петак, 26. децембар 2014.

Ruka podrške




Sećam se da je, davnih devetesetih, u vreme čuvenih sankcija, bio štrajk svih zdravstvenih radnika, onako kako je i mogao biti, po zakonu, sa minimalno obezbeđenim procesom rada, što je podrazumevalo zbrinjavanje svih hitnih stanja u svim granama medicine. I sećam se da su širom zemlje, u velikom broju zdravstvenih ustanova, održavani protestni skupovi na kojima su se posle dugačkih rasprava sa rukovodstvom ustanova ustanovljavali zaključci koji su, u pisanoj fromi, prosleđivani nadležnom ministarstvu. Prepričavalo se dugo, posle jednog takvog skupa u renomiranoj, velikoj, moglo bi se reći vodećoj, zdravstvenoj ustanovi o dijalogu i “argumentima” koji su korišćeni da bi se zdravstveni radnici “dozvali” pameti.
Tako je, kažu, direktor te ustanove hteo da “potseti” lekare da imaju Hipokratovu zakletvu, koja ih obavezuje, dok opet, medicinske setre i tehničari imaju svoj kodeks.
Kažu, da je jedna doktorka ustala i rezignirano odgovorila na to; Hipokratova zakletva i kodeksi se ne mažu na hleb!
Ovih dana, ponovo, po ko zna koji put u ovoj još uvek našoj, jadnoj osiromašenoj zemlji, ponovo je aktuelan štrajk prosvetnih radnika i ponovo se, kao i mnogo puta ranije štraj istih koristi da bi se “široke narodne mase” okrenule protiv, na žalost, same protiv sebe. Da ironija bude veća, koristi se jedna isprobana metoda, Divide et vincere koja je milione ljudi odvela u smrt, koriste se olinjale, izanđale retoričke floskule, zamene teza, da bi se, ljudima, nama, smutila pamet još više, a onda, eto divote i lepote joše veće, za vladajuću kastu, jer, dok se dvoje glođu, treći koristi gužvu, tačnije, bude mu još bolje.
Moja mama bi znala da kaže; Uka buka na vuka, a lisica meso jede!
Malo nam je što mnogo nas ipak progleda, zahvaljujući onoj staroj; zarekla se zemlja raju da se tajne sve saznaju. Tako imamo prilike da saznamo za pomoć “jadnim” pomoćnim radnicima u skupštini naše zemlje, za neprimereno veliku cenu novogodišnjih paketića u narodnoj banci, za kupovinu “specijalnih grickalica” za degustaciju u renomiranim preduzećima kao što su EPS, Telekom i drugi, za delegaciju od, samo, 70 članova u Njujorku ove godine, na jednom od zasedanja na kojem su oni svi, bili veoma neophodni itd. itb, nego se još svađamo između sebe, što i jeste konačni cilj vladajuće strukture koja koristi bilo kakav naš protest da nam “baci kosku” da bismo se mi oko nje glodali.
Nikako ne razumem da mnogi još nisu prozreli metode izokretanja stvari i samim tim okretanja vode na njihov vodenični kamen, ovih gore, u vlasti. Ne mogu da prihvatim da je došlo vreme da sit gladnom ne veruje, a nameće se zaključak da su svi, koji se bune protiv štrajka prosvetara, advokata, zdravstvenih radnika i budućih, inih, siti!?
Ovi gore, u vlasti su zadrigli od sitosti, ali ljudi, pripadnici “širokih narodnih masa”, zar su i oni siti?
Zar je moguće da i dalje verujemo u bajke, ma koliko nam ih lepo servirali i pričali nam, i bombardujući nas njima iz šarenih ekrana svake televizije gospoda iz vlasti?
Htela, ne htela, nekako uvek samo dođe, moram opet da pomenem moju baku, Stanojku, koja bi sad rekla na sve to, te bajkolike priče; Ne lipši magarče do zelene trave!
To govori da su se, glede mene, gospoda iz vlasti malo preračunali. Hoću reći da sam ih ja prozrela, a pošto sam ja ipak, malo od prekjuče, odavno sam naučila da se riba od repa čisti, ali smrdi od glave.
Zato, ako hoćeš dobru i zdravu ribu da pojedeš, treba prvo da se otkloni glava.
U prenosnom značenju, za one koji bi to razumeli pogrešno, treba maknuti, naravno demokratskom metodom, a ne metodom seče knezova, one koji su na vlasti, a ne vikati i pljuvati po onima koji hoće da bar nešto učine boljim život koji žive i koji su se usudili da dignu glas protiv onih koji im, nam, kroje kapu i stežu isključivo naše kajševe.
Zato mi je, u najmanju ruku čudna polemika koja se raširila među ljudima, a koja je usmerena u pogrešnom pravcu.
Da bi država cvetala sa ljudima u njoj, važno je da ima, učitelja, doktora, vojsku i popa, tako su govorili stari, a ja im verujem, jer ma koliko mi hteli, ne hteli, išli ka nekoj sajber budućnosti i novim tehnologijama, iskustvo starih je od velike vrednosti.
Od vojske više skoro da nemamo ni V. Od doktora, a tu se, volim da mislim podrazumevaju i ostali zdravstveni radnici bez kojih teško da može da funkcioniše sistem zdravstva, sve više imamo ljude sumnjivih diploma, dok su nam učitelji, prosvetni radnici, saterani u ćorsokak, jer, primorani su da rade sa učilima od “pre potopa”, po programu koji su sastavljali nedovoljno stručni “stručnjaci” i sa decom kojima je dozvoljeno bezmalo sve, jer se starosne granice za ovo, ili ono, pomeraju kako kome dune i sune.
Što se popova tiče, oni su, sami isprofanisali svoj poziv koji je osmišljen da bude u službi čoveka i za njegovu dobrobit, a ne u službi srebroljublja i njima, s' obzirom da imaju dosta materijane potpore vlastodržaca, nije loše.
Čast časnim ljudima svešteničke profesije koji nisu zaboravili iskonske postulate svog poziva i koji se nisu prodali za dva srebrnjaka, gore ili dole.
E sad, što sam ja pisala sve ove redove i čemu?
Pisala sam ih sa željom da potsetim sve one, koji su se možda zaboravili, koji možda nisu prepoznali, a koji su protiv štrajka advokata, prosvetara, zdravstvenih radnika i inih, da iza svakog nezadovoljstva koje iskazuju bilo koji esnafi iz našeg društva stoji velika muka običnih ljudi, kao što smo sami i da je kao takvu treba podržati, svim sredstvima. Jer, da nije bilo pogrešne politike, da nije bilo zloupotreba kakvih je, svedoci smo svi bilo, od strane ljudi na vlasti mi bismo živeli u jednoj sređenoj zemlji i potrebe za štrajkovima ne bi ni bilo.
Zato, pre nego što uperimo prst optužbe, protiv štrajkača, setimo se one stare; Dve su se ribe na istoj vatri pekle..
Mi živimo u istoj zemlji i muke onih koji nam opismenjuju decu su i naše muke.


