenje, to znači da imaju talenat da se bave upravo time.
Sa druge strane postoje i oni kojima je pomoć ovih ljudi potrebna.
Ovo sam navela da bih naglasila da iza bavljenja floriterapijom postoji učenje koje je prethodilo tome i to svestrano jer da nije tako, zar bi se dešavalo da terapija, koja je individualna, bude lekovita?
Međutim, treba reći i to da treba osluškivati svoje telo jer ono nepogrešivo šalje signale koji nas upozoravaju, a koji mi zarad raznoraznih razloga ne “čujemo”.
Kako imamo samo ovo jedno telo i samo ovaj jedan život, sada, mislim da upravo zbog tog imamo obavezu da ga negujemo i da mu pomognemo da radi ispravno ili da se oporavi, ako mu je nega potrebna. Floriterapija je jedan od načina na koji mu možemo olakšati smetnje i time pomoći.
Ovo je moj iskustveni osvrt na ovu predivnu, isceljujuću granu tzv. alternativne medicine, a koja koristi zdravlje iz Božje apoteke.


Više o ovome možete saznati na blogu moje drage Meri, kojoj sam veoma zahvalna na trudu da napravi pravu miksturu, esenciju, baš za mene i da uradi još puno dodatnih poslova da meni bude dobro :)
Možda se nekome neće dopasti ovaj tekst, ali, moram da potsetim, a koristim reči jedne blogerke, da je ovo moj blog i da na njemu mogu da pišem šta ja hoću, volim i želim :)
Ukoliko vi koji čitate moj blog imate nekih tema o kojima biste voleli da pišem, pišite mi u imboks i ja ću se rado odazvati.
Samo nek ste zdravi!