уторак, 16. децембар 2014.

Ne sol'te mi rane





Dolazi još jednom godina nam Nova,
 doneće nam zdravlje, ljubav, novac, sreću,
glava mi još puna, divnih, starih snova,
al' da lažem nikog, ne volim i neću.

Da se zavaravam da mi je potaman,
snovi jesu lepi, ali se ne jedu
biće svima bolje, aman,
daj nam Bože, barem, jednu manje bedu.

Svi mislimo nekad beše mnogo bolje,
bilo jeste tako, jer smo bili mlađi.
Radilo se teško, s mnogo više volje
I hleb nam je onda bio mnogo slađi.

Svi pamtimo neke, lepše prošle dane
I želimo delić, sličan da nam bude
od srca vas molim, ne sol'te mi rane
I ovo što nam je i to je za ljude.

Pričam kao vergl, navijeni, kažu,
kada banku uzmem ne umem da stanem,
niko sebe ne vidi, ali, svi ne lažu,
Ja bih zrno jedno, samo  da opstanem.

Za milost vas molim, ne sol'te mi rane,
kao i vi čovek sam od mesa i krvi
pa i mene krase vrline i mane,
I hiljadu misli u sekundi vrvi.

Da se razumemo, prošlost ne dozivam,
nek ostane tamo, ja ću da je pamtim.
Ja budućnost lepšu u snove prizivam
nek je samo bude, pa ću da je zlatim.

I u srcu svome dobrom ja se nadam
nek prođe i ova, kao što su druge
ja molim da više, od ovog ne stradam
nek je na veselje, u zdravlju, bez tuge.








четвртак, 11. децембар 2014.

Mi smo se prepoznali



Nas dvoje smo se prepoznali tog miholjskog petka. Sreli smo se, neko bi rekao sasvim slučajno, ali ja ne verujem u slučajnosti. Meni je taj petak bio crni petak, a ni on nije delovao srećnije iako je bio u društvu. Nekako se izdvajao od svih. Možda zbog tuge koja je krasila njegove oči, kao u srne.
Oboje smo znali da smo suđeni jedno drugom, čim smo se pogledali direktno, baš u oči.
I niko i ništa nije moglo da spreči da postane on moj i ja njegova, zauvek. Istini za volju, dok nas smrt ne razdvoji.
Bilo je pokušaja, odmah, u početku da se ta naša veza osujeti, ali, nismo se dali. Ni on ni ja. Nije bilo odstupanja, ni popuštanja, nikom.
Lagano, mukotrpno, on je osvajao srca i ostalih mojih dragih, jer, moje je bilo njegovo i jeste, još uvek i za uvek.
Dobrica, tako su ga zvali svi koji bi ga upoznali, oduševljeni njegovim manirima i lakoćom sa kojom je savladavao probleme sa kojima se suočavao.
Ja sam bila ponosna jer sam znala da je to zasluga obostrane ljubavi koja nas je prožimala.
Govorili su da čak ličimo jedno na drugo. Isprva mi je to bilo smešno, ali kasnije mi se dopadalo to poređenje jer sam ja smatrala da je on najlepše biće na svetu, te sam samim tim i ja po tome bila lepa. A koja žena ne voli da bude lepa?
Mnogi su se čudili mojoj odluci da svoj život vežem neraskidivo za njegov. Međutim, nisu znali pozadinu našeg sudbonosnog susreta, za koji ja i dalje, apsolutno verujem da nije bio slučajnost, već da su tu božanske sile umešale svoje prste.
Tog, za mene crnog petka, a bio je Miholjdan, on mi je spasao život, a da toga čak nije ni bio svestan.
Znate za ono, čuli ste više puta, da se čoveku skupi na duši, sve ono što ga je pritiskalo tokom života, a moj, nije do tog dana bio kratak i kad čovek reši, bezumno, da svemu tome učini kraj. E ja sam tog dana odlučila da prekratim sebi taj život ma koliko mi bio poklonjen, jer sam stigla u ćorsokak, odakle se dalje ne može. Kad stigneš do dna, jedini put je da kreneš da se penješ gore.
Baš tu, na tom dnu, bio je on, najverovatnije kao i ja doveden svojom sudbinom. Tačnije, onim manjim delom našeg života, koji se tako zove, a kojim ne možemo da upravljamo sami, ali koji itekako često upravlja nama samima.
Ja danas znam da sam onog trenutka kad sam ga videla, odlučila da ga spasem, da ga iznesem na svetlo boljeg života, samnom, u dvoje. Verujem da je i on u svojoj glavi imao iste misli, jer se nimalo nije opirao mojoj odluci, ne znajući da svojim pristankom on ustvari spasava mene.
Ze njega je malo reći da je lep. On je za mene najlepši lik na celom svetu.
Inteligentan, pronicljiv, radoznao, kao i ja, voli da uči, kao ja, jednostavnim rečnikom rečeno, mi volimo iste stvari.
Duge šetnje, po suncu, snegu ili kiši, vremenske prilike nam nisu bitne. Nama je bitno da smo zajedno.
Mi se igramo kao deca, čak i danas, iako smo već dobrano ostarili oboje. Trčimo, skrivamo se.
Mi volimo da jedemo istu hranu, premda on ipak nešto više od mene voli sladak kupus.
Oboje izbegavamo slatkiše, šta više, isključili smo ih iz svoje ishrane, sasvim.
Mandarine bismo mogli da jedemo celog dana, jabuku delimo na pola, a grožđe, naše najomiljenije voće, on često zna da “ukrade” još pre Preobraženja gospodnjeg, kada se, stari kažu, počinje sa berbom.
Nama je dovoljan samo jedan pogled da saznamo kakvog je rapoloženja onaj drugi. Mi čitamo govor naših tela i sporazumevamo se bez reči.
Istini za volju, moram da priznam da on mnogo bolje od mene, ume da proceni sve ljude i ume da bude, kad treba, na odstojanju. Ja to ni do danas nisam savladala.
Svojevremeno, dok smo oboje bili mlađi, mnogi su nam se smejali kada bismo zajedno igrali uz neku dobru muziku.
Sad više ne igramo, ali rado slušamo muziku zajedno, jedno uz drugo.   Ja volim da pevam ruske romanse, a on uživa da sedne uz mene, da me sluša i da me gleda onim svojim srnećim pogledom u kojem se ogleda beskrajnost njegove ljubavi prema meni.
On, kao retko ko, uživa u mojem milovanju.
Moglo bi se reći da patimo i od istih bolesti. Njega kao i mene, više boli desni kuk, a nagla promena vremena ume da nas oboje baci u mirovanje kojim skupljamo snagu za nastavak dalje, u život.
Postoji nešto gde se razlikujemo. On se plaši grmljavine dok ja ne. Kad zagrmi nebo u našem Banatskom selu, on zna da se skutri uz mene sve dok “opasnost” ne prođe.
U tim trenucima ja sam njegov oslonac, ali je on moj uvek.
Zato ja često svima kažem da smo se mi pronašli i prepoznali.
On je moj, a ja njegov krst, a zajedno se zovemo sreća.

PS: Priča je napisana za nagradnu igru, za mesec decembar 2014. godine,  na sajtu                    Kreativno pisanje
       Slika na postu je takođe preuzeta sa sajta Kreativno pisanje.


уторак, 09. децембар 2014.

Kletva



Baka Radojka je sedela u svojoj stolici i dremala kada je njena unuka Nina ušla u sobu i pogledala u pravcu svoje majke Danice, još sa vrata, glasom punim srdžbe izgovarajući reči;
- Majko, dođe mi da ga prokunem! 
 - Ne, samo to ne, zagrmeo je nekom do tad nepoznatom jačinom, glas bake Radojke.
Obe su iznenađeno pogledale u njenom pravcu očekujući neko objašnjenje, a ono je stiglo iznebuha i odmah u potocima reči koje su sledile.
- Ja sam neuka, nepismena žena, seljanka rodom, ne umem da ti kažem da li me je on, moj čovek, a tvoj deda Vitomir, voleo. Nas su vezali njegovi i moji roditelji, a onda se roditeljska slušala i poštovala. Ne daj Bože da ne poslušaš šta ti je roditelj odredio, ili uredio. To se smatralo velikim grehom za dušu. Nismo mogli ni da znamo, oboje, ni šta 'oćemo ni dal' volimo. Njemu bilo osamnaest, meni, godinu više. Ja sam već bila, za ondašnje merenje, stara devojka, al' opet, udali me moji.
Govorili su svi u mojem selu, udala se Radojka baš dobro, u grad, za jedinca. A on, moj Vitomir, nije bio jedinac, samo se to tako govorilo kad neko ima jedno muško dete.
Imao je on stariju sestru, Borku, ali je ona umrla naprasno, odmah posle udaje. Ostao on, jedan, pa su mu i otac i majka ugađali. Otac posebno.
Moj svekar, Vitomirov otac je bio Solunac. Tako su zvali sve koji su bili na solunskom frontu. On je bio ratnik, pravi. Ratovao je u balkanskim ratovima i u onom, prvom, pa je Vitomir rastao više uz majku. Valjda ga se otac uželeo, jer po dolasku iz rata, Borka je ubrzo umrla, a on je onda svio Vitomira uz sebe i sve mu je pružio. Nije mu dao da izabere sebi devojku, već mu je odabrao mene.
Zaposlio ga kao montera, u gradskoj telefoniji. Vukao je one kablove, za telefone, na železnici. Posao mu je bio naporan i terenski. Nimalo nije bilo lako da pored pruge ukopavaju drvene, visoke bandere za koje su posle kačili kablove, preko kojih su bile puštane telefonske linije, koje su povezivale železničke stanice i omogućavale njihovu komunikaciju.
Živeli smo sa njegovima, doduše, oni u jednoj sobi i kujni, mi u drugoj.
Moj svekar se posle prvog rata doselio u prestonicu gde je kupio kuću. Imao je i jednog kirajdžiju.
Ne znaš šta je kirajdžija? To ti je onaj ko živi u nekom stanu pod kiriju.
Vreme je prolazilo, a i godine našeg braka su se množile. Nas dvoje nismo začeli ni roda ni poroda.
Ja sam pazila na svekra i svekrvu koji su svako malo poboljevali. Ne mogu da grešim dušu, voleli su me. Valjda što sam ih poštovala kao prave roditelje i rado sam sve činila za njih što je bilo u mojoj moći.
Niko ne zna zašto je Vitomir počeo da pije. Nije dušu otvarao nikome, meni najmanje.
Možda je nešto i pričao sa svojim stricem, Davidom, koga je posebno voleo, ali ovaj nikad nije pomenuo ni reč.
Ipak, mora da ga je neka muka terala da pije. Kad bi se vraćao kući, sa terena, uvek se vraćao pijan. Još sa vrata bi počeo da komanduje i bogorada. Iznalazio je mnogo razloga, za svađu, ali sam ja uvek ćutala. Najposle bi me istukao, uvek, jer se nisam opirala ni protuslovila, ni reč.
Često bi me tukao toliko da nisam danima mogla da legnem od bolova već sam dremala sedeći u stolici.
Tukući me, lomio je sve po kući, stvarajući nezamislivu buku, te je moj svekar utrčavao u našu kuću pokušavajući da umiri sina i ne retko dobio bi i on, udarac, dva namenjen meni.
Vitomir bi me još jače tukao kad bi se otac pojavio, vičući iz glasa kako su ga oženili jalovicom.
Otac mu nije ostajao dužan. Odgovarao bi mu, da mu je bolje da se svrti kući, no što je stalno po terenu pa će da vidi dal mu je žena jalova il' nije. Nek ne greši dušu. Kako da ostane trudna kad joj muža nema po tri meseca kod kuće, a i kad dođe, ode posle dan, dva.
Poslušao je Vitomir oca, došao kući na celih mesec dana. Pogledao me Bog. Odrešila se kesa. Tako smo dobili našu prvu ćerku, Rajku.
Posle nje izređali su se i ostali. Osmoro sam dece rodila. Četiri sina i četiri ćerke. Na žalost, dva su nam deteta umrla, odmah po rođenju. Poslednje, za vreme nemačkog bombardovanja Beograda, četrjes' prve.
Mislila sam, sad, kad sam rodila, kad imamo decu, Vitomir će preći da radi u Beograd, ali nije. A mogao je.
Ostao je terenac. Život se nastavio tamo gde je i stao pre mog prvog porođaja.
Vitomir se pijan vraćao kući sa terena, tukao me kao vola u kupusu, razjaren samo njemu znanim razlozima za ljutnju i bes.
Moji svekar i svekrva su me branili koliko su mogli, sklanjali bar decu, da ne gledaju oca krvavih, od besa, očiju.
Poslednji put me je Vitomir istukao dan iza Božića devetstočetr'es druge.
Voleo je svu svoju decu, ali najviše najmlađu, tvoju majku Danicu i drugu po redu ćerku, Radu. Za sinove, nije mario. Voleo je kad dođe kući, da posedne Danicu u krilo. Onda bi joj rekao da mu peva. Kad ona ne bi znala sve reči pesme, ili samu pesmu, , terao bi Radu, da nastavi.
Jednom, dok su njih dve pevale ocu, on je zatražio da mu donesem još rakije. Rekla sam da nemamo više.
Nastao je pakao. Počeo je da me tuče takvom žestinom pred decom. U jednom momentu me je udario takvom silinom da sam glavom udarila u zid, posle čega se više ničeg ne sećam.
Sve su mi dalje ispričali svekar i svekrva. Kažu da su deca počela da vrište i da ih zovu u pomoć.
Svekar je dotrčao, svekrva za njim i ugledali su užasan prizor. Ja sam ležala na podu dok me je Vitomir nogama udarao gde stigne.
Deca su se skupila u drugom ćošku, jedno uz drugo sve vreme vrišteći i vičući;
- Tata nemoj! Majko, majkoooo.
Svekar ga je povukao za rukav, na šta se Vitomir okrenuo, zamahnuo i udario svog oca po sred lica.
Majka mu, moja svekrva je vrisnula; Ne oca Vitomire!
On nije čuo njen vrisak već je još jednom udario svog oca. Ovaj, užasnut sinovljevim postupkom zavapio je s bolom;
-Vitomire, sine, očinji moj vidu, da Bog da te voz zgazio, ja ti koske kupio i groba ti se nikad ne znalo!
Posle izgovorene kletve nastao je tajac u kući.
Vitomireve ruke su pale niz telo kao pokošene. Deca su ućutala dok je njegova majka Danica, zanemela. Ja sam, kažu, ležala na podu kao vreća kostiju.
Završila sam u bolnici gde su me zadržali na lečenju narednih sedam dana, jer više ja nisam mogla da izdržim bez svoje dece.
Vitomir je otišao na teren. Nije se javljao. Nije nam bilo čudno jer je i inače to retko činio.
Posle su nam sve ispričali njegove kolege, monteri, sa kojima je tada radio u Smederevskoj Palanci.
Svakodnevno bi se, posle posla, okupili i posedeli u staničnoj restoraciji. Bila je to neka kafana gde je uveče bilo žive muzike. Te večeri su u kafani, kažu, bili i nekolicina nemačkih vojnika, dobro podgašeni domaćom rakijom. Jedan od njih je neprestano terao muzikante da sviraju i pevaju, onda popularnu nemačku, vojničku pesmu “Lili Marlen”. Pri tom je terao da svi gosti u kafani pevaju. I pevali su. Osim tvog dede Vitomira. On nije pevao. Kada je pijani nemački vojnik video u jednom momentu da Vitomir ne peva prišao mu je i viknuo na srpskom jeziku; Pevaj!
Tvoj deda je ćutao. Nemac je izvadio pištolj, prislonio mu na čelo i naredio opet; Pevaj!
Vitomir je i dalje čutao dok su muzikanti svirali, a svi ostali su zanemelo gledali u razvoj događaja.
Na svu sreću, u kafanu je u tom trenutku ušla patrola gestapoa i kad su videli da su nemački vojnici pijani, odmah su ih uklonili iz kafane, a sve goste poterali kući, jer se bližio policijski sat.
Sutradan, svi su na stanici saznali da je Vitomir prethodne večeri izbegao smrt za dlaku.
Toga dana su vukli kablove baš u samoj stanici, preko železničkih koloseka. U jednom trenutku jedan Vitomirov drugar je video da iz jednog pravca dolazi brzi voz i doviknuo mu je; Vitomire, pazi na voz!
Ovaj mu je, misleći da ga on upozorava na teretni voz koji je upravo polako ulazio u stanicu, odmahnuo rukom i zakoračio na sledeći kolosek vukući kabl. To mu je bilo poslednje. Zgazio ga je brzi voz kojeg nije video.
Istog dana otac, moj svekar, je dobio telegram. Saopštio nam je vest sivog, skamenjenog lica.
Odmah sutradan je otišao u Smederevsku Palanku, gde je mog Vitomira, skupio u sanduk, “sredio” sam, i tamo, na Palanačkom groblju ga i sahranio. Drugačije i nije moglo. Rat je bio, nemaština, glad.
Kažu stari ljudi da kad neko umre na veliki praznik, ili u nedelju, da mu je Bog onda oprostio sve grehove. Tvoj deda Vitomir je umro na praznik, u narodu poznat kao Vruće verižice (Časne verige Svetog apostola Petra), 29. januara 1942. godine. Tvoja majka je tad imala nepunih pet godina.
Po završetku rata, otac je redovno posećivao grob, održavao ga, dok ga snaga nije izdala.
Ne znam da li je on uspeo da oprosti sam sebi kletvu upućenu sinu, jer ga više, posle njegove smrti, nije ni pomenuo.

Moja svekrva, Danica, čije ime nosi tvoja majka, umrla je pre njega. On je umro ne saznavši da se kletva obistinila do kraja.
Šesdesetih godina ovog veka je pravljen auto put od Beograda ka Nišu. Trasa puta je trebalo da prođe delom preko smederevskopalanačkog groblja. Niko od nadležnih nije se pozabavio izmeštanjem onih grobova koji su se nalazili na trasi puta, pa su tako mnogi od njih, među kojima je i grob tvog dede, prekopani i danas ne postoje više.
Tako se kletva obistinila, do u detalj.
 - Sad ti dobro razmisli draga moja unuko šta ti valja činiti, jer kažu da se devojačka i roditeljska kletva uvek obistine. Za ovu drugu sam se i sama uverila, završila je ispovest baka Radojka i umorno se naslonila na naslon svoje fotelje, iznurenog i sablasno bledog lica.
Nina i njena majka Danica su se samo nemo pogledale.